ПРВИ ПУТ С ДЈЕВОМ МАРИЈОМ,
МАЈКОМ БОЖЈОМ НА ЈУТРЕЊЕ
Субота, 4. децембар 2021. Помрачење Сунца. Пролазност. Или читав живот може стати у овакав један ковчег безразложних успомена (Наслов једног изгубљеног поглавља. Чију ми је честицу послала Небеска сила у четвртак,18. Нов. 21.)
Није то било онда када сам имао петнаест година, 1965. године, пред крај осмогодишње школе (пре 56 година), ни три године доцније – 1968. када сам једне ноћи изнад једне мале српске варошице, где су стари рудари тражили Златно руно, узлетео уз једну књигу једног песника и мелодије са радио-апарата, летео из сасвим неочекиваног правца, као звезда, која најављује једном једином песмом, нешто што многи нису разумели. Међу тим многима, био сам и сам, не схватајући да сам дарован, јер то беше време у коме су владали – издајице и силеџије, душмани и безбожници. То је била кратка љубавна песма, парадоксална, трагична, богочовечанска, не о једној несрећној љубави, већ о нечему много важнијем. О судбини, предодређењу, или о оном изнад Судбине.
Велики број тзв. Првих љубави завршава се на болан начин; то искуство неки потисну, пређу у другу веру, нову љубав, али неке душе обележи заувек, предодреди им живот. И онда се на крају крајева, у старости,кад човек у неким моментима сабира много тога,живот учини као издајник. Али – живот није издајник, живот сваког човека је унапред задат!
У то време, гимназије, тамо на истоку Србије, нису биле као некада, пре револуције, неки од бољих ђака, нити су одлазили у цркву, док су други и ако јесу, добијали већ наредног дана по прстима; а они најпродорнији омладинци , најамбициознији, су, чак, држали предавања против цркве, и вешто исмевали и доводили до апсурда догме и постулате Вере, и чинило се да је то невиђена глупост богомољаца који верују у такве празноверице и ствари као што су девојке завештане на девство до краја живота. Друга је била владајућа мода: ко је тада у таквим варошицама говорио о Пресветој Деви Марији првој таквој доживотно завештаној девојци?
Чак не ни попови! Само ти тзв. „напредни омладинци“, скоро матуранти, изругивачи, предавачи нове државне религије, и богоиздајници…
Понекада ми се чини, а нарочито последњих година, да су у Првој љубави,садржане све оне остале, друге и последња. Нисам обратио пажњу на ту околност да се жена коју сам упознао после смрти своје друге жене, називала као та моја, скоро трауматична „прва“ љубав!
Иако су ми удружени и Бог, и анђели чувари, и уопште искуство слали сигнале и симболе, да се позабавим расуђивањима и да покушам да сведем много тога. После очевог упокојења, и неочекиване и преране смрти друге жене, почео сам размишљати и о смрти моје прве жене,апсурдној - као што беше и мајчина смрт – али сам се заустављао у тим размишљањима и покоравао се вољи Божјој, јер ми се чинило да бих могао да сиђем са ума. Прелиставао сам понекад и „Охридски пролог“, ноћу у време несаница и часова када су навирале такве узнемирујуће мисли, којима као да је управљала нека неизрецива, небеска, космичка Сила Свеповезивања. И почињао да улазим у ту тајну да су судови Божји безбројни и недокучиви.
„Неки монах у пустињи мислећи за себе да је достигао савршенство мољаше се Богу још, да му Бог открије Своје различите судове у животу људском. И Бог му стави помисао у ум, да иде на далеко некоме старцу духовнику, и пита о томе. Када пак монах беше на путу придружи му се ангел Божји у виду обична човека и рече му да и он хоће к ономе старцу. Путујући тако заједно падоше на конак код некога богољубива човека, који их добро угости давши им да једу из сребрног тањира. Када једоше,ангел узе тањир и баци га у море. Монаху то беше и чудно и криво, но ћуташе. Други дан падоше на конак опет код некога човека богољубца , који их усрдно прими и својски почасти. При поласку изведе тај човек сина јединца, да га путници благослове. А ангел Божји узе дете за гушу и удави. Ражљути се монах и аупита ангела, ко је он и зашто таква недела чини? Одговори му ангел кротко: онај први човеку свему је Богу угодан, и ништа нема у дому његову што је неправдом стечено осим оног сребрног тањира. По Божјем суду ја бацих онај украђени тањир, да би човек у свему био прав пред Богом.И онај други мужје Богу угодан, и нема ништа у дому његову што би навлачило гнев Божји осим сина му, који би, ако би одрастао, било велики злотвор и сасуд демонски. Зато по Божијемсуду удавих то дете, да му душу спасем за времена због доброте очеве, а и оца да сачувам од беде многе. Ето то су и такви су тајанствени и недокучиви судови Божији. А ти, старче, иди у своју келију и немој се трудити улудо испитујући оно што је у власти Бога...“
Да скратим: Зашто ми је Бог,или Случај, послао после читавог низа смрти блиских бића и ту особу, истог имена као и име моје „прве љубави? - Забаве ради, заборава ради?
