ПРЕВЕДИ - Translate

ВЈЕРУЈУ

КОЛО. У колу смо једнаки
– Коло има велики саборни потенцијал за све житеље Србије. Данас нисмо довољно свесни значења које оно има. Извођење кола је парадигма једнакости, која је базирана на поштовању узајамних различитости, јер у колу смо сви једнаки и док играмо коло, превазилазе се све границе, етничке дистанце, конфесионалне и религиозне разлике међу нама, статусне, социјалне, економске, професионалне, родне, старосне разлике. Држањем за руке, кроз играње кола, остварујемо заједништво – објаснила је Селена Ракочевић, етномузиколог и професор на Факултету музичке уметности, на недавној конференцији за новинаре у Етнографском музеју, коју је пренео Танјуг. Она је подсетила да коло тек последњих деценија поприма значај који данас има и поменула је „моравац”, „кукуњеш”, „жикино коло”, „моравско коло”, док последњих деценија доминира „ужичко коло”. – Коло је попримило препознатљиву функцију српског националног идентитета и због тога се у народу назива „српским колом”, колоквијално „колцем” или једноставно „коло” – рекла је Селена Ракочевић, али је појаснила и да се Унескова номинација не односи на „влашко коло”, „чачак”, „бугарку”, „мало” или „велико коло” са територије Војводине.извор: Полит.

ПОРТАЛ ВЕЛИКИХ ПРЕТЕЧА │Портал Сазвежђе З (део Портала)

Уредник "ЗАВЕТИНА"|© Делови Портала Великих претеча | Сазвежђа З: Бело, Црно, Црвено , Млади Сузовци , Интервју , Велика Заветина , Одавде , Мајдан Бодлер , Донације , Родно место , Група ЗАВЕТИНЕ , Ab ovo , Фонд за издавање књига и часописа , Симболи и сигнали , Огласи З ,Београдски меридијан , Библиотека ЗАВЕТНИК , Мирослав Лукић , Хомољски мотиви , Задужбина ЗАВЕТИНА , Царски рез , Круна , Едиција ЗАВЕТИНЕ , Копча , Музеј немогућег ратара , Чување успомене наМихаила Петровића , Алтернатива , Ђавоља капија , Чудесни подрум вина врх Нерезина, Сазвежђе З (нулти степен) , Ћутање , Несебичан музеј , Литија , Домаће сукно европски штоф , Зелена магаза , КРУГОВИ ,Превредновање , Дрво живота , Без премца , Четврта Србија , Алинеја , Прозори , Фонд ППЗ , Нова станица у пустињи , Зона преливања , Алинеја , Срж , Бездана уметност , Место Прелаза , Хоризонт , Едиција ЗАВЕТИНЕ, ГАВРАН (Архив у оснивању...) , Мала Заветина , Тзв. KУЛТУРНИ ДОДАТАК , Облуци;троуглови.Лепенски вир , Мала Заветина , Белатукадруз , Писмо из карантина , МЛАДОСТ БЕЗСТАРОСТИ.... , Знак препознавања , PRO ET KONTRA , АКАДЕМИЈА АЛХЕМИЈЕ , РЕНЕСАНСА , Потемкинова села , Сазвежђе З , Магазин Сазвежђа З , Каталог осујећеног песника , Себични музеј , НЕОЛИТ ,ЈЕДИНСТВЕНО САЗВЕЖЂЕ , Виртуелни МУЗЕЈ ЗАВЕТИНА , Канал ЗАВЕТИНЕ , Архив.БЕЛАТУКАДРУЗ , Алманах СУЗ , Буквар Лепенског Вира , Библиотека ЗАВЕТИНЕ (1) , Библиотека ЗАВЕТИНЕ (2) ,Библиотека АБВГ... , Edition SECTIO CAESAREA. Едиција ЦАРСКИ РЕЗ , ЗАВЕТИНЕ Ново сазвежђе , ИЗ ЗАОСТАВШТИНЕ , КОГИТО КЛУБ , Оркестар СУЗ , Посебна породична заветина , ТАЛОГ. Алманах за живутрадицију, књижевност, превредновање и алхемију , СКРИВАЊЕ БОСИОКА , Мадоне Одјека , ОДАНДЕ ДОВДЕ , Контакти , Северци ,Мансарда Валтазар Превалез ФАНТАЗМАГОРИЧНА ИСТОРИЈА ВАЛТАЗАР ПРЕВАЛЕЗ I ВАЛТАЗАР ПРЕВАЛЕЗ XV ОДАНДЕ -ДОВДЕ (1969 - 2009 - 2018) ДНЕВНИЦИ I - III ХАЈДУЧКА ВОДЕНИЦА:Наличје/ Администрација НЕЧИСТЕ КРВИ (Заветине:Ми)/

