 |
| Језеро снимљено у Шведској успут прошлог лета, 2017. |
(...)
У ХРОНИКАМА НЕБА пише: Поседујемо само 5% слободне воље и од тих 5% многи не користе ни 3%, преосталим делом влада колектив, земља, небо, планете или како то народ често каже судбина. Дакле, сам назив говори о ономе што долази и што нам овај крвави Месец носи.
Аи у Михаиловим ХРОНИКАМА стоји: Родословна тајна, згуснуто искуство хајдука и сеоба.
Реклама по устаљеном шаблону рекламира нобеловца Дилана : Ова књига ни у ком погледу не представља стандардну или свеобухватну аутобиографију. Хронике су пре епизодно, уз помоћ вештих резова монтирано документарно сведочанство о путовању кроз сећања највећег америчког живог песника, испричано богатим и сонорним језиком, гласом који је непогрешиво Диланов и ничији други.
Хронике заправо нису налик ниједној одређеној врсти књиге. Једино с чим их можемо упоредити јесте нека Диланова песма – оне евоцирају призоре и лица и места – на рубу између документарног и надреалног, стварајући слојеве значења путем прецизних детаља, баш као и његови најбољи стихови....
Вртети се око нечега што је прошло пре педесет година скоро, што је прошло пре него што је и започело, има призвук парадокса, апсурда, трагичног осећања живота. Често ме као студента свладавала нека болећива неодлучност. Положај Буриданово магарца. Кад помислим да је нешто немогуће, неоствариво - грешим. Малопре је срећа била на два корака од мене.... Испод стоји и датум: 30. новембар 1973. године. Непоткупљиви сведок, подебља бележница исписана хемијском оловком...
Младост има и своју дубоко потиснуту, скривену, неиспричану хронику.
Тај пут, на коме сам и сада, није онај, обележен наведеним датумом, али по нечему личи на њега. На чему сам ја траћио време, судбино, хвала ти, што си ме сачувала, од свега онога због чега сам патио, а што није било вредно тога.
Али ово ми се допада: Много држиш до људских речи, и наравно грешиш! Људи говоре махом површне ствари, своју праву природу скривају ћутањем. Своје намере дубоко скривају у тами свести од светлости речи...
Ту није потребан никакав ретуш, дотеривање - досадни су, чак одвратни!
Погледај оне око себе, како се осмехују, љубазно, смејуље - те гребаторе и каријеристе, што сањају о националној пензији и малој приватној пекари у главном граду. Купићу вам ту пекарицу и кућицу у цвећу, добио сам премију на лотоу - купићу вам и лецедерскла, вашарска срца, момци, не будите тужни, нађите неко друго друштво којем заиста припадате, јер ви сте овде залутали, и зато се смејуљите...
Знао сам у каквом зверињаку живим, и зато је глупо да даље причам о томе, зар не? Јер постоје несумњиви докази да сам то заиста знао још у двадесет и трећој својој години: Живим у једном, чудном свету илузија, ослоњен на стуб сећања и осећања, свестан да је живот који живим раван бунилу, опсесији, опасан...
Знао сам још тада и записао: И сутра ћу, дакле, самовати, заборавићу на своју самоћу читајући прозе Јенс Петера Јакобзена и Жерара Де Нервала - велике трагичне песнике - заборавићу на ово снежно зимско предвечерје и на ону девојачку собу у којој сам провео више од два часа на пола корака од среће. И следећег дана ћу о томе мислити као о каквој сасвим неважној епизоди , невино заборавивши на осећање чежње за бескрајним, која би ми често натерала румен у образе...Ја сам већ био (про)дао душу ђаволу уметности, и тако сам из мешавине самољубља и незнања, довео свој живот у положај да буде вегетабилан...
Записао сам и Заклетву анђеоске чистоте: Дао сам себи и Господу реч, да ћу пре умрети, полудети, него поновити икад више т о, што многи понављају свакодневно, утапајући се у дубоку реку пролазности и ужаса....
ЛеЗ 0015887
 |
| Неке од штампаних књига Беле Тукадруза (алиас М. Лукића, 1950. - ) |
Нема коментара:
Постави коментар