FLAG counter

Flag Counter

Портал ВЕЛИКИХ ПРЕТЕЧА | Посебне странице | (Са бескрајне траке) понављање у кратким цртама,битног

четвртак, 9. децембар 2021.

УЗ ВИТОВНИЧКИ СТОСЛОВ* ИЛИ ЕПИЗОДА ИЗ РУМУНИЈЕ ПРЕД ПАД ЖДЕРОЊЕ


Александар Лукић*


СЕНКРУП - НАРКОЗА


снимак  начињен у источној Србији, старом завичају песникових предака - Лукића


XX век – до пола ренесансни дух, а од пола соц. дашчара:

сикће отуда легло марксистичких трабуњала - критичара.

Стање идеолошке климе коси милосрдне праведне главе.

Буџа кантара рипа - диктира тежу. Меру диктаторове славе



чува тврда песница. Дими пчеле радилице,

док не отупе уведене у својеврсну наркозу -

тромбозу стварности. Цацоре и јесење пилице

из кокошињца Института за... Приче о брозу.



Без петла, међусобно се нарашћују. Шталски одсек.

Фабрика лутака. Пун магацин. Тегобан наметни век,

јебена рачуница испод црте, овидљава нужан пресек

сластичаре: агитпроп и неоагитпровци једини претек.



Неизбежни сенкруп. Посред пута. Комитет куротреса.

Гром усред зиме. Невера па вера у снагу земљотреса.

Након седамдесет изгубљених година, изостала покрића.

Тешка стања самоће вероватно, без опијума: ића и пића.



Наша византијска звона. Молим? Живе ране, идолатрија.

Сплетена у једно висе са греда ужад! Епоха удава, змија.

Штура национална саопштења за јавност: па глас. Зија

човек у празно. Поган ми је језик: нек се не дури Србијa.



СВЕТА ДЕСНИЦА



У месном храму тражих славну руку,

да би помиловала чело болесног друга:

оздравиће јадничак – помислих - муку

бар трен да ратосиља. И да ме она туга



детињих очију данима не прогања.

Ако већ ја не могу, помоћу молитве,

света десница има моћ да отклања

бес, састругаће болест попут бритве.



Бритве која сече потезом зелен прут врбе

пре пупољака с пролећа од које правих

пиштаљку. У једном замаху нестаће грбе

болести. Друга мог због кога се отправих



под куполу месног храма. Да не умре млад,

и безгрешан. Али јаросан поп ме, ко луду,

изгна из храма. И шта да кажем сад,

како да кажем? О светој десници, или чуду



које се није десило? Колач месити

нисам умео. Брашно месити сузама у тесто

ко може? Зембиљ са брашном обесити

иза врата. Болест заузме почасно место



у телу, а ресто, је сума удаљавања од живота.

Обред: испраћуше, бела свадба – завештања.

Резак писак пиштаљке. Исконска простота.

Храм је без свеца. Наш растанак - час праштања.




ФОСИЛ



То ће друштво, једног дана бити другачије

супротно изгледу садашњег фосила - нас.

Смрт купи по старешинству старце,

врховнике изопаченог времена – смрт

рашчишћава замршене рачуне о којима

певамо: знам тачно време и кад

у земљи где баш нисмо били омиљени

песници, брате. Згрушавање крви, зовимо

наше певање тако, кварило је представу

менталног карактера другова - братства

распрострањеног од Вардара до Триглава.



Доње вилице - фиока креденца у распадању -

преосталих стараца штепују поготову док ћуте,

златни кончић пљувачке лети зимским ваздухом

излучена бразда ситног штепа, као старинска сингерица.

Армија потресних празнина одбија да умре.

Осладио се живот. Зелена пољана – игра,

бескрајна моћ доживљаја: силе сласти.

Кротитељи туђих живота и магле због

опредељења, ослањају се тужно сами на себе,

скрајнути, тарућ се по ивицама начети и

пробијени ерозијом, као старе олупине

шасија на отпаду.