БЕЛА ТУКАДРУЗ

БЕЛА ТУКАДРУЗ
БЕЛА ТУКАДРУЗ алиас Мирослав Лукић

Укупно приказа странице

Ко има приступ?

Ко има приступ веб-сајтовима Портала Великих претеча | Сазвежђа З, почев од 17. марта 2019? Власник, уредници, поједини сарадници и пријатељи. Добротвори. За све остале - приступ није дозвољен. Као утеха, за понеке од оних којима је "Сазвежђе Заветина" остало у лепој успомени, власник је допустио (до краја текуће године) слободан приступ једном мањем броју веб-сајтова уз подршку GOOGLa. - Ова одлука је неопозива. Молимо вас да нам не пишете и не тражите дозволе.

Васељенски промотор: Белатукадрузов Грм: Сазвежђе Мирослава Лукића

КЊИЖЕВНА ФИЛОКСЕРА (Забавник)

Оркестар СУЗ

Оркестар СУЗ
За свадбе и сахране

БОГОМОЉКА:филмски канал

Леле, леле

СРПСКЕ ПАРАЛЕЛЕ. - Избор из старих новина



..
Апсурдне и бесмислене оцене 
апсурдног и неуспешног писца...




    Синоћ сам сасвим случајно открио један по свему апсурдан текст* апсурдног човека и писца, утемељен првенствено на неистинама, у коме су, поред осталог, колетерална штета "Браћа Лукић".
    Памфлет, из кога овде доносим мало дужи одломак, написао је  - да му не понављам име, несрећни наш колега са југа Србије, кога не познајем лично; који није имао среће као писац ни са издавачима, а изгледа ни са читаоцима, због некадашње цензуре и забране једног његовог романа. Век сам провео као професор књижевности у Београду, и док сам једно време радио у београдској школи "Михаило Петровић Алас" (Јованова 22), као библиотекар, имао сам прилике да упознам, поред осталих, и ученика Уроша, који се хвалио својим ујаком, тј. Иваном Ивановићем. Међутим, никако се није створила прилика да ме упозна са њим, макар на београдском сајму књига, ако не и на некој књижевној вечери...
     Стицајем околности, ево, догодило се да почнемо да се упознајемо на овај, за мене, прилично неприличан начин. 23-06-2018. Повод је његов текст, који може само да засмејава београдску књижевну чаршију, а посебно моје београдске познанике и пријатеље. Ја не знам који су мотиви који су га подстакли да напише такве бесмислице о мени, и да ме у стрпа прво у једну ширу врећу, а затим у једну мању? 
     Какве ја везе имам, или, рецимо, мој млађи брат Александар Лукић, који живи и ради у Пожаревцу, са Радомиром Смиљанићем, кога не познајем? Не познајем лично. Не и као писца. Зашто ме смешта у контекст у који не припадам ни територијално, ни политички, ни поетички, ни духовно?
      Какве везе имају "Заветина"   или "Заветине" и  академија, у оном смислу који подразумева овај Апсурдиста?
      Ни мање ни више човек тврди, на основу чега    Сличну некакву институцију негују браћа Лукићи из Пожаревца, Мирослав и Александар, називају је Заветине.
      
