(
одломци о битном питању)
Расправе о
рату нарочито су биле добродошле многим испражњеним интелектуалцима,
ненавикнутим да истражују узроке појава јер су лако добили неисцрпну тему за
исказивање. Феномен празног лименог суда, у разним облицима познат у
десетовековној европској култури, обнављао се и долазио до пуног изражаја у
временима духовних прелома и страха.
У такву замку упашће лаковерни европски
интелектуалци и у свом ангажману око Југославије током последње деценије XX
века — можемо се само питати да ли су они способни да буду свесни свог моралног
одређења.
Када је Црњански писао о рату 1934. године он је
то чинио на основу чињеница које су сви знали:
"Пацифистичка пропаганда, у облику апсурда,
била је европски специјалитет, као и ратна, и долазила је, тенденциозно из
побеђених држава, пре свега. […] Да би се после оргије у рату, што брже изашло
у рај пацифизма, рат је оглашен животињским, ниским, идиотским. […] Није
то била никаква идеологија пацифиста, била је то обична потреба класне борбе,
дефетистичка пропаганда." И Црњански мудро опомиње да је Србија клеветана
због рата да би се добиле партијске позиције.4 Ту почиње проблем са Винаверовом књигом.
У новогодишњем броју Младе културе 1940. године
појавила се критика ове збирке пуна ретке жестине против писца и неуздржаног
очаја што се дело са таквом тематиком могло објавити.
Аутора тог приказа не занимају песме, уметничка
средства, квалитет стихова, естетика новог израза, дело ослобођено
фразеологије, одсуство готових формулација, очекивање читалаца, њихов однос
према теми са приличне временске удаљености и, управо због тога, њихова
спремност да прихвате уметничку интерпретацију ослобођену голе фактографије па
и познатих књижевних поступака (ако се осврнемо на каснији критички суд).
Мишљење пишчево о Винаверовој недаровитости, о
његовој дешператској наметљивости, о неискрености песничкој, о одсуству поезије
у лошим стиховима, увек се може узети у разматрање. Оцена о Винаверу као
утопљенику са хушкачким циљевима, писцу који повампирује идеју рата застрашујућа
је исто колико и послератне критике, Винавера, за његова живота. Застрашујућа
критика је написана јер је дело обновило чињенице о умирању Срба за отаџбину. У
Великом рату Србија је изгубила 26 посто свога становништва. Погинуло је или
умрло од рањавања или болести 369.618 војника (иако француска статистика наводи
већи број), стрељано, обешено или умрло у логорима (претежно аустроугарским)
640 хиљада цивила.
Историјски услови су неке идеје о том времену
збрисали, некима повремено враћали значај али многа од њих је остала, све
наџивела и, трансформисана формално и хибридно обновљена, делује и данас.
Латентна институционализација нетрпељивости према помену српског имена и
српских заслуга, која се најавила убрзо после завршетка Првог рата, тако је темељито
и дуго изграђивана да ништа није остављено случајности. Снажна конструкција са
врло препознатљивом фразеологијом ни до данашњег дана није попустила и стално
се обогаћује новим елементима. Да се карактеризација стања у Србији актуелно не
обнавља са архефразеологијом и појмовима које одавно познајемо, поверовали
бисмо да се приказивач књиге о ратним друговима мало неприкладно шалио.... (......)
Жељу да пише о
својим ратним друговима Винавер је успео да оствари али таква књига, објављена
пред Други светски рат, 1939. године, појавила се у време неповољно по садржај
и версификациони облик.(2) Остала је позната врло малом броју читалаца и
изгледа да није ни стигла до унутрашњости Србије, где би многи волели да су је
могли прочитати.
У периоду после
Другог светског рата пут таквој књижевности у целини је био затворен.
Данас не само да
нема више преживелих учесника некадашњих ратова, већ нема више ни сећања на
херојско време и мало ко зна значај њихове борбе, мало ко схвата шта су они
постигли.
У садашњем
тренутку, у једном горком историјском тренутку за Србију, скоро пуних девет
деценија од Првог рата, објављивање ове књиге такође је изазов. У чему се ситуација
понавља?
У српском
избрисаном историјском сећању и нашој несмелости да тражимо одговоре на то
питање почива, нажалост, могућност обнове прилика које су почеле на
југословенској идејној сцени одмах после првог великог рата и у којима, услед
недовољне политичке моћи државе и времена да се заустави извртање истине,
бујају садржаји неограниченог историјског и политичког бесмисла, и изврнутих
суштина са свим анахронизмима: аргументација коју је васпоставио још
средњевековни actus fidei и даље живи, и док се све мењало, механизми притиска на Србе остали су
исти. Успешно интернационализовани негативни ставови и данас се исказују истим
метафорама.
Да ли због тога
што мало знамо о својој недалекој историји, ми се не питамо да ли је идеја о
цикличној палингенези зла, селективно ускладиштеној само за неке народе, сулуда
или одржива? Несвесни обнове негативних токова ми данас као да верујемо да се
ово што нам се догађа, догађа први пут.
