Фотографије Бранке Веддер (фотограф, Шведска) |
УТУК ПРОТИВ МАЂИЈА
УТУК - рашчињавање зле
мађије.
(Запис о сусретима са кратким сенкама)
1
Насртали
су у друштву с покладним маскама,
поређани
у ланац, арлаучући:
-
Чувај младу, младожењо,
чувај
овцу да ти је вуци не изију!
Хтели
су да поврате извесна права
која
су полагали на младу.
Покушавали
су да ме претворе у женско.
Главом
су задавали страх,
очима
испијали онога на кога се намере.
Анатема
их било!
По
сву ноћ арлаукали су око мога дома,
а
онда одлазили у Алугу,
на
алуговску скупштину.
2
На
дневном реду алуговске скупштине
претреса
се исти Ноћни ред по тачкама:
Рушење храстова-записа
Подстицање Сувог сунца
Одбрана од але којој је припало да заграизе
последњи залогај сунца
Лајање на бесну кучетину
Доношење закључака о Наметном веку
Расправа о томе где се ђаво оженио.
Алуговском
скупштином председава
ала
огромна с репом који се спушта до земље
а
главом у облаку.
Сви
који јој спазе главу
од
страха помере памећу.
Она
лети пред облацима
и
пишти јаче од орла.
Кад
заигра подигне се вихор
и
све што се нађе у њему она однесе.
3
Док
але ждеру сунце и месец,
многи
људи су утучени и несрећни.
Сунце
је поцрвенело,
јер
га је облила крв од уједа ала.
Пеге
на месецу су краста
од
рана које су задале але.
Але
заклањају сунце и месец,
од
Земље би да направе мрачну Алугу.
Грешне
кћери не рађају децу
него
се претварају у але.
Але
прождиру децу,
прождиру
волове.
Гризу
месец, лочу месечину.
Иду
у лов са ђаволом
и
пуковима мрачних облака.
Помрачење
је почело одавно,
кад
је ђаво решио да се жени.
Ала
којој је припало да загризе
последњи
залогај сунца
има
змијску главу, гушчије ноге,
орловске
канџе.
Доручкује
одојчад, руча села,
вечерава
девице.
Она
предводи црене облаке.
Ало,
не овамо, путуј на Татар-планину!
Змајеви,
заштитници реке Мораве
и
најважнијих успомена српског народа, упомоћ!
Ова
је ала несита,
из
чељусти јој сукља час пламен, час ветар.
Змајеви
нас могу спасити од але
јер
су кренули да је гоне.
Змајеви
су алу стигли у Стигу
и
ранили, али им утече у пећину.
Док
се котрљала звиждала је
и
пробудила успаване зле ветрове.
Из
лешине су настале мање але
опасне
по живот људи и стоке
и
посвећених дрвета.
И
уз Дунав и низ Дунав
лете
са отровним мушицама
притокама
прождрљиве и несите.
Боре
се са берићетом.
У
алугама скидају своје главе са рамена,
А
на њихово место стављају коњске.
4
Добро
јутро, дивне букве!
-
Бог ти помогао!
Седи.
-
Нисам дошао да седим,
враћам
се из шуме са ђавоље свадбе.
Оженио
се ђаво
и
позвао народе на шумску свадбу,
неки
нису могли да дођу,
па
су послали грозницу, со и хлеб
и
по главицу белог лука.
Пошао
сам касно на ту свадбу,
водила
ме је грозница по урвинама,
сутјескама,
по маховини, по костима,
а
кад се смркло грозница се негде
изгубила,
у пећинама или усијаним
главама,
у шупљим стаблима, у ниским
облацима,
у мраку без краја.
Читаве
ноћи (а она је потрајала дуже
од
четри стотине година!)
ишао
сам н е з н а м к у д а,
и
негде у глуво доба стигао у туђи атар
на
ливаду с кочићем
где
је био препињат коњ.
Пробио
сам здраво јаје,
одсекао
по мало од свих својих
двадесет
ноката, спустио све то у рупу
где
је био кочић и вратио га на старо место
шапћући:
Кад се ово јаје испилило,
тад мене ухватила поменута грозница!
5
Суво сунце ушло ми је у главу.
Видео сам крваво гумно.
Видео сам згажене сенке.
Видео сам како кратке сенке
калеме дивљи ужас.
Пелцер им се примио.
Суво
сунце засјало је у глави.