Бог је недокучив,као и анђели Божји.
Бог нам шаље сигнале и симболе, да разумемо понешто из свога живота, што се с времена на време појављивало у магли година, и измаглици помисли.
Понекад, помаже нам и подупире нас, тако што нам пошаље обичног човека, кад нека мисао почне да сазревау нама. Човека кога дуго нисмо видели; весељака, или провокатора, неког сељака, да нас поведе на пут где ћемо брже разумени неку недокучиву ствар. Према томе, сваки такав чове, по дефиницији, није обичан човек, нема обичних људи – сви су необични. Као и снови које сањамо. У ова грозоморна времена пуна лажи, превара,лажних доктора и богодиздајника, сањао сам све чешће неке снове фантазмагоричне, мутне и застрашујуће који су вукли на своју страну, али сам, као и ноћас, видео гротескна лица неких особа које раније нисам сусретао,као и појаву моје друге покојне жене; град у којем сам живео и неке циганасте и припросте изругиваче… Откуд све то и зашто све то? То није почело од ноћас,већ од времена од пре неколико недеља, тј. од 18- 21. новембра, ове године, када сам први пут расањен почео да бележим… Чему све то? Легао сам синоћ касно уморан, читајући „МОЈЕ ИЗУМЕ“ Николе Тесле (аутобиографске списе), који су ме, после дугог времена, уверили да је наш велики научник и човек, имао и ту изванредну духовно -књижевну црту дубљег сагледавања свега, и која је при том, ако бисмо је упоређивали,ма са којим другим аутобиографским покушајима највећих писаца не само времена у којем је живео Никола Тесла, и не само наших писца, него и светских, својомједноставношћу, сажетошћу и увидима надмашивала све оно што сам имао прилике да прочитам…
И баш сам помислио, у једном тренутку, пред спавање, да и мени Бог или Случај,после свега није послао ту особу са истим именом као име моје „прве“ љубави, тек тако, забаве и разоноде ради, да заборавим на смрт нашега оца и моје друге жене, већ, можда, да нешто подвуче, освести, спречи; као што је спречио, у наведеном примеру, оног анђела који је удавио оно дете у причи,од нечега много горег? Значи… Бог ми је послао некаву карикатуру, а не некаквог северног анђела; то сам ја могао помислити упознавши ту племениту особу зато што сам годинама пре тога упорно читао једног шведског писца, којег је код нас на Хелму мало људи читало (Сведенборг). Послао ми је, као што ми је слао и очигледне симболе и сигнале, па и тај пут на Северни пол, да бих дошао до подвлачења у животу која су некако и природна за човека кад напуни седамдесет лета… И то треба прихватити, баш данас на Ваведење, први пут тако јасно. Прва љубав је као и ова потоња, искуство метафизичко; и прва и потоња су, де факто, доказ да ме је Бог чувао од неверних, од оних који нису у стању да се старају као прави верни, да буду једно тело и један дух; да буду једна вера, без цепања, без јереси, без самовоље : цела црква је једно тело, коме је глава Христос, Син Маријин зачет Светим Духом. Под једним духом разуме се љубав, љубав пламена свих верних према Христу, од кога произилази и узајамна љубав. Множина да буде као једнина;много људи као један човек. То је чудо хришћанске вере и хришћанске љубави. Нема те силе у свету, која може бити јачом споном међу људима… Том силном и неодољивом споном повезани су сви чланови цркве међу собом. И црква Божја стоји као један човек, у времену и у вечности… Овоме чудесном јединству ништа не противуречи као гордост појединих људи. Гордост криви веру, хлади љубав; гордост ствара јереси,цепа цркву, жртвује добро целине угодности личној. Гордост је у суштини одсуство и вере и љубави...
Због чега онда да тугујем? Бог ме је одвраћао од онога што није добро за моју душу, чинио је то већ деценијама. Само што ја то нисам видео, нисам разумевао много дуго. Синоћ сам пред спавање први пут у животу дуго изговарао једну од молитава Дјеви Марији, а чим сам се пробудио сео сам и записивао све ово.
И тек овог јутра, са грдним закашњењем, ја сам видео ту слику – када се Пресветој Деви Марији навршило три године од рођења, и када су је довели родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме…
Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. … Пред храмом беше 15 степена. Родитељи дигоше Деву на први степен, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац св. Јована Претече, и узевши је за руку уведе је не само у храм него у Свјатаја Свјатих у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја и то једанпут годишње…
Уз помоћ Богомајке, родитељке Сина Божијег и Спаситеља људи, излазим у наше двориште и прилазим једној камари песка, у којој цвета и даље јагорчевина, јесењи и зимски цвет, и дуго гледам у те цветове, на дан помрачења Сунца. Они су прекрасни, и симбол светлости , и живота, Богочовека и живота, моћи и љубави…
Лековитог Расуђивања. Истине, и доброг пута... (....)
(наставља се...)
