Укупно приказа странице

ПРЕВЕДИ - Translate

(Заветине, Лукић)

(Заветине, Лукић)
КО ИМА ПРИСТУП веб-сајтовима Портала Великих претеча | Сазвежђа З, почев од 17. марта 2019? Власник, уредници, поједини сарадници и пријатељи. Добротвори.Претплатници. За све остале - приступ није дозвољен. Као утеха, за понеке од оних којима је "Сазвежђе Заветина" остало у лепој успомени, власник је допустио (до краја текуће године) слободан приступ једном мањем броју веб-сајтова уз подршку GOOGLa. - Ова одлука је неопозива. Молимо вас да нам не пишете и не тражите дозволе.

ДОКУМЕНТАЦИОНО ИНФОРМАЦИОНИ ЦЕНТАР ЗАВЕТИНА

ДОКУМЕНТАЦИОНО ИНФОРМАЦИОНИ ЦЕНТАР  ЗАВЕТИНА
ДИЦ-а. Документационо информативни центар ЗАВЕТИНА. Дигитална библиотека. Годишња претплата обавезна

КЊИЖЕВНА ФИЛОКСЕРА (Забавник)

Оркестар СУЗ

Оркестар СУЗ
За свадбе и сахране

БОГОМОЉКА:филмски канал

недеља, 24. јул 2016.

Зашто опет Тонка, црна Тонка, чедо? / Дописник Станислав (Вина-веритас)



Бора Станковић.

Тонкина жудба.

Нису ни изашли из куће а да њу, Тонку, која је лежала у соби званој женска соба, а тако названој по тетки јој, Сики, која се за Турчина удала, Тонку која је још лежала опомену а Собче је било све испуњено сувим месом, бадемом кад се тресе кућа, лешницима још из Хаџи Ристиног кад се први пут посвађао са својим братом. И од тада им сва несреће. А у сопчету дрвенарија, конопул, гвожђарија, као тихо прекорно, као да опомињу, и чини се Тонки из сваке пукотине по једна глава строгог деде јој, Хаџи Рувима, који се никад није насмејао: мируј, не лудуј!
А она, Тонка, затворена, певала би што је чула да је некад ујна, пред саму смрт, жалобно, старински, заклопе се очи и кроз нос, као једва приметно, као да се служи служба у некој цркви једре и давно узавреле снаге и голичаво нешто, као тамњан те цркве:
Зашто Сике, зашто?
И сећала се вечито, увек у другом гласу и као са другим лицима, што збуњено намрштено, озбиљно је гледаху и прете а ујна је мислила да је нико не чује кад се вратила као лимун жута и певала по турски, срчући кафу, повезане главе, у жутој шамији.
И на ову песму нешто се давно и слатко будило и бунило у Тонки, и глас би дошао сладак као мед и саме су жене жедно викале: још, још, жене којих се сећала како у амаму ударају се по грудима а вода им ври и разлива се низ леђа, у наборима, и отромбољени трбуси мајки које су рађале, и баба које подврискују. И сви би се стали скупљати, и слуге из магазе, чивчије, и онако пролазници. Aли би Душко магазаџија улазио и погрбљен, покривајући лице рукама да не види њу, Тонку, јер грех је још, младо је, лудо је: и затварао би ролетне. А она се њему уз пркос скидала гола, љубила своје руке, трљала бедра. И знала је Тонка да Душко неће моћи дуго да издржи и када би се он спотицао бацала би на њега своје постељне ствари, вреле од њене крви.
А у Душку су две крви и њена песма певале, а она би примицала узаврелој својој снази дрвенарију, дуње филдиш, јапију и старо одело. Иза прозора, до мркле ноћи, чекали су да се отвори завеса. Арса пекар вриштао је, поливао се водом са чесме, Јован који је кувао кафу седао би на коња Мишка, пошто му да да попије вина, и летео без седла и узенгије, а кад су се њени вратили са имања, увек: зашто опет Тонка, црна Тонка, чедо? И после би је грлили, стезали, и плакали сви громогласно, и ишли на прстима и палили свеће. А Тонка у танком свиленом фустану а доле сасвим нага, очију исколачених седи на асури, искитила се ђинђувом, сарфилом, устане, клоне, и труди се да дохвати своју малу, свежу, меку леву ногу у бутини и да је пољуби, ижљуби, поједе. Јер је знала она, Тонка, кад порасте, раскрупња се, а ти кукови ће да набубре, а она једра снага да се разлије, груди под врелим плодовима да се размину широко и никад она тада неће моћи да омирише, да ошине језиком своју румену разблудну бутину. И радовала се страсно Тонка што ће бити гојна, топла као ујна пре но што је побегла у Турску, али је плакала што ће за увек бити растављена, за увек, за никад више од своје топле, од своје мирисаве као задах сто устајалих ђулова, од своје сочне бутине.
Бора Станковић.[1]
1 Ова прича спада у циклус "Под окупацијом". Пошто је г. Бора Станковић опазио да наша публика страсно тражи књижевне успомене из тога времена, то се решио (види објављене одломке у "Новостима") да све своје постојеће рукописе приопшти овој групи. Просто, стави испред одломка: "Ево шта се причало у једној кафани за време окупације" или: "Газда Јанаћко повуче три дима (а било је то у Београду у време окупације) и отпоче овако." Чује се да ће у овај циклус доћи и "Коштана". Пропратне речи биће: "Неки Aрса Циганин (у једној кафани у Беoграду под окупацијом) попи чоканче и стаде овако говорити:".

