 |
| Снимљено под сводовима Велике магазе, Мишљеновац, 2017. |
СТРАХ ОД ЗИМЕ
Последица зиме: тридесет осам жртава.
Живе заспале узе себи у крило;
привремен савез: лед - укочен поглед.
Смрзавање до костију. Читам имена:
јадни људи. Не познајем никог.
Кратки зимски рапорт писан у форми песме.
Песме без строфа у јануару.
Патим са вама несретници!
Ко жив, ко мртав: патим!
Раставићи нежни: на узбуну!
Jагњећи кожух да је био на вама,
Бог да вас види. Па, удри мећаво,
дувај кошаво: џаба зборим.
Мој страх од зиме: нема име.
Од младости мрзим зиму.
Набавити јагњећу кожу за
кожух данас равно је чуду.
И то ме чини преосетљивим.
Кожуваре збриса закон понуде
и потражње: излишно.
Комерцијални подваљак: мода.
Пернат капут.
Мали жути продавци нуде
кинески шушкавац у замену.
Радња жутих - смрди на ималин.
Или кофу помија: тако некако.
Мали зимогрожљиви створе,
преосећајни облутку, кажем,
прекрсти се трипут. Кожуси
ишчезоше разуми: изрони из
урвина времена, другачији је
ово свет. Приони. Кијај.
Напред: крој по мери.
Чистота анђеоске душе
савлађује саблазан зиме.
У нашем крају:
јабуке обране.
Не гурај прст у око косоокима.
Сваке зиме бар једном нагрне
да пада опаки снежић – пршић.
 |
| Део једног немогућег филма, рођена браћа. Крај лета, 2017. Врата Звижда |
АПОКРИФНИ ДНЕВНИК ПИСЦА
Немам потребу да водим дневник.
Јавни нужник славних обиђох: запахну лично.
Стихове једва пишем у мојој енклави,
па, не идеализујем лиричаре, знате:
тешком муком пишем стихове.
Имам такт
. По божјој промисли, ваљда.
Дневик захтева приличну одговорност
према животу. На првом месту: истину.
Бележити редовно, из дана у дан, недељу,
месец, годину, пикантерије о животу
до у детаљ. Никако. Пресну иронију
из главе на празан сто.
Димљене кобасице: не препоручујем.
Шесдесет, седамдесет, осамдесет година,
уредно описаних, спакованих међу корице свеске.
Ужегла саламура. Улежана. Кога занима?
Брадица: метла градинара од вреска,
више вреди од дневника. Под носем
плени пажњу времешних госпа
локалног аутобуса. Нећеш веровати
да брада може процветати изненада,
као ружа у мислима туђим. Сила си.
Не цупкај ногом по поду,
не преноси нервозу около,
док свемир ћути.
Зимску јабуку љушти поступно,
каиш коре за каишем. Потом исеци
кришке, стави на тањир и поједи.
Ољушти јабуку и за мене незнанца,
међу вас сатераног: игумана стихова.
Мир, мир – неће пропасти свет.
Одбих да водим дневник.
Да сам некад постојао. Мимо праксе.
Не делим призор спруда у Белилу.
Призор подневне јаре кад трепери
над прашњавим путем усред лета.
Све сам то био: и бићу кад ме не буде
било. На једној страни редови писани
о животу, а већ на следећој опис
јесењег дана: опадање лишћа. Грозно.
Пређица на каишу
панталона пукла.
Нагост изненада: моја ствар.
Дете, младић, старац. Странац,
комшија, пријатељ – оклагија?
Изложени погледима руље.
Добро, добро: ничег ту нема
смешног. Црни туш, разлио.
У барицу - сузу, како коме.
 |
| Пријатељи. Црвен камен испод рановачког Црног Врха. Брезовица, 2017. Дом Макуљевића... |
СТАРАЦ
Током шетње закорачих неопрезно
ван стазе у шуму, саплетох се о грану.
Из џепа испадоше наочаре за читање.
Ту стадох.
Не имах друге у резерви.
Морах пронаћи наочаре
да довршим читање поезије.
Човек не губи ствари током живота случајно.
Наочари што досад служише, одслужише своје.
Такорећи, надомак куће у јесењем шушњу до колена.
Клизнуше дубоко као водени пацов
у лагум кад угледа човека.
У миру рђаће и трулети
скромни оквир наочара.
Јадна увеличавајућа стакла,
чекаће будућег проналазача,
археолога аматера.
Одвратан свет.
 |
| Мајстор Жикина фрула, Лето, 2017. Брезовица |
____________
извор: Из НЕОБЈАВЉЕНИХ РУКОПИСА СРПСКИХ ПЕСНИКА: Из "АПОКРИФНОГ ДНЕВНИКА" / Александар Лукић
Нема коментара:
Постави коментар