 |
| Крупајско Врело (снимак Бранке Веддер, јун 2018) |
(...)
Појединим људима привлачи ме оно штo сам немам, или што немам довољно, што је већ неколико година потиснуто у мени - изразит карактер.
Шта је карактер?
Постоји више одговора. Мени је близак онај из наслова.
* *
11. XI 1973. - Глава ме боли од неуспеха, од осећања да сам доживео прави фијаско. Уметност у коју сам веровао - осакатила ме је - да употребим један народсни израз - оставила ме је на цедилу. Никад човек није начисто с њом. Написао сам био једну причу о првој љубави и био уверен да је добро, али не сасвим добра. Читајући написано поново, схватио сам да у томе нема ни мало уметности, барем онакве о каквој ја сањам. Цитирам, цитирам - одвећ се заклањам иза туђих речи. Заобишао сам око болести, пораза и безнађа, као киша око Крагујевца.
Постоји велики раскорак у мом уметничком трагању између онога што хоћу и оног што не могу. Тај осећај се код меланхолика тешко савлађује...
* * *
 |
| Крупајско Врело, детаљ |
Књижевност могу правити као качамак људи без карактера. Сазнање: да многи међу нама траће живот занимајући се небитним стварима, илки простоидући утабаним стазама. Треба чинити нешто друго, што има смисла...
Како је лепо завршити неко трагање за непримећеним везама у зору и доручковати рано, у свитање. Заспати уз Мокрањчеву Литургију. И видети премудрост, спас и смисао у сну...
Све године ови брегови преда мном су као Росинијева "Соната за гудаче"; свака од ових падина брегова је толико лепа и целовита, кад је обасја сјај заласка Сунца, и зрачи наговештајем свега онога што се повлачи, као светлост, и што се неће вратити никад више...
Постављена је дијагноза моје потиштености: меланхолија агитанс + меланхолија мизантропика...
А понекад ми се учини - музика је величанствена, она представља само осећање, док друге уметности покушавају да представе, тј. опишу осећања. Музика је дубља и од поезије, скулптуре она је попут пенушавог водопада, испуњава нежно пехар душе и онда се прелива и потапа и оно мало поље разума. Док јој се предајем сасвим слушајући се, осећам да васиона силази у моје срце, главу, груди - и чини ми се да је у њима тесно и уско...
14, XI 73. - Дуго нисам могао да се средим у току тог послеподнева. Хтео сам да читам , али сам мислио на концерт Вивалдија , који ћу пропустити јер путујем са барабама из Студентског града барабар у Трст (шверц фармерки!)..............
_____________
 |
| ПАСТРМКЕ, млађ. Крупајско врело... |
= извор: из необјављених забелешки, 1973.
Нема коментара:
Постави коментар