Уображавају да ће трајати читаву вечност.

Да време није ту због њих - да сатре:

све што је некад било. Музеје и камену

калдрму у недођији, заставе, бес силе,

емоција, јачину доживљаја поседовања

илузија другова и другарица. Маузолеј Владимира

Иљича Лењина на Црвеном тргу. Мимоход

исписника у издуженом реду као црна шумска

змија док се увлачи у земљану рупу: знамо камо.



Неко ће приговорити: али то су туђинци!

Шта рећи таквима: низање риба на било

којој обали на ниску, обавља се кроз шкрге.



Добро, срце ће престати да куца. Нужност

живота то каже. Свако ће поћи свом Богу.

Тријумфоваће правда. За ужасом: чекање

истине биће дочекано. Али, упитајмо се коме

окаснела истина служи - која не лажимо се,

не може да оживи мртве. Поезији!



Духовима побеђених.






СПАСИМО ДУШУ





Отвори се браво закључана

Одбрави вадивек: устук мрак.

За бравом беру злато. Живак.

Чисто злато: изоловану лобању.



Отвори се, крнтијо зарђала.

Залази сунце у пуст крај.

Преко бруса ка светој недељи.

Не подцењуј Србију! Ћеле кулу.

Хиљаде лобања - вршан сладолед.



Не жали за Југославијом.

Са пласта виси лемезје.

Плаве перунике. Веселе мумије.

За пламеном лети пуваљ. Нек лети.



Спасимо душу: то и то.



Метална кутијо -

света општина увек глуми пауна,

или динамит бачен у вир:

њен оркестар представља

божју казну пред постројеним шпалиром

веселих младих официра - потурица.



Беримо злато! Беримо злато!

Грумења у цедило. Доврага предрасуде.

Нису измишљотина Пудино добро,

Лакомица. Подвиг у песништву.



Ако Бог да, како Бог да.

Камен обраста маховина.



Моја наклоност, браво.

Муло! Оперисана муло због

компликација у трудноћи.

Хуманост каткад поприма

изглед просуте прекрупе за стоку.

Одељење инфанта обожава звеку кључева.

Галама инфанта се шири влашком малом

међу гиздавим јордамџикама вичним

да проричу смрт државника.



Тужни инфанти! На позив за правду

позивају. Отвори се, проклета браво!

Час доласка и одласка воде заставе,

ево га, само што не стижу шугаве овце.



Прекапио извор на каменом олтару.

Литургија: та дивна потајница!

То смо, кадкад ми, о несрећни.



Али не бојте се старих клетви, и кад

сустигну гдегод, опет их се не бојте!

Ти, анонимни, човече, отвори браву,

не бој се сусрета са мртвима -

разговора са мртвима.



Кад увене цвет разменићемо прстенове цуро.

Наше гласове упиће златоносна река и однети

у други свет. У светлост озидане пећи

за печење креча у брегу. Под косину брега.



Отвори се браво! Отвори! Отвори!

Без наследника: шта би са собом?



Неки наши познаници плачу над својим животом.

Какви су, организују живу даћу, за живот после смрти.



Узалуд их одвраћам да се предомисле.

Судбина се не може избећи, ни заменити.

Не подцењујмо Србију. По старом гробљу

ниче дивља ружа. Цвета дивним белим цветом.



Неверници, чему се надате?



РОК




Станко Лукић солунац,

сељак по рођењу и отечеству

врати веру у Мишљеновац,

крв наша при Богу,

отац твој, оче мој.



Мислимо о томе.

Мисли нису орочене.

Господство староверца

кад властитим рукама откопа

гроб старијег сина у земљи,

надилази сва понижења

приређена му: памтимо ли?



Вреди да упамтимо.



Сина претестерисаног куршумима

немачког митраљесца, што се каже

преко пола, као да је реч о горостасном

стаблу хиљадугодишњег храста у лугу,

регрутованог при крају Другог светског рата,

неискусног за ношење оружја, а богами и за војску.