     Такве оцене не дају ни најобичнији полицијски достављачи, а некмоли један професор књижевности у средој школи!
      Али, није му довољна та лаж, него Апсурдиста гура даље:
      Они здушно раде да се међусобно величају, Александар каже да је његов брат највећи прозни писац савремене српске књижевности, а Мирослав каже да је његов брат највећи песник савремене српске поезије. У томе их подржава Демократска странка, чији су чланови и која им је дала у Пожаревцу логистику у виду Културног центра и часописа Браничево да се блесирају до миле воље. 

        Шта је ту истина?
         Памфлетиста лупета, и не уме да се заустави:
         Лукићи, дакле, нису Академици, само додељују сами себи награде (ваљда је Мирослав Тодоровић добио једну, рецимо Госпођин вир?), самопроглашавају се најбољим српским писцима.

         Е, сад - где смо ми то, Лукићи, тврдили да смо академици? Ваљда, да би могло да му се верује, апсурдиста треба да наведе и неки доказ? Само лудак оваквом може веровати на реч. Он износи неку врсту памфлетске паушалне партијски острашћене "критике"... Мени све то личи на недоличан поступак, на будалаштине, али папир трпи све, зар не?
        Какве ја везе имам са додељивањем књижевне награде "Госпођин вир"? Да ли сам "крив" само зато што сам старији брат песника Александра Лукића?
        Какве везе имају "Заветине"  са "Браничевом" и "Госпођиним виром"?
        Какве везе имам ја са Демократском странком? Ко је био њен члан: Апсурдиста или ја? Ко је био министар или помоћник министра културе у минулим деценијама, Апсурдиста или ја? Да се Ви, Ивановићу, нисте мало заборавили?
        Све што сам у "Заветинама" штампао, штампао сам о свом руву и круву, никакве ми странке нису прискаке  у помоћ, ни Демократска ни СПО!
        И Ви то сигурно знате, ако не знате, питајте свог нећака Уроша.
        Али... да се ту негде зауставим...
        Волео бих да је тако и поздравио бих свако превредновање српске књижевности од наслеђа комунизма, али ја то нисам видео у раду браће Лукић. Пре сам видео њихову патолошку потребу (користим термин Маринка Арсића Ивкова, књижевни патолог, чију је књигу, нажалост потпуно прећутану и игнорисану у јавности, „Записи књижевног паталога“ објавио Александар у Пожаревцу) да се у страначком систему боље позиционирају, јер у партократском друштву позиција одређује вредност. А да је то тако могао сам да се уверим на сопственом примеру: посредством Маринка,  Александар ми је затражио књигу и ја сам му послао рукопис „Дисидентског писма“.  Како сам у том рукопису критички говорио о србијанском политичком животу, поготово о раду партија, не аболирајући од критике његову Демократску странку, Александар Лукић је одбио да одштампа моју књигу. У најбољем комунистичком маниру; за критичаре система нема места!

           Довољан је овај  одломак  из Вашег текста, ево и мотива: коначно.
           У овом одломку назире се мотив за неку врсту освете!
            Облатили сте ме, као нико у последњих тридесет година, само зато што мој млађи брат, како сад видим, из вашег текста, није хтео да вам штампа  рукопис књиге "Дисидентско писмо". Што га нисте питали и зашто није хтео? И да ли је све баш тако како Ви пишете?
          Какав сте Ви, у суштини, дисидент, кад сте тако мали као човек? Како сте се усудили да мени, подмећете некаква кукавичја јаја? Имате ли Ви, сада, са душом у носу, нека паметнија, пре свега књижевна посла?
          Да ли је забрањено једном песнику да пишем о другом песнику, свом, брату -  по свом убеђењу? Шта у оном што сам писао о поезији Александра Лукића не ваља, шта Вам није по вољи?
          Ви то можете називати својим апсурдистичким речником, инсинуирати; можете лагати оне који ме лично не познају, или нису читали моје књиге; колико сте Ви прочитали од онога што сам написао, колико видим... мало, тј. ништа, а усуђујете се да то квалификујете?! Можда ће неко и поверовати у Ваше инсинуације и подметачине, међутим - да Вама неко покуша да уради то што сте Ви покушали мени, како бисте реаговали?
        Свашта сте у свом сочињенију забиберили и о другим колегама, чуди ме да нису нашли времена да Вам одговоре! При том, ја не мислим да је ма ко заштићен од књижевне критике. Али какве везе то има, са оним што сте написали у "Академији", са књижевном критиком, или расветљавањем некакве истине?
       А тек квалификације, типа "патологија" - како Вас није срамота! Са кавим сте успехом завршили светску књижевност, када допуштате себи да квалификујете "патолошке потребе" других колега писаца?!
       Да ли сте тај текст писали хипнотисани, или - опростите - пијани?
        Ко вас је хипнотисао? Књижевна чаршија?
         Зар се за њу пише?
         Нећу никада прихватити Ваше јавно извињење...         
       
