ПРЕВЕДИ - TRANSLATE

среда, 4. јул 2018.

ЛУДНИЦА СВ. ЕЛИЗАБЕТЕ / Александар Лукић



ЛУДНИЦА СВ. ЕЛИЗАБЕТЕ*

ЛУДНИЦА Св. ПРВОБОРЦА / ДИСИДЕНТСКА САГА


    Овај живи књижевни споменик подиже се као 
    непролазно обележје Пропалом писцу Балкана


Момир Шкембар предратни месар, веле, наплаћивао је, за обављени посао,  услугу клања свиња, узимањем свињског дроба. У доба мог детињства, пак, средином шесдесетих година XX века, као пензионисани партизански првоборац са отромбољеним стомаком до колена, уобичавао је да шета сеоским улицама препричавајући коме стигне своје партизанске подвиге. Ништа необично за то доба тврдог Титовог југословенског комунизма. Свако је величао и измишљао догађаје како му се прохте. Хоћу рећи, беспоштедно лагао. Момиру Шкембару првоборцу револуције то је ваљда у то доба био једини посао. Чињеница да се током шетње, путем гегао с ноге на ногу, као какав ухрањени дебели патак, те да је уз сваки корак прдео, никог није дирала. Лева нога – трт, десна нога – трт, током путешествија трубио је Момиров (ч)мар. Сељани су, на Момирово чудо, свикли, на тај апсурд природе. 
Неком приликом током лета испред сеоске продавнице, пред вече, присуствовао сам опклади неколико сељана са Шкембаром, да не може узастопно прднути сто пута, без прекида. Но, Момир их је прдежима разуверио и победио. Онда су се још једном опкладили, овај пут, да не може прднути три стотине пута, узастопно, без прекида, о: теглу киселих феферона, једну векну хлеба, килограм коњских кобасица и килограм ратлука. Момир се као клатно зидног сата клатио у месту с ноге на ногу, имитирајући корачање. Лева нога – трт, десна нога - трт. Прдеж за прдежом, сељани броје углас. Стоједан.... Двестоједан... Тристоједан. За сваки случај Момир је прднуо још десет пута приде.  Онда је сео на клупу, отворио теглу са феферонима, и појео све до последњег ратлука. Сељаци су се чудили незајажљивом апетиту Момира Шкембара.
Ја сам био, вероватно, једини,те летње вечери, међу њима, коме се стварност виђеног догађаја згадила. 

О комунистичким споменицима

(...) “Сливници чине најбројније споменике у граду. Ко хоће да види: легура до легуре – прва класа. (...) А. Л.

Нисам могао претпоставити да ће ме догађај из детињства у шестој деценији живота, подсетити на један прилично сличан феномен који се такорећи недавно десио у књижевном животу у нас 2015. године, а који сам, ево,  са закашњењем открио током месеца јуна 2018. године. Тек у њему сам по вољи писца и творца ујдурме г. Ивана Ивановића у тексту насловљеном – Академија **,  час у улози као “Браћа Лукић” а час у улози као Александар Лукић, извргнут несувислим и апсурдним тврдњама г. Ивана Ивановића. 

Где смо се обрели?

Ни слутио нисам да ће се Момир Шкембар првоборац комунистичке епохе повампирити и постати литерарни јунак. Да ће икад добити шансу да постане књижевна фигура. Но? То се ипак десило! Осећај негдашњег гађења из детињства у мени је изнова оживео истоветно гађење током читања текста г. Ивановића симболично крштеног као, чуј, ни мање ни више Академија.

Као што је ред.

Одакле се познајемо? 

Г. Ивана Ивановића и г. Маринка Арсића Ивкова, српске писце, угостио сам током 2012. године у Пожаревцу, којом приликом сам захваљујући предлогу г. Маринка Арсића Ивкова (са препоруком да бих могао укључити г. Ивана Ивановића као аутора у Едицију Браничево) упознао г. Ивана Ивановића. Превасходни циљ њиховог путовања у Пожаревац био је тај што сам као уредник Едиције Браничево одабрао рукопис г. Маринка Арсића Ивкова да објавим у току 2012. године. Доказ: Маринко Арсић Ивков: Едиција Браничево, ЗАПИСИ КЊИЖЕВНОГ ПАТОЛОГА, 2012,  стр. 217, 21 цм, броширано са пластификацијом, латиница  ISBN 978-86-7315-071- 0. 
Током тог сусрета у Пожаревцу, г. Иван Ивановић предлаже да објавим његов нов рукопис “Дисидентско писмо”. Љубазно сам прихватио да понуђени наслов прочитам, те да након читања донесем коначну одлуку. И? Након читања, рукопис “Дисидентско писмо”, на мене није оставио нарочит утисак, који сам саопштио г. Ивановићу. Одбио сам тај рукопис да објавим. Одлуку да тако буде саопштио сам аутору на српском језику, да не буде забуне. Књига “Дисидентско писмо” била је по мом убеђењу и тематски и критички далеко испод нивоа већ објављених аутора у Едицији Браничево (Небојша Васовић, Мирољуб Милановић, Љиљана Ђурђић, Мирослав Лукић, Бошко Томашевић, Загорка Голубовић, Предраг Чудић, Миливој Ненин, Божидар Јакшић...) за паметног доста. Тачка.

Petrakatura - По српском испраћуша.

Више се никад нисмо срели у животу. А по саопштењу моје одлуке писцу Ивановићу, нити чули. Завеса је спуштена на крају комада. 
Али, да ли је тако одиста било, од кад се завршио комад, од кад су се погасила светла?

Одјеци, ехо – Машинско уље или коломаз. Свеједно. 

Шест година касније, за сусретом, посве случајно откривам текст “Академија” г. Ивана Ивановића, објављен на блогу Писци без адресе, који уређују господа: споменути Јовица Тркуља, Маринко Арсић Ивков и Власта Младеновић (сва три уредника лично познајем), а да ми ниједан од тих уредника, није скренуо пажњу на постојање тог текста, што је основни ред, тим пре што је писац објављеног текста Академија, доделио сиптоматичну улогу Браћи Лукић и мени лично. Прилично упитно. Текст је објављен у месецу децембру 2015. године, и до тренутка када сам га открио, јун 2018. прошло је три године. Евентуални читаоци текста Академија, (како је изостао мој одговор) могли су сматрати да је г. Ивановић у праву у погледу изреченог. Са пуним правом. Не дај Боже да се којим случајем, г. Ивановић преметнуо на онај свет, па да ја за његовим гробом одговарам, окаснелим текстом, на шта би тек то личило? Мој поступак би био да тако нажем, невитешки. Подсећао би на онај  “механизам зеленог грожђа” (синтагма Ивана Ивановића из текста Академија по питању предлога његовог пријема у САНУ). Ето, у томе ја видим несавесност савремених и поменутих уредника Адресе. Да су дозволили да три године траје party: трач сеанса. Но, можда је било разлога да уредници поступе на начин како су поступили? Ко зна? Драгом Богу хвала, да је г. Иван Ивановић жив и здрав и да поред тридесетак написаних романа, у деветој деценији живота, напише дупло више. Хвалим Господа нашег да је жив, како рекох, да ми којекакве барабе данас – сутра, не би приговориле. "Истина цури полако, али цури.” А.Л.

Мој одговор. Не само Њему. 
Fiat justitia 

Пишући овај текст установио сам помоћу Гугл претраживача да се г. Иван Ивановић може наћи у низу улога, звања и позвања (комотно разбашкарен) када је у питању његово дело и судбина у српској књижевности, те да се досад од свих њих, у ваљда последњој позиционирао као “Писац без адресе”. Прецизнији би израз био самопозиционирао.  Дакле, г. Ивану Ивановићу необјављен рукопис “Дисидентско писмо” у Едицији Браничево у Пожаревцу, прихвата и објављује Издавачка кућа АЛТЕРА, 2012. године. Уредник Едиције Браничево, Александар Лукић је одбио рукопис. Уредник Издавачке куће АЛТЕРА је прихватио рукопис. Различити уредници, различити аршини, знања, убеђења, концепти. Од уредника до уредника рукопис није стигао да се убајати. Књига је објављена. Сад, коме је до читања, нека чита! Иван Ивановић, Дисидентско писмо,  АЛТЕРА, 2012, редни број издања: 1, формат 21 цм, број страна 196, повез броширано, писмо ћирилично,  ISBN 978-86-6007-101-1. 

Сујете не лечим.

За неупућене рећи ћу да је Едиција Браничево покренута 2003. године у оквиру Центра за културу Пожаревац.  Александар Лукић је био њен уредник. Дакле исти онај Александар Лукић који је насилно смењен 1995. године, са места Гл. и одг. уредника часописа Браничево од стране ЈУЛ-овске камариле. У време именовања за уредника Едиције Браничево Александар Лукић не припада никаквом покрету, нити је члан било које српске политичке партије. Буџет града Пожаревца није издвајао новац за штампање рукописа у Едицији Браничево. Књиге су штампане у тиражу од 500 примерака. За десет година деловања педесетак наслова. Таман.

Потом. Би шта би.

Александар Лукић је смењен са места уредника Едиције Браничево крајем априла 2013. године. По налогу политичке врхушке градске власти Пожаревца коју су чинили социјалисти, напредњаци и остали. Образложење усмено – штуро: некоме смета концепт Едиције и часописа. Другачије речено: аутори и наслови објављени у Едицији Браничево, те тематски бројеви часописа Браничево: Парадокс књижевне лустрације, Дух српске књижевности, Поезија XX века – свођење биланса, итд. 
Концепт критичког духа смета деснима, левима, демократама & (неоствареним писцима из дубине мрака пећине) књижевним котеријама, галеријама, мастодонтима, истима. Српским паланачким језиком речено морала се покренути моја смена испочетка: Задавити сместа. Ја сам разумео на једини могући начин: жуља несмањеном жестином. Пун погодак. Добро је.

Светлост, а крваве очи.

Књижевна награда “Госпођин вир” - О јемцу награде.  "Књижевну награду „Госпођин вир“ основали су почетком 2008. године Центар за културу и Едиција БРАНИЧЕВО Пожаревац. То је – пре свега – антибирократска, годишња награда; додељује се за најбољу књигу поезије, роман, или књигу есеја/огледа. Награда се додељује првенствено појединцима који се у својим делима суочавају са умним и духовним напором, мистичним искуством и песничким лавиринтом. Награда се додељује ауторима који „умеју да оживе наше дубине, да сиђу у мистичне вирове и да по цену напора целог бића дају дело које има и сву драж новине, па и оно смешно трзање збиља живих нерава, збиља сапетих спрегова“. Одлуку о награди доноси жири састављен од 3 члана. Одлуку о добитнику награде жири саопштава у другој недељи априла, а награда се додељује у другој недељи месеца маја) у оквиру књижевних сусрета Бездана уметност. За награду конкуришу наслови објављени у току 2009. године. За награду „Госпођин вир“ могу конкурисати писци који пишу и објављују на српском језику, без обзира где тренутно или стално живе. Награда се састоји од скулптуре, рад академског сликара Драгише Милошевића и новчаног дела. Дела за ову награду могу предлагати уметничка удружења, издавачи, књижевни критичари, појединци,као и сами аутори. Образложене, писане предлоге уз обавезна 3 примерка објављеног дела треба доставити до 31. децембра текуће године, на адресу: Едиција БРАНИЧЕВО – са обавезном назнаком „За конкурс – Госпођин вир“. 
Од установљављања награде “Госпођин вир” до тренутка када је комесарски забрањена 2013. године, сама идеја о награди и постулати награде, изазвали су општу пометњу код тзв. културне јавности српске књижевности, те је сама награда била предмет глупих и неоснованих денунцирања и напада. На концепт награде (г. Предраг Чудић је насрнуо например међу првима, пре но што је награда била икоме додељена у једном свом интервјуу објављеном у Новостима који је водио г. Драган Богутовић, трагајући за “плитком материцом” награде) као што су нападнути и добитници награде: г. Мирољуб Милановић (писца критичке књиге  “Пола века ћутања” сматрали су измишљеном личношћу, псеудонимом Александра Лукића, а потом фикцијом Александра Лукића), и, г. Вука Драшковића (писца романа “Доктор Арон”, чекаше памфлет, рекао бих приземна идиотска острвљеност од стране личног књижевног критичара Добрице Ћосића, ордонанса са пандурским изгледом међу критичарима,  Драгољуба Стојадиновића, покој му души). О томе сам већ писао и полемисао (евентуалног читаоца упућујем да прочита моје текстове Трагом једног морала, који се налази у књизи ИЗМЕЂУ МИТАРЕЊА ЧУДОВИШТА И УМЕТНОСТИ БУДУЋНОСТИ, Едиција Браничево, 2010. година, стр. 20 – 22, и  Мушка менструација у истој књизи, стр. 23 – 24, или поему Споменик за књижевну награду Госпођин вир, на адреси МАЈМУНСКА ЗАВЕРА – ПО ШКЛОВСКОМ, : Споменик за књижевну награду Госпођин вир )
Награда је од оснивања до забране трајала четири године, кад је полумитолошка и полуписмена политичка пирамида лезилебовића достојна комунистичке какистократије исту бескрупулозно укинула и обрисала да јој се ни траг којим случајем не би наслутио. (...)"Пре но је севнуо блиц изблиза, указа се Лубјанка” (...) А. Л. Најзапаженија рола у тој историји бешчашћа припала је директору установе оснивача награде. Спроводио је директиву зарад сопствене гузице, у име множине – краставаца? Конец.

