Нису ни изашли из куће а да њу, Тонку, која је лежала у соби званој женска соба, а тако названој по тетки јој, Сики, која се за Турчина удала, Тонку која је још лежала опомену а Собче је било све испуњено сувим месом, бадемом кад се тресе кућа, лешницима још из Хаџи Ристиног кад се први пут посвађао са својим братом. И од тада им сва несреће. А у сопчету дрвенарија, конопул, гвожђарија, као тихо прекорно, као да опомињу, и чини се Тонки из сваке пукотине по једна глава строгог деде јој, Хаџи Рувима, који се никад није насмејао: мируј, не лудуј!
А она, Тонка, затворена, певала би што је чула да је некад ујна, пред саму смрт, жалобно, старински, заклопе се очи и кроз нос, као једва приметно, као да се служи служба у некој цркви једре и давно узавреле снаге и голичаво нешто, као тамњан те цркве:
Зашто Сике, зашто?
И сећала се вечито, увек у другом гласу и као са другим лицима, што збуњено намрштено, озбиљно је гледаху и прете а ујна је мислила да је нико не чује кад се вратила као лимун жута и певала по турски, срчући кафу, повезане главе, у жутој шамији.
И на ову песму нешто се давно и слатко будило и бунило у Тонки, и глас би дошао сладак као мед и саме су жене жедно викале: још, још, жене којих се сећала како у амаму ударају се по грудима а вода им ври и разлива се низ леђа, у наборима, и отромбољени трбуси мајки које су рађале, и баба које подврискују. И сви би се стали скупљати, и слуге из магазе, чивчије, и онако пролазници. Aли би Душко магазаџија улазио и погрбљен, покривајући лице рукама да не види њу, Тонку, јер грех је још, младо је, лудо је: и затварао би ролетне. А она се њему уз пркос скидала гола, љубила своје руке, трљала бедра. И знала је Тонка да Душко неће моћи дуго да издржи и када би се он спотицао бацала би на њега своје постељне ствари, вреле од њене крви.
А у Душку су две крви и њена песма певале, а она би примицала узаврелој својој снази дрвенарију, дуње филдиш, јапију и старо одело. Иза прозора, до мркле ноћи, чекали су да се отвори завеса. Арса пекар вриштао је, поливао се водом са чесме, Јован који је кувао кафу седао би на коња Мишка, пошто му да да попије вина, и летео без седла и узенгије, а кад су се њени вратили са имања, увек: зашто опет Тонка, црна Тонка, чедо? И после би је грлили, стезали, и плакали сви громогласно, и ишли на прстима и палили свеће. А Тонка у танком свиленом фустану а доле сасвим нага, очију исколачених седи на асури, искитила се ђинђувом, сарфилом, устане, клоне, и труди се да дохвати своју малу, свежу, меку леву ногу у бутини и да је пољуби, ижљуби, поједе. Јер је знала она, Тонка, кад порасте, раскрупња се, а ти кукови ће да набубре, а она једра снага да се разлије, груди под врелим плодовима да се размину широко и никад она тада неће моћи да омирише, да ошине језиком своју румену разблудну бутину. И радовала се страсно Тонка што ће бити гојна, топла као ујна пре но што је побегла у Турску, али је плакала што ће за увек бити растављена, за увек, за никад више од своје топле, од своје мирисаве као задах сто устајалих ђулова, од своје сочне бутине.
Бора Станковић.[1]
1 Ова прича спада у циклус "Под окупацијом". Пошто је г. Бора Станковић опазио да наша публика страсно тражи књижевне успомене из тога времена, то се решио (види објављене одломке у "Новостима") да све своје постојеће рукописе приопшти овој групи. Просто, стави испред одломка: "Ево шта се причало у једној кафани за време окупације" или: "Газда Јанаћко повуче три дима (а било је то у Београду у време окупације) и отпоче овако." Чује се да ће у овај циклус доћи и "Коштана". Пропратне речи биће: "Неки Aрса Циганин (у једној кафани у Беoграду под окупацијом) попи чоканче и стаде овако говорити:".
= преузето: Винавер:
Из новије пантологије пеленгирике
.jpg)
