FLAG counter

Flag Counter

Портал ВЕЛИКИХ ПРЕТЕЧА | Посебне странице | (Са бескрајне траке) понављање у кратким цртама,битног

КАЛЕНДАРИ


(...)

   
Календар је прва књига коју сам ја у детињству видео и у руке узео. Она је код нас у селу стајала за иконом, и са поштовањем се узимала у руке и опет остављала на своје место. Тајанствена и, за мене у то време, чаробна књига имена, самих имена, без видљиве садржине и без објашњења. Ни слутио нисам, како велику садржину скривају та имена. Та књига ме је очаравала: ја сам је поштовао без знања и волео без разумевања. Чар те књиге лежао је, изгледа, баш у именима, у самим голим именима. Шта би значила та именаСада бих на то могао одговорити : Значе, да је личност све. Све што је около и поред и на личности са вечног видика нити се броји нити се рачуна: царства и државе, блага и круне, направе и културе, части и славе, све је то потчињено личности, у служби личности, ништавно према личности. Светитељска личност јесте Христов карактер душе, више или мање поновљен у многима и многима. Светитељи су очишћена огледала, у којима се огледа красота и сила величанствене личности Христове. Они су род на Древету Живота. Дрво је Христос, а роди су светитељи. Дрво се познаје по роду, јер „дрво добро родове добре рађа…. 
(Из увода у Охридски пролог – вековну читанку православног народа)



Усмени роман је хучао као набујала река, као поводањ, који је потапао читаву речну долину, понављајући се на сто година, налик на потоп библијских размера, ширећи неку врсту језе из правца истока. То хучање је од свитања било злослутно, и његова снага се могла видети са врха Старог Гробља, са степеништа усамљене беле црквице, подигнуте пред Други светски рат. Сећања на те поводње оживљавала су када би Пек у Доњем Звижду пресекао пут стотинак метара даље од данашњег бетонског моста испред Љешнице. Нико није бележио та сећања, причања, али су их присутни слушаоци упијали као сунђер воду без даха. Било је старица које су имале 117 година 1916. године. Усмени роман је говорио кроз њих, чак и кроз уста бајалица и баба које су по ноћима пуним месечине јахале  на метлама, обнажене као вештице. Усмени роман се уплитао у гране храстова крај бунара и прштао као вода шедрвана. Усмени роман се повлачио после свега као и река у своје корито, остављајући по ливадама баре пуне риба и жаба, змија са планине, и неког чудног корова, са листовима великим као слоновске уши које је поводањ наносио са врхова брда. И мурећеп је поводањ пребацивао са обала планинских потока који су се успут уливали у Пек. Храстови су ницали усред врбака из муља и хумуса  и као ретке оскоруше расли су, чинило се, брже од топола, и шибали увис у борби за светлост и своје парче неба...Усмени роман је извирао, понекад, чинило се, из речи наше мајчице Наталије, из њених причања без краја, из једне ведре туге без краја. У тај усмени роман без почетка и краја уливале су се и приче наших очева, ујака, стричева, баба, комшија и свих бараба барабар. Дотицао је тај неописви усмени роман из родослова наших фамилија деоба, сеоба, ратова и устанака, бежанија и календара…. Из урвина и дубрава, из птичијих колонија и вучијих јазбина, и из календара.



Најважнија књига у рукама наше мајчице био је православни календар, и онда када сам био дечак и учио прва слова, и много година касније, када се чинило да је усмени роман потонуо, као поток у песак, или понорница у понор. И баш када се чинило да је усмени роман неповртано нестао, пресушио, Наталија је, већ у поодмаклим годинама, са цвикерима на носу прекидала свој вез, и латила се календара и загледала у њега, као у неку врсту подсетника. Удубила се у календар, док сам ја читајући неку од својих књига при крају студија, а онда би неочекивано почела да прича: „Обрала сам на Главичици двоја кола грожђа. Првог дана бербе отерао ме је неки санталудасти ветар с кишом. Другог дана је биоло лепо, ведро…“

И усмени роман се појављивао изнебуха, као што је и наша речица Зуква, која пресушује преко лета изнад улаза у село, знала да потече с јесени кроз село, све до воденице у Шљивици…

Скакутајући преко каменчића, плавих и мрких.

