(...)
У време несносне жеге, под шупом у Мишљеновцу, било је склоништа од афричке тропске оморине. Предвече, или понекад касно поподне, знали смо да уживамо у сласти лубеница и диња. у друштву ласта, које су изнад наших глава, прилепиле два гнезда...
Ту је и сада нека врста породичног "пристаништа", луке. Шупа је дозидана првих послератних година од добре просушене багремове грађе, тврђе од кости. Ту је владао неки породични дух, ту понекад видим оне који су шупу са луковима градили: Деду, Оца, Мајку, и друге, све оне који су променили свет. Та шупа памти многе добре ствари, не само летње оморине, распукле диње и лубенице, него и непоновљиви мирис свежег парадајса, како "говеђег срца" тако и ситних "дзрдзољака", свеже ољуштених клипова шећерца, и сећања наше покојне мајке, али и оца, која су непрестано навирала из неких бескрајних шумских извора...
 |
| Повратак у родно место, лето 2018. |
__________
* = извор: из бележница, необјављених 1973 - 2013.
Нема коментара:
Постави коментар