Сунце
суво, зађи у мојој глави!
Свети
Никола и свети Саво,
умолите
Бога - да сунце суво зађе.
6
-
Јеси ли ти видео наше гвоздене зубе, метузалеме?
Тако
говоре момци нове генерације
Храсту-запису
на врху Старог Гробља.
-
Градови се смрзавају, свако оклевање би било глупо и злочиначко! Храст-запис је
осуђен на алуговској скупштини да буде посечен јер је многе оковао ланцем
тешког ропства. Неће више бити громова и непогода!
Свако
стабло има своју душу.
Душа
бреста сипљива наказа
трбушаста
и намћораста.
Душа
липе блага, весела.
Отмена
и хитра буквина душа.
Бела,
уздржана и неспокојна душа брезе.
Врбина
душа закржљала, разбарушена, тужна.
Дугачка,
мршава, ћутљива јелина душа.
Весела,
досадна и брбљива јабланова душа.
Свако
стабло испушта своју душу
и
оне се не удаљавају од Старог Гробља.
Иза
орних дрвосеча нове генерације
остају
пањеви, трешје и душе посеченог
дрвећа,
притајене, у устрепталом очекивању.
Кад
је наишао од Ртња храст овенчан имелом, вршњак Хомера, одевен у дугу зелену
одору украшену маховином и лишајем, бела брада лелујала му је на ветру.
Једном
руком ослањао се о кров православног
Храма,
а другом на млади храстић који су сујеверни мештани засадили покрај пања
посеченог дрвета заветног.
Проговорио
је стари храст у чијим је годовима записана тајна свих ствари и среће:
Браћо моја, ви знате о чему се ради!
Не треба жалити што нису овде оне орне
дрвосече, којима су више вределе цепанице
од ваших душа.
Они записују сећања у којима нема ни помена
о оном што се заиста догодило.
Посечено је посвећено дрво, али није уништена тајна коју је чувало од
постанка живота. Ту тајну нису могли да униште пошто нису обратили пажњу на
душе стабала.
Шта можемо рећи о тим виновницима?
Сад су они у папучама од маховине,
матори костоболници, секире су ко зна када
затурили. Било би добро да се НИКАДА ВИШЕне приближе ни једном дрвету.
-
Тако су несносни, самољубиви, саможиви,
све
су себи приграбили под разним изговорима, и још шкргућу гвозденим зубима.
Господине
бршљане,
хоћете
ли да их вежете ако не умукну
и
ако се не повуку у неки буџак?
Ви
имате јаке везе.
Привежите
их за сваки случај,
јер
јасно је шта их чека после зла које су
починили
и ужасних неправди.
Ми
ћемо им пресудити, душе посечених стабала, тој гомили старих закржљалости,
гомили старог корења...
7
Пошао
путем наметан век,
наметне
опанке притегнуо,
наметне
каише завио,
наметну
кошуљу обукао,
наметну
капу накривио.
-Куда
ћеш, наметни веку?
-Идем
да подметнем
кукавичје
јаје народима,
да
их посвађам, да их мирим,
да
ширим чиреве и красте,
оспу
и горску болест!
-Врати
се, наметни веку,
шишмиши
знају ко си ти,
душом
ћу духнути,
пером
ћу махнути,
то
ће народе проћи!
Наметни
век се вратио
у
пећину из које је и изишао.
8
Шишмиши су ми испричали,
све су ми испричали.
Наметни
век се пресвукао маховином,
мраком
је покрио руке, ноге, све.
У
пећину је улепршао бели голуб
на
кога се чекало деценијама,
хтели
су да га ухвате,
становници
пећине,
да
ишчупају макар једно перо.
Не
чупајте то перје
што
светли у пећинској тмини
и
расветљава многе илузије
и
ујдурме наметног века.
Голуб
је долетео
не
да буде уловљен него да ослободи
нашу
снагу, наш страх,
наше
духове за сва времена.
Шишмиши су ми испричали,
сву су ми испричали шишмиши.
9
Нема
куће у Србији без секире,
а
ја сам осуђен да животарим у кавезу
од
гвожђа и бетона.
Један
од бољих утука против мађија
јесте
секира: секиром се пресеца пут
вештици
и вампиру.
Кад
је окренута сечивом према облацима,
она
зауставља але и облаке: громове
и
стрелице громовне.