Шта г. Ивановићу у овом случају није јасно. 

Муда Марјанова? За муда Марјанова Александар Лукић не јемчи. О тим митским мудима г. Ивановић би можда, ако она уопште постоје, могао подробније да се распита међу својом “службом -дружбом”. Или међу “савременим тројанцима”, слутим да се тамо крије право место за одговор тобож невештом професору књижевности? Ко зна? Професорова перфидност је без граница; потреба да инсинуира у јавности како књижевну награду додељују “Заветине” и “Браћа Лукић”, те и будалаштина да је поменуту награду добио г. Мирослав Тодоровић: шта рећи, како рећи? Конструкција рођена у глави г. Ивановића, Боже ме прости, подсећа на  главу хидроцефалуса потопљену у формалину. За чији рачун? У корист какве мутне сврхе?
La comedia e finita. 

CODEX SINAITICUS – СТАРО ГНЕЗДО

Но, добро! Једна од мојих песама насловљена Старо гнездо, из песничке књиге “Псовка”  подстицајно је полазиште за расплет, што следи (ко узмогне препоручујем му да је прочита).

Дијалог са самим собом.

Рашчистимо ствар до краја: да ли је Александар Лукић био члан Демократске странке? Одговор је: да. Када? Од 2006. до 2012. године. Жали ли због тога? Не. Како рече? Не. Не вучи људе за нос, Александре Лукићу? Рекао сам истину. Васпитаван сам у хришћанској породици да трајем и опстанем у духу целовите личности, не умем другачије. Немам проблема са савешћу. Начело коме сам био и остао одан јесте Истина. Лепота. Живот. Љубав. Бог... Нисам дозвољавао гилиптерима, мастодонтима и књижевној калакурдији да ме превози жедног преко воде. Нити да се ко из страначке апаратуре Демократске странке мешао у мој посао. Какав сам, и каквог ме људи од части познају: несавитљив, непоткупљив, са ставом и критичким односом према стварности, окружењу, пријатељима, писцима, ближњима, одбијао сам будале од себе без пардона, одбијајући и саму помисао да бих могао да будем ичији трабант - идеолошки кунић.  
У једној од мојих колумни насловљеној САЧУВАТИ ДОСТОЈАНСТВО, објављеној у недељнику “Реч народа” у Пожаревцу, током 2008. године, написао сам: (“Необазирање на истину, не значи да она не постоји! 
И онда кад је познаје само један човек, частан у намерама и односу према њој, чини се довољним за образ и спас једног друштва. 
Посвећени имају снаге да се осмеле да иду раз света. Малобројнима је природа подарила кичму за праву сврху, да остану усправни. Истина, служење њеним вредностима, изискује жртву. 
Болест нашег друштва, тужна и жалосна, почива на чињеници да је неспремност истог друштва, да почне са свеобухватним лечењем неизвесна. Немоћ да трага за лековима, више је но очита. Страшна је слутња, да ће болест трајати, онолико времена, колико јој је било потребно да се развије. Пола века!"
То непомућено понашање и осећање ме држи до данас. Па ком опанци, ком обојци.


Кад оно Wikipedia – Извод из биографије. Спрдња.

Пошто сам током нашег првог и последњег сусрета у Пожаревцу настојао да колегама писцима г. Маринку Арсићу Ивкову и г. Ивану Ивановићу будем домаћин од реда, ни на памет ми није пало да будем безобразан па да бројим зубе у вилици г. Ивановића. Није то мој манир, култура понашања.  Накнадно, то јест данас, зарад елементарне минималне духовне хигијене, понукан његовим текстом “Академија”, писаном у духу најбестиднијег памфлета, принуђен сам између осталог да направим увид у биографију г. Ивана Ивановића и да сазнам како г. Иван Ивановић:  “Настанком вишестраначја у Србији, постаје активни опозиционар као члан Демократске странке и активно учествује у свим протестима против Милошевића деведесетих година. Из Демократске странке се ишчланио 06. октобра 2000. године. Као члан     Српског покрета обнове био је на дужности помоћника министра културе од 2004. до 2006. године. (Извор: Википедија.)  (Извор: Википедија.)

(...) О, ви курчевити тврдокорни фосили – махери / чему служе трикови:сипања фекалија по глави. / Кофа за воду виси обешена о калићу. А. Л. Књига Псовка: Старо гнездо, стр. 57.(...)

Морски коњић – у бити Ступа.

Шта да кажем, о нашим “партијским заблудама” (синтагма г. Ивана Ивановића), осим да закључим да ме је г. Ивановић надмашио достојним партијским стажом у стилу првоборца у Демократској странци, за пуне четири године, плус чланство у СПО-у чији члан нисам никад био. Сем партијског стажа г. Ивановић ме је надмашио и са аспекта државних синекура: Он - Помоћник министра културе у Влади Републике Србије, (искусан старац од 68. лета у тренутку именовања) што подразумева да је стари господин уобличавао политику Владе у домену у којем је деловао, ваљда, (сумњам да је носио повез преко очију током мандата и изигравао слепца,) спроводивши политику илити апологетику Владе РС – Ја, Уредник Едиције Браничево од 2003. године до априла 2013. године, и Главни и одговорни уредник часописа Браничево од 2009. године, до априла 2013. године, посвећен литератури у најширем смислу речи, рукописима. Штампању књига и часописа. 
Чија кожа одбија да покаже сјај?
Благосиљај нас Господе. Ај, крај.

Трагедија – АЗ БУКИ ВЈЕДИ

За доба комунистичке Југославије, г. Иван Ивановић је претрпео списатељско каштигивање, потресна прича и жалостива. Дирнут сам био причом о пензионисању Писца без адресе, између осталог. (Најсажетије и најкомплетније је о том проблему писао сам г. Иван Ивановић. Прочитати на адреси  NOVA ALTERA чији су оснивачи: Иван Ивановић и Маринко Арсић Ивков. Редакција: Маринко Арсић Ивков, Иван Ивановић и Зоран Лилић, у рубрици Документи (1), све текстове од: ДОКУМЕНТИ О КРШЕЊУ ЉУДСКИХ ПРАВА КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА, 1. Пријава на конкурс књижевника Ивана Ивановића за доделу ванредне пензије. 2. БИО – БИБЛИОГРАФСКИ ПОДАЦИ ПОДНОСИОЦА ПРИЈАВЕ. БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ *** (...)  Читати документа до краја, укупно са бројем 15. ЗАХТЕВ КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА, ЗА НАКНАДУ ШТЕТЕ ЗБОГ ПОЛИТИЧКИХ ПРОГОНА У ВРЕМЕ КОМУНИЗМА). 
Људска солидарност, пре свега. Но, да ли је Ивановићева патња у комунистичкој Југославији, те и у тзв. демократској Србији од успостављања вишестраначког система до тренутка када пишем овај текст (јун 2018. године) једини пример трагизма и патње? 
Нису наравно. У провизоријуму југословенског комунистичког система, титоистичкој тоталитарној тврђави са мером, пострадала је тушта и тма знаних и незнаних праведника - мученика, без права на одбрану. Без права на гроб. Мени је увек било стало до те истине. До те непроцењиве и непорециве трагедије. До те потиснуте истине. Гласова уморених. 
Најпосе, и период од успостављања вишестраначког система у Југославији и Србији почетком деведесетих година прошлог века, до данас, све је друго осим система који омогућава демократско друштво. Не либим се да тај период именујем као провизоријум митареног чудовишта -  који је сушта супротност демократском поретку - монструм у коме влада неокомунистичка клика старих другова, или њихових синова = истих. 
И овде је вредно пренети из моје колумне МИТАРЕЊЕ ЧУДОВИШТА, објављене у недељнику “Реч народа” током 2008. године следеће редове: "Уобичајено скривање иза народа, чине лицемери, намерни чекању нових прилика како би показали свој егоизам и пустош епохе. Њих смо се нагледали, јуче, данас, нажалост, примери накарадног наслеђа и ђубришта какистократије која једе своју идеју неће изостати ни сутра. 
И ћорав човек види да октобарска револуција у Србији, није упокојила тоталитарни дух комунистичког диносауруса. 
Демонтирање политичког система у коме је доминирао коминтерновски дух и култ Вође је изостао. И након револуције, на цени су остали одани и послушни, како рече приповедач Мирољуб Милановић: „Држали су се један другог као пијан плота и на изборима редовно мењали положаје.“ Помоћи нам није било. 
Митарење чудовишта се десило. Изгледа да нисмо могли с њим, а ни без њега. На чију штету? 
Србија после октобарске револуције свела се на шињел политичке партије. Отуда је и потрајала као врбов клин. Сва је прилика да другачије није ни могло бити кад су комунисти напрасно постали демократе. Мени се чини да су некадашње комунистичке комесаре наследили маргиналци, комесари које је избацио поводањ револуције. Ти комесари су исувише били сапети у властитом губитништву за подвиг који су морали учинити. Јунаци ироније, комунистичке стрине и тетке и домаћице марксизма нашле су се у редовима новопечених демократа. Апсурд достојан литературе."

Образ – ТО ТИ ЈЕ

Овом разматрању желим да додам размишљање на тему о улози тзв. југословенских и српских дисидената међу писцима у доба титоистичке тоталитарне тврђаве са мером. Дакле, у суштини верујем да дисидената у значењу и смислу какав је преживљен и демонстриран међу страдалницима - писцима Совјетског Савеза, Пољске, Румуније, Мађарске, током друге половине  XX века, међу тзв. југословенским и српским дисидентима није постојао. Дисиденти побројених књижевности су за свој критички рад и бунтовништво у односу на политички систем коме су се супротставили као појединци платили највећу могућу цену: животом, затвором, прогонством, кућним притвором, изолацијом, немогућношћу објављивљања сопствених дела, без могућности приходовања за елементарни живот. Поменућу: Ану Ахматову, Марину Цветајеву, Осипа и Надежду Мандељштам, Михаила Булгакова, Јосифа Бродског, Александра Солжењицина, Андреја Сахарова и његову жену Јелену Бонер, и многобројне друге несрећнике међу писцима у тадашњем СССР-у, Чеслава Милоша из Пољске, Емила Сиорана из Румуније, Белу Хамваша из Мађарске, итд. Довољно. У односу на поменуте писце, тзв. југословенско и српско дисидентсво личи на страшило у кукурузу. Пренемагање. Од Добрице Ћосића – до г. Ивана Ивановића
Титоистичка тоталитарна тврђава са мером да би се разликовала од источноевропских деспотија, припуштала је до јавног мнења југословенске умишљене књижевне величине да бајаги критикују комунистички систем Југославије, у дозираној мери, у мери која таквом систему не може да нашкоди, зарад тобожње демократије – самоуправне демократије? Какав хибрид! Какво срање! Југословенски дисиденти свирају на метли другу Титу, амерички џез, пардон, ситан слугерањски дух. 
У слози су расли струкови омиљеног Титовог цвећа: дисидентске љубичице.


     Calaptamus italicus – Лични дур

Ивановић у тексту Академија начелно Браћу Лукић ставља у контекст дружине ликова и појава којима Лукићи ни на који начин не припадају. Од ликова који се помињу као бесмртници у САНУ, до Радомира Смиљанића (негдашњег председника ЗАПИСА како сведочи г. Иван Ивановић "Председник Записа, Радомир Смиљанић, се највише лудирао!, из текста Академија, а у својој биографији каже о себи: ”Један сам од оснивача књижевне задруге писаца Запис, где сам... итд”.) До критике на рачун САНУ-а, Обрена Ристића, УКС-а, Србе Игњатовића, Радомира Андрића, Мирослава Тодоровића и других а овде непобројаних, те академија и параакадемија мимо САНУ-а, академија за болесне сујете, академија за сунећење, (додајем ја, Александар Лукић, не би ли клин чорба била богатија) свих скарабуџених спрам шињела оснивача, не тиче се Браће Лукић, нити мене лично. Свиђало се то Ивану Ивановићу, или не. Ругоба остаје ругоба. Лукићи се никад нису бавили таквом врстом хајдучије, нити су били хуље из потаје, коју би Ивановић да им припише. Нити смо установљављали Академије “за динарце и јужносрбијанце” или били кумови икаквих “других академија” које је ПИСЦУ БЕЗ АДРЕСЕ, Ивану Ивановићу, препоручивао академик Драгослав Михаиловић. Опет во времја! У Лесковцу, или око Лесковца?

КАКАВ “МЕХАНИЗАМ КИСЕЛОГ ГРОЖЂА”? КАКВИ БАКРАЧИ?

