Претходно Илић о Црниловићу ништа нијезнао, али је после вишемесечног истраживања свој филм започео речима:„Постоје људи, наизглед необични, осуђени на сваку муку, али не и назаборав.“
– Да снимам филм о Кици, навеле су ме две, испоставило се, неистине. Прва, да је у сликарској школи у Минхену био са Хитлером, а друга да није волео место у коме се родио и живео. А свако ко се упозна са његовим животом и заоставштином остане без речи. Њена вредност није само у бројности предмета, него и у начину истраживања и прикупљању података. Збирку су Кици тражили из Париза и родног Власотинца, али ју је он уступио Београду, под условом да буде изложена као посебна целина – истиче Илић.
За смештај збирке Београд је обезбедио и реновирао Манакову кућу, док се Етнографски музеј обавезао да је прикаже и чува. Овом музеју уступљено је и више од хиљаду негатив-стаклених плоча и око 600 филмова на којима су људи, објекти и предмети које је Кица фотографисао у Србији, Грчкој, на Блиском истоку, у Словенији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Он је израђивао и етничке карте на основу распрострањености традиционалних ношњи. Сам је издвојио, превенствено на основу народне женске ношње, три комплекса: моравски,
вардарски и шопски.
вардарски и шопски.