ПОЛАРНА АУРОРА.ГДЕ СУНЦЕ НЕ ЗАЛАЗИ, НЕ ИЗЛАЗИ / БелаТукадруз

ПОЛАРНА АУРОРА.ГДЕ СУНЦЕ НЕ ЗАЛАЗИ, НЕ ИЗЛАЗИ

(ШУМСКА КРАЉЕВИНА, ШВЕДСКА)

Слике Бранке Веддер

То није црквени хор,

то нешто друго тајанствено хуји.

Тешко је као гранит, метеор,

као небеска сахрана два ирваса

на самом крају Лапландског пута.

Гаврани и снег, предводници стада

изнемогли, као уснули, судбина.

То ће потрајати, можда још и онда

кад минемо Упсалу, Штокхолм.

Читаво јато гаврана гостиће се

усред неописиве беле пустиње.

То, ипак, није, то, већ нешто

друго, што ми измиче вешто,

током читаве ноћи; погон несанице.

То није, после повратка, природан  умор.

То је нешто сасвим дуго. Чвор,

скоро неразрешив, у мојој глави?

То није бекство из поларног круга.

Са норвешке границе, или Финске.

То је суви ситан снег и сумаглица,

туга нека тужнија од Шумске краљевине -

безграничне, тамне, неописиве – Шведске.

То је судар стихије и хармоније, светова,

на крају свега, или у музеју народа Сами

(тако се пише, али изговара Зами).

Све ми се враћа, напокон, кроз легенде ведске,

братство белих народа, Велике Расе,

колибе Лепенаца и колибе Лапонаца,

толико обликом сличне, да је само

због тога вредело доћи овамо!

То је истовремено и страх и нада,

вијугав пут кроз круг поларног Севера.

Сусрет са непознатим, и бекство од себе,

сусрет са једноставношћу, и сјајем

ноћног неба, јасне плавети и толиких

звезда над језерима и притајеним зверима.

Место где сунце не излази, не залази.

Тишина и тама у којој човек ништа не губи

већ, иако нерадо, и у несаници, себе проналази.

То није туђе пространство, иако га први

пут походим, већ лавиринт завичаја

древног, нашег, драга моја грофице!

То је судар праве линије и језера.

Ту и пахуље имају облик руна.

То је нешто огромно, и више него

политика,  профит, доминација, круна.

То има своју тајну, као очи црних паса,

Лапонаца, којих се нисам уплашио.

То не могу докучити ни путописи,

ни романи, ни поеме, строфе и строфице.

Ту је, или још нешто даље на север,

пропала у амбис Хипербореја, или Даарија.

Чак овамо су ме довеле не авантуристкиње

попут Хелене Блавацке, већ, понављам, веде,

свет који се, савремен, распрснуо, попут нара,

лажи многих секти, бактерије неистина,

крхотине пропалих цивилизација, црнило бара

и језера, црногоричних шума, леда и гранита.

Зеленотамна репина поларне светлости и

Северни анђео, повели су ме у прашину снежну

и другу моју младост, неочекивану и неизбежну.

1.

                  

                     Северном анђелу.Прануци грофa фон Бeздекa,

                      која ме на овом путовању без краја штити својим животом

То није бол крајника, ни назеб, надам се.

То сам све прележао, давно, зар не?

„Прошлост је халуцинација“, сматра Црњански

(142. страна „Код Хиперборејаца I“).

То није ни смрт херојска, ни нехеројска.

То су сасвим неописиве бојазни, какве

је описивао, понекад, убедљиво, Рилке.

Везали су ми ноге, далеки моји драги.

Данас су Детинци, и одвезивање треба

да се плати. У новчанику има пара.

„Сањала сам те ирвасе како леже

украј пута; и гавране по њима“, кажеш.

Понекад је смрт у нашој свести  као клица,

небескрајна, небулозна,  злослутница

што долеће из самог плаветнила мрака

међу звездама и сазвежђима. Несаница

јој отвара врата. Све је симболично.