“На крају је дошла права бомба. Руководство научног скупа Дијалекат и дијалекатска књижевност предлаже да се са овог скупа упути захтев Српској академији наука и уметности да "Иван Ивановић буде примљен у чланство САНУ као најзнаменитији писац југа Србије". (Учесници скупа су једногласно усвојили овај предлог, с тим што је лингвисткиња Радмила Жугић тражила да се дода и сакупљач народних умотворина из Врања др Момчило Златановић.)
Шта да кажем на ово? Једноставно, био сам затечен овим предлогом. Захвалио сам се предлагачу, али, рекао сам, да је предлог нереалан, а да ја себе не видим у раду ове академске установе. Тек кад би САНУ отворила одељење у Нишу, са циљевима које је навео Никола Цветковић, нашао бих своје место у њему. Овако, САНУ припада динарцима и за једног јужносрбијанца нема места у њој. (Апострофирао сам став Драгослава Михаиловића који сам разрадио у реферату.) Академија." И. И. 

По питању предлога за пријем у САНУ, г. Ивана Ивановића, верујем писцу г. Ивану Ивановићу на реч. И у тврдњу да себе не види као члана у САНУ-у, и у тврдњу да би био члан одељења САНУ-а потенцијално отвореном у Нишу. Одиста верујем. Те и у то да “механизму киселог грожђа” у овом случају око пишчевог пријема у Академију – нема места. 

Чуј, бајка се брзо сврши
Блиндирани кокошињац.

Ова верзија намеће тугаљиво питање, ако - “САНУ припада динарцима и за једног јужносрбијанца нема места у њој.” како то да у реалном политичком животу искусни старац, г. Иван Ивановић јужносрбијански писац (аутор тридесетак романа) постаје члан СПО-а , где прихвата "динарца" Вука Драшковића за Вођу? 

Virgo intacta? Или?
Ту нешто ипак, не штима. 

Мрсна је лаж г. Ивановића да “Сличну некакву институцију негују браћа Лукићи из Пожаревца, (академију мој додатак А.Л.) Мирослав и Александар, називају је Заветине.” (И.И.) 
Овом тврдњом г. Ивановић препоручује себе као прононсираног петпарачког сплеткароша о Браћи Лукић. Можда мени непознатој, а писцу Ивановићу рецимо блиској дружини за проучавање вагиналног корова. Например?

Чиода. Нека хвала.

Браћа Лукић нису родом из Пожаревца, нити су заједно икад деловали и радили у Пожаревцу. Несуђеног полицајца, писца г. Ивановића уверавам у ову тврдњу, (јемчим чашћу) да не би свенуо пре времена у претпоставкама и незнању. Нека у потенцијалну детективску картотеку у досије о браћи Лукић, унесе одреднице: Александар Лукић живи и ради у Пожаревцу са породицом, а г. Мирослав Лукић живи као пензионисани професор југо-светске књижевности у Београду са породицом.
Због безбедности Браће Лукић, следећи ред, невидљив.
(Адресе: затамњено.)

Амнезија. Катастрофа.
ЗАВЕТИНЕ као издавач, делују у Београду. Основане почетком осамдесетих година прошлог века, (Међу првим насловима у Заветинама објављен је роман “Дневник за Сенковића” Мирослава Лукића.) као немирење са постојећим стањем ствари и одговор на бирократску и официјелну комунистичку праксу – комунистичких издавачких кућа. Ваљало се то прочитати или знати још од тих осамдесетих година прошлог века, а то поготову важи за несрећног, јели,  свезнајућег мученика – писца г. Ивана Ивановића, оснивача Књижевне задруге писаца Запис, јер, у Београду у то време није постојало незнам ти ја колико таквих непокорних, издавача? Зар не? Независна издања Слободана Машића, Запис, Посебна породична заветина, и...? Ако то незна оснивач Записа, г. Иван Ивановић, онда могу само да константујем како  је наступила права катастрофа. Катастрофа јер, овде се не води расправа о ексерима и шустиклама, већ о конкретним именима. Истини. Ја разумем да је амнезија у старијих људи присутнија но код... али да се г. Ивановић не би правио луцпрдаст, да поновим његове речи, већ коришћене цитате: "Председник Записа, Радомир Смиљанић, се највише лудирао!” у тексту Академија, и други:”Један сам од оснивача књижевне задруге писаца Запис, где сам... итд” из биографије, онда ту нешто дебело смрди. 
ЗАВЕТИНЕ СЕ НИКАД И НИГДЕ НИСУ ЛЕГИТИМИСАЛЕ И ПРЕДСТАВЉАЛЕ КАО АКАДЕМИЈА.
А ја за Ивановића не верујем да је глуп ко тоцило, да суштински не разуме ко су и чиме се баве београдске Заветине.  Напротив, Ивановић је "посебно обдарен", нека врста "медијума", кроз кога не "проговарају" сибиле, већ неки луцпрдасти дух савремених српских нихилиста...

ШТА СЕ ДЕСИЛО?

“Они здушно раде да се међусобно величају, Александар каже да је његов брат највећи прозни писац савремене српске књижевности, а Мирослав каже да је његов брат највећи песник савремене српске поезије. И.И.” 
Чак и да је тако, како тврди г. Ивановић, ваљало би то поткрепити -аргументима. Овако изречене оцене о Браћи Лукић, личе на муве слетеле на магареће уши. Или, пак на најобичнију вашарску фукарску подметачину. Шибицарење. 
Приличи ли Писцу без адресе, који држи до свог угледа, части, овакав ноторни безобразлук и приземност, нека просуде читаоци. Што се мене тиче, кажем, а шта би друго но да приличи.
Погледајмо сад како сам величао свог брата Мирослава Лукића! На једином могућем месту. У мојим текстовима писаним поводом његовог стваралаштва, дакле у мом поимању и, тумачењу пишчевог дела. Ваљда је такав ред? Како би другачије?  Дакле, овде је време да питам закукуљене и замумуљене величине сличне Ивану Ивановићу, и не само њега већ и непознате ми који слично придикују по кућним седељкама, да ли је осветљавање и тумачење дела Мирослава Лукића табу, мој грех?  Грех неопростив. Грех који по канону савремене српске књижевности - успаване Пепељуге притиснуте испод ормана по том питању јесте митско правило? Или је ствар много гора? Да ли је тумачење стваралаштва и дела Мирослава Лукића, од стране млађег брата : недопустиво? Неморално? Задушним бабама у српској књижевности, одговарам: није. 
            Као ни коначно! 
Моје тумачење није било сакривено. 

Али пре тога:
  (...) “Ти малени људи, несвеобухватни и непостојани у сопственом губитништву, не схватају зашто служе обреди и сложена процедура. Због тога Србија подсећа на обесног мајстора за бојадисање вуне”...  “Час историје за мајмунчиће пуштене са ланца је почео. Диктатура просечних духова прети са свих страна, нико од њих неће ни да чује да проституција захтева скровитије место.” (Из Итервјуа “Мајстори за бојадисање вуне” објављеног у Борби. Разговор са песником Александром Лукићем водио Драгиша Живадиновић) 

Или: (...) “Треба ли заиста понављати да ће у скоријој будућности многи бити сведени на меру свог талента, ако су га имали. Ма о коме да је реч: Ћосићу или Исаковићу? Или? Списак је подугачак. Они који су поникли у близини власти, размножавају се ванкњижевним „оплођавањем“: Псеудохијерархијама, псеудоканонизацијама, псеудоантологијама, Псеудо… 
Превредновање парохијалног духа у српској књижевности је нужно. Тачније његовог учинка, његовог инвентара. Што пре, то боље. Најповлашћенији простор у том послу мора имати: нова митологија. Истинита књижевност. Књижевност која се не може фалсификовати. Која има само два циља: истину и лепоту. (Из Интервјуа ПАРОХИЈСКИ ДУХ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, Борба,27 – 28. октобар 2001. Разговор са песником Александром Лукићем водио: Драгиша Живадиновић).

Писани текстови о стваралаштву и делу старијег Лукића, као и моја књижевна настојања, одувек су били јавни и доступни, за сваког ко је хтео да их прочита.  Ко није прочитао, а занима га, шта тамо пише, може то накнадно учинити. Жао ми је да се због тих тумачења  у тој мери узнемирила мртваја. Али, шта ја ту могу? 
Савремена српска књижевност, поезија, проза, есејистика, тзв. критика – то је позориште апсурда. 
Некритички и некњижевни приговори ће се умножавати, да се не лажемо. Али, ја мислим да та господа само врши своју дужност. Нисам уверен да знају о чему причају и шта критикују, нити шта и због чега заступају, јер аргументи изостају. Да бих помогао евентуалним будућим дежурним критичарима по том питању, упућујем их да прочитају изворну литературу -  текстове Александра Лукића о стваралаштву и делу Мирослава Лукића, сабране и укоричене на једном месту. 
Да не буде забуне.

Текстови су објављени у књизи: Александар Лукић, ИЗМЕЂУ МИТАРЕЊА ЧУДОВИШТА И УМЕТНОСТИ БУДУЋНОСТИ, Едиција Браничево, 2010. Циклус: IV УМЕТНОСТ БУДУЋНОСТИ. 
Директно на ствар, стр. 141; Осврт на прву књигу о стваралаштву М. Лукића, стр. 143; Eppur si muove?, стр. 148; Оглед о богочовечанском реализму, стр. 150; Искључиви и јединствени израз србовлашког или старобалканског духа, стр. 161; Дубоке песме немогуће љубави или Скривени босиок, стр. 163; Роман о месечини, стр. 177; Роман о месечевој свадби, стр. 183; Први на свету роман-литургија, стр. 187; Судбина истине у свету, стр.190; Немогући роман о Анђујки, стр. 192; Да ли је циклус романа Младост без старости и живот без смрти, сатирично патриотска поема, бајка, или трактат који задире у дубинску психологију и оно што је Јунг називао синхроницитетом?, стр. 198; „Тражите царство Божје, а све остало ће вам се дати“, стр. 217; Уметност будућности, стр. 224 Песник коресподенције или саобразности, стр.227.
“Четврта целина „IV УМЕТНОСТ БУДУЋНОСТИ“ доноси текстове – огледе о уметности будућности, писаних на основу моје књиге огледа Јеванђеље Мирослављево која је готово непозната широј читалачкој публици у Србији. 
Тако су се, сабрани, на једном месту, овде, нашли многи моји текстови расути на разним странама. Повезује их оно на први поглед невидљиво, неизрециво, оно између – митарења чудовишта и уметности будућности, дух критичара-песника, крст ако хоћете, и растурање магле, која гуши српску књижевност…” (Преузето из текста “Белешке”, Александар Лукић, стр.233 – 235. - Између митарења чудовишта и уметности будућности.)

На матерњем језику. Без поклича.

Изражавам сумњу да је г. Ивановић прочитао ишта од свега што сам досад написао. Сумњам, такође, да је прочитао ишта и из дела мог старијег брата. Па шта? Многе написане књиге кроз време, остану непрочитане. 
Г. Ивановић, такорећи, старац са душом у носу, паушално и каишарски, суди о књижевним стварима и делима аутора о којима незна ништа и нема појма. И то се може.

“Лупа ко мокра пола по дупету” - Народна.

“У томе их подржава Демократска странка, чији су чланови и која им је дала у Пожаревцу логистику у виду Културног центра и часописа Браничево да се блесирају до миле воље.” (И.И.)

Евентуалном читаоцу скрећем пажњу да сам на ову Ивановићеву тврдњу већ одговорио. Но, ради бољег разумевања овог Ивановићевог става, додајем: Демократска странка је на власт у граду Пожаревцу ступила 2009. године. Шест година након покретања Едиције Браничево. Толико о тој помоћи. 
Мој старији брат г. Мирослав Лукић никада није припадао ниједној политичкој странци у земљи Србији за разлику од Ивана Ивановића, и мене. Он није насео на “партијску заблуду” (попут г. Ивана Ивановића), нити на место помоћника министра културе. А, Бога ми ни на место уредника Едиције Браничево. 
Деловао је као изолован случај. Инцидент. Штампао је књиге у Заветинама о свом руву и круву. 
Ко разуме, разуме.

Кад је бал, нек јебал!

"Лукићи, дакле, нису Академици, само додељују сами себи награде (ваљда је МирославТодоровић добио једну, рецимо Госпођин вир?), самопроглашавају се најбољим српским писцима." (И.И.) 
Шта рећи? Срамно. Љигаво. Шкембарско. Дакле Браћа Лукић, нису установили никакву Академију, никад и нигде нису тврдили да имају статус било каквог академика. Даље: Александар Лукић млађи брат писца Мирослава Лукића, није уручио никакву награду писцу, г. Мирославу Лукићу. Потом: г. Мирослав Тодоровић никада није био добитник књижевне награде “Госпођин вир”, (нити ће икад бити у прилици, пошто је награда забрањена). Напослетку: Књижевна награда “Госпођин вир” нема никаквог реалног додира са београдском издавачком кућом Заветине

Писак. Или похвала?

