ЗАВЕТИНЕ

ЗАВЕТИНЕ
П о р т а л Великих претеча Сазвежђе З. Незадрживи циклус обнове. Преображења. - (1) Коло визионара (Дописништво ВИНАВЕРОВА УЛИЦА)

Translate

Укупно приказа странице

ПРЕТПЛАТА, ОСНОВНА

ПРЕТПЛАТА, ОСНОВНА
ПРЕТПЛАТА, ОСНОВНА. Годишња. Претплатите се на 4 - од 120 локација по вашем избору, и добићете годишњу дозволу за десет. - На заштићене, приватне делове Портала. У свом склопу, Портал открива, много више, од стотинак интернет-локација, албума слика, архива, библиотека, које садрже хиљаде публикованих књижевних прилога, књига, фотографија, страница, вести, идеја и иницијатива, пре свега, издавачких, које разбијају балканску и српску официјелност, жабокречину, подстичући савременике, и оне који долазе да у свету књижевности и културе пронађу смисао и испуне живот, отварајући прозорчиће на Балкану, који су или затворени, или зазидани........

ДЕМОСТЕНОВЕ БЕСЕДЕ

ДЕМОСТЕНОВЕ БЕСЕДЕ
Почетак Прве филипике. - Стара и ретка књига. Београдско издање из 1912. Српска књижевна задруга.

ВЈЕРУЈУ

КОЛО. У колу смо једнаки
– Коло има велики саборни потенцијал за све житеље Србије. Данас нисмо довољно свесни значења које оно има. Извођење кола је парадигма једнакости, која је базирана на поштовању узајамних различитости, јер у колу смо сви једнаки и док играмо коло, превазилазе се све границе, етничке дистанце, конфесионалне и религиозне разлике међу нама, статусне, социјалне, економске, професионалне, родне, старосне разлике. Држањем за руке, кроз играње кола, остварујемо заједништво – објаснила је Селена Ракочевић, етномузиколог и професор на Факултету музичке уметности, на недавној конференцији за новинаре у Етнографском музеју, коју је пренео Танјуг. Она је подсетила да коло тек последњих деценија поприма значај који данас има и поменула је „моравац”, „кукуњеш”, „жикино коло”, „моравско коло”, док последњих деценија доминира „ужичко коло”. – Коло је попримило препознатљиву функцију српског националног идентитета и због тога се у народу назива „српским колом”, колоквијално „колцем” или једноставно „коло” – рекла је Селена Ракочевић, али је појаснила и да се Унескова номинација не односи на „влашко коло”, „чачак”, „бугарку”, „мало” или „велико коло” са територије Војводине.извор: Политика

среда, 04. јул 2018.

ЛУДНИЦА СВ. ЕЛИЗАБЕТЕ / Александар Лукић



ЛУДНИЦА СВ. ЕЛИЗАБЕТЕ*

ЛУДНИЦА Св. ПРВОБОРЦА / ДИСИДЕНТСКА САГА


    Овај живи књижевни споменик подиже се као 
    непролазно обележје Пропалом писцу Балкана


Момир Шкембар предратни месар, веле, наплаћивао је, за обављени посао,  услугу клања свиња, узимањем свињског дроба. У доба мог детињства, пак, средином шесдесетих година XX века, као пензионисани партизански првоборац са отромбољеним стомаком до колена, уобичавао је да шета сеоским улицама препричавајући коме стигне своје партизанске подвиге. Ништа необично за то доба тврдог Титовог југословенског комунизма. Свако је величао и измишљао догађаје како му се прохте. Хоћу рећи, беспоштедно лагао. Момиру Шкембару првоборцу револуције то је ваљда у то доба био једини посао. Чињеница да се током шетње, путем гегао с ноге на ногу, као какав ухрањени дебели патак, те да је уз сваки корак прдео, никог није дирала. Лева нога – трт, десна нога – трт, током путешествија трубио је Момиров (ч)мар. Сељани су, на Момирово чудо, свикли, на тај апсурд природе. 
Неком приликом током лета испред сеоске продавнице, пред вече, присуствовао сам опклади неколико сељана са Шкембаром, да не може узастопно прднути сто пута, без прекида. Но, Момир их је прдежима разуверио и победио. Онда су се још једном опкладили, овај пут, да не може прднути три стотине пута, узастопно, без прекида, о: теглу киселих феферона, једну векну хлеба, килограм коњских кобасица и килограм ратлука. Момир се као клатно зидног сата клатио у месту с ноге на ногу, имитирајући корачање. Лева нога – трт, десна нога - трт. Прдеж за прдежом, сељани броје углас. Стоједан.... Двестоједан... Тристоједан. За сваки случај Момир је прднуо још десет пута приде.  Онда је сео на клупу, отворио теглу са феферонима, и појео све до последњег ратлука. Сељаци су се чудили незајажљивом апетиту Момира Шкембара.
Ја сам био, вероватно, једини,те летње вечери, међу њима, коме се стварност виђеног догађаја згадила. 

О комунистичким споменицима

(...) “Сливници чине најбројније споменике у граду. Ко хоће да види: легура до легуре – прва класа. (...) А. Л.

Нисам могао претпоставити да ће ме догађај из детињства у шестој деценији живота, подсетити на један прилично сличан феномен који се такорећи недавно десио у књижевном животу у нас 2015. године, а који сам, ево,  са закашњењем открио током месеца јуна 2018. године. Тек у њему сам по вољи писца и творца ујдурме г. Ивана Ивановића у тексту насловљеном – Академија **,  час у улози као “Браћа Лукић” а час у улози као Александар Лукић, извргнут несувислим и апсурдним тврдњама г. Ивана Ивановића. 

Где смо се обрели?

Ни слутио нисам да ће се Момир Шкембар првоборац комунистичке епохе повампирити и постати литерарни јунак. Да ће икад добити шансу да постане књижевна фигура. Но? То се ипак десило! Осећај негдашњег гађења из детињства у мени је изнова оживео истоветно гађење током читања текста г. Ивановића симболично крштеног као, чуј, ни мање ни више Академија.

Као што је ред.

Одакле се познајемо? 

Г. Ивана Ивановића и г. Маринка Арсића Ивкова, српске писце, угостио сам током 2012. године у Пожаревцу, којом приликом сам захваљујући предлогу г. Маринка Арсића Ивкова (са препоруком да бих могао укључити г. Ивана Ивановића као аутора у Едицију Браничево) упознао г. Ивана Ивановића. Превасходни циљ њиховог путовања у Пожаревац био је тај што сам као уредник Едиције Браничево одабрао рукопис г. Маринка Арсића Ивкова да објавим у току 2012. године. Доказ: Маринко Арсић Ивков: Едиција Браничево, ЗАПИСИ КЊИЖЕВНОГ ПАТОЛОГА, 2012,  стр. 217, 21 цм, броширано са пластификацијом, латиница  ISBN 978-86-7315-071- 0. 
Током тог сусрета у Пожаревцу, г. Иван Ивановић предлаже да објавим његов нов рукопис “Дисидентско писмо”. Љубазно сам прихватио да понуђени наслов прочитам, те да након читања донесем коначну одлуку. И? Након читања, рукопис “Дисидентско писмо”, на мене није оставио нарочит утисак, који сам саопштио г. Ивановићу. Одбио сам тај рукопис да објавим. Одлуку да тако буде саопштио сам аутору на српском језику, да не буде забуне. Књига “Дисидентско писмо” била је по мом убеђењу и тематски и критички далеко испод нивоа већ објављених аутора у Едицији Браничево (Небојша Васовић, Мирољуб Милановић, Љиљана Ђурђић, Мирослав Лукић, Бошко Томашевић, Загорка Голубовић, Предраг Чудић, Миливој Ненин, Божидар Јакшић...) за паметног доста. Тачка.

Petrakatura - По српском испраћуша.

Више се никад нисмо срели у животу. А по саопштењу моје одлуке писцу Ивановићу, нити чули. Завеса је спуштена на крају комада. 
Али, да ли је тако одиста било, од кад се завршио комад, од кад су се погасила светла?

Одјеци, ехо – Машинско уље или коломаз. Свеједно. 

