милисав каменорезац из ужичке
чаршије и мија павловић из космичке чаршије
чаршије и мија павловић из космичке чаршије
(увод и крај из истоименог чланка)
Поводом награђених песама Мије Павловића пустила је "Република", у свом прошлом броју напис у коме је изражена недоумица:писац чланка вели да песме Мије Павловића не разуме, и да га оне опомињу на трабуњања, некога чика Милисава каменоресца из Ужица. Једно је питање: какве су по свом песничком својству песме Мије Павловића. То је питање књижевни жири решио на тај начин што је песника наградио и то са 100. 000 динара. Је ли жири био у праву?О томе ће се несумњиво дискутовати, јер наши књижевни жирији нису непогрешиви.
(....) Поезија и уметност дочаравају душевна стања, која могу бити и јасна, и мање јасна. Главно је да сама поезија буде "претходни подстрек нашем душевном раду".
Питање је, дакле: да ли је нечија поезија успела да буде тај чулни и духовни подстрек, . како тврди и тражи Валери. Поезија располаже, за такво шта, ритмовима, сликама и безбројем чулних наговештаја. Ако је поезија успела да нас доведе у надахнути плес чулних података, она је постигла оно што се од ње тражи.
Да ли је Мија Павловић прави песник те врсте? Валери и Елиот велики су несумњиво. Је ли Мија Павловић збиља велики? Је ли пуки имитатор? Он се много угледа на Елиота. Елиот је и груб и префињен. У Елиотовим ритмовима жуборе прастаре песничке слутње па се нагло и неочекивано разјаре у најчистију мађијску лепоту. Мађија никад није била посве разумљива. Она је одувек захтевала извесну нејасност, да би могла што сигурније дејствовати. Свако доба тражи своје мађије, бар у уметности. Не верујемо да их је оно, у нас у довољној вери нашло у Мији Павловићу. А ли о том потом. Зоран Мишић мисли да је мија Павловић збиља велики, ѕбиља наш Елиот. Он је то и написао. у "Новој мисли". Проблем треба кренути са те мртве тачке.
2. фебруар 1954.
Станислав Винавер