“Ипак, браћа нису остала на томе, него су око часописа и издавачке делатности окупила многе значајне писце, као што су Бошко Томашевић из иностранства и Предраг Чудић и Маринко Арсић Ивков из земље, од оних које сам ја запазио.” И.И.
(...) “Пингвин литерарног братства – секције, / задњицу о задњицу гура ка кружоку старом: / штитећи тако пакао од свакодневице. Лекције / дели за сваки случај у руци машући сатаром” (...) А. Л.

     Грешка, или?

Шта није запазио г. Иван Ивановић? Чињеницу да је Ауторе Едиције Браничево по позиву бирао уредник Александар Лукић. Зашто по позиву? Зато што ми се одувек гадио грозд друштвено корисних писаца, сој неталентованих гребатора. Фуј!
Г. Мирослав Лукић,  никада није уређивао Едицију Браничево, нити часопис Браничево.  
Зарад г. Ивановића & компаније, понављам ту истину на матерњем језику. Како се треба казати на јужносрбијанском дијалекту нисам изучавао, да бих му ту неспорну чињеницу учинио јаснијом. Но како Г. Ивановић не аје на српском, или неће да аје, хајде да му то исто кажем другачије: Mr Miroslav Lukic was never the editor of Publication Branicevo nor the Branicevo Magazine. На енглеском језику: ваљда ће да утуви. 

Second party: Опет – о истом - мућкалица.

“Један од тих значајних писаца око Браничева је и Мирослав Тодоровић из Ниша, с којим сам око Лукића ушао у дијалог.” И. И.
Г. Мирослав Тодоровић никад није био аутор Едиције Браничево. Г. Мирослава Тодоровића не сматрам релевантним писцем, (у смислу како га представља Ивановић) отуда он није био ни у мојим примислима да би евентуално могао постати аутор Едиције Браничево. Тек да зна, г. Ивановић, а и г. Мирослав Тодоровић. То је та разлика. Да не дужим...  

Јужносрбијанска тантра. Ноћна мора. 

Којим поводом воде дијалог о Браћи Лукић, наречени другови г. Иван Ивановић и г. Мирослав Тодоровић? Чему и зашто је уприличен такав самит “на високом нивоу” за дијалог, те ко је од узјогуњене господе иницирао састанак? То незнам. А шта знам (то већ поступно цитирам у овом тексту из Ивановићевог текста)? Причају тако, докони пријатељи уз чинију малина, или после какве кафанске теревенке – зајебанције о Браћи Лукић, а резултат тог дијалога, накнадно г. Ивановић уобличава у литерарни памфлет.  

        Расплет.

“Мирослав Тодоровић каже да је моја оцена Лукића погрешна. „Браћа Лукић Мирослав = Мирко = Бела Тукадруз итд. и Александар не воде никакву академију нити су нешто слично основали. Мирослав води своју донкихотовску битку за превредновање српске књижевности, штампа књиге, издаје електронски часопис, не посустаје…“ Волео бих да је тако и поздравио бих свако превредновање српске књижевности од наслеђа комунизма, али ја то нисам видео у раду браће Лукић.” И.И.
Нема разлога да Браћу Лукић брани г. Мирослав Тодоровић. Ни тад, ни сад, ни у векове – векова. Испада да сам добио нешто што ми не треба за џабе. Фрај. Како према г. Тодоровићу никад нисам имао икакав облик дуга, а он ме и поред те чињенице задужује одокативно, мени његова одбрана  делује као смешна. Непотребна.
Браћу Лукић одређује њихов књижевни стваралачки рад, и дело. Они су једини њихови пуномоћници пред савременицима, будућношћу и историјом. Коме то није јасно, џаба причати.
Да не будем недоречен: Александру Лукићу, дакле мени, стало је до оцена г. Мирослава Тодоровића, колико до лањског снега. За укус, пак,  “шта воли и шта би поздравио” г. Иван Ивановић, у мом раду пуца ми прслук, јер он о мом књижевном раду и делу нема појма. Он је један обичан књижевни дунстер. 
Писцу без адресе, понудићу неколико мојих редова. Подстицаја ради: “Српска књижевност је исувише парохијална. У свему. И ту чини се нема помоћи. У овом тренутку она подсећа на какву праисторијску животињу којој отказују ноге. Њена издаја је потпуна и дефинитивна. Јер, да подсетим многе су лажи у њој устоличене у двадесетом веку, тачније у другој половини тог века, да се неће скоро отребити од њих. Већина писаца зидала је бункере илузија у њој, подупирући издају. Оно што је пак и било солидно у њеним провинцијским оквирима, Киш, Ковач, Шејка, партизански првоборци „књижевни јаничари“ потрудише се да здушно растргну и униште. Без милости. Тим бешчасницима у српској књижевности нису била потребна истинита дела. Већ књижевна лаж на којој су могли да се гоје и слава која је допирала до шалтера државних благајни. Бедуини српске књижевности нису ни слутили да стварност има другачије лице. Да стварност која није литерарно савладана није ни мртва, него се увек враћа као неподношљива садашњост. Али мали народи – какав је и српски – имају своје неиживљене страсти, пристрасности, комплексе и сурову логику парохије. Какав народ, таква му је и војска, власт, полиција, демократија. Вреди ли икоме овде данас словити изнова да је српска књижевност прецењена: Црњански, Андрић, Пекић, Ж. Павловић, Милорад Павић, Миодраг Павловић, Попа, Лалић, итд. 
Треба ли заиста понављати да ће у скоријој будућности многи бити сведени на меру свог талента, ако су га имали. Ма о коме да је реч: Ћосићу или Исаковићу? Или? Списак је подугачак. Они који су поникли у близини власти, размножавају се ванкњижевним „оплођавањем“: Псеудохијерархијама, псеудоканонизацијама, псеудоантологијама, Псеудо… 
Превредновање парохијалног духа у српској књижевности је нужно. Тачније његовог учинка, његовог инвентара. Што пре, то боље. Најповлашћенији простор у том послу мора имати: нова митологија. Истинита књижевност. Књижевност која се не може фалсификовати. Која има само два циља: истину и лепоту. 
(...)
Српска књижевност и на почетку трећег миленијума наставља по инерцији губитника. Хоћу рећи нема битних стваралачких искорака. Оно ако ћемо право говорити, српска књижевност данас пролази кроз најгрозоморније дане у својој васколикој историји. Међу онима који то омогућују, који је разграђују и растачу има доста оних са књижевном биографијом. У српској парохији о том удесу неће нико ни да зуцне, од писаца до академика, лакше је не замерати се. Нигде нема толико камелеона, као што их је у овом народу. Не верујем да је игде на земаљској кугли у тој мери развијен осећај за трпљењем и мазохизмом! Магла, прашина, дим, струготина, лутке, фабрика лутака, базара и куплераја. Права оргија књижевних надуваних балона, који и не слуте колико је узбудљивија најобичнија порнографија. Све је у сенци политике, трговине и донекле религије – најпрљавијих ствари – да се човеку смучи шта се све данас објављује као уметност.” (...) (Из Интервјуа ПАРОХИЈСКИ ДУХ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, Борба (27 – 28. октобар 2001. - Разговор са песником Александром Лукићем водио: Драгиша Живадиновић). 
Ко хоће да дочита, нек се потруди сам.   

Коначно шта је то видео Иван Ивановић?

“Пре сам видео њихову патолошку потребу (користим термин Маринка Арсића Ивкова, књижевни патолог, чију је књигу, нажалост потпуно прећутану и игнорисану у јавности, „Записи књижевног паталога“ објавио Александар у Пожаревцу) да се у страначком систему боље позиционирају, јер у партократском друштву позиција одређује вредност. А да је то тако могао сам да се уверим на сопственом примеру: посредством Маринка, Александар ми је затражио књигу и ја сам му послао рукопис „Дисидентског писма“. Како сам у том рукопису критички говорио о србијанском политичком животу, поготово о раду партија, не аболирајући од критике његову Демократску странку, Александар Лукић је одбио да одштампа моју књигу. У најбољем комунистичком маниру; за критичаре система нема места!” И.И.

Право у срце.

Опет речено у множини (“њихову патолошку потребу) о Браћи Лукић. Јефтина манипулација за манипулацијом. Уредник књиге “Књижевни патолог”, г. Маринка Арсића Ивкова, је био и остао Александар Лукић, за стандардизовану норму ЦИП-а, нормалне људе, богме и за друге, осим за главу Ивана Ивановића. Ту не могу да помогнем.
У памети г. Ивана Ивановића, ми смо, то јест, ја сам објавио критичку књигу г. Маринка Арсића Ивкова, Књижевни патолог, да би смо се - да би се ја:  “ у страначком систему боље позиционирају, јер у партократском друштву позиција одређује вредност.” И.И.
Овако закључује Иван Ивановић о избору наслова Књижевни патолог за објављивљање у Едицији Браничево. Немам речи. Ни неартикулисани прокупачки партизански послератни полицајац овакву глупост не би одвалио. Али, Иван Ивановић у ту изречену теорију верује. Да се разумемо, ја не мислим да је г. Иван Ивановић глуп човек. Колико да је праксу бирократског демонизма о позиционирању/позицији/вредности усвојио у време и за време свог мандата на месту помоћника министра културе у РС. Лоша пракса. Ја објављујем наслов Књижевни патолог, г. Маринка Арсића Ивкова, јелте, да бих извукао неку своју корист?  По логици Ивана Ивановића значи, да Маринко Арсић Ивков, на такву облигацију пристаје, и не само Маринко Арсић Ивков, већ и плејада других аутора заступљених у Едицији. Елем, Маринко Арсић Ивков, оснивач НОВЕ АЛТЕРЕ заједно са, у овом случају, тужибабом Иваном Ивановићем, оснивачем истог блога, а заједно у редакцији са Ивановићем у “добру и злу” учествује бајаги са мном у завери: по принципу Ивкову објављена књига, а мени напредак. Боља позиција. Шта да мислим? Зона сумрака.
У време објављивљања књиге Књижевни патолог, 2012. формално  нисам био члан никакве политичке странке. А, по питању мог уредниковања, и сазнања о којима збори  Г. Иван Ивановић, поставља се незаобилазно питање, за чије бабе здравље је писац Иван Ивановић у друштву г. Маринка Арсића Ивкова те 2012. године допутовао у Пожаревац да се упозна са мном и понуди ми свој рукопис књиге “Дисидентско писмо”? Чудно? Јако чудно!
Јер, ја од кад имам свест о себи, бирам друштво. Као и место за велику нужду.

Искупљење Мирослављево: (Мирослав Тодоровић)

    “Истина, Мирослав не негира мој налаз, али га ублажује. „Мислим да претерују, али нема смисла да о томе пишем. Не приличи, због много чега. Моја мајка је говорила „ако не могу да кажем нешто лепо нећу ни да говорим“.“ Проблем је у томе, Мирославе, што мени моја мајка није тако говорила. Терала ме да читам Домановића! Нема, дакле, Академије у Пожаревцу, али има у Параћину.” (И.И.)

Играње домина: дупло голо

Свучена кожица са главића. Ублажена варијанта, по Ивану Ивановићу и Г. Мирославу Тодоровићу. Шта то има у мом делу и досадашњем животу о чему “не приличи” да пише “због много чега”, г. Мирослав Тодоровић? Или “Мислим да претерују, али нема смисла да о томе пишем” - нешто биће што ја кријем или не знам да сам учинио? Или: “Моја мајка је говорила “ако не могу да кажем нешто лепо нећу ни да говорим”. Како је мајка учила г. Мирослава Тодоровића, учила је... Ко да верује г. Тодоровићу, кад у једној ситуацији о браћи Лукић говори на “похвалан начин”: “Мирослав Тодоровић каже да је моја оцена Лукића погрешна. „Браћа Лукић Мирослав = Мирко = Бела Тукадруз итд. и Александар не воде никакву академију нити су нешто слично основали. Мирослав води своју донкихотовску битку за превредновање српске књижевности, штампа књиге, издаје електронски часопис, не посустаје…“ И.И, а у другој супротно: „Мислим да претерују, али нема смисла да о томе пишем. Не приличи, због много чега. Моја мајка је говорила „ако не могу да кажем нешто лепо нећу ни да говорим“. И.И.
Да ставимо тачку на ову игру. Ја не желим да будем судија, да утврђујем ко од ова два јужносрбијанско-западносрбијанска писца говори истину. Због тога, јавно позивам г. Мирослава Тодоровића да саопшти прећутано о мени или мом брату,  јавно без увијања. 
А како стоји ствар са г. Иваном Ивановићем, шта је њему саветовала мајка:“ Проблем је у томе, Мирославе, што мени моја мајка није тако говорила. Терала ме да читам Домановића! Нема, дакле, Академије у Пожаревцу, али има у Параћину.” (И.И.)
Т   о би требало да значи да је друга мајка, мајка топличког писца Ивановића, учила да не ћути, и ваљда да заступа истину. А успут можда да чита Сремца, и Драинца да изучава од њих “мајсторско писмо”. И наравно: Домановића. 
            Е, па ту је штошта претекло климаво. 