Историју
Винаверове књиге стога не можемо одвојити од историје народа, бурне, трагичне и
несмирајне.
...
Књижевна критика
може да да оцену Винаверових песама, али услове за њихову рецепцију код нас мораће да објасни културна, а пре свега
политичка историја.
Отварању самог
питања рецепције и ове књиге и последица њеног објављивања, може много да
помогне једна студија о књижевности везаној за Први светски рат. (....)
Да ли српски
епски дух (и то онда када га је „историја“ лишила његових претпоставки),
фараонично-каријатидна сенка, у одмаклом ХХ веку, може заиста да омета појаву
књижевног дела аутентичног књижевног израза?
Ако прихватимо
став да Србин престаје бити епски херој чим је напустио своју околину зато што
је, удаљен од ње, ужасно био гладан, што је удаљен од огњишта осећао хладноћу и
слеђен остао у беспућу као содомска фигура обложена сољу, то значи заборавити
да је човек физичко биће, да је тешко постићи рационализацију туге, да нема
адаптације на бол и да вербално мирење исказано фразом није ни објашњење ни
мирење већ знак. Знак чега? Знак патње већине. Ако ове чињенице немамо у виду,
онда не можемо разумети ниједну драму хуманитета, а најмање Винаверову књигу.
Формуле за признавање личног жртвовања за отаџбину у европском кругу су скоро
истоветне, почев од Роланда, и не анализирају се а најмање се напада њихов
патос, наглашен кад су у питању браниоци нападнуте земље.
Претпоставка о
„рашчишћавању“ са епском идејом смрти за отаџбину, несретног ратника је
теоријски лишавала достојанства смрти. Рекао би човек да су текстови о Србима у
рату добри само ако су дефетистички!
Који би се
критеријум провере ставова овде могао увести? Да ли ми, сада, треба да
потежемо, на пример, питање о моралној тешкоћи и антрополошкој проблематичности
овакве наше претпоставке око проблема, анахроног за већину европског света? Ако
претпоставку оправдамо, значи да досадашње незнање и пасивност у њеном
доказивању треба исправити. Ево нас на Гадамеровом негативитету искуства,
продуктивном и спасоносном – ка једном истинитоноснијем искуству!
Данас знамо више
него шездесетих година прошлог века, када је изгледало да је проблем
идентификације националних „разлога“ био решен, а много више него 1939. године
када се под видом „борбе за ново друштво“ све што је претходило сматрало
анахроним. То су, време је показало, били предпланови за ново српско сужањство.
Ако прихватимо
тврдњу да смо свет који нема потребу за изразом, за језичким суочавањем са
собом и који се задовољава фразом зато што „звучном реториком покушавамо да
прикријемо суштинске, непречишћене наше колективне садржаје и рачуне“ онда
напуштамо поље књижевних услова и залазимо у идеолошке, политичке разлоге
опредмећивања „нерашчишћених рачуна“ на овом тлу. Рашчишћавање рачуна увек је
погађало један исти народ. То је било постало могуће зато што је тривијални
политички интернационализам био заглушио све уши и што је, вешто и без
образложења, успео да идеју отаџбине одбије, селективно, само Србима.
Књижевни догађај
односно појаву књижевног дела не прате исте последице какве прате политичке
догађаје. Али ако читалац располаже „хоризонтом очекивања“ да тражи и види само
политику у сваком тексту, онда свакако није криво књижевно дело због недостатка
објективације корисника.
Апстракција
„фраза“ не покрива ништа стварно егзистентно, већ је проблем у томе што су
разлози за херојство у постхеројско доба код нас били изложени порузи. То је
нарочито познато у другом периоду заборава у Србији, после Другог светског
рата, када ратници са ордењем из Првог рата нису смели изаћи на улицу.
Винаверова књига
нема фраза. Иако је добро знао механизме рата и ратне циљеве нападача, он ни на
једном месту није тражио закономерности случаја и зато се све опеване личности
издижу изнад условљености догађања. Винавер није мешао политику са књижевном
инспирацијом а идеја буквалног преслика догађаја у књижевном делу и очекивање
да оно служи као дословно сведочанство из којег ће се извлачити закључци
широког спектра о моралним трансформацијама народа, била му је страна – многе
своје странице он ће посветити управо одбрани књижевности.
Винавер је прошао
ратове, Албанију, добро упознао Крф и Видо али никад, ни у једном каснијем
сећању, „беда војничке службе“ неће му бити доминантна нити инспирација за неку
занимљиву причу, за извлачење насилних контраста у сећањима, моралу, за
стварање громогласних закључака за потребе датог тренутка.
Више од многих
тадашњих књижевника био је занет новинама у европској књижевности, у филозофији
или музици али сви „модернитети“ нису му помутили људска осећања нити
способност да разликује фикцију од реалности. Његова књига
о рату донеће му, међутим, доста проблема.
Надежда Винавер, КЊИГА СЕЋАЊА,
ЉУБАВИ И ЗАХВАЛНОСТИ Српскилист, одломак