__________________

       * извор:  Академија /  Иван Ивановић, блог "Адреса", публиковано 8. децембра 2015. (овде је наведен карактеристичан одломак, евентуалним читаоцима препоручујемо да прочитају у целини споменути текст)  на Адреса .

Зашто нисам прихватио Николину иницијативу за стварање Нишке академије?
            Препорука академика Драгослава Михаиловића за стварањем других академија је куцање на отворена врата, па такве академије већ постоје. Овде ћу да наведем неке од њих за које сам чуо, а могуће је да их има ван мога знања.            У  једном другом тексту рекао сам понешто о пара-академији коју је основао Радомир Смиљанић и дао јој име „Иво Андрић“. Овде да поновим тај текст.Председник Записа, Радомир Смиљанић, се највише лудирао! Најпре је постао, толико година по слому фашизма, антифашиста, и основао удружење за борбу против фашизма Бела ружа! Кад је кренуо вишестраначки систем у Србији, прикључио се Радовану Караџићу у Босни и пренео огранак Српске демократске странке у Србију, наравно без икаквог успеха. Кад је Међународна заједница увела санкције Србији, Смиљанић се, са некаквим партизанским куриром Јовицом, одметнуо у гусаре и пресретао стране бродове на Дунаву, наплаћујући им дебелу пловарину! Један новинар је то изванредно пародирао: двојица антифашистичких гусара, у моторном чамцу, наоружани зољама и  базукама (празним), у улози капетана Џона Пиплфокса, вероватно са неком ћагом Милошевићевих власти, преграђују Дунав у Земуну и исправљају неправду коју нам је нанео мрски Запади погани Американци, кажњавајући нас за грехе које нисмо учинили. Водили смо рат, али нисмо у њему учествовали!Кад није успео да уђе у редовну Академију, Радомир Смиљанић је основао своју, крстио је Иво Андрић и прогласио је себе доживотним њеним председником. При том је покупио неке непостојеће награде, као што су Достојевски и Солжењицин, које признају само академици његове фингиране Академије! (Запамтио сам да је Добрица Ћосић одбио такво признање.)            Како је Смиљанићу пролазила књижевна слава, тако су му расли књижевни апетити. И ту је показао велики степен домишљатости. У години Михајла Пупина, Смиљанић се појавио у Министарству културе са идејом да се напише роман о великом научнику и пријатељу Србије. Нема тог министра који би могао да одбије такву генијалну замисао. Али велике идеје се, наравно, плаћају и Смиљанић је добиио лепу своту да напише тај роман. Није прошло много времена, а овајбрзописац је имао роман! Истина, није га сам написао, него са  јуловскомновинарком Весном Југовић. (Претпостављам да је ова  јулка написла роман?) Онда се Смиљанић појавио код истог министра по паре за штампање романа. То не може да се одбије. А кад је роман изашао из штампе, Смиљанић је у својојАкадемији основао књижевну награду Михајло Пупин, разуме се са потпором Министарства културе. На расписани конкурс за награду, појавио се само један роман (више их није било), Југовићкин и његов. И ко је добио првог Пупина? Па онај који га је измислио, дакле, Радомир Смиљанић својеглаво и својеручно! (Не знам тачно колико је ово лудирање коштало државу, али награда је износила 5.000 €!)            