(...)
Ишао сам улицама и застајао на угловима, где су ме кроз ките љубичица гледале заљубљене очи, улазио у посластичарнице, у кафане, у летње баште, хотеле, позоришта, и нигде, нигде је нисам затекао!Она је већ излазила на задња врата док сам ја улазио на предња. Враћао сам се уморан и очајан, безнадан, из вечерње магле и бацао поглед на високе прозоре, које је она тренутак пре тога затворила. Застајао сам пред вратима кроз које је она утрчала, као да од неког бежи, док сам ја чекао да зелено око семафора заустави колону аутомобила.
И кад би се вратио у своју собу обузимала ме неизрецива туга несналажења, нека огромна и нејасна туга, упоредива са љубавном чежњом. Гледао бих тамне врхове дрвећа све док не бих осетио такав бол у глави од кога сам се спасавао спавањем.
Будио сам се после неколико сати са неким неописивим, мучним осећањем да нисам савладао ни потиснуо довољно дубоко нешто болно у свести. То је било слично измицању, нечег драгоценог. То је била сасвим непозната друкчија, загонетна, дивна и далека... Србија...
= извор: из необјављених бележница, 19. новебар 1973. Уочи наше Славе (Св. Аранђела)
ЛеЗ 0015610
Нема коментара:
Постави коментар