Запажања

(...)

НЕКАДA И САДА. -  Ушао сам у 69. годину, и још увек се нисам попео на Штубеј (највиши врх Хомољских планина). А онај млади пар са децом - девојчицама, продужио је, по изласку из пећине Церемошња, на Штубеј (три километра пешачења). Отишли су кроз букову шуму - можда је боље било да смо и ми кренули за њима?, у том правцу, а не да журимо у ГАУРА МАРЕ (пећину у селу Дубока, коју сам видео пре педесетак година, а која је још увек неуређена за туристиче посете). То путовање до "Велике рупе" или Дубочке пећине добро нас је измучило; могло је да се заврши и трагично. Моја сапутница је при самом врху, на неких стотинак метара испред улаза у пећину остала да се одмори, а ја сам са Лејди пожурио напред. Ништа нисам могао да препознам осим самог улаза у пећину... И кад сам ушао у пећину са змијском кумом у руци (тојагом), почео сам да вичем као помахнитао, како бих моју сапутницу подстакао да пожури према мени... У њеној близини је било десетак младих људи, који су се одмарали у хладовини дрвећа.... Моја сапутница се није појављивала...
    Она је седела на путањици, неко време, кад је зачула шиштање змија - једне на неколико метара испред себе, друге на два -три метра изнад себе - повикала је "Змије, змије", али ја то нисам чуо, а она младеж је мислила да се моја сапутница шали. Није их видела, али је флашу са киселом водом бацила у правцу одакле је шиштала змија доле, и у исто време је скупила све снаге и некако успела да се попне на врх где је било одмориште... То су био пар поскока, не шарки (они иду у паровима, и у паровима нападају...)
    Некад је овде било сигурније, више света; шуме су кресане, ливаде кошене, сад је - пола века касније - шума неописиво узнапредовала...Дивљина...
    

..
      Данас, прегледајући слике које смо јуче снимили идући према ГАУРА МАРЕ,  налетех на једну забелешку коју сам начинио  4.- 6. децембра 1973. Нема везе са овом пећином, осим формалном, јер је реч о једном путовању, изненадном, у Трст, са неколико мојих познаника из Студентског града... И то сам путовање био заборавио, као и мој први долазак у ГАУРА МАРЕ. ...

___________

     *

.

..Тад је једноставније било путовати, чини ми се. Него данас.  Буљим у те возне карте које сам сачувао... Можда се и присетим тога путовања?
Момци су имали довољно новца, солидан буџет, ја толико, да се осећам инфериорно, али ја нисам шверцер.  Моји цимери су се више бавили нечим другим, између осталог и шверцом фармерки, него студијама. Кум нам је или шеф путовања био Неш, поборник животног активизма, "динамичког нешовизма", Божидар или "Ђетић са планине", Миква звани СМ ("Сексуални манијак"). "Маркирани"  је одлично познавао Трст. Има талијанско лице спаљено сунцем, немирне очи, живахних је покрета, нестрпљив. Обећао је да нам покаже најбоље бутике и робне куће Трста! Мика звани СМ имао је браду и бркове  а  ла Че Гевара. Ћутљив је и у свом ужем кругу ваћи за неодољивог освајача женских срдаца. Трећи  члан шверцерске дружине Божидар или "Ђетић са планине",  будући правник, ишао је сигурним траговима својих предака Црногораца, путовао је у Либију - где све није успео да стигне! Ја сам за њих био ћутљивко... Однекуд изронио из сенке Неша, који је био права синтеза шверцерске дружине, њен квасац или терач. Кад год би разговор у нашерм кузпеу претио да замре, Неш би провоцирао неког од нас, наругао би му се, увлачио га у разговор, одбио је да игра преферанс или било коју другу сличну игру. Подсмевао се капитену савезне репрезентације који је саставио лош тим. Причао је о најспосовбијим шверцерима из Студентског Града, који су путовали истим возом - откуд је он све то знао о њима?....

      Сада - чему сва та сећања? То развијање давно заборављених филмова? Неш већ више од децение лежи на новобежаниојском гробљу. Да ли су живи Божидар, Микан, "Маркирани"? Ко то зна?....
      Можда једном и смогнем снаге да направим сажет извод тога путовања?...

ЛеЗ 0015985
    

Из једне старе бележнице,  (21. XI 1973). - Срео сам старог пријатеља, којег дуго нисам виђао, са вереницом, у кнез Михаиловој, предложили су да прошетамо, поразговарамо. Важним гласом смо пресипали из шупљег у празно и растрали се са смехом. Ништа не удаљује два стара пријатеља  као тај и такав смех , и подсећање на старе дане, тј. на претварање неких приватних доживљаја у анегдоте. То подсећање праћено вицевима и смехом који удаљује, одвратно је али тако ми понекад скривамо своју душу. Тако је у ствари не штитимо, него је  грубо позлеђујемо. Али, зар не, било би фино када би човек стално могао да тако глуми, да смехом скрива своје болне унутарње бојазни, помисли, и сумње скоро у све: у пријатељства, у живот и слободу, у напредак, у срећу, у љубав...

    *
    Схватио сам да је очајање бестидно, да је самоћа радосна (кад човек ради и верује да ради нешто велико), да из превелике гордости произилази смртна, загонетна светлост откровења...
     Углавном сам прецењивао своје пријатеље.
      Бацио сам у мутни Дунав "Писма из Фрајбурга" ("Дневник једног романа у Хомољу"). 
      Пролећне ритуалне ватре на сеоским раскрсницама у Хомољу....
      
      (...)
      Четрдесет и кусур година касније, листајући све то, не могу самом себи да се начудим: све оно што ми се тада чинило важним, толико је временом постало минорно, споредно, чисто губљење времена. Поглед ми се задржава само на запису једне народне песме, коју је на превељу певала Вида Тасина ( она што је завршила на робији, касније):
      Ој, Лазаре, ливадаре,
      Ко ти даде ту ливаду,
      Око краја покошену,
     А у среди смиљ мерише?...

         ЛеЗ 0015669