Шест година касније, за сусретом, посве случајно откривам текст “Академија” г. Ивана Ивановића, објављен на блогу Писци без адресе, који уређују господа: споменути Јовица Тркуља, Маринко Арсић Ивков и Власта Младеновић (сва три уредника лично познајем), а да ми ниједан од тих уредника, није скренуо пажњу на постојање тог текста, што је основни ред, тим пре што је писац објављеног текста Академија, доделио сиптоматичну улогу Браћи Лукић и мени лично. Прилично упитно. Текст је објављен у месецу децембру 2015. године, и до тренутка када сам га открио, јун 2018. прошло је три године. Евентуални читаоци текста Академија, (како је изостао мој одговор) могли су сматрати да је г. Ивановић у праву у погледу изреченог. Са пуним правом. Не дај Боже да се којим случајем, г. Ивановић преметнуо на онај свет, па да ја за његовим гробом одговарам, окаснелим текстом, на шта би тек то личило? Мој поступак би био да тако нажем, невитешки. Подсећао би на онај  “механизам зеленог грожђа” (синтагма Ивана Ивановића из текста Академија по питању предлога његовог пријема у САНУ). Ето, у томе ја видим несавесност савремених и поменутих уредника Адресе. Да су дозволили да три године траје party: трач сеанса. Но, можда је било разлога да уредници поступе на начин како су поступили? Ко зна? Драгом Богу хвала, да је г. Иван Ивановић жив и здрав и да поред тридесетак написаних романа, у деветој деценији живота, напише дупло више. Хвалим Господа нашег да је жив, како рекох, да ми којекакве барабе данас – сутра, не би приговориле. "Истина цури полако, али цури.” А.Л.

Мој одговор. Не само Њему. 
Fiat justitia 

Пишући овај текст установио сам помоћу Гугл претраживача да се г. Иван Ивановић може наћи у низу улога, звања и позвања (комотно разбашкарен) када је у питању његово дело и судбина у српској књижевности, те да се досад од свих њих, у ваљда последњој позиционирао као “Писац без адресе”. Прецизнији би израз био самопозиционирао.  Дакле, г. Ивану Ивановићу необјављен рукопис “Дисидентско писмо” у Едицији Браничево у Пожаревцу, прихвата и објављује Издавачка кућа АЛТЕРА, 2012. године. Уредник Едиције Браничево, Александар Лукић је одбио рукопис. Уредник Издавачке куће АЛТЕРА је прихватио рукопис. Различити уредници, различити аршини, знања, убеђења, концепти. Од уредника до уредника рукопис није стигао да се убајати. Књига је објављена. Сад, коме је до читања, нека чита! Иван Ивановић, Дисидентско писмо,  АЛТЕРА, 2012, редни број издања: 1, формат 21 цм, број страна 196, повез броширано, писмо ћирилично,  ISBN 978-86-6007-101-1. 

Сујете не лечим.

За неупућене рећи ћу да је Едиција Браничево покренута 2003. године у оквиру Центра за културу Пожаревац.  Александар Лукић је био њен уредник. Дакле исти онај Александар Лукић који је насилно смењен 1995. године, са места Гл. и одг. уредника часописа Браничево од стране ЈУЛ-овске камариле. У време именовања за уредника Едиције Браничево Александар Лукић не припада никаквом покрету, нити је члан било које српске политичке партије. Буџет града Пожаревца није издвајао новац за штампање рукописа у Едицији Браничево. Књиге су штампане у тиражу од 500 примерака. За десет година деловања педесетак наслова. Таман.

Потом. Би шта би.

Александар Лукић је смењен са места уредника Едиције Браничево крајем априла 2013. године. По налогу политичке врхушке градске власти Пожаревца коју су чинили социјалисти, напредњаци и остали. Образложење усмено – штуро: некоме смета концепт Едиције и часописа. Другачије речено: аутори и наслови објављени у Едицији Браничево, те тематски бројеви часописа Браничево: Парадокс књижевне лустрације, Дух српске књижевности, Поезија XX века – свођење биланса, итд. 
Концепт критичког духа смета деснима, левима, демократама & (неоствареним писцима из дубине мрака пећине) књижевним котеријама, галеријама, мастодонтима, истима. Српским паланачким језиком речено морала се покренути моја смена испочетка: Задавити сместа. Ја сам разумео на једини могући начин: жуља несмањеном жестином. Пун погодак. Добро је.

Светлост, а крваве очи.

Књижевна награда “Госпођин вир” - О јемцу награде.  "Књижевну награду „Госпођин вир“ основали су почетком 2008. године Центар за културу и Едиција БРАНИЧЕВО Пожаревац. То је – пре свега – антибирократска, годишња награда; додељује се за најбољу књигу поезије, роман, или књигу есеја/огледа. Награда се додељује првенствено појединцима који се у својим делима суочавају са умним и духовним напором, мистичним искуством и песничким лавиринтом. Награда се додељује ауторима који „умеју да оживе наше дубине, да сиђу у мистичне вирове и да по цену напора целог бића дају дело које има и сву драж новине, па и оно смешно трзање збиља живих нерава, збиља сапетих спрегова“. Одлуку о награди доноси жири састављен од 3 члана. Одлуку о добитнику награде жири саопштава у другој недељи априла, а награда се додељује у другој недељи месеца маја) у оквиру књижевних сусрета Бездана уметност. За награду конкуришу наслови објављени у току 2009. године. За награду „Госпођин вир“ могу конкурисати писци који пишу и објављују на српском језику, без обзира где тренутно или стално живе. Награда се састоји од скулптуре, рад академског сликара Драгише Милошевића и новчаног дела. Дела за ову награду могу предлагати уметничка удружења, издавачи, књижевни критичари, појединци,као и сами аутори. Образложене, писане предлоге уз обавезна 3 примерка објављеног дела треба доставити до 31. децембра текуће године, на адресу: Едиција БРАНИЧЕВО – са обавезном назнаком „За конкурс – Госпођин вир“. 
Од установљављања награде “Госпођин вир” до тренутка када је комесарски забрањена 2013. године, сама идеја о награди и постулати награде, изазвали су општу пометњу код тзв. културне јавности српске књижевности, те је сама награда била предмет глупих и неоснованих денунцирања и напада. На концепт награде (г. Предраг Чудић је насрнуо например међу првима, пре но што је награда била икоме додељена у једном свом интервјуу објављеном у Новостима који је водио г. Драган Богутовић, трагајући за “плитком материцом” награде) као што су нападнути и добитници награде: г. Мирољуб Милановић (писца критичке књиге  “Пола века ћутања” сматрали су измишљеном личношћу, псеудонимом Александра Лукића, а потом фикцијом Александра Лукића), и, г. Вука Драшковића (писца романа “Доктор Арон”, чекаше памфлет, рекао бих приземна идиотска острвљеност од стране личног књижевног критичара Добрице Ћосића, ордонанса са пандурским изгледом међу критичарима,  Драгољуба Стојадиновића, покој му души). О томе сам већ писао и полемисао (евентуалног читаоца упућујем да прочита моје текстове Трагом једног морала, који се налази у књизи ИЗМЕЂУ МИТАРЕЊА ЧУДОВИШТА И УМЕТНОСТИ БУДУЋНОСТИ, Едиција Браничево, 2010. година, стр. 20 – 22, и  Мушка менструација у истој књизи, стр. 23 – 24, или поему Споменик за књижевну награду Госпођин вир, на адреси МАЈМУНСКА ЗАВЕРА – ПО ШКЛОВСКОМ, : Споменик за књижевну награду Госпођин вир )
Награда је од оснивања до забране трајала четири године, кад је полумитолошка и полуписмена политичка пирамида лезилебовића достојна комунистичке какистократије исту бескрупулозно укинула и обрисала да јој се ни траг којим случајем не би наслутио. (...)"Пре но је севнуо блиц изблиза, указа се Лубјанка” (...) А. Л. Најзапаженија рола у тој историји бешчашћа припала је директору установе оснивача награде. Спроводио је директиву зарад сопствене гузице, у име множине – краставаца? Конец.

Шта г. Ивановићу у овом случају није јасно. 