Погину наш недужни стриц

иако беше сакривен за врзином.



Сахрањени војници лежали су

под земљом, као санте леда

у зимском трапу један до другог -

али не санте леда ради летњег освежења,

већ санте леда сна мртвог.



Старац је познао првенца по клечаној

вуненој торби понетој из куће

која не беше иструлела,

у журби сахрањеној са војником.



Очисти солунац, кости од иловаче -

беле и лакше но штапићи трске конопље

одложене крај разбоја у сенику,

уви их у чисту крпу метну у торбу,

и са њима преко рамена, остарео преко ноћи,

корак по корак, пешке, врати се од Краљева

у североисточну Србију, у свој завичај

на гробље, где сахрани сина на српску земљу.



Од онда до сад прошло је много времена.

О старим мукама нећу вам говорити.



Клонуо је босиок – зелен струк

убран у башти, заденут о споменик.



Ето, зато служи ова повест о вери:

слави ведрих небеса - ова посмртна песма.



Смрћу растављени од старине ми –

што познајемо невино вађење живе

ватре из камена: певамо о преношењу

моштију - путовању од гроба до гроба.



(Песма заподенута на нашем

породичном имању на Главичици

приликом крчења запуштеног луга,

након обеда – обреда мимо публике,

сведочи како овој посмртној песми

рок не пролази.)




ЈАСАН ДАН




У тај дан, са обале реке бректао је Аран.

Беше поподне, упамтих јасан видик.

Једноличним правилним тактом одзвањаше

околином: днге – днг, днге – днг: дизел мотор.

Усисавао је топлу речну воду, такорећи

загњуреном сурлом до самог дна,

потискујући је кроз издужена црева

лавиринта заливног система даље у поље.



То сам ја јасни дану, негдашњи дечак -

не буди облапоран да ме не познајеш.

Старост болест од свих болести

најнесноснија и друге је савладала.

Јасни данче минуло је педесет година.

Ко би рекао? Педесет година? Ни трен.



Без велике нужде из грма искочи

уплашен зец, и преплива реку

на најширем месту. Само му се

дуге уши видеше из воде. Везана

марамица у чвор. Онако зечје.

Отрча ка бреговима, сури зец,

пут брегова са чијих се стена

виде начичкана птичја гнезда.



Ево ме јасни дану: на крају крајева,

нисам не знам ближи чему. Ихај!

Дечак тера јато сребрних америчких

ћурака на појило. Опчињен јасноћом,

привилегијом да може толико далеко

да сагледа упозна све(т). Од мене до тебе

тако је кратко растојање – јасни данче.

Бејах сит – на моменте, једноличног такта

дизел мотора: сит припева задругарског хора,

онако распоређеног послом међу лејама кромпира

са бубама златицама, сит постигнућа Арана са реке,

мог живота уз набусите ћуране.



Чему те призивам јасни дану у самоћи,

после свега, из оног времена неповратног?

Узалуд старе песме. Узалуд лазарице.



Видео сам како се мој род католичи:

замисли врагове никакав стих не порази.



Моја млада браћа стрељана за пример -

јасни дани на хоризонту ухваћени:

помињем ли вас једини, помињем ли довољно.



УЗ ВИТОВНИЧКИ СТОСЛОВ* ИЛИ ЕПИЗОДА

ИЗ РУМУНИЈЕ ПРЕД ПАД ЖДЕРОЊЕ





У време владавине Николаја Чаушеског -

средином лета, месеца јула 1989 године,

док је вечити председник жестином бесног

пса кидисао на богобојажљиве Румуне

ударајући по слепоочницама слабиће – око себе:

неколико месеци пре но добри Господ умеша прст

у земаљска збивања, узимајући брачни пар Чаушеску

к себи на себи својствен начин: тврда реч – тврда

вера, преки суд а потом стрељачки строј;

полутан од писца у Београду, знано мудо,

познат и признат, уреди сам зна ради ког севапа

да будем гостујући писац у Букурешту.