Ивановићева рибарска прича.

Са почетка текста о Браћи Лукић из текста Академија, уводна реченица: “Сличну некакву институцију негују браћа Лукићи из Пожаревца, (академију мој додатак А.Л.) Мирослав и Александар, називају је Заветине.” (И.И.), а на крају истог текста завршна реченица, константација: “Нема, дакле, Академије у Пожаревцу, али има у Параћину.” (И.И.).

Уместо краја. Жалосна песма Ивана Ивановића.

(“Ако се Лукићи залажу за превредновање српске књижевности, како тврди Мирослав Тодоровић, зашто ме нису подржали у погледу Шејића, него су се братски самофорсирали?”) И.И.

“У служби неког вишег егоизма...” С. Винавер
САЧУВАТИ ДОСТОЈАНСТВО

Борба: Докле ће трајати овде чекање литературе и Годоа? 
Александар Лукић: „Данас је, нарочито код нас, све у знаку фељтона. Надлежни професори – који силом несретних околности и застарелих традиција – стоје на челу и Књижевне Задруге, и фондова, и издавачких књижара, и установа, и целе издавачке политике – подижу и негују обичан новинарски фељтон! Ми ништа немамо против забаве као такве, подлистка као таквог, ни укрштених речи ни ребуса ни стрипова! Али ми се противимо – у име свега што је значајно за културу – да се подлисци и те укрштене речи подигну на степен литературе и прогласе за праву светлост при којој треба да гледамо. Тога нигде нема! Књижевна задруга не издаје толике праве писце – којих има – него издаје фељтоне! Академија Наука те фељтоне награђује као књижевност! Издавачи, приватни и званични, иду тим истим стопама. И горде се примером Академије и Задруге, место да се извињују. Да: хиљаду пута лакше је издавати криминалне романе и укрштене речи – но праву књижевност! Ова је и тежа, и незахвалнија, а њени аутори нису незлобива деца која чичама љубе руку, него чворновати људи и уметници, са много мана и ћефова, фантазија и пркоса – такви су већ уметници! И боље је и лакше – како! чика-професору да прими вредног и благобојажљивог фељтонисту и његов безуб текст! Само – тако не сме да ради ни Књижевна Задруга, ни Академија – јер није по среди шта је за професоре згодније, шта њима изгледа чедније и слађе – него шта је за културу важно и неопходно. Нигде нема у Европи, те злочиначки нехатне, те перверзно аљкаве неодговорности на врховима књижевних судилишта! (…)“ Ове Винаверове речи објављене далеке 1935. године, сведоче да се од часа кад их је он писао до данас у нас ништа није променило. Ипак, ја настојим да идем раз света. Знам да се моја издавачка настојања неће допасти „друштвено корисном грозду“ – војсци преживара туђих идеја. Критичност у књижевности је неопходна. Ја не марим за те људе који ме ословљавају са „друже“, иако имају важно место на Универзитету, ја знам да се они задовољавају студентским виршлама обареним на брзину. Побуњеници, комунисти, фашисти, рашљари и монструми жуте флеке од дувана крију међу прстима. Ја сам намеран да све те старце поведем на бањско лечење, јер, њихова тиранија постаје неиздржива, а мени не пада на памет да се осећам у животу као да сам у позајмљеном оделу. Само се у поезији кроз време границе померају без крви. „Кроз литературу – која готово мученички и мучилачки тражи и налази коначни израз за једно стање, за једно горко и оштро одређивање и неминовно свесно надзиривање тешког збивања и муке пролазности – кроз њу можемо да свестраније наслутимо, ведрије измиримо, спасоносније подесимо.
Борба: Као човек и издавач, Ви сте независни у најтачнијем смислу речи. Верујете ли, да можете победити судбину? 
Александар Лукић: Сит сам људи којима се историја и у сну понавља. Песници су најбоља војска будућности. Ја стојим у североисточној Србији и посматрам овај народ као живину покислу под стрехом куће, док протеже крила низ тело као племенску заставу. Нимало охрабрујућ час. Велики писац би овакву прилику употребио за шиљење оловке. Наша стварност је одвише преплављена паролама: Демократија! Српска политичка елита сготовљена је од бивших људи. Позицију пампура на површини баре настоје подједнако сви да обезбеде себи. Просечни духови подсећају на депонију стајског ђубрива. У свеопштем смраду и распадању ударање у канте не помаже. Демонтирање комунистичког система је неминовност. 
Упокојење вампира мора се извести. Коме то није јасно, нека иде међу пањеве, ја сам сит да будем пуки број у Србији. 
Овакве речи ваља изговарати из сата у сат као молитву, макар оне падале негде далеко као мртве птице погођене драмлијама, чиста срца ће их препознати. Винавер је веровао да може победити судбину, иако су га књижевне околности и прилике поражавале. Да, човек може победити судбину, али уз помоћ вере и стваралаштва. Винавер је живео у нејасној нади; скоро сто година је требало да се оствари. Било је и других песника и људи, који су говорили наука, дефинишући је атрибутима Бога: свуда је, на сваком месту и у исто време, а за разне интелигенције различно појмљива. То није ни наука ни Бог, већ богочовечански реализам. Наспрам правог песника и самосвојног издавача су – ћифте, за које је највећа и бесмртна ствар на свету – бити ћифта. Наспрам правих песника и самосвојних издавача је – фатализам, двојаки фатализам, глупи, леност мозга, очајање.

Нерелигиозност, христоборство. И активни фатализам, коме су подлегли и тзв. највећи српски писци и издавачи. Тај други погубни фатализам, који није сакрио само Винавера, прави песник и издавач, данас, и сада, треба да разбије у парампарчад, јер може: тиме што ће више радити и стварати, како би избор могао да му се прошири, како би и број могућности који му стоји на расположењу постао већи. После Винавера, нико овде није устао у одбрану правог песништва. Зашто? Јер нису имали осећање за то, јер нису имали могућност за избор, јер нису имали то поносно осећање духовног, судбинског богатства, јер нису имали то, што највише охрабрује човека да живи и ради. Овде је сувише оног другог, опаког активног фатализма, погубног по културу, књижевност, будућност и живот. Неколико правих песника живе за то да достигну што веће богатство могућности за стварање њиховог живота; тако да се једнога дана, та скала избора толико попне, да им се учини да стварају свој живот. И заиста, они га и стварају, или ће га стварати. Тако се једино може победити судбина. Прву своју књигу песама писао сам с оне стране Атлантског океана у Емерсоновом завичају; тај вагон у којем сам путовао није био само вагон Розанова, већ и Винавера. То је био вагон – спремања. Стварање има своју неисцрпну жеђ, која непрестано спрема. Све, па и садашњост.
Јер – да завршим Винаверовим речима и тако испуним правду, коју су му учинили и савременици, синови, па и понеко од његових књижевних унука: „Садашњост је само машина која чисти снег и препреке са глатких путева којима ће да пројури захуктало чудовиште: задихана локомотива будућности. Као да чух прастаре, препукнуте гласове древних, укипљених кинеских мудраца који певају о самопрегоревању… Ево, где је код мене самопрегоревање, дакле, врлина, у служби неког вишег егоизма…“ (Интервју са Александром Лукићем, Борба, Разговор водио: Драгиша Живадиновић )

Пожаревац, 03.07.2018. године



_________________


   **  Извор: Академија / Иван Ивановић, блог “Адреса”, публиковано 8. децембра 2015. године – евентуалним читаоцима препоручујем да прочитају у целини тај текст :  “Адреса” , блог Писци без адресе, уређују господа: Јовица Тркуља, Маринко Арсић Ивков и Власта Младеновић
   ***  "....Трагајући за било каквим послом, радио сам лектуру и коректуру, давао часове странцима, спремао ученике. Писао сам за новине, Јеж и Дугу. Редакција Дуге била је склона да ме прими у радни однос, али су комунистичке власти то спречиле.

У то време, вероватно уз дозволу власти, практиковано је превремено пензионисање неподобних писаца, тзв. дисидената. Једна лекарска комисија, на чијем челу је био др Чедомир Брашанац, иначе писац, послала је велики број уметника у инвалидску пензију (Данило Николић, Жика Лазић, Матија Бећковић, Радомир Смиљанић, Гроздана Олујић, Предраг Протић...). Пошто је постало извесно да не могу да се запослим, из Министарства културе Србије ми је сугерисано да се пријавим овој комисији. Добио сам инвалидску пензију у износу минималне законом загарантоване пензије.
Почетком осамдесетих година чинило се да ће мој случај да буде решен. Године 1982. објавио сам у БИГЗ-у роман "Аризани", а 1984. по други пут роман "Црвени краљ" (ово издање није забрањено). Постао сам први добитник БИГЗ-ове награде за године 1982 - 1984. Али, вероватно због успеха ових романа код читалачке публике, комунистичке власти су се поново умешале и зауставиле моју књижевну каријеру. Нови рукопис ми је БИГЗ одбио. Поново сам био принуђен на субверзивну делатност, односно на самиздат. Оснивач сам приватних предузећа Алтера и Студио Огледало.

Као инвалидски пензионер по закону нисам имао право на легалан рад, па сам у ствари био илегални књижевник. Ипак, у том периоду написао сам и објавио двадесетак књига, но та делатност ми није повећала радни стаж.

Почетком деведесетих година по други пут је изгледало да ће се мој положај нормализовати. ..."   - Видети више:  http://novaaltera.blogspot.com/2010/10/dokumenti.html#more 

Нема коментара:

ФРЕСКЕ

ФРЕСКЕ
ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА

ПоРтАл | Сазвежђе З

ПоРтАл | Сазвежђе З
НАСЛОВНА © ПоРтАл I "Сазвежђе З" & . * Сазвежђе З у свом склопу садржи преко стотинак интернет-локација, албума слика, архива, библиотека, које после десетак година постојања на светској интернет мрежи садрже на хиљаде хиљада публикованих страница, вести, књижевних прилога, књига, фотографија, идеја и иницијатива, пре свега, стваралачких и издавачких иницијатива, које разбијају балканску и српску официјелност, затвореност, жабокречину, подстичући како савременике, тако и оне који долазе у свет културе и књижевности да у њему пронађу смисао и испуне живот,отварајући оне прозоре на Балкану, који су или обично затворени, или зазидани... - *

