(...)
Обичан свет (постоји ли уопште такав?) јутрос је уранио; видели смо то, пењући се аутом серпентинама од воденице у Каони, према Брезовици (заселак великог села Рановац), тј. висовима, и највишој тачци (Бандера), где имамо део свога имања, запуштеног. Ишли смо да обиђемо нашу шуму после сече и видели - успут - паркиране аутомобиле берача вргања и рујница, крај путева. Требало је прво да свратимо код нашег старог пријатеља и брата Жике, да мало попричамо, и онда се вратимо путем којим смо и дошли. Међутим, једно је план, а друго живот. Жику нисмо затекли код куће и кренули смо без њега узбрдо, од његове куће према Бандери, где су наши стари имали посед, док су били једна породица од двадесетак хектара. Баш кад смо се попели у подножје Бандере, јавио нам се Жика телефоном; он је био у кући, није нас чуо кад смо звали, и кренуо је за нама. Стигао нас је брзо, и уместо да се вратимо назад у Брезовицу, ми смо кренуло кроз бучину, сада се то зове Србијашуме, најужнији потес нашег села Мишљеновца, берући вргање, тј. оно што је остало, што нису обрали берачи ранораниоци. Жика је свашта знао и одлично познавао и наш сеоски атар; уместо да ми њега водимо кроз мишљеновачки атар, он је водио нас, кроз оно што је припадалонашем селу, селу нашег рођења, и тако смо упознали, тј. препешачили скоро двадесетак километара, све док нисмо стигли до Каменка, Грујине Заграде и Зрнокове куће. Тамо смо на бунару затекли Зрнка, кума
Мому и Тику "Француза", тј. потомка капетана Коче Анђелковића, и још неких људи. Зачудили су се када су видели да носимо пуне торбе вргања и нису се либили да у њих завире. Кажу, да су неки берачи претходног дана успели да наберу и 60 килограма вргања....
Али да ту станем. Јер сам уморан. Ту причу би вредело да наставим касније, следећих дана. А можда би најпаметније било да током лета, још неколико пута прођемо од Столице и Бандере, Паљевина и Кукаквичке Чуке, до Каменка и Басара, Дубоког Потока, и онда назад - мишљеновачким путем - опет до Бандере и Брезовице, да затворимо круг...
Видели смо на ливадама нашег рођака доктора Лукића (Каонца) неке кругове, где не ниче трава. Не знамо шта значе. "Ти кругови су прво били мали, сваке године су већи, ко зна шта значе..." Рече Жика. И поче да нам прича и о другим чудима и тугама ових крајева, где гром туче, као артилерија, али нису громови отерали свет који је ту живео деценијама, већ - жеља да постану нешто друго. У свету човек неизбежно постаје неко други, трећи. У завичају то није могуће...
..
 |
| Жика је први нашао печурку који Власи називају Крајица - Краљица - која се може и свежа да се једе. Али, ми се нисмо усуђивали... |
..
 |
| Погледајте пријатеље и срећнике, шумске људе ових крајева, уметнике, и рашљаре, радозналце и небојше, чуваре древне традиције и преносиоце |
...
 |
| Жика је нашао прве рујњаче, прве вргање, прве сунчанице, и друге шумске печурке. У некој врсати континенталне прашуме он се боље сналазио него у Београду, Пожаревцу или Петровцу, а ви, питао је, како се оријентишете? |
..
....
..
Бољег водича, заиста, нисмо могли наћи од нашег првог комшије и великог народног уметника, фрулаша, проналазача, ловца, рашљара, лаутара, мајстора који свашта уме да направи...
..
 |
| Мирко, Жика и Тика - земљаци |
Тика и Мома су пошли трактором "Тома Винкић" према Паљевинама, да беру печурке, па су нас повезли, пошто смо се и ми враћали у том правцу, а не у правцу нашег села Мишљеновца, јер нам је ауто остао паркиран у Брезовици. Испоставило се да и Тика свира на фрули, и онда су уз жуту дукатовачу љуту, код Жике, Тика и Жика испробавали фруле, момци већ зашли у осму деценију, штета што дан није потрајао мало дуже и што нисмо могли да останемо и који дан и наслушамо се необичних искустава, доживљаја и сећања обичних људи (ако таквих има?)
Зауставили смо се у некој шуми церова и граница, и Тика је сишао са свог трактора да обере неке вргање које је угледао крај пута. А онда је прешао преко пропланка и ушао у забран, одакле је пуцао широк види на југоисток и ускликнуо - како би добро било да на средини тог забрана треба подићи - кућу...
...
И тако даље. Прича нема краја... Путопис кроз Шумски рај за нас је започео у Брезовици, наставио се на Паљевинама, тј. Бандери, сасвим нас зачарао на путу према Вивиној кући (кући покојног Виве). Успут смо видели руине многих кућа и салаша басарских Мишљеновчана, и друге ствари. Понегде су нас водили трагови дивљих свиња до остатака неког људског постојања, и ловачки пси, који су однекуда искрсавали.
И ко од шале стигли смо до Кукавичке Чуке, Каменка, Грујине заграде. - Е овде пазите, ово је улица поскока. Овде сам недавно убио шест поскока, тојаге у руке... Узвикивао је Жика.
Рај и природа су предивни, али имају и отровне зубе.
(наставља се)
Нема коментара:
Постави коментар