Муда Марјанова? За муда Марјанова Александар Лукић не јемчи. О тим митским мудима г. Ивановић би можда, ако она уопште постоје, могао подробније да се распита међу својом “службом -дружбом”. Или међу “савременим тројанцима”, слутим да се тамо крије право место за одговор тобож невештом професору књижевности? Ко зна? Професорова перфидност је без граница; потреба да инсинуира у јавности како књижевну награду додељују “Заветине” и “Браћа Лукић”, те и будалаштина да је поменуту награду добио г. Мирослав Тодоровић: шта рећи, како рећи? Конструкција рођена у глави г. Ивановића, Боже ме прости, подсећа на  главу хидроцефалуса потопљену у формалину. За чији рачун? У корист какве мутне сврхе?
La comedia e finita. 

CODEX SINAITICUS – СТАРО ГНЕЗДО

Но, добро! Једна од мојих песама насловљена Старо гнездо, из песничке књиге “Псовка”  подстицајно је полазиште за расплет, што следи (ко узмогне препоручујем му да је прочита).

Дијалог са самим собом.

Рашчистимо ствар до краја: да ли је Александар Лукић био члан Демократске странке? Одговор је: да. Када? Од 2006. до 2012. године. Жали ли због тога? Не. Како рече? Не. Не вучи људе за нос, Александре Лукићу? Рекао сам истину. Васпитаван сам у хришћанској породици да трајем и опстанем у духу целовите личности, не умем другачије. Немам проблема са савешћу. Начело коме сам био и остао одан јесте Истина. Лепота. Живот. Љубав. Бог... Нисам дозвољавао гилиптерима, мастодонтима и књижевној калакурдији да ме превози жедног преко воде. Нити да се ко из страначке апаратуре Демократске странке мешао у мој посао. Какав сам, и каквог ме људи од части познају: несавитљив, непоткупљив, са ставом и критичким односом према стварности, окружењу, пријатељима, писцима, ближњима, одбијао сам будале од себе без пардона, одбијајући и саму помисао да бих могао да будем ичији трабант - идеолошки кунић.  
У једној од мојих колумни насловљеној САЧУВАТИ ДОСТОЈАНСТВО, објављеној у недељнику “Реч народа” у Пожаревцу, током 2008. године, написао сам: (“Необазирање на истину, не значи да она не постоји! 
И онда кад је познаје само један човек, частан у намерама и односу према њој, чини се довољним за образ и спас једног друштва. 
Посвећени имају снаге да се осмеле да иду раз света. Малобројнима је природа подарила кичму за праву сврху, да остану усправни. Истина, служење њеним вредностима, изискује жртву. 
Болест нашег друштва, тужна и жалосна, почива на чињеници да је неспремност истог друштва, да почне са свеобухватним лечењем неизвесна. Немоћ да трага за лековима, више је но очита. Страшна је слутња, да ће болест трајати, онолико времена, колико јој је било потребно да се развије. Пола века!"
То непомућено понашање и осећање ме држи до данас. Па ком опанци, ком обојци.


Кад оно Wikipedia – Извод из биографије. Спрдња.

Пошто сам током нашег првог и последњег сусрета у Пожаревцу настојао да колегама писцима г. Маринку Арсићу Ивкову и г. Ивану Ивановићу будем домаћин од реда, ни на памет ми није пало да будем безобразан па да бројим зубе у вилици г. Ивановића. Није то мој манир, култура понашања.  Накнадно, то јест данас, зарад елементарне минималне духовне хигијене, понукан његовим текстом “Академија”, писаном у духу најбестиднијег памфлета, принуђен сам између осталог да направим увид у биографију г. Ивана Ивановића и да сазнам како г. Иван Ивановић:  “Настанком вишестраначја у Србији, постаје активни опозиционар као члан Демократске странке и активно учествује у свим протестима против Милошевића деведесетих година. Из Демократске странке се ишчланио 06. октобра 2000. године. Као члан     Српског покрета обнове био је на дужности помоћника министра културе од 2004. до 2006. године. (Извор: Википедија.)  (Извор: Википедија.)

(...) О, ви курчевити тврдокорни фосили – махери / чему служе трикови:сипања фекалија по глави. / Кофа за воду виси обешена о калићу. А. Л. Књига Псовка: Старо гнездо, стр. 57.(...)

Морски коњић – у бити Ступа.

Шта да кажем, о нашим “партијским заблудама” (синтагма г. Ивана Ивановића), осим да закључим да ме је г. Ивановић надмашио достојним партијским стажом у стилу првоборца у Демократској странци, за пуне четири године, плус чланство у СПО-у чији члан нисам никад био. Сем партијског стажа г. Ивановић ме је надмашио и са аспекта државних синекура: Он - Помоћник министра културе у Влади Републике Србије, (искусан старац од 68. лета у тренутку именовања) што подразумева да је стари господин уобличавао политику Владе у домену у којем је деловао, ваљда, (сумњам да је носио повез преко очију током мандата и изигравао слепца,) спроводивши политику илити апологетику Владе РС – Ја, Уредник Едиције Браничево од 2003. године до априла 2013. године, и Главни и одговорни уредник часописа Браничево од 2009. године, до априла 2013. године, посвећен литератури у најширем смислу речи, рукописима. Штампању књига и часописа. 
Чија кожа одбија да покаже сјај?
Благосиљај нас Господе. Ај, крај.

Трагедија – АЗ БУКИ ВЈЕДИ

За доба комунистичке Југославије, г. Иван Ивановић је претрпео списатељско каштигивање, потресна прича и жалостива. Дирнут сам био причом о пензионисању Писца без адресе, између осталог. (Најсажетије и најкомплетније је о том проблему писао сам г. Иван Ивановић. Прочитати на адреси  NOVA ALTERA чији су оснивачи: Иван Ивановић и Маринко Арсић Ивков. Редакција: Маринко Арсић Ивков, Иван Ивановић и Зоран Лилић, у рубрици Документи (1), све текстове од: ДОКУМЕНТИ О КРШЕЊУ ЉУДСКИХ ПРАВА КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА, 1. Пријава на конкурс књижевника Ивана Ивановића за доделу ванредне пензије. 2. БИО – БИБЛИОГРАФСКИ ПОДАЦИ ПОДНОСИОЦА ПРИЈАВЕ. БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ *** (...)  Читати документа до краја, укупно са бројем 15. ЗАХТЕВ КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА, ЗА НАКНАДУ ШТЕТЕ ЗБОГ ПОЛИТИЧКИХ ПРОГОНА У ВРЕМЕ КОМУНИЗМА). 
Људска солидарност, пре свега. Но, да ли је Ивановићева патња у комунистичкој Југославији, те и у тзв. демократској Србији од успостављања вишестраначког система до тренутка када пишем овај текст (јун 2018. године) једини пример трагизма и патње? 
Нису наравно. У провизоријуму југословенског комунистичког система, титоистичкој тоталитарној тврђави са мером, пострадала је тушта и тма знаних и незнаних праведника - мученика, без права на одбрану. Без права на гроб. Мени је увек било стало до те истине. До те непроцењиве и непорециве трагедије. До те потиснуте истине. Гласова уморених. 
Најпосе, и период од успостављања вишестраначког система у Југославији и Србији почетком деведесетих година прошлог века, до данас, све је друго осим система који омогућава демократско друштво. Не либим се да тај период именујем као провизоријум митареног чудовишта -  који је сушта супротност демократском поретку - монструм у коме влада неокомунистичка клика старих другова, или њихових синова = истих. 
И овде је вредно пренети из моје колумне МИТАРЕЊЕ ЧУДОВИШТА, објављене у недељнику “Реч народа” током 2008. године следеће редове: "Уобичајено скривање иза народа, чине лицемери, намерни чекању нових прилика како би показали свој егоизам и пустош епохе. Њих смо се нагледали, јуче, данас, нажалост, примери накарадног наслеђа и ђубришта какистократије која једе своју идеју неће изостати ни сутра. 
И ћорав човек види да октобарска револуција у Србији, није упокојила тоталитарни дух комунистичког диносауруса. 
Демонтирање политичког система у коме је доминирао коминтерновски дух и култ Вође је изостао. И након револуције, на цени су остали одани и послушни, како рече приповедач Мирољуб Милановић: „Држали су се један другог као пијан плота и на изборима редовно мењали положаје.“ Помоћи нам није било. 
Митарење чудовишта се десило. Изгледа да нисмо могли с њим, а ни без њега. На чију штету? 
Србија после октобарске револуције свела се на шињел политичке партије. Отуда је и потрајала као врбов клин. Сва је прилика да другачије није ни могло бити кад су комунисти напрасно постали демократе. Мени се чини да су некадашње комунистичке комесаре наследили маргиналци, комесари које је избацио поводањ револуције. Ти комесари су исувише били сапети у властитом губитништву за подвиг који су морали учинити. Јунаци ироније, комунистичке стрине и тетке и домаћице марксизма нашле су се у редовима новопечених демократа. Апсурд достојан литературе."

