Укупно приказа странице

Translate

ЗАВЕТИНЕ

ЗАВЕТИНЕ
П о р т а л Сазвежђе З. Незадрживи циклус обнове. Преображења. Дневник непознате, друкчије Србије

ОБАВЕШТЕЊА

Као што смо и најавили, у току је заштита блогова "Портала Сазвежђа З"... Од данас (10. априла 2018) заштићени су , тј. могу да их читају само претплатници и позвани. На једној страни, они који ми се јављају, кажу: "Браво, тако треба!" Други:"Таман се навикнемо на неке од блогова, а ви их затворите? Зашто и докле?" На време обавестимо све. Интерес је "Портала Сазвежђа З" да има што више претплатника, и позваних, а не неискрена подршка муктаџија! До краја лета, ми ћемо затворити још неколико популарних блогова, и сајтова; заштитићемо свој рад, јер тако треба у овом свету. Наш идеал није штампање бесплатних новина, које нико и не чита, нити одржавање некаквих дигиталних архипелага, у које може, као у прашуму и шипражје, ући, свако. Од Петрова поста, понављамо, само ће претплатници и позвани имати приступ Порталу... (М.Л. )

Књижевни часопис "Људи месечеве светлости" ПРЕТПЛАТА

Књижевни часопис "Људи месечеве светлости" ПРЕТПЛАТА
ЉУДИ МЕСЕЧЕВЕ СВЕТЛОСТИ. - Приватни књижевни часопис. Годишња претплата на онлајн верзију 2000,00 динара. Уплата се врши преко Пост нета на тел. уредника + 381 3006950, са обавезним именом и презименом претплатника и кућном адресом. Претплaтник добија на поклон и два годишња приступа локацијама које су заштићене (нејавне, затворене), по свом избору

Докажите!

Докажите! Један од начина да помогнете правим независним медијима у Србији, Порталу Сазвежђе З, Немогућим "Заветинама" (немогућим јер опстају у немогућим условима!) је да се претплатите на неки од часописа "Заветина", или од књига - које су скоро свуда блокиране по Србији. Докажите да вам је, доиста, стало до стварно независних медија и независних издавача!

ВЈЕРУЈУ

КОЛО. У колу смо једнаки
– Коло има велики саборни потенцијал за све житеље Србије. Данас нисмо довољно свесни значења које оно има. Извођење кола је парадигма једнакости, која је базирана на поштовању узајамних различитости, јер у колу смо сви једнаки и док играмо коло, превазилазе се све границе, етничке дистанце, конфесионалне и религиозне разлике међу нама, статусне, социјалне, економске, професионалне, родне, старосне разлике. Држањем за руке, кроз играње кола, остварујемо заједништво – објаснила је Селена Ракочевић, етномузиколог и професор на Факултету музичке уметности, на недавној конференцији за новинаре у Етнографском музеју, коју је пренео Танјуг. Она је подсетила да коло тек последњих деценија поприма значај који данас има и поменула је „моравац”, „кукуњеш”, „жикино коло”, „моравско коло”, док последњих деценија доминира „ужичко коло”. – Коло је попримило препознатљиву функцију српског националног идентитета и због тога се у народу назива „српским колом”, колоквијално „колцем” или једноставно „коло” – рекла је Селена Ракочевић, али је појаснила и да се Унескова номинација не односи на „влашко коло”, „чачак”, „бугарку”, „мало” или „велико коло” са територије Војводине.извор: Политика

субота, 30. јун 2018.

Уместо путописа, фотографије,напомене


(...)
Хтели смо  да путујемо из Београда у Сплит аутом, најкраћим путем, и кренули смо (први пут у животу) овом рутом: Београд, Славонски Брод, Брод, Бања Лука, Мркоњић Град, Гламоч, Ливно, Сињ, Солин. Стигли смо у Сплит колима наших шведских пријатеља (шведска регистрација), путевима који нису лоши, неки делови тих путева су били такви да по пола сата и више не би сусрели ни једно возило. Између Гламоча и према Ливну видели смо "знамења" последњег рата, у овим крајевима; снимали смо, не много, у доласку. Истим путем смо се и вратили. На дванаест места смо прелазили границу - Србија - Хрватска, Хрватска - Република Српска, Херцег Босна - Хрватска. Све су нам пасоше ишарали. Неколико држава и ентиета бивше СФРЈ. Нису нам правили проблема на границама. Једино у повратку из Сплита код Сињског Обровца (где смо иначе у доласку и ушли у Хрватску), хтели су да нас врате, јер на том прелазу "немају ветеринара" да прегледа куцу Лејди са шведским плавим пасошем. Једино на том прелазу не може да се прође са домаћим љубимцем. На свим другим може..."Али нас нису упозорили на том истом прелазу границе, пре неколико дана..." итд. Постоје и друге ствари које нису пријатне, као да се међуплеменски рат, на овим просторима, није завршио пре више од две деценије...

..


Ово нешто слика, "знамења" минулог рата сднимили смо у повратку. Чије ли су то уништене куће? Јесу ли власници тих кућа живи, или побијени? Или протерани? Снимали смо из аута у покрету. Не све. Само део. У близини путева....
..
..

..

..

..

..

..

..
У клисури Врбаса, према Мркоњић Граду...

...

...
У клисури Врбаса, у доласку...
...
Према Ливну



...

...


     Како огромни и дивни планински простори, а нигде људи? Где су? Како је овде било пре последњег рата? Колико људи изван ових крајева уопште зна шта се овде збивало и шта је све уништено? Видите ли те куће без кровова, које се губе у зеленилу? Чије ли су? Ко ће се овде вратити? Ко ће их обновити? 
     Гламочко поље, Ливањско, огромно.... Каква лепота... А тако мало људи. Где су људи? Није ваљда да сви спавају неким тврдим сном?
     Шта бисмо још доживели да смо путовали са београдским регистрацијама? Овуда.
     Са шведским таблицама нас нико није дирао ни питао.
     Већина и најглавније реке тзв. Западног Балкана теку не према Београду, него према Југославији, ма колико се она неком чинила као промашај. То им је природни ток.Да ли је била промашај? Та мисао се није наметала само нама из Београда и Србије, већ и нашим сапутницима из Шведске. Да ли је била промашај? Сада су нам на непуних шесто километара 12 пута на дванаест граничних прелаза ударали своје државне штамбиље
    У Сплиту нисмо могли купити куне за српске динаре. Требало је купити евре у Београду, па са еврима доћи у Сплит.
     
   
.....
     Каква смо ми браћа, суседи? И какви ћемо бити?
     Питају нас наши гости из света.
     Можда одговор могу да дају пусти путеви, или тај правац који смо ми одабрали, због лепоте и сећања?
     Да ли је минули рат окончан пре више од две деценије и да ли су ратне племенске секире заувек закопане?
     Ко то зна?
     Нисмо сликали оне уништене куће, и куће спаљених кровова, и куће из којих је никло дрвеће, што подсећа на неописане трагедије, не. Ни оне куће у којима су некада живели неки људи, а данас у њима држе стоку, козе...
     То треба да ураде, детаљно, они који живе тамо, ма колико то болно било. Да се никад више не понови....
      
       

























...


Нема коментара: