"У поезији Станислава Винавера најчешће су истицани њени музички квалитетеи, бравурозна версификација, богати па и бахати ритмови, ингениозна језичка довијања у традицији Лазе Костића. Мени се чини да она има и других одлика, далеко претежнијих. Винавер је један од ретких наших представника оне интелектуалне поетске струје, блиске Валеријевој, која је сва у грозничавом напону да се допре до врховног склада, да се ослободе простори "за мисао смерну и мудру", да се докучи последња суштина ствари, она "чиста линија" која је, према песниковим речима, једина у питању:
Тако пише З. Мишић у Антологији српске поезије (Београд, Нолит, 1967, 342 стр.) уз стихове које је пробрао, сматрајући да су они "најчистији и најједноставнији у експресији, неоптерећени иначе честим вербалним вратоломијама", мислећи да је Винавер "у њима најоригиналнији и најдубљи" (стр. 182).
Винавер није прошао баш најбоље у Мишићевој антологији, највероватније због Мишићевих предрасуда, диктираних и предрасудама времена. Мишић је објавио 5 Винаверових песама у својој антологији, а последњу, изврсну у много чему, донео је у деловима. Ту песму "Радмило Загоричић" требало би данас поново читати, тумачити...
Хтео сам пронаћи звезду у болу линије
Линију бола у звезди
Ископати стварност из сна.
Ишчаурити смисао из знака.
Тако пише З. Мишић у Антологији српске поезије (Београд, Нолит, 1967, 342 стр.) уз стихове које је пробрао, сматрајући да су они "најчистији и најједноставнији у експресији, неоптерећени иначе честим вербалним вратоломијама", мислећи да је Винавер "у њима најоригиналнији и најдубљи" (стр. 182).
Винавер није прошао баш најбоље у Мишићевој антологији, највероватније због Мишићевих предрасуда, диктираних и предрасудама времена. Мишић је објавио 5 Винаверових песама у својој антологији, а последњу, изврсну у много чему, донео је у деловима. Ту песму "Радмило Загоричић" требало би данас поново читати, тумачити...
М. Л.