Образ – ТО ТИ ЈЕ

Овом разматрању желим да додам размишљање на тему о улози тзв. југословенских и српских дисидената међу писцима у доба титоистичке тоталитарне тврђаве са мером. Дакле, у суштини верујем да дисидената у значењу и смислу какав је преживљен и демонстриран међу страдалницима - писцима Совјетског Савеза, Пољске, Румуније, Мађарске, током друге половине  XX века, међу тзв. југословенским и српским дисидентима није постојао. Дисиденти побројених књижевности су за свој критички рад и бунтовништво у односу на политички систем коме су се супротставили као појединци платили највећу могућу цену: животом, затвором, прогонством, кућним притвором, изолацијом, немогућношћу објављивљања сопствених дела, без могућности приходовања за елементарни живот. Поменућу: Ану Ахматову, Марину Цветајеву, Осипа и Надежду Мандељштам, Михаила Булгакова, Јосифа Бродског, Александра Солжењицина, Андреја Сахарова и његову жену Јелену Бонер, и многобројне друге несрећнике међу писцима у тадашњем СССР-у, Чеслава Милоша из Пољске, Емила Сиорана из Румуније, Белу Хамваша из Мађарске, итд. Довољно. У односу на поменуте писце, тзв. југословенско и српско дисидентсво личи на страшило у кукурузу. Пренемагање. Од Добрице Ћосића – до г. Ивана Ивановића
Титоистичка тоталитарна тврђава са мером да би се разликовала од источноевропских деспотија, припуштала је до јавног мнења југословенске умишљене књижевне величине да бајаги критикују комунистички систем Југославије, у дозираној мери, у мери која таквом систему не може да нашкоди, зарад тобожње демократије – самоуправне демократије? Какав хибрид! Какво срање! Југословенски дисиденти свирају на метли другу Титу, амерички џез, пардон, ситан слугерањски дух. 
У слози су расли струкови омиљеног Титовог цвећа: дисидентске љубичице.


     Calaptamus italicus – Лични дур

Ивановић у тексту Академија начелно Браћу Лукић ставља у контекст дружине ликова и појава којима Лукићи ни на који начин не припадају. Од ликова који се помињу као бесмртници у САНУ, до Радомира Смиљанића (негдашњег председника ЗАПИСА како сведочи г. Иван Ивановић "Председник Записа, Радомир Смиљанић, се највише лудирао!, из текста Академија, а у својој биографији каже о себи: ”Један сам од оснивача књижевне задруге писаца Запис, где сам... итд”.) До критике на рачун САНУ-а, Обрена Ристића, УКС-а, Србе Игњатовића, Радомира Андрића, Мирослава Тодоровића и других а овде непобројаних, те академија и параакадемија мимо САНУ-а, академија за болесне сујете, академија за сунећење, (додајем ја, Александар Лукић, не би ли клин чорба била богатија) свих скарабуџених спрам шињела оснивача, не тиче се Браће Лукић, нити мене лично. Свиђало се то Ивану Ивановићу, или не. Ругоба остаје ругоба. Лукићи се никад нису бавили таквом врстом хајдучије, нити су били хуље из потаје, коју би Ивановић да им припише. Нити смо установљављали Академије “за динарце и јужносрбијанце” или били кумови икаквих “других академија” које је ПИСЦУ БЕЗ АДРЕСЕ, Ивану Ивановићу, препоручивао академик Драгослав Михаиловић. Опет во времја! У Лесковцу, или око Лесковца?

КАКАВ “МЕХАНИЗАМ КИСЕЛОГ ГРОЖЂА”? КАКВИ БАКРАЧИ?

“На крају је дошла права бомба. Руководство научног скупа Дијалекат и дијалекатска књижевност предлаже да се са овог скупа упути захтев Српској академији наука и уметности да "Иван Ивановић буде примљен у чланство САНУ као најзнаменитији писац југа Србије". (Учесници скупа су једногласно усвојили овај предлог, с тим што је лингвисткиња Радмила Жугић тражила да се дода и сакупљач народних умотворина из Врања др Момчило Златановић.)
Шта да кажем на ово? Једноставно, био сам затечен овим предлогом. Захвалио сам се предлагачу, али, рекао сам, да је предлог нереалан, а да ја себе не видим у раду ове академске установе. Тек кад би САНУ отворила одељење у Нишу, са циљевима које је навео Никола Цветковић, нашао бих своје место у њему. Овако, САНУ припада динарцима и за једног јужносрбијанца нема места у њој. (Апострофирао сам став Драгослава Михаиловића који сам разрадио у реферату.) Академија." И. И. 

По питању предлога за пријем у САНУ, г. Ивана Ивановића, верујем писцу г. Ивану Ивановићу на реч. И у тврдњу да себе не види као члана у САНУ-у, и у тврдњу да би био члан одељења САНУ-а потенцијално отвореном у Нишу. Одиста верујем. Те и у то да “механизму киселог грожђа” у овом случају око пишчевог пријема у Академију – нема места. 

Чуј, бајка се брзо сврши
Блиндирани кокошињац.

Ова верзија намеће тугаљиво питање, ако - “САНУ припада динарцима и за једног јужносрбијанца нема места у њој.” како то да у реалном политичком животу искусни старац, г. Иван Ивановић јужносрбијански писац (аутор тридесетак романа) постаје члан СПО-а , где прихвата "динарца" Вука Драшковића за Вођу? 

Virgo intacta? Или?
Ту нешто ипак, не штима. 

Мрсна је лаж г. Ивановића да “Сличну некакву институцију негују браћа Лукићи из Пожаревца, (академију мој додатак А.Л.) Мирослав и Александар, називају је Заветине.” (И.И.) 
Овом тврдњом г. Ивановић препоручује себе као прононсираног петпарачког сплеткароша о Браћи Лукић. Можда мени непознатој, а писцу Ивановићу рецимо блиској дружини за проучавање вагиналног корова. Например?

Чиода. Нека хвала.

Браћа Лукић нису родом из Пожаревца, нити су заједно икад деловали и радили у Пожаревцу. Несуђеног полицајца, писца г. Ивановића уверавам у ову тврдњу, (јемчим чашћу) да не би свенуо пре времена у претпоставкама и незнању. Нека у потенцијалну детективску картотеку у досије о браћи Лукић, унесе одреднице: Александар Лукић живи и ради у Пожаревцу са породицом, а г. Мирослав Лукић живи као пензионисани професор југо-светске књижевности у Београду са породицом.
Због безбедности Браће Лукић, следећи ред, невидљив.
(Адресе: затамњено.)