Ознаке - претраживање ове локације

„Популарна књижевност + 2011) 000100 000107 000109 000110 000115 000116 000127 000129 000146 000147 000148 000150 000152 000155 000156 000157 000158 000159 000160 000161 000162 000163 000164 000165 000166 000167 000168 000169 000170 000171 000174 000177 000178 000179 000180 000181 000182 000183 000184 000185 000186 000187 000188 000189 000191 000193 000198 000200 000220 000248 000263 000291 000297 000309 000318 000324 000352 000399 000416 00044 00045 00048 00052 000560 000562 00057 000571 000580 000602 000606 00064 000645 000700 000705 000709 000710 000719 000728 000739 00075 000820 000853 000855 000857 000858 000860 000861 000862 000864 000865 000867 000868 000869 00087 000870 000871 000872 000873 000874 000875 000876 000877 000878 000879 000880 000881 000882 000883 000884 000885 000886 000887 000889 000890 000891 000892 000893 000894 000895 000896 000897 000898 000899 000900 000901 000903 000904 000905 000906 000907 000909 000911 000912 000913 000914 000915 000916 000917 000918 000919 000920 000921 000923 000926 000927 000928 000930 000933 000934 000935 000936 000937 000938 000939 000940 000941 000944 000945 000946 000947 000948 00095 000950 000951 000954 000955 000956 000957 00096 000960 000962 000963 000964 000965 000966 000967 000968 000969 000970 000971 000972 000973 000976 000977 00098 000980 000981 000983 000984 000985 000988 000991 000992 000993 000994 000996 000998 000999 001001 001004 001006 001009 001011 001012 001014 001017 001018 001019 001023 001024 001025 001027 001028 001029 001030 001031 001032 001033 001035 001036 001037 001038 001039 001040 001041 001042 001043 001044 001045 001046 001048 001049 001050 001053 001055 001056 001057 001058 001061 001062 001063 001064 001065 001066 001067 001070 001071 001073 001075 001076 001077 001078 001079 001080 001081 001082 001083 001084 001085 001086 001087 001088 001089 001090 001091 001092 001096 001097 001099 001100 001101 001102 001103 001104 001105 001106 001107 001110 001111 001112 001113 001114 001115 001118 001122 001123 001124 001125 001126 001127 001131 001132 001133 001136 001137 001139 001142 001147 001148 001149 001150 001151 001152 001153 001154 001159 001160 001164 001170 001174 001177 001179 001182 001187 001195 001196 001199 001210 001211 001213 001218 001222 001225 001227 001230 001232 001233 001254 001255 001256 001257 001258 001259 001264 001266 001267 001281 001284 001295 001305 001311 001312 001313 001314 001315 001316 001317 001318 001323 001329 001331 001335 001342 001349 001360 001364 001371 001380 001390 001392 001401 001402 001410 001421 001424 001431 001439 01476 01507 01517 01521 01524 01525 01534 01548 01553 01559 01583 01592 01595 01605 01606 01627 01648 01657 01668 01672 01674 01686 01687 01690 01692 01696 01700 01703 01719 01728 01729 01731 01735 01736 01743 01745 01748 01760 01766 01771 01774 01781 01787 01805 01816 01817 01818 01823 01829 01831 01837 01845 01846 01866 01868 01869 01871 01873 01875 01888 01890 01911 01915 01926 01934 01935 01946 01962 01979 01984 01986 02027 02038 02060 02075 02104 02146 02155 02157 02167 02169 02179 02181 02198 02203 02207 02222 02227 02250 02259 02274 02276 02285 12. септ. 2008. 15 02 2009 18880 18998 19 712 19 718 19 719 19 731 19 732 19 735 19 737 19 741 19 746 19 750 19 753 19 756 19 764 19 773 19 777 19 782 19 785 19 791 19 799 19 812 19 813 19 829 19 837 19 838 19 839 19 853 19 863 19 865 19 866 19 869 19 874 19 890 19 924 19 925 19 932 19 941 19 950 19 959 19 970 19 971 19 983 19 992 19089 19094 19170 19237 19240 19252 19257 19259 19270 19299 19304 19314 19318 19320 19331 19355 19410 19419 19422 19428 19429 19430 19431 19444 19461 19464 19467 19492 19503 19507 19508 19509 19524 19530 19539 19540 19541 19543 19544 19553 19563 19578 19603 19604 19605 19610 19613 19621 19625 19634 19652 19663 19664 19667 19687 19695 19706 20000 2304 2305 2316 2347 2352 2359 2370 2376 2421 2422 2447 2486 2497 2531 2540 30. јануар 2009 аб антологије српске поезије Антологијa поезије српског романтизма / С. Ракитић Београдско огледало Бизаран тројац: Миљана Краљ Борка Божовић Бране Карталовић брукање најстаријег листа у Јутутунији Бумеранг Винавер Грађа за превредновање Гугл Дивља крушка етц Драган Богутовић Ђорђе Кониковић За то смо и основали часопис "Шраф" заборављени текстови Зоран Мишић Зрачак наде идиоти Изабрани чланак Извор Политика између тривијалног и елитног“ Илија Мољковић књижевни диверзанти ЛеЗ 00000064 ЛеЗ 0000728 ЛеЗ 0000729 ЛеЗ 0000730 ЛеЗ 0000731 ЛеЗ 0000732 ЛеЗ 0000733 ЛеЗ 0000734 ЛеЗ 0000735 ЛеЗ 0000736 ЛеЗ 0000737 ЛеЗ 0000738 ЛеЗ 0000739 ЛеЗ 0000740 ЛеЗ 0000741 ЛеЗ 0000742 ЛеЗ 0000743 ЛеЗ 0000744 ЛеЗ 0000745 ЛеЗ 0000746 ЛеЗ 0000747 ЛеЗ 0000749 ЛеЗ 0000750 ЛеЗ 0000751 ЛеЗ 0000753 ЛеЗ 0000754 ЛеЗ 0000755 ЛеЗ 0000756 ЛеЗ 0000757 ЛеЗ 0000758 ЛеЗ 0000759 ЛеЗ 0000760 ЛеЗ 0000761 ЛеЗ 0000762 ЛеЗ 0000763 ЛеЗ 0000764 ЛеЗ 0000765 ЛеЗ 0000766 ЛеЗ 0000767 ЛеЗ 0000768 ЛеЗ 0000769 ЛеЗ 0000770 ЛеЗ 0000771 ЛеЗ 0000772 ЛеЗ 0000773 ЛеЗ 0000774 ЛеЗ 0002412 ЛеЗ 0002415 ЛеЗ 0002427 ЛеЗ 0002433 ЛеЗ 0002459 ЛеЗ 0002501 ЛеЗ 0002611 ЛеЗ 0002876 ЛеЗ 0002877 ЛеЗ 0002879 ЛеЗ 0002880 ЛеЗ 0002883 ЛеЗ 0002884 ЛеЗ 0002886 ЛеЗ 0006423 ЛеЗ 0006440 ЛеЗ 0007306 ЛеЗ 0010634 ЛеЗ 0012609 ЛеЗ 0012610 ЛеЗ 0012611 ЛеЗ 0012612 ЛеЗ 0012613 ЛеЗ 0012614 ЛеЗ 0012615 ЛеЗ 0012616 ЛеЗ 0012617 ЛеЗ 0012618 ЛеЗ 0012619 ЛеЗ 0012620 ЛеЗ 0013369 ЛеЗ 0013370 ЛеЗ 0013371 ЛеЗ 0013450 ЛеЗ 0013475 ЛеЗ 0013479 ЛеЗ 0013480 ЛеЗ 0013482 ЛеЗ 0013483 ЛеЗ 0013486 ЛеЗ 0013490 ЛеЗ 0013491 ЛеЗ 0013492 ЛеЗ 0013499 ЛеЗ 0013500 ЛеЗ 0013505 ЛеЗ 0013507 ЛеЗ 0013508 ЛеЗ 0013538 ЛеЗ 0013543 ЛеЗ 0013544 ЛеЗ 0013552 ЛеЗ 0013560 ЛеЗ 0013564 ЛеЗ 0013578 ЛеЗ 0013580 ЛеЗ 0013582 ЛеЗ 0013594 ЛеЗ 0013596 ЛеЗ 0013607 ЛеЗ 0013611 ЛеЗ 0013614 ЛеЗ 0013624 ЛеЗ 0013645 ЛеЗ 0013646 ЛеЗ 0013648 ЛеЗ 0013650 ЛеЗ 0013654 ЛеЗ 0013655 ЛеЗ 0013658 ЛеЗ 0013662 ЛеЗ 0013668 ЛеЗ 0013669 ЛеЗ 0013675 ЛеЗ 0013676 ЛеЗ 0013678 ЛеЗ 0013679 ЛеЗ 0013685 ЛеЗ 0013686 ЛеЗ 0013689 ЛеЗ 0013690 ЛеЗ 0013691 ЛеЗ 0013696 ЛеЗ 0013698 ЛеЗ 0013699 ЛеЗ 0013700 ЛеЗ 0013702 ЛеЗ 0013703 ЛеЗ 0013704 ЛеЗ 0013705 ЛеЗ 0013709 ЛеЗ 0013711 ЛеЗ 0013713 ЛеЗ 0013714 ЛеЗ 0013715 ЛеЗ 0013716 ЛеЗ 0013717 ЛеЗ 0013720 ЛеЗ 0013721 ЛеЗ 0013722 ЛеЗ 0013725 ЛеЗ 0013738 ЛеЗ 0013739 ЛеЗ 0013740 ЛеЗ 0013743 ЛеЗ 0013744 ЛеЗ 0013745 ЛеЗ 0013746 ЛеЗ 0013747 ЛеЗ 0013748 ЛеЗ 0013749 ЛеЗ 0013750 ЛеЗ 0013768 ЛеЗ 0013772 ЛеЗ 0013775 ЛеЗ 0013784 ЛеЗ 0013785 ЛеЗ 0013786 ЛеЗ 0013791 ЛеЗ 0013792 ЛеЗ 0013795 ЛеЗ 0013805 ЛеЗ 0013807 ЛеЗ 0013822 ЛеЗ 0013823 ЛеЗ 0013824 ЛеЗ 0013830 ЛеЗ 0013831 ЛеЗ 0013832 ЛеЗ 0013853 ЛеЗ 0013854 ЛеЗ 0013855 ЛеЗ 0013857 ЛеЗ 0013865 ЛеЗ 0013866 ЛеЗ 