„Добро је што то нисмо фотографисали;

боље ирваси него неки изнемогли људи“,

њише се у теби неко зањихано клатно.

То је била та слика шумске краљевине

негде тамо на крају Лапландског пута

где су гавранови на крвавим ирвасима

стојали као крупне печурке  поврх пањева.

Несаница се враћа, као бојазни, слутње,

као кошмари, и помисли на наше планове.

Шта је живот? Неки аутомат?Плетиво које снује

комедијант?  Или Бог све, и то, уређује?

Црњанског је на Север вукло неко бежање

у мислима од рата, а нас неки други магнет.

Између борова  у снегу неколико младунаца

обрће се у  смеру небеске сахране родитеља.

Да ли нам је тако Лапланд на опроштају слао

поруку, или је то преко слика био Бог?…

2.

Шумска краљевина има и своја наличја.

Ко поточићи се они сливају, из висине,

и јуре покрај путева кроз пропусте

у блиставе воде језера у којима се губе.

Помешана горка траварица и горко вино.

Осмеси, као од порцелана иста мустра.

Не, то није елеганција репова китова.

То је можда бурдељ у брду, на имању

неког пропалог Шведа, садисте, пијанца.

То је слика зарђалих машина на пилани

усред непрегледне борове шуме, крш.

То су они злокобни тамни облаци боје

перунике, изнад фабрика целулозе,

који ноћу смрадом руше илузије моје!

Високи стандард има своју  цену.

Видиш ли рушевине замка, грофице,

на обали тог великог језера, крај кога

летимо великом брзином, као скијаши?

Из облака се и магле чудне пробијају

три мутна сунца и – кога брига?

О Емануелу Сведенборгу Шведи

понешто знају, али то је знање скромно

просечног читаоца у великој библиотеци

градској. Као што је и благостање, огромно,

наизглед. Кад се мало боље протрља

око, и одмакне од искушења стола

шведског, пукне ширина пустих језера,

и добро дођу горка траварица и вино.

Масе миграната  - црни, жути -

потиснули су оне европске, беле.

То је тема у коју се не дира…

Шведским сељацима је добродошло,

Кажеш, чланство у Европској унији. 

Опремили су своја домаћинства

мерцедесима. А не тако давно, памтиш,

Европљане су граничари дочекивали

са вучјацима и детаљним претресима!

Рачуница, зар не, ствара чуда

у миру у трговини, али и у ратовима?

Србе су, после 1999. овде лажима

светских медија  повучени, отписали,

иако су били бољи радници од…..

Било и биће. Ниједан човек није одмакао

и на границама поларног круга од страхова,

слутњи неизречених, понора, гађења.

Могу ли да затворим очи и да замислим

рај на земљи? Не, нисам дотле догурао!…

3.

Какви су то снови? То комадање меса

на огњишту – неситих, алавих Сила Таме?

На ниске је гране спао ниво бранше (тамо).

Сутижу ме увиди, сазнања, тужна сећања,

и престижу, понекад, чини се, на Северу!

Толико је пало снега, да су се повиле

гране млађих борова и бреза, као да је

неко обесио о њих камене тегове!

На земљи сам, чим отворим врата.

Дочека ме непрегледна зимска бајка.

Удубим се у сећања, силазим дубоко

до ствари заборављених и лица.

Сами у чудима поларне светлости

виде душе својих предака. Мени се

враћа, после много година, покојна мајка.

Душе не умиру и не нестају никада.

Депонује их вечни лед Севера,

иње, и краљевина шумска, језера…

4.

Сагореће слуге  Света Таме, и све потомке

душмана који су бездуховном пустоши

испунили свет: лењошћу, суровошћу,

похотом, грамзивошћу, стравом

и сумњом у сопствене моћи.