Амнезија. Катастрофа.
ЗАВЕТИНЕ као издавач, делују у Београду. Основане почетком осамдесетих година прошлог века, (Међу првим насловима у Заветинама објављен је роман “Дневник за Сенковића” Мирослава Лукића.) као немирење са постојећим стањем ствари и одговор на бирократску и официјелну комунистичку праксу – комунистичких издавачких кућа. Ваљало се то прочитати или знати још од тих осамдесетих година прошлог века, а то поготову важи за несрећног, јели,  свезнајућег мученика – писца г. Ивана Ивановића, оснивача Књижевне задруге писаца Запис, јер, у Београду у то време није постојало незнам ти ја колико таквих непокорних, издавача? Зар не? Независна издања Слободана Машића, Запис, Посебна породична заветина, и...? Ако то незна оснивач Записа, г. Иван Ивановић, онда могу само да константујем како  је наступила права катастрофа. Катастрофа јер, овде се не води расправа о ексерима и шустиклама, већ о конкретним именима. Истини. Ја разумем да је амнезија у старијих људи присутнија но код... али да се г. Ивановић не би правио луцпрдаст, да поновим његове речи, већ коришћене цитате: "Председник Записа, Радомир Смиљанић, се највише лудирао!” у тексту Академија, и други:”Један сам од оснивача књижевне задруге писаца Запис, где сам... итд” из биографије, онда ту нешто дебело смрди. 
ЗАВЕТИНЕ СЕ НИКАД И НИГДЕ НИСУ ЛЕГИТИМИСАЛЕ И ПРЕДСТАВЉАЛЕ КАО АКАДЕМИЈА.
А ја за Ивановића не верујем да је глуп ко тоцило, да суштински не разуме ко су и чиме се баве београдске Заветине.  Напротив, Ивановић је "посебно обдарен", нека врста "медијума", кроз кога не "проговарају" сибиле, већ неки луцпрдасти дух савремених српских нихилиста...

ШТА СЕ ДЕСИЛО?

“Они здушно раде да се међусобно величају, Александар каже да је његов брат највећи прозни писац савремене српске књижевности, а Мирослав каже да је његов брат највећи песник савремене српске поезије. И.И.” 
Чак и да је тако, како тврди г. Ивановић, ваљало би то поткрепити -аргументима. Овако изречене оцене о Браћи Лукић, личе на муве слетеле на магареће уши. Или, пак на најобичнију вашарску фукарску подметачину. Шибицарење. 
Приличи ли Писцу без адресе, који држи до свог угледа, части, овакав ноторни безобразлук и приземност, нека просуде читаоци. Што се мене тиче, кажем, а шта би друго но да приличи.
Погледајмо сад како сам величао свог брата Мирослава Лукића! На једином могућем месту. У мојим текстовима писаним поводом његовог стваралаштва, дакле у мом поимању и, тумачењу пишчевог дела. Ваљда је такав ред? Како би другачије?  Дакле, овде је време да питам закукуљене и замумуљене величине сличне Ивану Ивановићу, и не само њега већ и непознате ми који слично придикују по кућним седељкама, да ли је осветљавање и тумачење дела Мирослава Лукића табу, мој грех?  Грех неопростив. Грех који по канону савремене српске књижевности - успаване Пепељуге притиснуте испод ормана по том питању јесте митско правило? Или је ствар много гора? Да ли је тумачење стваралаштва и дела Мирослава Лукића, од стране млађег брата : недопустиво? Неморално? Задушним бабама у српској књижевности, одговарам: није. 
            Као ни коначно! 
Моје тумачење није било сакривено. 

Али пре тога:
  (...) “Ти малени људи, несвеобухватни и непостојани у сопственом губитништву, не схватају зашто служе обреди и сложена процедура. Због тога Србија подсећа на обесног мајстора за бојадисање вуне”...  “Час историје за мајмунчиће пуштене са ланца је почео. Диктатура просечних духова прети са свих страна, нико од њих неће ни да чује да проституција захтева скровитије место.” (Из Итервјуа “Мајстори за бојадисање вуне” објављеног у Борби. Разговор са песником Александром Лукићем водио Драгиша Живадиновић) 

Или: (...) “Треба ли заиста понављати да ће у скоријој будућности многи бити сведени на меру свог талента, ако су га имали. Ма о коме да је реч: Ћосићу или Исаковићу? Или? Списак је подугачак. Они који су поникли у близини власти, размножавају се ванкњижевним „оплођавањем“: Псеудохијерархијама, псеудоканонизацијама, псеудоантологијама, Псеудо… 
Превредновање парохијалног духа у српској књижевности је нужно. Тачније његовог учинка, његовог инвентара. Што пре, то боље. Најповлашћенији простор у том послу мора имати: нова митологија. Истинита књижевност. Књижевност која се не може фалсификовати. Која има само два циља: истину и лепоту. (Из Интервјуа ПАРОХИЈСКИ ДУХ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, Борба,27 – 28. октобар 2001. Разговор са песником Александром Лукићем водио: Драгиша Живадиновић).

Писани текстови о стваралаштву и делу старијег Лукића, као и моја књижевна настојања, одувек су били јавни и доступни, за сваког ко је хтео да их прочита.  Ко није прочитао, а занима га, шта тамо пише, може то накнадно учинити. Жао ми је да се због тих тумачења  у тој мери узнемирила мртваја. Али, шта ја ту могу? 
Савремена српска књижевност, поезија, проза, есејистика, тзв. критика – то је позориште апсурда. 
Некритички и некњижевни приговори ће се умножавати, да се не лажемо. Али, ја мислим да та господа само врши своју дужност. Нисам уверен да знају о чему причају и шта критикују, нити шта и због чега заступају, јер аргументи изостају. Да бих помогао евентуалним будућим дежурним критичарима по том питању, упућујем их да прочитају изворну литературу -  текстове Александра Лукића о стваралаштву и делу Мирослава Лукића, сабране и укоричене на једном месту. 
Да не буде забуне.

Текстови су објављени у књизи: Александар Лукић, ИЗМЕЂУ МИТАРЕЊА ЧУДОВИШТА И УМЕТНОСТИ БУДУЋНОСТИ, Едиција Браничево, 2010. Циклус: IV УМЕТНОСТ БУДУЋНОСТИ. 
Директно на ствар, стр. 141; Осврт на прву књигу о стваралаштву М. Лукића, стр. 143; Eppur si muove?, стр. 148; Оглед о богочовечанском реализму, стр. 150; Искључиви и јединствени израз србовлашког или старобалканског духа, стр. 161; Дубоке песме немогуће љубави или Скривени босиок, стр. 163; Роман о месечини, стр. 177; Роман о месечевој свадби, стр. 183; Први на свету роман-литургија, стр. 187; Судбина истине у свету, стр.190; Немогући роман о Анђујки, стр. 192; Да ли је циклус романа Младост без старости и живот без смрти, сатирично патриотска поема, бајка, или трактат који задире у дубинску психологију и оно што је Јунг називао синхроницитетом?, стр. 198; „Тражите царство Божје, а све остало ће вам се дати“, стр. 217; Уметност будућности, стр. 224 Песник коресподенције или саобразности, стр.227.
“Четврта целина „IV УМЕТНОСТ БУДУЋНОСТИ“ доноси текстове – огледе о уметности будућности, писаних на основу моје књиге огледа Јеванђеље Мирослављево која је готово непозната широј читалачкој публици у Србији. 
Тако су се, сабрани, на једном месту, овде, нашли многи моји текстови расути на разним странама. Повезује их оно на први поглед невидљиво, неизрециво, оно између – митарења чудовишта и уметности будућности, дух критичара-песника, крст ако хоћете, и растурање магле, која гуши српску књижевност…” (Преузето из текста “Белешке”, Александар Лукић, стр.233 – 235. - Између митарења чудовишта и уметности будућности.)

На матерњем језику. Без поклича.

Изражавам сумњу да је г. Ивановић прочитао ишта од свега што сам досад написао. Сумњам, такође, да је прочитао ишта и из дела мог старијег брата. Па шта? Многе написане књиге кроз време, остану непрочитане. 
Г. Ивановић, такорећи, старац са душом у носу, паушално и каишарски, суди о књижевним стварима и делима аутора о којима незна ништа и нема појма. И то се може.

“Лупа ко мокра пола по дупету” - Народна.

“У томе их подржава Демократска странка, чији су чланови и која им је дала у Пожаревцу логистику у виду Културног центра и часописа Браничево да се блесирају до миле воље.” (И.И.)

