СРАМОТА

(...)

Димитрије Митриновићпре 34 минута

Да ли ико може да замисли да Французи прослављају светску титулу поред Ајфелове куле певајући фашистичке песме и истичу симболе фашизма ? Да ли ико може да замисли да те песме пева Меси , Роналдо ... , али зато сви могу да замисле да те песме пева најбољи фудбалер планете јер долази из нама суседне земље . Беда, простаклук , примитивизам , болест и провинцијализам ! Комплекси су чудо , нико и никада се не излечи од тога , због сличних појава Андрић је рекао да припада српској књижевности ...*

      _____________________

        *  Коментар на чланак  Томпсон забрањен у пола Европе, а у Хрватској у аутобусу са фудбалерима -  Играчи су га у једном тренутку позвали на позорницу, на којој је отпевао а капела верзију своје песме „Лијепа ли си”, која је протеклих година постала незванична химна хрватске фудбалске репрезентације

уторак, 17.07.2018. у 21:44

       ...Подсећа и да је швајцарски конзервативни лист „Ноје цирхер цајтунг” Томпсона описао као извођача који „увек изнова” упада у очи због „ултранационалистичких погледа на свет” и „величања фашистичког режима усташа”.Индеx.хр наводи да су се слична образложења могла чути и кад је Томпсон покушао да наступи у Берлину и Марибору.
„У Хрватској се на Томпсоновим концертима окупља десно гласачко тело, које, понесено његовим песмама националне тематике, зна да приреди и невероватне изливе мржње, какав је на пример забележен на прослави годишњице 'Олује' у Книну 2015. Тада је маса на Томпсоновом концерту, након што је он свој хит 'Цавоглаве' започео стандардним 'За дом спремни', гласно скандирала 'Убиј Србина”, наглашава портал.
Због свега тога, закључује, проблематично је било јучерашње „гурање Томпсона у први план” јер он нити је извођач који уједињује Хрвате, нити његово присуство на величанственом дочеку за светске вицешампионе у фудбалу шаље у свет добру слику о Хрватској. (Танјуг)

25. XI 1973.

Снимци из остатка Наталијиног врта

(.....)

   Хтео бих да покренем приватни (књижевни) часопис Североисточни мотиви, и када сам о томе причао са пријатељима и колегама, они су ме гледали као каквог занесењака, и подсмешљиво питали: "Зашто баш ти? Зар у овој земљи нема превише уметничких часописа?* Одакле ти паре за издавање часописа? Од богате тетке из Америке, или имаш неку метресу у Немачкој?Зашто да издајеш часопис? Ко данас још чита часописе?" Можда има и истине, некакве истине, у томе што су говорили, народ се радије бави популарном науком и другим савременим глупостима, телевизијом, плитким серијама, малограђанском дневном штампом, а досаду убија, меком порнографијом, скандалима и неукусним детаљима о тзв. шоу "звездама". Ехеј, не само драма, и Шекспир, него - и лепота је на ражњу!
    Ко би читао мој приватни књижевни часопис? Имам ли барем некакву представу о публици тога часописа? 
    И ко су ти нови непознати писци, аутори и сарадници тог мог часописа? Не видим их у генерацији мојих вршњака, о не!Нити у генерацијама стасалим после победе комуниста и тзв. револуције. Па не бих, ваљда, сарадник тога часописа, једини, био само је, покретач?
     Мислио сам на све наше пријатеље и непријатеље, на све наше погрешке и предрасуде, на наша читања књига до зоре, и све ме је то доводило до лудила.
     Свет у којем сам живео био је као конзерва, којој је већ седамдесетих истекао рок. 
      Већину књижевних и уметничких часописа у земљи уређивали су неки бледи људи, бледе копије, бледе личности.
А они који ће их наследити у том послу, били су три пута гори. Најобичнији лактароши, улизице, камелеони...
     А о чему би, да га заиста покренем, говорио тај мој приватни часопис? О далеким острвима, непознатим континентима, звездама и унутарњим драмама, занесењачким опсесијама и прећутаној, задављеној и наметнутој историји...
      Када сам са једним цвикерашом Моравцем о томе причао мало више, он ме упитао:"Бре, јеси ли ти полудео? Знаш ли шта причаш?..." **

        _________

Снимљено по летњем пљуску, Б. Веддер

            = извор: из мојих необјављених белешки (1973)

             *  То су ме питали најближи, тзв. блиски пријатељи. То ме питао и један колега вршњак, видети напомену следећу. Сви су кукали да им одбијају текстове, да немају где да објављују, а ја, који сам хтео да направим једну трибину, један нови  књижевни часопис, који не би разговарао сам са собом него и са читаоцима, и са писцима различитих поетичких опредељења, ја сам им био сумњив за тај посао, "занесењак".
         
            ** Тридесет и више година доцније, када сам упознао једног нашег писца који је емигрирао из СФРЈ деведесетих година, знајући шта долази; писца нешто старијег; и који је лично познавао оног вршњака, којег помињем у претходној напомени, са којим је једно време радио у истој средњој школи у истом граду у Србији, испричао ми је неке ствари прилично скандалозне о ... вршњаку. Који је у међувремену постао свашта, али и уредник, и писац; уредник оних глупих и бледих часописа из наше младости, али који је направио лепу каријеру захваљујући чињеници да је у тајној полицији имао моћног заштитника, блиског наклоњеног рођака... Каква ли је ствар са другим нашим успешним писцима и уредницима, који далеко догураше?...

Горькая моя Родина - Kuban Cossack Choir (SUB)

Piramide - Antene Svemira