0013867 ЛеЗ 0013875 ЛеЗ 0013876 ЛеЗ 0013894 ЛеЗ 0013895 ЛеЗ 0013896 ЛеЗ 0013906 ЛеЗ 0013907 ЛеЗ 0013908 ЛеЗ 0013924 ЛеЗ 0013925 ЛеЗ 0013926 ЛеЗ 0013932 ЛеЗ 0013933 ЛеЗ 0013934 ЛеЗ 0013935 ЛеЗ 0013936 ЛеЗ 0013937 ЛеЗ 0013938 ЛеЗ 0013939 ЛеЗ 0013940 ЛеЗ 0013941 ЛеЗ 0013942 ЛеЗ 0013943 ЛеЗ 0013944 ЛеЗ 0013945 ЛеЗ 0013946 ЛеЗ 0013947 ЛеЗ 0013958 ЛеЗ 0013963 ЛеЗ 0013964 ЛеЗ 0013965 ЛеЗ 0013975 ЛеЗ 0013976 ЛеЗ 0013977 ЛеЗ 0013978 ЛеЗ 0013984 ЛеЗ 0013985 ЛеЗ 0013986 ЛеЗ 0013989 ЛеЗ 0013990 ЛеЗ 0013991 ЛеЗ 0013992 ЛеЗ 0013993 ЛеЗ 0013994 ЛеЗ 0013995 ЛеЗ 0014016 ЛеЗ 0014024 ЛеЗ 0014025 ЛеЗ 0014026 ЛеЗ 0014027 ЛеЗ 0014035 ЛеЗ 0014036 ЛеЗ 0014037 ЛеЗ 0014045 ЛеЗ 0014046 ЛеЗ 0014047 ЛеЗ 0014058 ЛеЗ 0014060 ЛеЗ 0014077 ЛеЗ 0014083 ЛеЗ 0014090 ЛеЗ 0014091 ЛеЗ 0014092 ЛеЗ 0014100 ЛеЗ 0014105 ЛеЗ 0014107 ЛеЗ 0014108 ЛеЗ 0014114 ЛеЗ 0014115 ЛеЗ 0014116 ЛеЗ 0014117 ЛеЗ 0014118 ЛеЗ 0014124 ЛеЗ 0014125 ЛеЗ 0014126 ЛеЗ 0014127 ЛеЗ 0014128 ЛеЗ 0014141 ЛеЗ 0014153 ЛеЗ 0014154 ЛеЗ 0014155 ЛеЗ 0014156 ЛеЗ 0014166 ЛеЗ 0014167 ЛеЗ 0014181 ЛеЗ 0014182 ЛеЗ 0014183 ЛеЗ 0014205 ЛеЗ 0014206 ЛеЗ 0014207 ЛеЗ 0014212 ЛеЗ 0014213 ЛеЗ 0014214 ЛеЗ 0014215 ЛеЗ 0014216 ЛеЗ 0014217 ЛеЗ 0014221 ЛеЗ 0014222 ЛеЗ 0014227 ЛеЗ 0014228 ЛеЗ 0014229 ЛеЗ 0014230 ЛеЗ 0014244 ЛеЗ 0014245 ЛеЗ 0014246 ЛеЗ 0014247 ЛеЗ 0014255 ЛеЗ 0014259 ЛеЗ 0014263 ЛеЗ 0014264 ЛеЗ 0014273 ЛеЗ 0014280 ЛеЗ 0014299 ЛеЗ 0014300 ЛеЗ 0014303 ЛеЗ 0014304 ЛеЗ 0014305 ЛеЗ 0014307 ЛеЗ 0014308 ЛеЗ 0014309 ЛеЗ 0014310 ЛеЗ 0014311 ЛеЗ 0014312 ЛеЗ 0014321 ЛеЗ 0014323 ЛеЗ 0014330 ЛеЗ 0014331 ЛеЗ 0014332 ЛеЗ 0014356 ЛеЗ 0014369 ЛеЗ 0014370 ЛеЗ 0014376 ЛеЗ 0014380 ЛеЗ 0014381 ЛеЗ 0014382 ЛеЗ 0014391 ЛеЗ 0014393 ЛеЗ 0014407 ЛеЗ 0014419 ЛеЗ 0014420 ЛеЗ 0014421 ЛеЗ 0014422 ЛеЗ 0014423 ЛеЗ 0014424 ЛеЗ 0014454 ЛеЗ 0014463 ЛеЗ 0014470 ЛеЗ 0014476 ЛеЗ 0014477 ЛеЗ 0014494 ЛеЗ 0014496 ЛеЗ 0014497 ЛеЗ 0014503 ЛеЗ 0014520 ЛеЗ 0014521 ЛеЗ 0014528 ЛеЗ 0014536 ЛеЗ 0014547 ЛеЗ 0014563 ЛеЗ 0014564 ЛеЗ 0014571 ЛеЗ 0014572 ЛеЗ 0014587 ЛеЗ 0014589 ЛеЗ 0014591 ЛеЗ 0014608 ЛеЗ 0014609 ЛеЗ 0014610 ЛеЗ 0014611 ЛеЗ 0014612 ЛеЗ 0014613 ЛеЗ 0014617 ЛеЗ 0014618 ЛеЗ 0014650 ЛеЗ 0014653 ЛеЗ 0014654 ЛеЗ 0014655 ЛеЗ 0014656 ЛеЗ 0014661 ЛеЗ 0014673 ЛеЗ 0014681 ЛеЗ 0014682 ЛеЗ 0014683 ЛеЗ 0014684 ЛеЗ 0014685 ЛеЗ 0014699 ЛеЗ 0014702 ЛеЗ 0014703 ЛеЗ 0014704 ЛеЗ 0014717 ЛеЗ 0014718 ЛеЗ 0014719 ЛеЗ 0014727 ЛеЗ 0014728 ЛеЗ 0014746 ЛеЗ 0014747 ЛеЗ 0014748 ЛеЗ 0014749 ЛеЗ 0014750 ЛеЗ 0014765 ЛеЗ 0014766 ЛеЗ 0014767 ЛеЗ 0014768 ЛеЗ 0014769 ЛеЗ 0014770 ЛеЗ 0014771 ЛеЗ 0014772 ЛеЗ 0014790 ЛеЗ 0014800 ЛеЗ 0014806 ЛеЗ 0014817 ЛеЗ 0014818 ЛеЗ 0014819 ЛеЗ 0014820 ЛеЗ 0014830 ЛеЗ 0014833 ЛеЗ 0014850 ЛеЗ 0014867 ЛеЗ 0014868 ЛеЗ 0014869 ЛеЗ 0014870 ЛеЗ 0014878 ЛеЗ 0014879 ЛеЗ 0014888 ЛеЗ 0014890 ЛеЗ 0014896 ЛеЗ 0014902 ЛеЗ 0014903 ЛеЗ 0014904 ЛеЗ 0014918 ЛеЗ 0014919 ЛеЗ 0014931 ЛеЗ 0014932 ЛеЗ 0014939 ЛеЗ 0014946 ЛеЗ 0014947 ЛеЗ 0014949 ЛеЗ 0014950 ЛеЗ 0014954 ЛеЗ 0014955 ЛеЗ 0014960 ЛеЗ 0014963 ЛеЗ 0014964 ЛеЗ 0014965 ЛеЗ 0014966 ЛеЗ 0014967 ЛеЗ 0014985 ЛеЗ 0014986 ЛеЗ 0014999 ЛеЗ 0015005 ЛеЗ 0015006 ЛеЗ 0015017 ЛеЗ 0015028 ЛеЗ 0015032 ЛеЗ 0015040 ЛеЗ 0015041 ЛеЗ 0015042 ЛеЗ 0015043 ЛеЗ 0015044 ЛеЗ 0015045 ЛеЗ 0015046 ЛеЗ 0015049 ЛеЗ 0015052 ЛеЗ 0015054 ЛеЗ 0015063 ЛеЗ 0015064 ЛеЗ 0015065 ЛеЗ 0015066 ЛеЗ 0015068 ЛеЗ 0015069 ЛеЗ 0015070 ЛеЗ 0015071 ЛеЗ 0015072 ЛеЗ 0015073 ЛеЗ 0015075 ЛеЗ 0015076 ЛеЗ 0015078 ЛеЗ 0015085 ЛеЗ 0015091 ЛеЗ 0015092 ЛеЗ 0015096 ЛеЗ 0015102 ЛеЗ 0015103 ЛеЗ 0015104 ЛеЗ 0015115 ЛеЗ 0015124 ЛеЗ 0015125 ЛеЗ 0015129 ЛеЗ 0015130 ЛеЗ 0015131 ЛеЗ 0015134 ЛеЗ 0015136 ЛеЗ 0015138 ЛеЗ 0015139 ЛеЗ 0015144 ЛеЗ 0015146 ЛеЗ 0015147 ЛеЗ 0015148 ЛеЗ 0015149 ЛеЗ 0015156 ЛеЗ 0015158 ЛеЗ 0015175 ЛеЗ 0015183 ЛеЗ 0015186 ЛеЗ 0015194 ЛеЗ 0015196 ЛеЗ 0015198 ЛеЗ 0015199 ЛеЗ 0015200 ЛеЗ 0015202 ЛеЗ 0015203 ЛеЗ 0015204 ЛеЗ 0015205 ЛеЗ 0015206 ЛеЗ 0015207 ЛеЗ 0015208 ЛеЗ 0015210 ЛеЗ 0015211 ЛеЗ 0015212 ЛеЗ 0015213 ЛеЗ 0015214 ЛеЗ 0015215 ЛеЗ 0015216 ЛеЗ 0015218 ЛеЗ 0015219 ЛеЗ 0015220 ЛеЗ 0015233 ЛеЗ 0015234 ЛеЗ 0015235 ЛеЗ 0015236 ЛеЗ 0015239 ЛеЗ 0015240 ЛеЗ 0015241 ЛеЗ 0015249 ЛеЗ 0015250 ЛеЗ 0015252 ЛеЗ 0015256 ЛеЗ 0015264 ЛеЗ 0015265 ЛеЗ 0015266 ЛеЗ 0015278 ЛеЗ 0015279 ЛеЗ 0015280 ЛеЗ 0015281 ЛеЗ 0015282 ЛеЗ 0015283 ЛеЗ 0015284 ЛеЗ 0015292 ЛеЗ 0015296 ЛеЗ 0015297 ЛеЗ 0015298 ЛеЗ 0015299 ЛеЗ 0015307 ЛеЗ 0015314 ЛеЗ 0015319 ЛеЗ 0015322 ЛеЗ 0015323 ЛеЗ 0015324 ЛеЗ 0015329 ЛеЗ 0015334 ЛеЗ 0015337 ЛеЗ 0015339 ЛеЗ 0015342 ЛеЗ 0015350 ЛеЗ 0015361 ЛеЗ 0015373 ЛеЗ 0015378 ЛеЗ 0015382 ЛеЗ 0015383 ЛеЗ 0015395 ЛеЗ 0015403 ЛеЗ 0015407 ЛеЗ 0015416 ЛеЗ 0015423 ЛеЗ 0015426 ЛеЗ 0015433 ЛеЗ 0015441 ЛеЗ 0015446 ЛеЗ 0015447 ЛеЗ 0015449 ЛеЗ 0015455 ЛеЗ 0015458 ЛеЗ 0015468 ЛеЗ 0015471 ЛеЗ 0015479 ЛеЗ 0015493 ЛеЗ 0015498 ЛеЗ 0015502 ЛеЗ 0015503 ЛеЗ 0015504 ЛеЗ 0015507 ЛеЗ 0015508 ЛеЗ 0015509 ЛеЗ 0015510 ЛеЗ 0015511 ЛеЗ 0015512 ЛеЗ 0015513 ЛеЗ 0015514 ЛеЗ 0015515 ЛеЗ 0015516 ЛеЗ 0015518 ЛеЗ 0015524 ЛеЗ 0015525 ЛеЗ 0015526 ЛеЗ 0015527 ЛеЗ 0015529 ЛеЗ 0015530 ЛеЗ 0015531 ЛеЗ 0015532 ЛеЗ 0015533 ЛеЗ 0015534 ЛеЗ 0015535 ЛеЗ 0015536 ЛеЗ 0015538 ЛеЗ 0015543 ЛеЗ 0015559 ЛеЗ 0015564 ЛеЗ 0015565 ЛеЗ 0015576 ЛеЗ 0015577 ЛеЗ 0015585 ЛеЗ 0015586 ЛеЗ 0015587 ЛеЗ 0015590 ЛеЗ 0015591 ЛеЗ 0015596 ЛеЗ 0015598 ЛеЗ 0015604 ЛеЗ 0015612 ЛеЗ 0015621 ЛеЗ 0015627 ЛеЗ 0015628 ЛеЗ 0015629 ЛеЗ 0015632 ЛеЗ 0015645 ЛеЗ 0015647 ЛеЗ 0015656 ЛеЗ 0015667 ЛеЗ 0015674 ЛеЗ 0015675 ЛеЗ 0015677 ЛеЗ 0015678 ЛеЗ 0015680 ЛеЗ 0015688 ЛеЗ 0015689 ЛеЗ 0015690 ЛеЗ 0015691 ЛеЗ 0015692 ЛеЗ 0015713 ЛеЗ 0015714 ЛеЗ 0015723 ЛеЗ 0015724 ЛеЗ 0015725 ЛеЗ 0015736 ЛеЗ 0015743 ЛеЗ 0015752 ЛеЗ 0015755 ЛеЗ 0015756 ЛеЗ 0015765 ЛеЗ 0015766 ЛеЗ 0015767 ЛеЗ 0015771 ЛеЗ 0015778 ЛеЗ 0015779 ЛеЗ 0015780 ЛеЗ 0015781 ЛеЗ 0015782 ЛеЗ 0015801 ЛеЗ 0015802 MOSTAR (Meho Baraković ЛеЗ 0015812 ЛеЗ 0015816 ЛеЗ 0015817 ЛеЗ 0015840 ЛеЗ 0015842 ЛеЗ 0015849 ЛеЗ 0015852 ЛеЗ 0015864 ЛеЗ 0015873 ЛеЗ 0015876 ЛеЗ 0015884 ЛеЗ 0015885 ЛеЗ 0015890 ЛеЗ 0015897 ЛеЗ 0015908 ЛеЗ 0015909 ЛеЗ 0015921 ЛеЗ 0015922 ЛеЗ 0015929 ЛеЗ 0015941 ЛеЗ 0015978 ЛеЗ 0015984 ЛеЗ 0015986 ЛеЗ 0015987 ЛеЗ 0015992 ЛеЗ 0015993 ЛеЗ 0015994 ЛеЗ 0015995 ЛеЗ 0015998 ЛеЗ 0016010 ЛеЗ 0016012 ЛеЗ 0016026 ЛеЗ 0016045 ЛеЗ 0016046 ЛеЗ 0016056 ЛеЗ 0016061 ЛеЗ 0016063 ЛеЗ 0016069 ЛеЗ 0016070 ЛеЗ 0016073 ЛеЗ 0016083 ЛеЗ 0016084 ЛеЗ 0016085 ЛеЗ 0016092 ЛеЗ 0016095 ЛеЗ 0016102 ЛеЗ 0016103 ЛеЗ 0016104 ЛеЗ 0016105 ЛеЗ 0016106 ЛеЗ 0016107 ЛеЗ 0016116 ЛеЗ 0016118 ЛеЗ 0016136 ЛеЗ 0016146 ЛеЗ 0016147 ЛеЗ 0016159 ЛеЗ 0016174 ЛеЗ 0016190 ЛеЗ 0016209 ЛеЗ 0016224 ЛеЗ 0016231 ЛеЗ 0016238 ЛеЗ 0016245 ЛеЗ 0016246 ЛеЗ 0016247 ЛеЗ 0016248 ЛеЗ 0016258 ЛеЗ 0016277 ЛеЗ 0016278 ЛеЗ 0016282 ЛеЗ 0016287 ЛеЗ 0016293 ЛеЗ 0016308 ЛеЗ 0016314 ЛеЗ 0016324 ЛеЗ 0016337 ЛеЗ 0016360 ЛеЗ 0016362 ЛеЗ 