Евентуалном читаоцу скрећем пажњу да сам на ову Ивановићеву тврдњу већ одговорио. Но, ради бољег разумевања овог Ивановићевог става, додајем: Демократска странка је на власт у граду Пожаревцу ступила 2009. године. Шест година након покретања Едиције Браничево. Толико о тој помоћи. 
Мој старији брат г. Мирослав Лукић никада није припадао ниједној политичкој странци у земљи Србији за разлику од Ивана Ивановића, и мене. Он није насео на “партијску заблуду” (попут г. Ивана Ивановића), нити на место помоћника министра културе. А, Бога ми ни на место уредника Едиције Браничево. 
Деловао је као изолован случај. Инцидент. Штампао је књиге у Заветинама о свом руву и круву. 
Ко разуме, разуме.

Кад је бал, нек јебал!

"Лукићи, дакле, нису Академици, само додељују сами себи награде (ваљда је МирославТодоровић добио једну, рецимо Госпођин вир?), самопроглашавају се најбољим српским писцима." (И.И.) 
Шта рећи? Срамно. Љигаво. Шкембарско. Дакле Браћа Лукић, нису установили никакву Академију, никад и нигде нису тврдили да имају статус било каквог академика. Даље: Александар Лукић млађи брат писца Мирослава Лукића, није уручио никакву награду писцу, г. Мирославу Лукићу. Потом: г. Мирослав Тодоровић никада није био добитник књижевне награде “Госпођин вир”, (нити ће икад бити у прилици, пошто је награда забрањена). Напослетку: Књижевна награда “Госпођин вир” нема никаквог реалног додира са београдском издавачком кућом Заветине

Писак. Или похвала?

“Ипак, браћа нису остала на томе, него су око часописа и издавачке делатности окупила многе значајне писце, као што су Бошко Томашевић из иностранства и Предраг Чудић и Маринко Арсић Ивков из земље, од оних које сам ја запазио.” И.И.
(...) “Пингвин литерарног братства – секције, / задњицу о задњицу гура ка кружоку старом: / штитећи тако пакао од свакодневице. Лекције / дели за сваки случај у руци машући сатаром” (...) А. Л.

     Грешка, или?

Шта није запазио г. Иван Ивановић? Чињеницу да је Ауторе Едиције Браничево по позиву бирао уредник Александар Лукић. Зашто по позиву? Зато што ми се одувек гадио грозд друштвено корисних писаца, сој неталентованих гребатора. Фуј!
Г. Мирослав Лукић,  никада није уређивао Едицију Браничево, нити часопис Браничево.  
Зарад г. Ивановића & компаније, понављам ту истину на матерњем језику. Како се треба казати на јужносрбијанском дијалекту нисам изучавао, да бих му ту неспорну чињеницу учинио јаснијом. Но како Г. Ивановић не аје на српском, или неће да аје, хајде да му то исто кажем другачије: Mr Miroslav Lukic was never the editor of Publication Branicevo nor the Branicevo Magazine. На енглеском језику: ваљда ће да утуви. 

Second party: Опет – о истом - мућкалица.

“Један од тих значајних писаца око Браничева је и Мирослав Тодоровић из Ниша, с којим сам око Лукића ушао у дијалог.” И. И.
Г. Мирослав Тодоровић никад није био аутор Едиције Браничево. Г. Мирослава Тодоровића не сматрам релевантним писцем, (у смислу како га представља Ивановић) отуда он није био ни у мојим примислима да би евентуално могао постати аутор Едиције Браничево. Тек да зна, г. Ивановић, а и г. Мирослав Тодоровић. То је та разлика. Да не дужим...  

Јужносрбијанска тантра. Ноћна мора. 

Којим поводом воде дијалог о Браћи Лукић, наречени другови г. Иван Ивановић и г. Мирослав Тодоровић? Чему и зашто је уприличен такав самит “на високом нивоу” за дијалог, те ко је од узјогуњене господе иницирао састанак? То незнам. А шта знам (то већ поступно цитирам у овом тексту из Ивановићевог текста)? Причају тако, докони пријатељи уз чинију малина, или после какве кафанске теревенке – зајебанције о Браћи Лукић, а резултат тог дијалога, накнадно г. Ивановић уобличава у литерарни памфлет.  

        Расплет.

“Мирослав Тодоровић каже да је моја оцена Лукића погрешна. „Браћа Лукић Мирослав = Мирко = Бела Тукадруз итд. и Александар не воде никакву академију нити су нешто слично основали. Мирослав води своју донкихотовску битку за превредновање српске књижевности, штампа књиге, издаје електронски часопис, не посустаје…“ Волео бих да је тако и поздравио бих свако превредновање српске књижевности од наслеђа комунизма, али ја то нисам видео у раду браће Лукић.” И.И.
Нема разлога да Браћу Лукић брани г. Мирослав Тодоровић. Ни тад, ни сад, ни у векове – векова. Испада да сам добио нешто што ми не треба за џабе. Фрај. Како према г. Тодоровићу никад нисам имао икакав облик дуга, а он ме и поред те чињенице задужује одокативно, мени његова одбрана  делује као смешна. Непотребна.
Браћу Лукић одређује њихов књижевни стваралачки рад, и дело. Они су једини њихови пуномоћници пред савременицима, будућношћу и историјом. Коме то није јасно, џаба причати.
Да не будем недоречен: Александру Лукићу, дакле мени, стало је до оцена г. Мирослава Тодоровића, колико до лањског снега. За укус, пак,  “шта воли и шта би поздравио” г. Иван Ивановић, у мом раду пуца ми прслук, јер он о мом књижевном раду и делу нема појма. Он је један обичан књижевни дунстер. 
Писцу без адресе, понудићу неколико мојих редова. Подстицаја ради: “Српска књижевност је исувише парохијална. У свему. И ту чини се нема помоћи. У овом тренутку она подсећа на какву праисторијску животињу којој отказују ноге. Њена издаја је потпуна и дефинитивна. Јер, да подсетим многе су лажи у њој устоличене у двадесетом веку, тачније у другој половини тог века, да се неће скоро отребити од њих. Већина писаца зидала је бункере илузија у њој, подупирући издају. Оно што је пак и било солидно у њеним провинцијским оквирима, Киш, Ковач, Шејка, партизански првоборци „књижевни јаничари“ потрудише се да здушно растргну и униште. Без милости. Тим бешчасницима у српској књижевности нису била потребна истинита дела. Већ књижевна лаж на којој су могли да се гоје и слава која је допирала до шалтера државних благајни. Бедуини српске књижевности нису ни слутили да стварност има другачије лице. Да стварност која није литерарно савладана није ни мртва, него се увек враћа као неподношљива садашњост. Али мали народи – какав је и српски – имају своје неиживљене страсти, пристрасности, комплексе и сурову логику парохије. Какав народ, таква му је и војска, власт, полиција, демократија. Вреди ли икоме овде данас словити изнова да је српска књижевност прецењена: Црњански, Андрић, Пекић, Ж. Павловић, Милорад Павић, Миодраг Павловић, Попа, Лалић, итд. 
Треба ли заиста понављати да ће у скоријој будућности многи бити сведени на меру свог талента, ако су га имали. Ма о коме да је реч: Ћосићу или Исаковићу? Или? Списак је подугачак. Они који су поникли у близини власти, размножавају се ванкњижевним „оплођавањем“: Псеудохијерархијама, псеудоканонизацијама, псеудоантологијама, Псеудо… 
Превредновање парохијалног духа у српској књижевности је нужно. Тачније његовог учинка, његовог инвентара. Што пре, то боље. Најповлашћенији простор у том послу мора имати: нова митологија. Истинита књижевност. Књижевност која се не може фалсификовати. Која има само два циља: истину и лепоту. 
(...)
Српска књижевност и на почетку трећег миленијума наставља по инерцији губитника. Хоћу рећи нема битних стваралачких искорака. Оно ако ћемо право говорити, српска књижевност данас пролази кроз најгрозоморније дане у својој васколикој историји. Међу онима који то омогућују, који је разграђују и растачу има доста оних са књижевном биографијом. У српској парохији о том удесу неће нико ни да зуцне, од писаца до академика, лакше је не замерати се. Нигде нема толико камелеона, као што их је у овом народу. Не верујем да је игде на земаљској кугли у тој мери развијен осећај за трпљењем и мазохизмом! Магла, прашина, дим, струготина, лутке, фабрика лутака, базара и куплераја. Права оргија књижевних надуваних балона, који и не слуте колико је узбудљивија најобичнија порнографија. Све је у сенци политике, трговине и донекле религије – најпрљавијих ствари – да се човеку смучи шта се све данас објављује као уметност.” (...) (Из Интервјуа ПАРОХИЈСКИ ДУХ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, Борба (27 – 28. октобар 2001. - Разговор са песником Александром Лукићем водио: Драгиша Живадиновић). 
Ко хоће да дочита, нек се потруди сам.   

