Cirilica - Goran Milic - (TV Happy 21.9.2015.)

ШКАКЉИВ РАЗГОВОР СА ЈЕДНИМ СРПСКИМ ПЕСНИКОМ...

 НИСКА СТРЕЈА, ВИСОК ЂУВЕГИЈА...

Разговор са песником Белатукадрузом (1)
Крајем августа 2012. изашла је из штампе у издању пожаревачке "Едиције БРАНИЧЕВО" нова књига песника БЕЛАТУКАДРУЗА "Мoara parasita" ("Пуста воденица"). Тим поводом је Иван ШИШМАН, аутор једне од првих библиографских књига о богатом опусу Белатукадруза, замолио аутора да каже нешто о најновијијој књизи и можда прочита једну песму по свом избору...
7. septembar 2012

Zemlja pod vodom

Potraga za Adamom "DNA MISTERIJA" (sinkronizirano na hrvatski)

Neprijatna ISTINA - srpsko selo je groblje - u Beogradu se cuti o tome !

Kristina Karađorđević: Nisam ja princeza, ja sam Karađorđević! | Mondo TV

ПОЛАРНА АУРОРА.ГДЕ СУНЦЕ НЕ ЗАЛАЗИ, НЕ ИЗЛАЗИ / БелаТукадруз

ПОЛАРНА АУРОРА.ГДЕ СУНЦЕ НЕ ЗАЛАЗИ, НЕ ИЗЛАЗИ

(ШУМСКА КРАЉЕВИНА, ШВЕДСКА)

Слике Бранке Веддер

То није црквени хор,

то нешто друго тајанствено хуји.

Тешко је као гранит, метеор,

као небеска сахрана два ирваса

на самом крају Лапландског пута.

Гаврани и снег, предводници стада

изнемогли, као уснули, судбина.

То ће потрајати, можда још и онда

кад минемо Упсалу, Штокхолм.

Читаво јато гаврана гостиће се

усред неописиве беле пустиње.

То, ипак, није, то, већ нешто

друго, што ми измиче вешто,

током читаве ноћи; погон несанице.

То није, после повратка, природан  умор.

То је нешто сасвим дуго. Чвор,

скоро неразрешив, у мојој глави?

То није бекство из поларног круга.

Са норвешке границе, или Финске.

То је суви ситан снег и сумаглица,

туга нека тужнија од Шумске краљевине -

безграничне, тамне, неописиве – Шведске.

То је судар стихије и хармоније, светова,

на крају свега, или у музеју народа Сами

(тако се пише, али изговара Зами).

Све ми се враћа, напокон, кроз легенде ведске,

братство белих народа, Велике Расе,

колибе Лепенаца и колибе Лапонаца,

толико обликом сличне, да је само

због тога вредело доћи овамо!

То је истовремено и страх и нада,

вијугав пут кроз круг поларног Севера.

Сусрет са непознатим, и бекство од себе,

сусрет са једноставношћу, и сјајем

ноћног неба, јасне плавети и толиких

звезда над језерима и притајеним зверима.

Место где сунце не излази, не залази.

Тишина и тама у којој човек ништа не губи

већ, иако нерадо, и у несаници, себе проналази.

То није туђе пространство, иако га први

пут походим, већ лавиринт завичаја

древног, нашег, драга моја грофице!

То је судар праве линије и језера.

Ту и пахуље имају облик руна.

То је нешто огромно, и више него

политика,  профит, доминација, круна.

То има своју тајну, као очи црних паса,

Лапонаца, којих се нисам уплашио.

То не могу докучити ни путописи,

ни романи, ни поеме, строфе и строфице.

Ту је, или још нешто даље на север,

пропала у амбис Хипербореја, или Даарија.

Чак овамо су ме довеле не авантуристкиње

попут Хелене Блавацке, већ, понављам, веде,

свет који се, савремен, распрснуо, попут нара,

лажи многих секти, бактерије неистина,

крхотине пропалих цивилизација, црнило бара

и језера, црногоричних шума, леда и гранита.

