Светислав Стефановић.*
Ужим видицима.
Још пре четрдесет година (1922) у Београдским "Путевима" ја сам писао
о слободи стварања и бранио кинематографско-музичку генерацију
Црњански-Винавер од неоправданих критика. Њима се замерало што желе
ново, интуитивно и космичко. Они су победили. И ево опет, након 40
година, узимам перо у руке да браним младе од старих. Ми млади, пошто
смо испили до дна чашу свемирских заноса, идемо даље! А знате ли где је
"даље" од "целине" од "све"? То је – детаљ. Доста са интегралима! Они су
изашли из моде чак и у математици! Ми хоћемо анализу, хоћемо
појединост, хоћемо детаљ, хоћемо повратак детаљу. За то смо и основали
часопис "Шраф". Место академског Албатроса чијих триста изданих књига
разуларише све речи и мисли у једном средњевековном Danse Macabre
усплахирене културе, ми предлажемо кочење и завртање, ми предлажемо
књиге "Шрафа". Ми смо били изгубили осећање за старо. И група око Шрафа
открива – старо. И нека гракћу гаврани традиције гг. Дединац, Марко
Ристић, Павле Стефановић, наш "Шраф" донеће свету мир, спас и срећу.
Живот је за нас младе. Кинематографска генерација престала је осећати
живот. Живот је обичан и трезвен. То знамо ми млади. Пијанства има само
по баровима и филмовима. Ми се гнушамо платнених зора и клавирских
сумрака. Ми не певамо више Човека. Човек не постоји. Постоје само детаљи
у Човеку. Ми певамо обичне ствари које једино и јесу. Све синтезе
постојале су само у трулим мозговима. Шта је Човек? То нико не зна. Aли
знамо шта је рука, нога, стомак, ход, глава. То ћемо и опевати. И све
обично и свакидашње, јер само оно живи. Ко је видео чежњу? Нико. Aли сви
знамо шта је то гладан стомак. Ми певамо јутарњи доручак, грудвање у
школи, звонце које зове на одмор, кафу која се пије у Москви и мирне
вечери, кад уз криглу пива ћаскамо или играмо билиара. Доста ширина,
којих нема, и бескрајности апстракција. Живео живот! Живели млади! А
филмски научници нека се врате у своје платнене библиотеке и нека нас
пусте да живимо! Ми хоћемо прави живот! Прави живот је у малом, сићушном
и мирном. Све је остало лаж или илузија премореног мозга. Ми хоћемо
живот и хоћемо још оно, што је једна, данас заборављена генерација
"ватрогасаца" хтела: здравље. Са гордошћу изговарамо реч здравље. Све
што није обично нездраво је. Данас нам је то јасно.A све ово види се и из Шекспира. Шекспир је описивао само обичне, најобичније ствари. Aли рећи ћете: убиства, браколомства, злочини, свирепости, крв: зар је то обично? Да, господо, јер у Шекспирово време то су биле обичне ствари.
Дакле и Шекспир је са нама. Ура! Ура!
Светислав Стефановић.*
* У новом издању својих превода Шекспира ја сам их прерадио у томе спасоносноме духу обичности. И то је прави Шекспир, какав је и био у ствари. Они моји првобитни преводи, који су од Шекспира градили Џина, потпуно су рђави и неверни, заблуде моје прве младости.
= извор: Нова пантологија пеленгирике,1922