Коначно шта је то видео Иван Ивановић?

“Пре сам видео њихову патолошку потребу (користим термин Маринка Арсића Ивкова, књижевни патолог, чију је књигу, нажалост потпуно прећутану и игнорисану у јавности, „Записи књижевног паталога“ објавио Александар у Пожаревцу) да се у страначком систему боље позиционирају, јер у партократском друштву позиција одређује вредност. А да је то тако могао сам да се уверим на сопственом примеру: посредством Маринка, Александар ми је затражио књигу и ја сам му послао рукопис „Дисидентског писма“. Како сам у том рукопису критички говорио о србијанском политичком животу, поготово о раду партија, не аболирајући од критике његову Демократску странку, Александар Лукић је одбио да одштампа моју књигу. У најбољем комунистичком маниру; за критичаре система нема места!” И.И.

Право у срце.

Опет речено у множини (“њихову патолошку потребу) о Браћи Лукић. Јефтина манипулација за манипулацијом. Уредник књиге “Књижевни патолог”, г. Маринка Арсића Ивкова, је био и остао Александар Лукић, за стандардизовану норму ЦИП-а, нормалне људе, богме и за друге, осим за главу Ивана Ивановића. Ту не могу да помогнем.
У памети г. Ивана Ивановића, ми смо, то јест, ја сам објавио критичку књигу г. Маринка Арсића Ивкова, Књижевни патолог, да би смо се - да би се ја:  “ у страначком систему боље позиционирају, јер у партократском друштву позиција одређује вредност.” И.И.
Овако закључује Иван Ивановић о избору наслова Књижевни патолог за објављивљање у Едицији Браничево. Немам речи. Ни неартикулисани прокупачки партизански послератни полицајац овакву глупост не би одвалио. Али, Иван Ивановић у ту изречену теорију верује. Да се разумемо, ја не мислим да је г. Иван Ивановић глуп човек. Колико да је праксу бирократског демонизма о позиционирању/позицији/вредности усвојио у време и за време свог мандата на месту помоћника министра културе у РС. Лоша пракса. Ја објављујем наслов Књижевни патолог, г. Маринка Арсића Ивкова, јелте, да бих извукао неку своју корист?  По логици Ивана Ивановића значи, да Маринко Арсић Ивков, на такву облигацију пристаје, и не само Маринко Арсић Ивков, већ и плејада других аутора заступљених у Едицији. Елем, Маринко Арсић Ивков, оснивач НОВЕ АЛТЕРЕ заједно са, у овом случају, тужибабом Иваном Ивановићем, оснивачем истог блога, а заједно у редакцији са Ивановићем у “добру и злу” учествује бајаги са мном у завери: по принципу Ивкову објављена књига, а мени напредак. Боља позиција. Шта да мислим? Зона сумрака.
У време објављивљања књиге Књижевни патолог, 2012. формално  нисам био члан никакве политичке странке. А, по питању мог уредниковања, и сазнања о којима збори  Г. Иван Ивановић, поставља се незаобилазно питање, за чије бабе здравље је писац Иван Ивановић у друштву г. Маринка Арсића Ивкова те 2012. године допутовао у Пожаревац да се упозна са мном и понуди ми свој рукопис књиге “Дисидентско писмо”? Чудно? Јако чудно!
Јер, ја од кад имам свест о себи, бирам друштво. Као и место за велику нужду.

Искупљење Мирослављево: (Мирослав Тодоровић)

    “Истина, Мирослав не негира мој налаз, али га ублажује. „Мислим да претерују, али нема смисла да о томе пишем. Не приличи, због много чега. Моја мајка је говорила „ако не могу да кажем нешто лепо нећу ни да говорим“.“ Проблем је у томе, Мирославе, што мени моја мајка није тако говорила. Терала ме да читам Домановића! Нема, дакле, Академије у Пожаревцу, али има у Параћину.” (И.И.)

Играње домина: дупло голо

Свучена кожица са главића. Ублажена варијанта, по Ивану Ивановићу и Г. Мирославу Тодоровићу. Шта то има у мом делу и досадашњем животу о чему “не приличи” да пише “због много чега”, г. Мирослав Тодоровић? Или “Мислим да претерују, али нема смисла да о томе пишем” - нешто биће што ја кријем или не знам да сам учинио? Или: “Моја мајка је говорила “ако не могу да кажем нешто лепо нећу ни да говорим”. Како је мајка учила г. Мирослава Тодоровића, учила је... Ко да верује г. Тодоровићу, кад у једној ситуацији о браћи Лукић говори на “похвалан начин”: “Мирослав Тодоровић каже да је моја оцена Лукића погрешна. „Браћа Лукић Мирослав = Мирко = Бела Тукадруз итд. и Александар не воде никакву академију нити су нешто слично основали. Мирослав води своју донкихотовску битку за превредновање српске књижевности, штампа књиге, издаје електронски часопис, не посустаје…“ И.И, а у другој супротно: „Мислим да претерују, али нема смисла да о томе пишем. Не приличи, због много чега. Моја мајка је говорила „ако не могу да кажем нешто лепо нећу ни да говорим“. И.И.
Да ставимо тачку на ову игру. Ја не желим да будем судија, да утврђујем ко од ова два јужносрбијанско-западносрбијанска писца говори истину. Због тога, јавно позивам г. Мирослава Тодоровића да саопшти прећутано о мени или мом брату,  јавно без увијања. 
А како стоји ствар са г. Иваном Ивановићем, шта је њему саветовала мајка:“ Проблем је у томе, Мирославе, што мени моја мајка није тако говорила. Терала ме да читам Домановића! Нема, дакле, Академије у Пожаревцу, али има у Параћину.” (И.И.)
Т   о би требало да значи да је друга мајка, мајка топличког писца Ивановића, учила да не ћути, и ваљда да заступа истину. А успут можда да чита Сремца, и Драинца да изучава од њих “мајсторско писмо”. И наравно: Домановића. 
            Е, па ту је штошта претекло климаво. 

Ивановићева рибарска прича.

Са почетка текста о Браћи Лукић из текста Академија, уводна реченица: “Сличну некакву институцију негују браћа Лукићи из Пожаревца, (академију мој додатак А.Л.) Мирослав и Александар, називају је Заветине.” (И.И.), а на крају истог текста завршна реченица, константација: “Нема, дакле, Академије у Пожаревцу, али има у Параћину.” (И.И.).

Уместо краја. Жалосна песма Ивана Ивановића.

(“Ако се Лукићи залажу за превредновање српске књижевности, како тврди Мирослав Тодоровић, зашто ме нису подржали у погледу Шејића, него су се братски самофорсирали?”) И.И.