И то ће бити велики крај света

кад се расрди Бог небеске чистоте

Света Јаве...Ти хоризонти снежни

задрхтаће једне неочекиване ноћи

и лавина ће све прекрити, и замрзнути….

На веке векова. Кад буде уздрмана Сирија,

негде ће поново експлодирати цветови

словенско-аријског рајског врта - Вирија….

5.

ЧЕРТОГ (Из  Слова Мудрости Волхва Велимудра)

Какви су то снови? Пророчки? Ведски?

Ко нас је водио и према чему? Невера?

Ко нас је упутио у том правцу у ком су

потонули Даарија, Хипербореја?

Судбином нам је задат правац Севера?

     „Ништа се не догађа у нашем Свету

без икаквог првобитног узрока.

Оно чега уопште не може бити на Свету,

то никада и не бива у овом Свету.

Ако се пак нешто у Свету догађа,

значи, да је у овом Свету то могуће.

Ништа се не догађа случајно,

јер свака случајност

има своју закономерност,

узрок и исход.“

„Три велике Тајне Бивства

скривене су за ум човечији

и чувају се испод девет печата:

Како се родио човек на беломе свету;

како је цео његов живот неприметно пролетео;

и када се упути човек

Часним Путем Славе

кроз Свет Светле Наве

и Небеску обитељ Сварге,

где ће угледати поново Претке своје.“

„Ако неки млади Родитељи

почну да одвраћају чедо своје

од стваралачког делања

за добробит Рода својега,

тиме убијају они Душу његову и живот његов.

И биће Душа тога чеда – безосећајна,

а живот без радости и рђав.

А ако млади Родитељи

почну на сваки начин да угађају

разним прохтевима чеда својега,

тиме ће убити светли Дух његов,

а убиство Духа детета

не прашта се никоме живоме.“

„Упознавајући свим срцем околни Свет

човек почиње да схвата

да у свему живом на беломе свету,

у камену, и дрвету – постоји Душа.

Упознавши силу Душе камена и дрвета

човек налази Древни Извор

исцелитељских Сила Природе-Мајке,

уз чију помоћ може изгонити бол

и болест из тела човекових.“

„Најбоље и најделотворније,

најпријатније и најосвежавајуће средство

против тешког умора после рада

и дела праведних – то је сан спокојни.“

„Не скрнавите и не трујте,

Ви, трулежи људском,

Свету земљу предака Ваших,

сахрањујући умрле ближње своје

у јаме земаљске,

како то чине незнабошци.

За умрле ближње своје сачините

ломаче велике и чамце простране

сједињујући мртве своје

са Чистим Светим Огњем.“

„У Древним Рунама је сакривен смисао,

из давнина свима је поука:

Удео (судбина) невидећих је само глагољање

удео свевидећих је ћутање.“

„Онај ко не верује у продужење

земаљског живота после смрти,

задобија мрак и тмину,

у сагласју са својом Вером.

А онај ко не сумња

у даљи продужетак живота

увидеће сву дивоту и красоту

светлих Чертога  Света Наве.“

„Ко у срцу своме носи сумње

о продужењу живота у Слави и Прави,

тај задобија за себе таму,

јер величанствени сјај тих Светова

за свој поглед човек затвара.

Узалудно тражење Пута у тами

може довести једино до Пакла.

А онај у коме постоји Вера Прапредака

и нема никавих сумњи у Живот

који следи за Светом Јаве – задобија

сву Дивоту и Свет разнобојни

и Радост због сусрета са прадедовима Рода својега.“

„Ако би се у овом тренутку раскрилила

Врата Истинског Познања

човек би тада угледао

првобитну суштину ствари

онакву каква јесте – бесконачна.