Зеленотамна репина поларне светлости и

Северни анђео, повели су ме у прашину снежну

и другу моју младост, неочекивану и неизбежну.

1.

                  

                     Северном анђелу.Прануци грофa фон Бeздекa,

                      која ме на овом путовању без краја штити својим животом

То није бол крајника, ни назеб, надам се.

То сам све прележао, давно, зар не?

„Прошлост је халуцинација“, сматра Црњански

(142. страна „Код Хиперборејаца I“).

То није ни смрт херојска, ни нехеројска.

То су сасвим неописиве бојазни, какве

је описивао, понекад, убедљиво, Рилке.

Везали су ми ноге, далеки моји драги.

Данас су Детинци, и одвезивање треба

да се плати. У новчанику има пара.

„Сањала сам те ирвасе како леже

украј пута; и гавране по њима“, кажеш.

Понекад је смрт у нашој свести  као клица,

небескрајна, небулозна,  злослутница

што долеће из самог плаветнила мрака

међу звездама и сазвежђима. Несаница

јој отвара врата. Све је симболично.

„Добро је што то нисмо фотографисали;

боље ирваси него неки изнемогли људи“,

њише се у теби неко зањихано клатно.

То је била та слика шумске краљевине

негде тамо на крају Лапландског пута

где су гавранови на крвавим ирвасима

стојали као крупне печурке  поврх пањева.

Несаница се враћа, као бојазни, слутње,

као кошмари, и помисли на наше планове.

Шта је живот? Неки аутомат?Плетиво које снује

комедијант?  Или Бог све, и то, уређује?

Црњанског је на Север вукло неко бежање

у мислима од рата, а нас неки други магнет.

Између борова  у снегу неколико младунаца

обрће се у  смеру небеске сахране родитеља.

Да ли нам је тако Лапланд на опроштају слао

поруку, или је то преко слика био Бог?…

Kapija Bogova - Drevna Legenda o Amaru Muru

Из "АПОКРИФНОГ ДНЕВНИКА" / Александар Лукић

Снимљено под сводовима Велике магазе, Мишљеновац, 2017.

СТРАХ ОД ЗИМЕ


Последица зиме: тридесет осам жртава.
Живе заспале узе себи у крило; 
привремен савез: лед - укочен поглед. 
Смрзавање до костију. Читам имена: 
јадни људи. Не познајем никог.
Кратки зимски рапорт писан у форми песме. 
Песме без строфа у јануару.

Патим са вама несретници! 
Ко жив, ко мртав: патим! 
Раставићи нежни: на узбуну!

Jагњећи кожух да је био на вама,
Бог да вас види. Па, удри мећаво,
дувај кошаво: џаба зборим.

Мој страх од зиме: нема име.
Од младости мрзим зиму. 

Набавити јагњећу кожу за 
кожух данас равно је чуду. 
И то ме чини  преосетљивим. 
Кожуваре збриса закон понуде 
и потражње: излишно. 
Комерцијални подваљак: мода. 
Пернат капут.

Мали жути продавци нуде
кинески шушкавац у замену.
Радња жутих - смрди на ималин.
Или кофу помија: тако некако.
Мали зимогрожљиви створе,
преосећајни облутку, кажем,
прекрсти се трипут. Кожуси 
ишчезоше разуми: изрони из 
урвина времена, другачији је 
ово свет. Приони. Кијај. 
Напред: крој по мери.

Чистота анђеоске душе 
савлађује саблазан зиме. 
У нашем крају:
јабуке обране.  

Не гурај прст у око косоокима.
Сваке зиме бар једном нагрне 
да пада опаки снежић – пршић. 

Део једног немогућег филма, рођена браћа. Крај лета, 2017. Врата Звижда

АПОКРИФНИ ДНЕВНИК ПИСЦА

Немам потребу да водим дневник. 
Јавни нужник славних обиђох: запахну лично.
Стихове једва пишем у мојој енклави, 
па, не идеализујем лиричаре, знате:
тешком муком пишем стихове.
Имам такт

Антихрист и пад Цариграда

Чудо из 1944 год. Како се Свети Никола спустио у ров међу војнике

Vede HRONIKA ASA ASOVA drugi deo

Bitka NLO-a 1561. Na Nebu Nirnberga u Nemačkoj

Инострани гости "Шумадијских метафора"

Ричард Бернс (1943), Енглеска

СВИЛЕН КОНАЦ:

    Циганска песма, песникова страна

Ево песме директно из циганског срца

Праћене рукама на хармоници

И његовим другом на виолини. Магла и киша

Били су преци његове мелодије

Али нема ништа магловито или несигурно

око тога.

