НЕФТАЛИ САНДОВАЛ-ВЕКАРИЋ (1939)*
(2001)
ПОЕМА ЗА Т. С. ЕЛИОТА
Кад мислим о теби, Томасе С. Елиоте, мислим
о Витмену,
на оном великом континенту који се пружа
од Аљаске до Патагоније.
Деца смо авантуре и барута,
бунта и немира,
Нека кажу, ако није тако, краљица Изабела
Кастиљанска
и палата Бакингемска, ако се сећаш Френсиса
Дрејка
и гусара.
Није до нас, него у звездама.
Имамо божанску привилегију
да претварамо ништа
у измаштане светове
док ти и ја разговарамо за време
шоље чаја и два тоста.
Њујорк и Лондон у Фајненшел Тајмсу
Мадрид
летовима Луфтханзе прелеће
са једне
на другу тачку Земље;
Београд
Истанбул
у Оријент експресу
али не срећемо Пјера Лотија
ни бегове Калкуте.
На Босфору жељезни мостови,
жељезни путеви.
Киплинг нам послужује тамни бренди са
јагодама из Србије.
С времена на време,
солунски хероји говоре нам о француској,
о муницији
неупотребљивој, о наивној нади у бродове који
не долазе,
о рањеницима који умиру на обалама морским,
хероји солунски
прекривени ожиљцима и медаљама
(јадна Србија, увек сама,
издана и сама...
цветају ли можда руже
у зиму?),
говоре нам о Српкињама што одевене у војничко
одело
мету домовину,
чисте раскршћа,
постављају тробојке на балконе,
и ти
и ја
далеко од Америке, носталгични за Лондоном,
носталгични за Србијом
.
Хемингвеју даје да вози амбулантна кола
без премишљања, ксо дс ће га краљ Петар чекати
на коњу у својим позним годинама,
са свом својом историјом у наручју,
развученом неупотребљивим топовима, мртвима
заборављеним у снеговима Албаније, гладним,
кужним,
десеткованим трупама, бескорисном муницијом,
бродовима
који не стижу,
и смрћу
и смрћу
и смрћу
што је сабрала све своје снаге и одлучно дигла
заставе,
„тамо је отаџбина“, кличу
и газе море,
јуришају на смрт!
И опет сунце,
опет паркови, деца, одступнице.
Ти и ја
опет у Хотел Москви након шоље чаја
и два тоста,
овде у Београду, пуни сплина,
пуни дима
турског дувана што се узгаја у Македонији.
Свршио се рат, рекли су,
али чека нас још Шпанија жилава и тврда
!Vivan los compañeros!
шаке што прете у узбурканом мору црвених
тканина,
живот на ивици,
живот на добош,
као ономад у Аламосу, у Бојаки,
у Пићинћи!
Јадни гусар у Санта Елени!
Јадни лудак у Санта Марти
што постаде трговац марихуаном и кокаином!
Глава Холофернеса лута Палестином
без циља
пустињом у пламену.
Ти и ја опет заборављени у времену и ништавилу
носталгични за Лондоном, за маглом,
за оним бескрајним континентом што нас зове
сада када више нема ни бизона, ни авантура,
ни нада!
ВАСКО ПОПА
in memoriam
Галопом галопом галопом
коња лептировог на небо
одлази вртлар парадокса,
Васко
чаробњак бајалица,
чудних ствари
алхемије најфиније,
чини из снова што прикрадају се
неприметно,
истеривач духова што не траже се,
камен мудрости који јесте,
кад се ништа нема
све се има
у галоп лептире, чаробниче
непомичног тренутка
вечног. Овде те остављам.
За евиденцију потписујем у Београду,
шестога јануара 1991.
Са шпанског превео РОМАН БАЛВАНОВИЋ
________________________________
* извор: Душан Стојковић ЕХО СНА : (Антологиуја песама иностраних гостију фестивала "Шумадијске метафоре"). -Ценар за културу: Младеновац, 2017, 204 стр.; илустровано, 21, цм. - 300 прим. - стр- 45-50. - Стр. 5 - 8 Лирско благодарје / Душан Стојковић
Нема коментара:
Постави коментар