Али човек се тако дуго затварао у себе

да сада види Свет Јаве

само кроз уске прорезе

на пећини сопствених представа.“

„Ко се од деце човечије удубљивао у мисли

о Исконској, Истинској Суштини свих ствари

и о Ономе, Исконском, Који је створио

ову Природу и разнолике Светове,

у она најстарија времена,

када није било ичега,

ни ничега, а посебно ничега од онога

што ми називамо

Природом, временом и Световима,

и када се мрак покривао мраком.“

„Памтите чеда Расе Велике

да ваша Снага лежи у заједништву

међу свим Родовима и Племенима,

заснованом на Древној Вери Прапредака.“

„Разумите, чеда Расе Велике,

да је само онај истинити потомак Богова

који је у стању да твори и ствара

на добробит Древног Рода својега,

у Славу величине Очевине своје

и Древне Првобитне Вере своје.“*

6.

У СЕ И У СВОЈЕ КЉУСЕ!

Југословенство је било клопка,

замка Зидара, убијање српске

Душе, Завета, пут у Недођин!

Помишљам, гледајући језера,

воде надолазеће као пред потоп

(далеко било!). Лед, лед, лед,

навире, гуран таласима, фин,

и згушњава се уз обалу...Југ

Европе су Ватикан и комунисти,

пацификовали, уситнили ко лед

што се уз ове обале скупља!

Са тим је готово. Плаћена је

исувише велика жртва крвна…

7.

Нисам једини који се боји, нагнут над провалијом,

и вера ми није, не поричем, довољно јака.

Зашто сам тужан? На повратку из тишине и леда Севера.

Као да се враћам из Недођије, и каквог казамата.

Зима тек долази, иако се чини да јој видех леђа.

Ретки су провидни пропланци плавети

у коју би се могао сваког трена стрмоглавити

кљун млазњака. Волео бих да могу да преспавам

сам почетак страшнога, али ...то није могуће.

Кроз копрену дубине назирем  села мања

од мравињака, и језера (пољска?) мања од педља.

Затим планине чешке, и обрисе Карпата.

Бојим се тог неописивог и непрегледног

царства белине, погледа одозго без краја,

једанаест хиљада фита изнад Балтика...

8.

(ЛИРИКА ХИПЕРБОРЕЈЕ)

То није оно што ме вуче путевима

на Север, што даље, до Северног океана.

Већ понор, неописив, дубљи од свих

Знаних и кобних неиспитаних бездана

И тежак попут стена боје рђе – лавиринт

Тајених генеалогија, и непознатих катастрофа.

То што ме вуче јаче од магнета

У неизрециву тишину и лед Севера

Није каприс, или скандал једног грофа,

Који се вуче као дуги аждајин реп.

То нису шуме црногорице без краја,

Ни маса санти језерских, ни снег...

9.

То је можда тешко схватљив бег

Од свега онога што је у нереду,

И у мени, и у онима које волим,

У живима, и на гробљима, у свету.

То је заустављање поплаве, мита.

То хрљење према  тајнама Севера,

Фатаморганама на крају света,

Према Кируни, Нарвику, и даље,

Тражење је и схватање идентитета.

То је чекање на црвенкасту светлост**

на хоризонту, као код нас, пред свитање.

То је чудо лепоте прожето гласовима

Давно ишчезлих драгих покојника,

-  невероватно дејство Лепоте,  налажење

Свега што је изгубљено, неповратно,

И света у таму уроњеног, у уплитање,

Кобно, које много тога доводи у питање.

То је  налажење Руна, старе вере,

Поезије веда, одгонетање загонетки,

Перуна. Волхва Велимудра. Чертога.Двојника...

- -  - - -

     ( Започето крајем децембра 2017, и затим дописивано до 15. јануара 2018. у Hillaredu. )

  

_______________

      * одломак из Перунових веда

      ** Поларна светлост је светлење ноћног неба, обично у поларним зонама. На северу се назива аурора бореалис, а када се јави на Јужном полу аурора аустралис. Пошто су обе ауроре истог порекла научници појаву називају 'поларна аурора'.