Никакве заслуге нисам имао, у односу на остале писце –

који су се врзмали око српског Удружења тад,

вероватно задуженог између осталог,

и за међународну сарадњу, да отпутујем мечки на рупу,

осим можда укрштенице будућности,

рачунице да бих могао бити од помоћи,

за случај да мечка заигра своје коло и код нас.





Покушаћу да дочарам некако то време страшног

боравка у Румунији, из које ме испратише окруженог

најстрожијим мерама безбедности, искусни оперативци

секуритатее распоређени на седиштима око мене у купеу –

пре бих рекао бункеру, где су вероватно ради остављања

утиска на моје песничко биће, приредили представу

са стварним улогама и реквизитима:

испадање службених револвера на под.



Био је то, сад знам, завршни час

мог семинара румунског језика.



У оном ноћном возу од Букурешта до Темишвара,

мој јебени дипломски испит трајао је до зоре:

пред комисијом лепо избријаних кобајаги

професора средњих година, и публиком компањона -

стражара подбоченим о врата за сваки случај

да нико не омета планирану свечаност.



Завршни час личио је

на коцкарску сеансу:

играња барбута, или...

Како је време одмицало,

у ситне сате није се разазнавало

ко је ту играч, а ко кибицер.



Били смо на ивици живаца

због висине улога, да се не лажемо

и крајњег исхода: ко ће добити,

а ко изгубити неизвесну партију

на железничким шинама.



Испит секуритатее конципиран је не толико

на знању колико на мом исцрпљивању успут.



Ја сам био у незнатној предности

јер сам (а да то они не знају) говорио влашки језик

научен у влашкој махали, од детињства,

тако да сам разумевао потезе противника.



У Букурешту, например у оном тзв. Савезу

румунских писаца тражио сам да ми омогуће

сусрет са песником Мирчом Динескуом

кога нисам познавао, али чије сам стихове читао

на кашичицу, због чега сам песника ценио,

а још више што беше часник да по сваку цену

издржи живот мимо остатка света изолован

у кућном амбијенту.



Вредело је посетити особеног, сужња.



Знам да се секретар румунског савеза писаца,

коме саопштих жељу за сусретом са песником -

извесни ако ме сећање не вара, друг Хобана,

од кога пак нисам ништа нажалост прочитао,

на театралан и куртоазан начин правио да не чује

предлог, да упознам Динескуа. Није време!



Администрација савеза румунских писаца

накнадно ми је организовала познанство,

сусрет са дамом – славистом: целом гором

неокресаном.



Поверих јој чиста срца како ме је

румунско удружење пустило низ воду.

А она ме позва да не размишљамо о томе,

колико да наздравимо нашем познанству.

Добићеш следовање, пијмо!



Славни да су преводиоци, помислих.

Они свуд стижу. Путујући лако из језика у језик,

спремни да гину. Добих недуго затим,

округло: два песничка наслова.

Захваљујући познанству слависте

и таште песника, чињеници да је свет

тако мален, и свеобухватан, и да свако

о сваком зна шта треба, кад устреба.



Углавном верзија преводиоца о саботажи,

несвакидашње таште,приликом посете ћерки

и зету налик је заплету каквог крими романа:

ташта је надмудрила полицајце

изневши књиге из тамнице стана

сакривене у доњем вешу, о – хо – хо!

Каква храбра ташта, колико ризика

због анонимног српског писца.



Не знам зашто ми је та дивна дама

у ресторану Дома румунске армије,

предала опаке књиге – ту дозу страха.

Узнемирена беше мојим сумњама,

над верзијом: реченице о доњем вешу.

Прилику да покажем колико ценим

труд за сав учињен напор, беше узалудан

на том сурово милитарном месту.



Ипак, пред моју ненадану одлуку

да прекинем боравак у Румунији

на Институту за румунски језик

сувоњави професор: прилично утучен

и неухрањен човек, настојао је да

провери на неформалној приредби,

докле смо стигли са учењем румунског језика.