          = преузето: Винавер:  Из новије пантологије пеленгирике 

Како настаје и како се штити ауторско дело | Адвокат Урош З. Недељковић

У добу убрзане размене идеја и података, питање како настаје и како се штити ауторско дело је од пресудног значаја за разумевање духа ауторског права. Ову област регулише Закон о ауторском и сродним правима.

Ауторско дело настаје самим тренутком стварања дела. Тако, ако сте написали неки текст, компоновали одређену нумеру или фотографисали вашу мачку како гура нешто са стола, тог тренутка је настало ваше ауторско дело.

Међутим, да ли је дело уметничко или није, са становишта закона је небитно, јер „Уметничко дело цвета само уз учешће, уз дослух свих врлих састојака духа“, рекао је Андре Жид, док закон каже да је ауторско дело „оригинална духовна творевина аутора, изражена у одређеној форми, без обзира на његову уметничку, научну или другу вредност, његову намену, величину, садржину и начин испољавања, као и допуштеност јавног саопштавања његове садржине.“ Уосталом, укуси су различити.

Творевина је резултат интелектуалног напора аутора који је изражен у одређеној форми. Постоји још један услов како би ауторско дело уживало заштиту, поред тога што мора бити изражено на одређени начин, мора бити и објављено. То значи да шира јавност мора бити упозната са делом.

Закон, пак, не штити идеје. Једини начин да идеја буде заштићена је да буде материјализована на одређени начин. Оно што Закон штити је дефинисано у чл. 2 ст. 1, а то су:

  1. писана дела (књиге, брошуре, чланци, преводи, рачунарски програми у било којем облику њиховог изражавања, укључујући и припремни материјал за њихову израду и др.);
  2. говорна дела (предавања, говори, беседе и др.);
  3. драмска, драмско-музичка, кореографска и пантомимска дела, као и дела која потичу из фолклора;
  4. музичка дела, са речима или без речи;
  5. филмска дела (кинематографска и телевизијска дела);
  6. дела ликовне уметности (слике, цртежи, скице, графике, скулптуре и др.);
  7. дела архитектуре, примењене уметности и индустријског обликовања;
  8. картографска дела (географске и топографске карте);
  9. планови, скице, макете и фотографије;
  10. позоришна режија.

Српско законско решење је у складу са чл. 2 тачком 1 Бернске конвенције за заштиту књижевних и уметничких дела из 1886. године, који гласи:

Изрази „књижевна и уметничка дела“ обухватају све творевине из књижевне, научне и уметничке области, без обзира на начин и облик њиховог изражавања као што су књиге, брошуре и остали списи, предавања, говори беседе и друга дела исте природе; драмска или драмско-музичка дела, кореографска и пантомимска дела, музичке композиције с речима или без њих кинематографска дела с којима су изједначена дела изражена поступком сличним кинематографији, дела из области цртања, сликарства, архитектуре, вајарства, резбарства, литографије, дела из области фотографије с којима су изједначена дела изражена поступком сличним фотографији, дела примењене уметности, илустрације географске карте, планови, скице и пластична дела која се односе на географију, топографију, архитектуру или науку.

Слично је и по америчком закону о ауторском праву (US Copyright Law).

Недовршена дела, такође, уживају заштиту ако испуњавају услове да су оригинална духовна творевина аутора.

Видети више