- Гле, колицно јаје ...запрче… то изгледа пронела она писаста пилица… гле колицно је, ко од голуба…

Говорила је као да чита из календара, од кога се никада није одвајала. Као да су у том календару била шифрирана сва древна знања и тајна приповедања. Када сам покушавао да се суочим са мистеријом усменог романа, као да сам долазио до неког есавладивог и огромног зида, већег од оног кинеског. И са толиким именима, која су била у оптицају док сам одрастао и био у близини наше мајчице. Прође Лександра Цветка Бранковог, оде ваљда у кафану – знала би да каже.

Знао сам ко је кума Александар – донекле и ко је Цветко, отац Александров, али о оцу Цветковом појма нисам имао. Кума Александар је носио превез преко једног ока, јер га је као војника повредио коњ; и видео је само на једно око. Као гусар. Само што је наш Кум био веома благородан и добар човек, удовац. Постојао је и један други Александар, Галетов отац, не у нашој мали, већ у оној другој, према Мезулани, без руке, коју је изгубио у последњем рату, и који је некако био жут у лицу и променио овај свет прерано. Томе човеку нису скраћивали име, јер му је рат скратио једну руку до рамена. Тај свет је имао обзира, према томе, и то се види у томе – да су нашег кума ословљавали и знали као Лександру, а оног другог и млађег једноруког увек су звали и спомињали пуним именом. Александар.

Одрастао сам на горчини поратних година и сећања која су налазила упоришта једино у тзв. Усменом роману, који је оживљавао зими кад се окупе блиски и сродни људи око печених белих бундева или уз шумадијски чај, и остану будни дубоко у ноћ, уз таблић и дружено фијукање кошаве и усменог романа, који представља форму која све надживљава, као и наш православни календар. У том календару су поглавља у којима је записана и судбина наше фамилије, а посебно наше мајке Наталије, али и читавог нашег народа и света, верујем.

На рат, четнике и партизане не вреди трошити речи, не! Не, никако, како би поновио деда Станко, наш деда Станко, Солунац, који никога није бреновао, па ни послератне чизмаше. Знаш ли ти зашто га нису ликвидирали, као неке друге, оглашавао се понекад Усмени роман гласом нашег оца Михаила? Не знаш, наравно. Зини да ти кажем. Кад је онај Пантић, господин Пантић дипломата родом из Кучева, што је био тамо код Хитлера, довео неке Немце у Кучево на Калинић, да им показује природне лепоте Србије – велики кучевски вашар – Станко га је напао пред тим Немцима усред вароши: - Знаш ли ти, господине Пантићу, срам те било да смо ми против њих ратовали; зашто си их довео овамо? - Жандарми су прискочили и хтели да вежу и ухапсе Станка Лукића, али није дао Пантић. - Пустите човека, попио мало више… Али вашар је то видео, и ти комунисти који су тада били завучени у рупе, као мишеви. Зато Станка после рата нису смели да пипну… Четрес и друге – мој старији брат Живота чувао овце на Главичици, видео наилази војска, четници… Па гледа...Четници војводе Воје Триброђанина из Кучајне. Претходница тих четника је мислећи да је мој брат партизански курир скренула са друма на брдо, и опалила два шамара. Дошао он и кука. - Е, не може то тако, не, не! Изашао Станко Лукић пред нашу капију и чека војводу Триброђанина . - Је ли, војводо Војо, је ли ови твоји четници немају друга посла него да шамарају мога сина,а? - Ко га је шамарао? Станко изговори име тога човека. - И онда војвода нареди да тога позову, али… тај је негде заостао, знао је шта га чека… И тако даље тече и отиче Усмени роман...

    ЛеЗ 0016682
    
                                       



Нема коментара:

ФРЕСКЕ

ФРЕСКЕ
ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА

ПоРтАл | Сазвежђе З

ПоРтАл | Сазвежђе З
НАСЛОВНА © ПоРтАл I "Сазвежђе З" & . * Сазвежђе З у свом склопу садржи преко стотинак интернет-локација, албума слика, архива, библиотека, које после десетак година постојања на светској интернет мрежи садрже на хиљаде хиљада публикованих страница, вести, књижевних прилога, књига, фотографија, идеја и иницијатива, пре свега, стваралачких и издавачких иницијатива, које разбијају балканску и српску официјелност, затвореност, жабокречину, подстичући како савременике, тако и оне који долазе у свет културе и књижевности да у њему пронађу смисао и испуне живот,отварајући оне прозоре на Балкану, који су или обично затворени, или зазидани... - *