ПОЛАРНА АУРОРА.ГДЕ СУНЦЕ НЕ ЗАЛАЗИ, НЕ ИЗЛАЗИ
(ШУМСКА КРАЉЕВИНА, ШВЕДСКА)
Слике Бранке Веддер |
То није црквени хор,
то нешто друго тајанствено хуји.
Тешко је као гранит, метеор,
као небеска сахрана два ирваса
на самом крају Лапландског пута.
Гаврани и снег, предводници стада
изнемогли, као уснули, судбина.
То ће потрајати, можда још и онда
кад минемо Упсалу, Штокхолм.
Читаво јато гаврана гостиће се
усред неописиве беле пустиње.
То, ипак, није, то, већ нешто
друго, што ми измиче вешто,
током читаве ноћи; погон несанице.
То није, после повратка, природан умор.
То је нешто сасвим дуго. Чвор,
скоро неразрешив, у мојој глави?
То није бекство из поларног круга.
Са норвешке границе, или Финске.
То је суви ситан снег и сумаглица,
туга нека тужнија од Шумске краљевине -
безграничне, тамне, неописиве – Шведске.
То је судар стихије и хармоније, светова,
на крају свега, или у музеју народа Сами
(тако се пише, али изговара Зами).
Све ми се враћа, напокон, кроз легенде
ведске,
братство белих народа, Велике Расе,
колибе Лепенаца и колибе Лапонаца,
толико обликом сличне, да је само
због тога вредело доћи овамо!
То је истовремено и страх и нада,
вијугав пут кроз круг поларног Севера.
Сусрет са непознатим, и бекство од себе,
сусрет са једноставношћу, и сјајем
ноћног неба, јасне плавети и толиких
звезда над језерима и притајеним зверима.
Место где сунце не излази, не залази.
Тишина и тама у којој човек ништа не губи
већ, иако нерадо, и у несаници, себе
проналази.
То није туђе пространство, иако га први
пут походим, већ лавиринт завичаја
древног, нашег, драга моја грофице!
То је судар праве линије и језера.
Ту и пахуље имају облик руна.
То је нешто огромно, и више него
политика,
профит, доминација, круна.
То има своју тајну, као очи црних паса,
Лапонаца, којих се нисам уплашио.
То не могу докучити ни путописи,
ни романи, ни поеме, строфе и строфице.
Ту је, или још нешто даље на север,
пропала у амбис Хипербореја, или Даарија.
Чак овамо су ме довеле не авантуристкиње
попут Хелене Блавацке, већ, понављам,
веде,
свет који се, савремен, распрснуо, попут
нара,
лажи многих секти, бактерије неистина,
крхотине пропалих цивилизација, црнило
бара
и језера, црногоричних шума, леда и
гранита.
Зеленотамна репина поларне светлости и
Северни анђео, повели су ме у прашину
снежну
и другу моју младост, неочекивану и
неизбежну.
1.
Северном анђелу.Прануци
грофa фон Бeздекa,
која ме на овом
путовању без краја штити својим животом
То није бол крајника, ни назеб, надам се.
То сам све прележао, давно, зар не?
„Прошлост је халуцинација“, сматра Црњански
(142. страна „Код Хиперборејаца I“).
То није ни смрт херојска, ни нехеројска.
То су сасвим неописиве бојазни, какве
је описивао, понекад, убедљиво, Рилке.
Везали су ми ноге, далеки моји драги.
Данас су Детинци, и одвезивање треба
да се плати. У новчанику има пара.
„Сањала сам те ирвасе како леже
украј пута; и гавране по њима“, кажеш.
Понекад је смрт у нашој свести као клица,
небескрајна, небулозна, злослутница
што долеће из самог плаветнила мрака
међу звездама и сазвежђима. Несаница
јој отвара врата. Све је симболично.
„Добро је што то нисмо фотографисали;
боље ирваси него неки изнемогли људи“,
њише се у теби неко зањихано клатно.
То је била та слика шумске краљевине
негде тамо на крају Лапландског пута
где су гавранови на крвавим ирвасима
стојали као крупне печурке поврх пањева.
Несаница се враћа, као бојазни, слутње,
као кошмари, и помисли на наше планове.
Шта је живот? Неки аутомат?Плетиво које
снује
комедијант? Или Бог све, и то, уређује?
Црњанског је на Север вукло неко бежање
у мислима од рата, а нас неки други
магнет.
Између борова у снегу неколико младунаца
обрће се у
смеру небеске сахране родитеља.
Да ли нам је тако Лапланд на опроштају
слао
поруку, или је то преко слика био Бог?…