Знајући, да ћу већ сутра путовати

што даље од Ждероње, замолих

професора да рецитујем стихове

једне влашке успаванке за децу.

 

Почех свечано стих по стих:

Казивах је наизуст, без измена

и накнадног дотеривања.



ПРИЧА БЕЗ КРАЈА



Живели баба и деда

и имали су колибу,

и у колиби клупу

и на клупи куцу.



Једног дана је куца угинула.

Шта да раде баба и деда?



Узели су куцу и сахранили

у градини под оскорушом,

између калопера, и мирођије.

И куци су подигли споменик.



Написавши на њему

за вечита времена:



Живели баба и деда

и имали су колибу

и у колиби клупу

и на клупи куцу.



(...)



Тако се та тужна успаванка

могла рецитовати у бескрај.

Док сан не дође на очи да обузме

и последњег будног човека.



Професор ми приђе влажних очију.

Но, ја се не усудих да признам

како не разумем чему у ретким

приликама служе људске сузе.



Неки пар младих јапанаца недвосмислено

хладнокрван и пословно љубазан клањао

ми се из клупе као навијене лимене лутке.

Мислим баш тако: реда ради.





__

* „89. Књижевност је често последица лажи палих духова.Такви романи и књижице нису хришћанска дела, него у њима има сатанизма, лажи. Чим је човек фантазер, чим је расејан, он је у сатанској мрежи. И онда ђаво каже: ево ти си сличан као ја“ - Старац Тадеј ВИТОВНИЧКИ СТОСЛОВ -Духовни луг, Крагујевац, књ. 2, 2018, стр. 29




НЕ ПОКАЗИВАТИ МИЛОСТ



Са брда више Београда

ботаничка башта: зрачи.

Не може то бити кућа цвећа -

све док мртвац пушта миро.

Око гробнице братства и јединства

цветају бункери митраљеских гнезда.



Српска војска – одани титићи:

иначе, узмућен очни талог мушица:

пази да се маузолеј не смандрља

и клизне у амбис - дубину Сингидунума.



Старице, старци – војници револуције -

нови завет: поштује поредак ствари;

данас грч, сутра грч, зли грч -

судар локомотива, чело у чело:

некдашња етикеција: прдеж стари.



Брдо кокоши пререзаних шија

уз дрвљаник прпуша издишући

прскајући задњом снагом срца

као из пумпице крв ваздухом фрс – фрс,

све због апетита домаћина.

Пернати анђели бачени у блато:

секу ваздух панично белим перушкама крила.



Такви су били наши преци уклештени у туђој

користи: на силу приведени поганлуку.

Нерастворени духови пред сценографијом

Врховног штаба партизанске револуције.



Кулаци, индустријалци, интелигенција -

из обести поломљена заветна стабла.

На месту прелома, болни изглед прелома.

Неукаљани српски народ. Другачија диоптрија.



Јосип Броз Тито потписао је гнусну

наредбу пред крај II светског рата -

за такву усправну и непокорну сорту:

убијати без емоција.

Убијати, убијати:

не показивати милост.



СТАРО РЕПИШТЕ



Фебруар: шта рећи?

Измилела из земље:

репина пипа. У потрази

за соком или пак, спарним

даном по старом репишту.



Узоране бразде тискају

леђа у згуснут пекмез.



Отуд, сапета крава времена

ћопа - заноси тело предамном -

пре но се домогне парлога шуме.



Окупан сунцем и сам већ

скинух капут - па узех књигу

из унутрашњег џепа сакоа:

антологију о нашем песништву.

Читам поезију – у ово доба

године: намењену да буде вечна.



На неком месту близу синора

гладне дивље животиње захваљујући

њуху ископале су мршу. Мимо природе

ниче одатле ћурећи батак. Шта

да се ради: мрша неће оживети.