Сличну некакву институцију негују браћа Лукићи из Пожаревца, Мирослав и Александар, називају је Заветине. Они здушно раде да се међусобно величају, Александар каже да је његов брат највећи прозни писац савремене српске књижевности, а Мирослав каже да је његов брат највећи песник савремене српске поезије. У томе их подржава Демократска странка, чији су чланови и која им је дала у Пожаревцу логистику у виду Културног центра и часописа Браничево да се блесирају до миле воље. Ипак, браћа нису остала на томе, него су око часописа и издавачке делатности окупила многе значајне писце, као што су Бошко Томашевић из иностранства и Предраг Чудић и Маринко Арсић Ивков из земље, од оних које сам ја запазио. Један од тих значајних писаца око Браничева је и Мирослав Тодоровић из Ниша, с којим сам око Лукића ушао у дијалог.            Мирослав Тодоровић каже да је моја оцена Лукића погрешна. „Браћа Лукић Мирослав = Мирко = Бела Тукадруз итд. и Александар не воде никакву академију нити су нешто слично основали. Мирослав води своју донкихотовску битку за превредновање српске књижевности, штампа књиге, издаје електронски часопис, не посустаје…“ Волео бих да је тако и поздравио бих свако превредновање српске књижевности од наслеђа комунизма, али ја то нисам видео у раду браће Лукић. Пре сам видео њихову патолошку потребу (користим термин Маринка Арсића Ивкова, књижевни патолог, чију је књигу, нажалост потпуно прећутану и игнорисану у јавности, „Записи књижевног паталога“ објавио Александар у Пожаревцу) да се у страначком систему боље позиционирају, јер у партократском друштву позиција одређује вредност. А да је то тако могао сам да се уверим на сопственом примеру: посредством Маринка,  Александар ми је затражио књигу и ја сам му послао рукопис „Дисидентског писма“.  Како сам у том рукопису критички говорио о србијанском политичком животу, поготово о раду партија, не аболирајући од критике његову Демократску странку, Александар Лукић је одбио да одштампа моју књигу. У најбољем комунистичком маниру; за критичаре система нема места!            Лукићи, дакле, нису Академици, само додељују сами себи награде (ваљда је Мирослав Тодоровић добио једну, рецимо Госпођин вир?), самопроглашавају се најбољим српским писцима. Истина, Мирослав не негира мој налаз, али га ублажује. „Мислим да претерују, али нема смисла да о томе пишем. Не приличи, због много чега. Моја мајка је говорила „ако не могу да кажем нешто лепо нећу ни да говорим“.“ Проблем је у томе, Мирославе, што мени моја мајка није тако говорила. Терала ме да читам Домановића!            Нема, дакле, Академије у Пожаревцу, али има у Параћину. Прозвала се Српска духовна академија. Мирослав Тодоровић ми је послао текст о томе.„Српска духовна академија је у Параћину. Мислим да су је основали Срба Игњатовић и Мирослав Димитријевић, писци Поморавља, наравно и УКС.Новооснована Академија додељује силне награде. Награда Раваничанин је награда за изузетан допринос развоју и очувању српске духовности и културе.Први носиоци награде Раваничанин су: Срба ИгњатовићРадомир АндрићМићо ЦвијетићПредраг Богдановић ЦиБратислав Живуловић, Мирослав Димитријевић, Бајо Џаковић, Зоран Трифуновић, Миљурко Вукадиновић... Код доношења одлуке имао се у виду како њихов стваралачки опус тако и неоспоран допринос раду Удружења књижевника Србије.Мирослав Тодоровић самоиронично каже да је и он сам добитник те награде. А додељују још низ награда, повеља, хрисовуља итд. Сви добитници су аутоматски чланови Срске духовне академије. Мирослав се саркастично пита: Шта би о овоме Домановић, шта Нушић, шта Ивановић? Захваљујем на друштву!

ЛеЗ 0015571 



..


