Александар Лукић (1959)
СЛАВНА ТИШИНА
"Крај ватре у сам смирај дана
ми угледасмо коња врана.”
Јосиф Бродски
Обитава крај мене тишина, и јасна пева без престанка -
надовезујући се као ноћ на дан. Пријатељ из младости
лобира да прихватим националну књижевну награду, од уранка
навалио: стигао си на ред, каже! Крај је пракси гадости!
Глас пријатеља: ни мит, ни метафора. Једва тих са болом.
Ваљда, чисто лице девојке русалке са салаша у планини.
У детињству, бејах сакривен једном сам под славским столом,
кад су укућани у дворишту припремали Косовцу даћу у тишини.
Под небеским сводом, по васиони, некако отад, иста песма влада.
У мучеништву сагоревају падалице: спорије но књижевна слава.
Тишина не одмиче никуд. Ни онда кад је као сплав талас уљуљкава -
тишина не спава. Скромно људско срце никад живот не изиграва,
Осим једном. А награда – нисам за њу. Срчани – другом је дајте.
Можда каквом песнику из старачког дома: задојеном социјалисти!
Који бар на сваком спроводу качи ордење и значке. Такт имајте -
не недоречености – без три тачке. Останите доследни протагонисти,
соц – бајке: без репа и главе. Покријте путне трошкове и дневнице.
Устаљен поредак то тражи од вас. Чувајте место величајне певнице.
СВЕТИЊА
У спомен оцу и мајци
Нека те чува драги Бог – Свети Отац наш са небеси:
Не прави се канда да не видиш своје место – где си?
Уздај се, у себе! Образ људи је раван одраној дуванкеси.
Бездушној светини - табарци пакости: збогом одбруси,
Па нека се пуши сама. Оштар рог са грања кида паучину.
Ма ко да си, роде, душа си! Човека, а не таму, чува Бог!
Није свеједно са ким си током пута на крају остао овде због
Њега. Хиљадугодишњи храст, види, краси пусту утрину.
Батали празну причу – ону изреку: пала Сара, пала Мара!
Само се лењи духови служе значењем изрека као да ломе
Крто шибље. Светост за светошћу одувек снагом јаком изгара,
Као кад вихор усиса сено пласта увис ка небу на дан Вртоломе!
Од Велике до Мале Госпојине, 2023. године
_______
ИЗ НАЈНОВИЈИХ КЊИГА СРПСКИХ ПЕСНИКА
Недавно сам прочитао да ће у 21. веку песници и планетарни истраживачи бити најцењенија занимања! Може да буде, ако се шалимо, али не мора да значи.. Ево, приближили смо се скоро крају прве четвртине 21. века, и једини југословенски и српски Нобеловац Иво Андрић је "добио" те-ве серију тек прекјуче. Најпревођенијег српског песника Васка Попу скоро смо заборавили, као и песника позамашног опуса Миодрага Павловића, такође...Да не говорим о другим песницима, који су умирали последњих година, по неком чудном убрзаном поступку. Слава песника у Србији је сведена на...(Додајте сами своју реалну процену.) Ипак сам се сетио – када сам недавно сређивао приватну породичну библиотеку наше породице у дому наших почивших родитеља Михаила и Наталије Лукић, (на североистоку Србије) помагао ми је и наш мали пас пулин; тако што је сметао! Играо се са неким старим новинама, покушавао да их раскомада; али када сам угледао један од поднаслова тих згужваних новина (тзв. Културни додатак ПОЛИТИКЕ, 30. јун 2012. године, бр. 12) "ИСТОРИЈА ЈЕ ОПАСНА АКО СЕ НЕ РАЗУМЕ", подвикнуо сам пулину и истргао му скоро изгужване новине, које су биле у картонској кутији крај пећи, где се чувала стара новинска артија за потпалу).Дакле у том броју је објављен ОКРУГЛИ СТО – Песници и планетарни истраживачи биће најцењенија занимања" . Лепо би било да постоје барем некакве теоријске шансе да се то оствари, обистини, али – ево, четврт века прође, а то чему је био посвећен округли сто нити се остварује, нити ће се остварити из више разлога. Штавише – ми имамо на хиљаде песника; песничке књиге трукују се ко од шале, у сто, двеста, петсто примерака! Ко има "везе", или је у милости власти, његове се књиге штампају у мало већем броју примерака без обзира на њихову вредност; држава не помаже издаваштво, има преча посла. Штампају се књиге утицајних људи и професора универзитета, нарочито оних којима су се лактови усијали од успешности, утицајних политичара и других амбициозних "писаца"; штампају се и часописи, пуни свега и свачега. На телевизију песник данас може доспети само ако залута; о књигама песама се пише по овим и оним новинама у којима се форсира хвалидбени клише, некакве бивше заслуге... Тако да скратимо ову причу. Ништа од "пророковања" споменутог "округлог стола".
Не завидим песницима који су се издвојили делом и књигама, озбиљношћу и даровима, развојем који се увећава из књиге у књигу. Таквих песника је у Србији мало. Можда их има неколико? Ни толико. Немају никакве шансе. Као што их није имао ни Владислав Петковић ДИС (ко не верује, нек поново прелиста песму "Наши дани").
Читајући најновију објављену књигу Александра Лукића (1957, доскорашњег уредника пожаревачког часописа и Едиције "Браничево") У СТАРОМ ЗАВИЧАЈУ - издање нишког "Ревнитеља" (ур. Милоје Дончић), стотинак страница, одабрао сам две последње песме у овој књизи, "Славна тишина" и "Светиња" које препоручујем преводиоцима, као одличну поезију, која не фолира. И не бренује самозаборав и изврдавање тема које се заобилазе, проговарајући на веома убедљив начин о једном страшном догађају четрдесетих година двадесетог века, о стрељању сасвим недужне деце од стране фашистичких чудовишта-солдата ...
Неславна је тишина и мучна у којој се потискује урвина разисторије и истина о геноциду над непокорним Србима. Песникињу Д. Максимовић су покушавали да избаце из обавезне школске лектире, не Немци – далеко им лепа кућа, него наши њихови домаћи изроди...
(...) Забелешка МЛ. - Б.Т.
Нема коментара:
Постави коментар