“У служби неког вишег егоизма...” С. Винавер
САЧУВАТИ ДОСТОЈАНСТВО

Борба: Докле ће трајати овде чекање литературе и Годоа? 
Александар Лукић: „Данас је, нарочито код нас, све у знаку фељтона. Надлежни професори – који силом несретних околности и застарелих традиција – стоје на челу и Књижевне Задруге, и фондова, и издавачких књижара, и установа, и целе издавачке политике – подижу и негују обичан новинарски фељтон! Ми ништа немамо против забаве као такве, подлистка као таквог, ни укрштених речи ни ребуса ни стрипова! Али ми се противимо – у име свега што је значајно за културу – да се подлисци и те укрштене речи подигну на степен литературе и прогласе за праву светлост при којој треба да гледамо. Тога нигде нема! Књижевна задруга не издаје толике праве писце – којих има – него издаје фељтоне! Академија Наука те фељтоне награђује као књижевност! Издавачи, приватни и званични, иду тим истим стопама. И горде се примером Академије и Задруге, место да се извињују. Да: хиљаду пута лакше је издавати криминалне романе и укрштене речи – но праву књижевност! Ова је и тежа, и незахвалнија, а њени аутори нису незлобива деца која чичама љубе руку, него чворновати људи и уметници, са много мана и ћефова, фантазија и пркоса – такви су већ уметници! И боље је и лакше – како! чика-професору да прими вредног и благобојажљивог фељтонисту и његов безуб текст! Само – тако не сме да ради ни Књижевна Задруга, ни Академија – јер није по среди шта је за професоре згодније, шта њима изгледа чедније и слађе – него шта је за културу важно и неопходно. Нигде нема у Европи, те злочиначки нехатне, те перверзно аљкаве неодговорности на врховима књижевних судилишта! (…)“ Ове Винаверове речи објављене далеке 1935. године, сведоче да се од часа кад их је он писао до данас у нас ништа није променило. Ипак, ја настојим да идем раз света. Знам да се моја издавачка настојања неће допасти „друштвено корисном грозду“ – војсци преживара туђих идеја. Критичност у књижевности је неопходна. Ја не марим за те људе који ме ословљавају са „друже“, иако имају важно место на Универзитету, ја знам да се они задовољавају студентским виршлама обареним на брзину. Побуњеници, комунисти, фашисти, рашљари и монструми жуте флеке од дувана крију међу прстима. Ја сам намеран да све те старце поведем на бањско лечење, јер, њихова тиранија постаје неиздржива, а мени не пада на памет да се осећам у животу као да сам у позајмљеном оделу. Само се у поезији кроз време границе померају без крви. „Кроз литературу – која готово мученички и мучилачки тражи и налази коначни израз за једно стање, за једно горко и оштро одређивање и неминовно свесно надзиривање тешког збивања и муке пролазности – кроз њу можемо да свестраније наслутимо, ведрије измиримо, спасоносније подесимо.
Борба: Као човек и издавач, Ви сте независни у најтачнијем смислу речи. Верујете ли, да можете победити судбину? 
Александар Лукић: Сит сам људи којима се историја и у сну понавља. Песници су најбоља војска будућности. Ја стојим у североисточној Србији и посматрам овај народ као живину покислу под стрехом куће, док протеже крила низ тело као племенску заставу. Нимало охрабрујућ час. Велики писац би овакву прилику употребио за шиљење оловке. Наша стварност је одвише преплављена паролама: Демократија! Српска политичка елита сготовљена је од бивших људи. Позицију пампура на површини баре настоје подједнако сви да обезбеде себи. Просечни духови подсећају на депонију стајског ђубрива. У свеопштем смраду и распадању ударање у канте не помаже. Демонтирање комунистичког система је неминовност. 
Упокојење вампира мора се извести. Коме то није јасно, нека иде међу пањеве, ја сам сит да будем пуки број у Србији. 
Овакве речи ваља изговарати из сата у сат као молитву, макар оне падале негде далеко као мртве птице погођене драмлијама, чиста срца ће их препознати. Винавер је веровао да може победити судбину, иако су га књижевне околности и прилике поражавале. Да, човек може победити судбину, али уз помоћ вере и стваралаштва. Винавер је живео у нејасној нади; скоро сто година је требало да се оствари. Било је и других песника и људи, који су говорили наука, дефинишући је атрибутима Бога: свуда је, на сваком месту и у исто време, а за разне интелигенције различно појмљива. То није ни наука ни Бог, већ богочовечански реализам. Наспрам правог песника и самосвојног издавача су – ћифте, за које је највећа и бесмртна ствар на свету – бити ћифта. Наспрам правих песника и самосвојних издавача је – фатализам, двојаки фатализам, глупи, леност мозга, очајање.

Нерелигиозност, христоборство. И активни фатализам, коме су подлегли и тзв. највећи српски писци и издавачи. Тај други погубни фатализам, који није сакрио само Винавера, прави песник и издавач, данас, и сада, треба да разбије у парампарчад, јер може: тиме што ће више радити и стварати, како би избор могао да му се прошири, како би и број могућности који му стоји на расположењу постао већи. После Винавера, нико овде није устао у одбрану правог песништва. Зашто? Јер нису имали осећање за то, јер нису имали могућност за избор, јер нису имали то поносно осећање духовног, судбинског богатства, јер нису имали то, што највише охрабрује човека да живи и ради. Овде је сувише оног другог, опаког активног фатализма, погубног по културу, књижевност, будућност и живот. Неколико правих песника живе за то да достигну што веће богатство могућности за стварање њиховог живота; тако да се једнога дана, та скала избора толико попне, да им се учини да стварају свој живот. И заиста, они га и стварају, или ће га стварати. Тако се једино може победити судбина. Прву своју књигу песама писао сам с оне стране Атлантског океана у Емерсоновом завичају; тај вагон у којем сам путовао није био само вагон Розанова, већ и Винавера. То је био вагон – спремања. Стварање има своју неисцрпну жеђ, која непрестано спрема. Све, па и садашњост.
Јер – да завршим Винаверовим речима и тако испуним правду, коју су му учинили и савременици, синови, па и понеко од његових књижевних унука: „Садашњост је само машина која чисти снег и препреке са глатких путева којима ће да пројури захуктало чудовиште: задихана локомотива будућности. Као да чух прастаре, препукнуте гласове древних, укипљених кинеских мудраца који певају о самопрегоревању… Ево, где је код мене самопрегоревање, дакле, врлина, у служби неког вишег егоизма…“ (Интервју са Александром Лукићем, Борба, Разговор водио: Драгиша Живадиновић )

Пожаревац, 03.07.2018. године



_________________


   **  Извор: Академија / Иван Ивановић, блог “Адреса”, публиковано 8. децембра 2015. године – евентуалним читаоцима препоручујем да прочитају у целини тај текст :  “Адреса” , блог Писци без адресе, уређују господа: Јовица Тркуља, Маринко Арсић Ивков и Власта Младеновић
   ***  "....Трагајући за било каквим послом, радио сам лектуру и коректуру, давао часове странцима, спремао ученике. Писао сам за новине, Јеж и Дугу. Редакција Дуге била је склона да ме прими у радни однос, али су комунистичке власти то спречиле.

У то време, вероватно уз дозволу власти, практиковано је превремено пензионисање неподобних писаца, тзв. дисидената. Једна лекарска комисија, на чијем челу је био др Чедомир Брашанац, иначе писац, послала је велики број уметника у инвалидску пензију (Данило Николић, Жика Лазић, Матија Бећковић, Радомир Смиљанић, Гроздана Олујић, Предраг Протић...). Пошто је постало извесно да не могу да се запослим, из Министарства културе Србије ми је сугерисано да се пријавим овој комисији. Добио сам инвалидску пензију у износу минималне законом загарантоване пензије.
Почетком осамдесетих година чинило се да ће мој случај да буде решен. Године 1982. објавио сам у БИГЗ-у роман "Аризани", а 1984. по други пут роман "Црвени краљ" (ово издање није забрањено). Постао сам први добитник БИГЗ-ове награде за године 1982 - 1984. Али, вероватно због успеха ових романа код читалачке публике, комунистичке власти су се поново умешале и зауставиле моју књижевну каријеру. Нови рукопис ми је БИГЗ одбио. Поново сам био принуђен на субверзивну делатност, односно на самиздат. Оснивач сам приватних предузећа Алтера и Студио Огледало.

Као инвалидски пензионер по закону нисам имао право на легалан рад, па сам у ствари био илегални књижевник. Ипак, у том периоду написао сам и објавио двадесетак књига, но та делатност ми није повећала радни стаж.

Почетком деведесетих година по други пут је изгледало да ће се мој положај нормализовати. ..."   - Видети више:  http://novaaltera.blogspot.com/2010/10/dokumenti.html#more 

Нема коментара:

ЗА СВАДБЕ И САХРАНЕ

Оркестар СУЗ

Оркестар СУЗ
За свадбе и сахране

ДУКАТ (рашљари)

ДУКАТ (рашљари)
Сајт Александра Лукића (1957 - )