0016382 ЛеЗ 0016389 ЛеЗ 0016392 ЛеЗ 0016395 ЛеЗ 0016400 ЛеЗ 0016405 ЛеЗ 0016406 ЛеЗ 0016407 ЛеЗ 0016423 ЛеЗ 0016429 ЛеЗ 0016444 ЛеЗ 0016445 ЛеЗ 0016449 ЛеЗ 0016450 ЛеЗ 0016452 ЛеЗ 0016457 ЛеЗ 0016476 ЛеЗ 0016477 ЛеЗ 0016478 ЛеЗ 0016488 ЛеЗ 0016489 ЛеЗ 0016490 ЛеЗ 0016491 ЛеЗ 0016494 ЛеЗ 0016495 ЛеЗ 0016497 ЛеЗ 0016500 ЛеЗ 0016512 ЛеЗ 0016529 ЛеЗ 0016532 ЛеЗ 0016546 ЛеЗ 0016547 ЛеЗ 0016549 ЛеЗ 0016563 ЛеЗ 0016568 ЛеЗ 0016579 ЛеЗ 0016580 ЛеЗ 0016593 ЛеЗ 0016599 ЛеЗ 0016600 ЛеЗ 0016607 ЛеЗ 0016608 ЛеЗ 0016628 ЛеЗ 0016633 ЛеЗ 0016642 ЛеЗ 0016656 ЛеЗ 0016665 ЛеЗ 0016675 ЛеЗ 0016677 ЛеЗ 0016680 ЛеЗ 0016687 ЛеЗ 0016688 ЛеЗ 0016705 ЛеЗ 0016706 ЛеЗ 0016709 ЛеЗ 0016710 ЛеЗ 0016712 ЛеЗ 0016713 ЛеЗ 0016714 ЛеЗ 0016715 ЛеЗ 0016716 ЛеЗ 0016717 ЛеЗ 0016718 ЛеЗ 0016719 ЛеЗ 0016720 ЛеЗ 0016721 ЛеЗ 0016722 ЛеЗ 0016723 ЛеЗ 0016724 ЛеЗ 0016725 ЛеЗ 0016726 ЛеЗ 0016727 ЛеЗ 0016728 ЛеЗ 0016729 ЛеЗ 0016730 ЛеЗ 0016731 ЛеЗ 0016732 ЛеЗ 0016733 ЛеЗ 0016734 ЛеЗ 0016735 ЛеЗ 0016736 ЛеЗ 0016737 ЛеЗ 0016738 ЛеЗ 0016739 ЛеЗ 0016740 ЛеЗ 0016741 ЛеЗ 0016742 ЛеЗ 0016743 ЛеЗ 0016744 ЛеЗ 0016745 ЛеЗ 0016746 ЛеЗ 0016747 ЛеЗ 0016748 ЛеЗ 0016749 ЛеЗ 0016750 ЛеЗ 0016751 ЛеЗ 0016752 ЛеЗ 0016753 ЛеЗ 0016754 ЛеЗ 0016755 ЛеЗ 0016756 ЛеЗ 0016757 ЛеЗ 0016758 ЛеЗ 0016759 ЛеЗ 0016760 ЛеЗ 0016761 ЛеЗ 0016762 ЛеЗ 0016763 ЛеЗ 0016765 ЛеЗ 0016766 ЛеЗ 0016767 ЛеЗ 0016768 ЛеЗ 0016769 ЛеЗ 0016770 ЛеЗ 0016771 ЛеЗ 0016772 ЛеЗ 0016773 ЛеЗ 0016774 ЛеЗ 0016775 ЛеЗ 0016776 ЛеЗ 0016777 ЛеЗ 0016778 ЛеЗ 0016779 ЛеЗ 0016780 ЛеЗ 0016781 ЛеЗ 0016782 ЛеЗ 0016783 ЛеЗ 0016784 ЛеЗ 0016785 ЛеЗ 0016786 ЛеЗ 0016787 ЛеЗ 0016788 ЛеЗ 0016789 ЛеЗ 0016790 ЛеЗ 0016791 ЛеЗ 0016792 ЛеЗ 0016793 ЛеЗ 0016794 ЛеЗ 0016795 ЛеЗ 0016796 ЛеЗ 0016797 ЛеЗ 0016798 ЛеЗ 0016799 ЛеЗ 0016800 ЛеЗ 0016803 ЛеЗ 0016804 ЛеЗ 0016805 ЛеЗ 0016806 ЛеЗ 0016807 ЛеЗ 0016808 ЛеЗ 0016809 ЛеЗ 0016810 ЛеЗ 0016811 ЛеЗ 0016812 ЛеЗ 0016813 ЛеЗ 0016814 ЛеЗ 0016815 ЛеЗ 0016816 ЛеЗ 0016817 ЛеЗ 0016818 ЛеЗ 0016819 ЛеЗ 0016820 ЛеЗ 0016821 ЛеЗ 0016822 ЛеЗ 0016823 ЛеЗ 0016824 ЛеЗ 0016825 ЛеЗ 0016826 ЛеЗ 0016827 ЛеЗ 0016828 ЛеЗ 0016829 ЛеЗ 0016830 ЛеЗ 0016831 ЛеЗ 0016832 ЛеЗ 0016833 ЛеЗ 0016834 ЛеЗ 0016835 ЛеЗ 0016836 ЛеЗ 0016837 ЛеЗ 0016838 ЛеЗ 0016839 ЛеЗ 0016840 ЛеЗ 0016841 ЛеЗ 0016842 ЛеЗ 0016843 ЛеЗ 0016844 ЛеЗ 0016845 ЛеЗ 0016846 ЛеЗ 0016847 ЛеЗ 0016848 ЛеЗ 0016849 ЛеЗ 0016850 ЛеЗ 0016852 ЛеЗ 0016853 ЛеЗ 0016854 ЛеЗ 0016855 ЛеЗ 0016856 ЛеЗ 0016857 ЛеЗ 0016858 ЛеЗ 0016859 ЛеЗ 0016860 ЛеЗ 0016861 ЛеЗ 0016862 ЛеЗ 0016863 ЛеЗ 0016864 ЛеЗ 0016865 ЛеЗ 0016866 ЛеЗ 0016867 ЛеЗ 0016868 ЛеЗ 0016869 ЛеЗ 0016870 ЛеЗ 0016871 ЛеЗ 0016872 ЛеЗ 0016873 ЛеЗ 0016874 ЛеЗ 0016875 ЛеЗ 0016876 ЛеЗ 0016877 ЛеЗ 0016878 ЛеЗ 0016879 ЛеЗ 0016880 ЛеЗ 0016881 ЛеЗ 0016882 ЛеЗ 0016883 ЛеЗ 0016884 ЛеЗ 0016885 ЛеЗ 0016886 ЛеЗ 0016887 ЛеЗ 0016888 ЛеЗ 0016889 ЛеЗ 0016890 ЛеЗ 0016891 ЛеЗ 0016892 ЛеЗ 0016893 ЛеЗ 0016894 ЛеЗ 0016895 ЛеЗ 0016896 ЛеЗ 0016897 ЛеЗ 0016898 ЛеЗ 0016902 ЛеЗ 0016903 ЛеЗ 0016904 ЛеЗ 0016905 ЛеЗ 0016906 ЛеЗ 0016907 ЛеЗ 0016908 ЛеЗ 0016909 ЛеЗ 0016910 ЛеЗ 0016911 ЛеЗ 0016912 ЛеЗ 0016913 ЛеЗ 0016914 ЛеЗ 0016915 ЛеЗ 0016916 ЛеЗ 0016917 ЛеЗ 0016918 ЛеЗ 0016919 ЛеЗ 0016920 ЛеЗ 0016921 ЛеЗ 0016922 ЛеЗ 0016923 ЛеЗ 0016924 ЛеЗ 0016925 ЛеЗ 0016926 ЛеЗ 0016927 ЛеЗ 0016928 ЛеЗ 0016929 ЛеЗ 0016930 ЛеЗ 0016931 ЛеЗ 0016932 ЛеЗ 0016933 ЛеЗ 0016934 ЛеЗ 0016935 ЛеЗ 0016936 ЛеЗ 0016937 ЛеЗ 0016938 ЛеЗ 0016939 ЛеЗ 0016940 ЛеЗ 0016941 ЛеЗ 0016942 ЛеЗ 0016943 ЛеЗ 0016944 ЛеЗ 0016947 ЛеЗ 0016948 ЛеЗ 0016949 ЛеЗ 0016950 ЛеЗ 0016952 ЛеЗ 0016954 ЛеЗ 0016960 ЛеЗ 0016961 ЛеЗ 0016962 ЛеЗ 0016963 ЛеЗ 0016964 ЛеЗ 0016965 ЛеЗ 0016966 ЛеЗ 0016969 ЛеЗ 0016972 ЛеЗ 0016975 ЛеЗ 0016976 ЛеЗ 0016981 ЛеЗ 0016982 ЛеЗ 0016983 ЛеЗ 0016984 ЛеЗ 0016985 ЛеЗ 0016986 ЛеЗ 0016989 ЛеЗ 0016990 ЛеЗ 0016991 ЛеЗ 0016992 ЛеЗ 0016993 ЛеЗ 0016994 ЛеЗ 0016995 ЛеЗ 0016996 ЛеЗ 0016997 ЛеЗ 0016998 ЛеЗ 0016999 ЛеЗ 0017002 ЛеЗ 0017014 ЛеЗ 0017017 ЛеЗ 0017018 ЛеЗ 0017019 ЛеЗ 0017030 ЛеЗ 0017031 ЛеЗ 0017040 ЛеЗ 0017047 ЛеЗ 0017054 ЛеЗ 0017055 ЛеЗ 0017082 ЛеЗ 0017087 ЛеЗ 0017088 ЛеЗ 0017089 ЛеЗ 0017090 ЛеЗ 0017091 ЛеЗ 0017093 ЛеЗ 0017096 ЛеЗ 0017100 ЛеЗ 0017104 ЛеЗ 0017115 ЛеЗ 0017131 ЛеЗ 0017136 ЛеЗ 0017137 ЛеЗ 0017138 ЛеЗ 0017139 ЛеЗ 0017153 ЛеЗ 0017154 ЛеЗ 0017157 ЛеЗ 0017158 ЛеЗ 0017163 ЛеЗ 0017164 ЛеЗ 0017174 ЛеЗ 0017179 ЛеЗ 0017185 ЛеЗ 0017186 ЛеЗ 0017188 ЛеЗ 0017189 ЛеЗ 0017194 ЛеЗ 0017202 ЛеЗ 0017203 ЛеЗ 0017204 ЛеЗ 0017207 ЛеЗ 0017208 ЛеЗ 0017222 ЛеЗ 0017223 ЛеЗ 0017238 ЛеЗ 0017240 ЛеЗ 0017293 ЛеЗ 0017305 ЛеЗ 0017328 ЛеЗ 0017364 ЛеЗ 0017378 ЛеЗ 0017379 ЛеЗ 0017380 ЛеЗ 0017381 ЛеЗ 0017426 ЛеЗ 0017440 ЛеЗ 0017448 ЛеЗ 0017457 ЛеЗ 0017532 ЛеЗ 0017537 ЛеЗ 0017547 ЛеЗ 0017548 ЛеЗ 0017566 ЛеЗ 0017576 ЛеЗ 0017587 ЛеЗ 0017726 ЛеЗ 0017737 ЛеЗ 0017752 ЛеЗ 0017757 ЛеЗ 0017790 ЛеЗ 0017802 ЛеЗ 0017818 ЛеЗ 0017829 ЛеЗ 0017830 ЛеЗ 0017839 ЛеЗ 0017849 ЛеЗ 0017964 ЛеЗ 0017975 ЛеЗ 0018028 ЛеЗ 0018033 ЛеЗ 0018055 ЛеЗ 0018060 ЛеЗ 0018084 ЛеЗ 0018098 ЛеЗ 0018116 ЛеЗ 0018135 ЛеЗ 0018175 ЛеЗ 0018180 ЛеЗ 0018198 ЛеЗ 0018220 ЛеЗ 0018225 ЛеЗ 0018227 ЛеЗ 0018233 ЛеЗ 0018234 ЛеЗ 0018249 ЛеЗ 0018252 ЛеЗ 0018267 ЛеЗ 0018393 ЛеЗ 0018394 ЛеЗ 0018396 ЛеЗ 0018484 ЛеЗ 0018486 ЛеЗ 0018491 ЛеЗ 0018495 ЛеЗ 0018502 ЛеЗ 0018506 ЛеЗ 0018512 ЛеЗ 0018513 ЛеЗ 0018514 ЛеЗ 0018515 ЛеЗ 0018518 ЛеЗ 0018521 ЛеЗ 0018525 ЛеЗ 0018526 ЛеЗ 0018531 ЛеЗ 0018533 ЛеЗ 0018536 ЛеЗ 0018539 ЛеЗ 0018548 ЛеЗ 0018557 ЛеЗ 0018560 ЛеЗ 0018564 ЛеЗ 0018576 ЛеЗ 0018584 ЛеЗ 0018586 ЛеЗ 0018591 ЛеЗ 0018602 ЛеЗ 0018607 ЛеЗ 0018614 ЛеЗ 0018615 ЛеЗ 0018616 ЛеЗ 0018619 ЛеЗ 00186230 ЛеЗ 0018625 ЛеЗ 0018627 ЛеЗ 0018669 ЛеЗ 0018670 ЛеЗ 0018677 ЛеЗ 0018679 ЛеЗ 0018683 ЛеЗ 0018690 ЛеЗ 0018745 ЛеЗ 0018765 ЛеЗ 0018773 ЛеЗ 0018803 ЛеЗ 0018806 ЛеЗ 0018868 Љубиша Симић Милановић Мирољуб ЛеЗ 0000748 Најава развоја ултра брзе веб мреже оспоравања По избору Горана Петрова. -02064 Превођење српских писаца на друге језике Предраг Чудић Пробрани одломци Република Реш треш Сазвежђе ЗАВЕТИНА Скандал смејурија Српска поезија 20. века Српска транзиција у Сврачијој јарузи Станислав Винавер ТИТОНИК (Опет то исто -мало друкчије) Утицаји ффф Шљива-Србин Шта штампа штампа ab Alajbegova slama Arhipelah - alajbegovina Bal Bem vam boga ušutkanoga bombardovanje jugoslavije Djordje Konikovic dnevnik Đorđe Koniković etc. Evropa gg ggg humor Ilija Moljković Incident na Svetoj Gori Isključivanje sa pokrićem ljudi sumnjivih biografija Kome smeta Komentar Dj. Konikovića Konikovic (prevod) Le Monde Malecko Marš Kralja Petra I (1903) Milenko Vesnić i druge stvari Novi predsednik Srbije - predlog Obama u Kairu Paradoks Paris podsećanje prevod Dj. Koniković profiteri svih vrsta promocije robert Sole špekulanti Sprdačina od nametačke nagrade Totalno Večernje novosti Velja Ilić Vinaveriana