ПОШТОВАНИ ДРВОЈО

Извор: ИЛУСТРОВАНА ПОЛИТИКАПетар Лазић:НЕЋЕ ТЕ,ПА НЕЋЕТЕ,  
Београд,24. јун 2014. Број 2891. Стр. : 5

ЛеЗ 0013694     



НЕКОЛИКО (ФИНИХ) ПИТАЊА

Извор: ИЛУСТРОВАНА ПОЛИТИКА, Александар Гајовић:БОЖАНСТВА,  
Београд,24. јун 2014. Број 2891. Аутор је главни и одговорни уредник ИП. Стр. : 3.




ЛеЗ 0013693     



ПОСЛЕДЊИ ХАБСБУРГОВАЦ

Извор: ИЛУСТРОВАНА ПОЛИТИКА, Теодор  Анђелић:Ч ЛЕЛЕ, ЛЕЛЕ, СРПСКЕ ПАРАЛЕЛЕ, 
Београд,24. јун 2014. Број 2891. Аутор је некадашњи уредник НИН-а
ЛеЗ 0013692     


..

Нема коментара:

Како настаје и како се штити ауторско дело | Адвокат Урош З. Недељковић

У добу убрзане размене идеја и података, питање како настаје и како се штити ауторско дело је од пресудног значаја за разумевање духа ауторског права. Ову област регулише Закон о ауторском и сродним правима.

Ауторско дело настаје самим тренутком стварања дела. Тако, ако сте написали неки текст, компоновали одређену нумеру или фотографисали вашу мачку како гура нешто са стола, тог тренутка је настало ваше ауторско дело.

Међутим, да ли је дело уметничко или није, са становишта закона је небитно, јер „Уметничко дело цвета само уз учешће, уз дослух свих врлих састојака духа“, рекао је Андре Жид, док закон каже да је ауторско дело „оригинална духовна творевина аутора, изражена у одређеној форми, без обзира на његову уметничку, научну или другу вредност, његову намену, величину, садржину и начин испољавања, као и допуштеност јавног саопштавања његове садржине.“ Уосталом, укуси су различити.

Творевина је резултат интелектуалног напора аутора који је изражен у одређеној форми. Постоји још један услов како би ауторско дело уживало заштиту, поред тога што мора бити изражено на одређени начин, мора бити и објављено. То значи да шира јавност мора бити упозната са делом.

Закон, пак, не штити идеје. Једини начин да идеја буде заштићена је да буде материјализована на одређени начин. Оно што Закон штити је дефинисано у чл. 2 ст. 1, а то су:

  1. писана дела (књиге, брошуре, чланци, преводи, рачунарски програми у било којем облику њиховог изражавања, укључујући и припремни материјал за њихову израду и др.);
  2. говорна дела (предавања, говори, беседе и др.);
  3. драмска, драмско-музичка, кореографска и пантомимска дела, као и дела која потичу из фолклора;
  4. музичка дела, са речима или без речи;
  5. филмска дела (кинематографска и телевизијска дела);
  6. дела ликовне уметности (слике, цртежи, скице, графике, скулптуре и др.);
  7. дела архитектуре, примењене уметности и индустријског обликовања;
  8. картографска дела (географске и топографске карте);
  9. планови, скице, макете и фотографије;
  10. позоришна режија.

Српско законско решење је у складу са чл. 2 тачком 1 Бернске конвенције за заштиту књижевних и уметничких дела из 1886. године, који гласи:

Изрази „књижевна и уметничка дела“ обухватају све творевине из књижевне, научне и уметничке области, без обзира на начин и облик њиховог изражавања као што су књиге, брошуре и остали списи, предавања, говори беседе и друга дела исте природе; драмска или драмско-музичка дела, кореографска и пантомимска дела, музичке композиције с речима или без њих кинематографска дела с којима су изједначена дела изражена поступком сличним кинематографији, дела из области цртања, сликарства, архитектуре, вајарства, резбарства, литографије, дела из области фотографије с којима су изједначена дела изражена поступком сличним фотографији, дела примењене уметности, илустрације географске карте, планови, скице и пластична дела која се односе на географију, топографију, архитектуру или науку.

Слично је и по америчком закону о ауторском праву (US Copyright Law).

Недовршена дела, такође, уживају заштиту ако испуњавају услове да су оригинална духовна творевина аутора.

Видети више