У неком смислу читао сам ту поезију

једнако равну женском белом прању -

или, пак, ако је лакше за разумевање -

непостојану пену пива за точењем

у криглу. Бивше заслуге – незамисливо.



Широка уста до ушију:

имају духови. Кроз живот

уза ме што путују. Мој

однос према њима личи

на припрему порођаја –

поуздан царски рез.



Онда ће првобитно време

пеге пепела са лишћа

спрати кишом. Умешаће

црну кашу – па сјурити

низ стабла. Црну смолу

по запетом гвожђу.



Као оне затрпане средњевековне

ковнице сребрног и златног новца

под благо надутим земљаним брежуљцима

са којих расту жбунови боровница.

Или: младе срамежљиве девојчице -

рујнице за грмом: цветове

тиквица поховане у тигању.



Благо вама, где сте, да сте,

непознати духови: сваки

точак има друкчији број

паока у себи.



Старо репиште.



Мишљеновачка црква, Вазнесење Господње, у којој је песник крштен...

Белешка о песнику Александру Лукићу, родом из околине Кучева, из села Мишљеновца на Пеку, које беше шесдесетих година деветнаестог века седиште великог среза Печког или Звишког, који обухваташе  неколико данашњих општина (Кучевску или Звишку, Голубачку и Великоградиоштанску). Рођен је у фамилији звишких Лукића, као другорођени син Наталије и Михаила Лукића, предратног писара општине Мишљеновачке, сина Станка Лукића, Солунца и болничара чувене војне болнице у Нишкој бањи (касније санитет Врховне команде Српске војске), - син народног посланика Димитрија Лукића, прегледача бобичавих свиња....Почео је да пише још као студцент и да објављује у ондашњњој "Књижевној речи", песме које нису штеделе бирократе и тзв. бирократску или наметнуту књижевност по укусу полит комесара. За његовим песмама су расписиване разне потернице, али Бог га је, изгледа, чувао и сачувао од поидмуклих и мрачних људи, мрачњака, до данашњих дана. Добио је неке од најзначајнијих награда, у ондашњој СФРЈ, Србији и Црној Гори; али увек су мрачњаци налазили начина да његове књиге не излазе у најутицајнијим издавачким предузећима ондашњега времена, и неколико година после пада тзв. Берлинског зида, па и... данас. Зашто - Бог сам једино зна?! Нама се чини да данас у Србији, и у српској књижевности нема плоднијега и утицајнијег  песника, и уредника једног књижевног часописа, који иако излази у провинцији, спашава српску књижевност данашњице од нојева, који пред опасностима и мраковима Сварогове ноћи и зоре гурају своје главе у песак. Лукић је од својих првих песама, тј. од "Пољске муштикле"   до "Капларског кола" остао доследан себи и лседио онај пут, који га је усмерио према главним токовима религиозне поезије.

Што се тиче других обавештења о овом песнику, пре свега, важних за оне који живе изван песникове отаџбине, у расејању од Америке до Аустралије, или од Рта Добре Наде до најсевернијег дела Шведске, и можда нису чули, из више разлога за овог водећег песника у Срба, ево неких линкова, где се радознали могу  више обавестити..

Библиотека ФАКС.

 


Нема коментара:

ФРЕСКЕ

ФРЕСКЕ
ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА

ПоРтАл | Сазвежђе З

ПоРтАл | Сазвежђе З
НАСЛОВНА © ПоРтАл I "Сазвежђе З" & . * Сазвежђе З у свом склопу садржи преко стотинак интернет-локација, албума слика, архива, библиотека, које после десетак година постојања на светској интернет мрежи садрже на хиљаде хиљада публикованих страница, вести, књижевних прилога, књига, фотографија, идеја и иницијатива, пре свега, стваралачких и издавачких иницијатива, које разбијају балканску и српску официјелност, затвореност, жабокречину, подстичући како савременике, тако и оне који долазе у свет културе и књижевности да у њему пронађу смисао и испуне живот,отварајући оне прозоре на Балкану, који су или обично затворени, или зазидани... - *