То је свилен конац. Светлост удара на

много начина.

Као нож наоштрен и уперен

Али с убодом заустављеним на гази.

А овде је пуна страна без прецртавања

У скривеном ћириличном писму на зеленом

 балконском столу

Чији крајеви лепршају на поветарцу, а притиска

 их новчић

Из џепа човека који је написао

Овај текст који би ветар волео

Да отргне. Човек који је ушао унутра да прича

Преко телефона са неким у иностранству,

Никада се није вратио на балкон.

Превод с енглеског Јасна Б. Мишић

___________________________________

Педро де ла Пења (1944), Шпанија

КЕОПС

Моје дело је моја пирамида.

Сада гледам како расту стихови

које, заборављен, написах.

Чак ни моји нису. Они су камење

разбијено, пресахли бунари, дине

смрачене, со и сунце и ветар

уништитељи грубих површина

где се костреши мачји хрбат

док снивам смлављен и отуђен,

у свом бдењу.

Између својих сенки крстарим

– лавиринтима ничије ризнице –

и стресам се ганут.

У њима сам чувао

своје године тишине.

Због тога су они мој гроб.

С шпанског превео БРАНИСЛАВ ПРЕЛЕВИЋ

      ______________________

      извор: Душан Стојковић ЕХО СНА : (Антологиуја песама иностраних гостију фестивала "Шумадијске метафоре")  - Младеновац, 2017, стр. 170 - 171 .... видети више, предговор

НЕФТАЛИ САНДОВАЛ-ВЕКАРИЋ (1939)

НЕФТАЛИ САНДОВАЛ-ВЕКАРИЋ (1939)*

Колумбија
(2001)


ПОЕМА ЗА Т. С. ЕЛИОТА

Кад мислим о теби, Томасе С. Елиоте, мислим
о Витмену,
на оном великом континенту који се пружа
од Аљаске до Патагоније.
Деца смо авантуре и барута,
бунта и немира,
Нека кажу, ако није тако, краљица Изабела
Кастиљанска
и палата Бакингемска, ако се сећаш Френсиса
Дрејка

и гусара.

Није до нас, него у звездама.

Имамо божанску привилегију
да претварамо ништа
у измаштане светове
док ти и ја разговарамо за време
шоље чаја и два тоста.

Њујорк и Лондон у Фајненшел Тајмсу
Мадрид
летовима Луфтханзе прелеће
са једне
на другу тачку Земље;

Београд
Истанбул
у Оријент експресу
али не срећемо Пјера Лотија
ни бегове Калкуте.

На Босфору жељезни мостови,
жељезни путеви.

Киплинг нам послужује тамни бренди са
јагодама из Србије.
С времена на време,

солунски хероји говоре нам о француској,
о муницији
неупотребљивој, о наивној нади у бродове који
не долазе,
о рањеницима који умиру на обалама морским,

хероји солунски
прекривени ожиљцима и медаљама
(јадна Србија, увек сама,
издана и сама...
цветају ли можда руже
у зиму?),

говоре нам о Српкињама што одевене у војничко
одело
мету домовину,
чисте раскршћа,
постављају тробојке на балконе,

и ти

и ја

далеко од Америке, носталгични за Лондоном,

носталгични за Србијом

Polarna svetlost Island

LAZANSKI OTKRIO JEZIVU ISTINU: Zasto je UKLONJEN Oliver Ivanovic

Овај прилог је - уклоњен. Ко је то учинио? Тек данас видео!.... Само један коментар је био додат....

Antarktik NIJE ono sto mislite - Nema 24 satnog Sunca!