Украли
су ми симболично секирче
које
сам носио од рођења о врату
као
заштиту од злих сила.
Начинили
су га од потковице
угинулог
коња уочи петка у глуво доба
мој
отац и мајка, голи.
И
док су ковали и калили
нису
смели ни реч да изусте.
Подигао
сам нову ковачницу,
набавио
нове мехове, наковањ
и
угљен од суве шљиве ранке
и
у глуво доба, го,
заједно
са својом сенком
кујем
ново симболично секирче
и
калим га у изворчићу са водом зеленом.
10
Режи,
одмах иза врата моје ковачнице
кучетина
бесна и упорна, као усуд.
-Ајд
одавде, бесна кучетино, ту ти место није!
-Ја
бих заиста отишао одавде
када
би хтели да ме пусте,
пре
свих, наметни век, наметни људи.
Уморио
сам се од свог присуства
које
је у свађи са читавом прошлошћу
и
будућношћу.
Чему тај сукоб
са читавим постојањем, Богом,
чак и дрвећем?
Волео
сам многе жене, погрешне и оне
праве,
многима сам душе завезао
у
неразмрсив чвор.
Ја
бих да што пре одем одавде,
али
неће да ме пусте они што су
задали
први ударац,
што
су крстовима дрвеним ложили ватру,
држе
ме у загрљају са истим жаром
са
којим су чинили недопустиве ствари,
и
чини ми се да нећу моћи да се искобељам
из
њиховог чврстог самртног грча!
Осећам
да ме жига час овде
час
онде, а иначе се осећам слаб
и
клонуо од момента када сам схватио
да
има зрнца истине у томе:
да
ће страхови постати навика.
Свему
је крива бесна кучетина,
разболео
сам се од њеног режања,присуства...
11
Нечисте
силе донео је злокобни ветар.
Балвани су летели, летели.
Балвани умазани крвљу сунца
које су ујеле але.
Ветрови
су донели свашта,
навалиле
су нечисте силе на Језик
памет,
породиљу, новорођенче.
Свукли
смо се голи
и
ја сам се попео на кров куће,
спустио
сам кроз димњак за огњиште
своју
кошуљу и жена је ухвати.
У
рано јутро (између првих
и
других петлова).
Сишао
сам са крова и крај огњишта,
над
новорођенчетом, обљубио жену
и
дете намазао семеном око устију.
Дете смо опоганили.
Балвани су летели, летели.
Покушавлаи
смо да одредимо правац
из
кога долазе и куда иду,
и
при том смо заборавили да се окупамо
у
води која је текла са наших тела.
12
На
р а с к р ш ћ у, када сам се најмање
томе
надао, скобише ме кратке сенке,
ухватише
ме ко але за главу,
па
ме ударише о земљу,
и
затим ишчезоше у шумској магли, правој загубици.
Мајко
шумска, сестро шумска, браћо шумска,
оче
шумски: добро сте ме ударили, у срце!
Помози Боже и Света Мати Богородице,
тројице нераздељена!
Поганче, ударче, разиђи се, раступи се,
кано вода на Јадрану пред светим Христом!
Заклињем те Богом великим и светим Кузманом,и светим Дамјаном, и светим
Глигоријем Богословом, и светом Аном, богородичином матером,и светим Симеуном
Ступником,и светим Ником путником, брзим помоћником, ту су светитељи по земљи
ходили,бродове бродили, лекове носили,
лечили и старо и младо, и лудо и нејако.
Разиђи се зла и погана крви!
По каквој си удој и поганој ствари унишла,
по онакој излази.
Ако си унишла по лудости или младости,
ако си унишла по наступу или нагази,
по улогу или по умору, или по зазору;
разиђи се, раступи се - зла и погана крви,
као вода на Јордану пред светим Христом.
Ако си у мозгу - мозгача, ајде из мозга!
Ако си у кожи - кожњача, ајде из коже, кожњачо!
Ако си у месу - месњача, ајде из меса, месњачо!
У
ЗЕМЉУ НЕДОЂИЈУ,
где
поп не долази,
где
књиге не доноси,
где
се Бог не моли,
где
кокош не какоће,
где
петао не кукуриче,
где
во не буче,
где
крава не риче,
где
овца не блеји,
где
пчела не зуји,
где
звоно не звони.
Ајде
из мог крштеног тела,
из
села и народа.
У
нас је девет умора, девет улога,
девет
зазора, девет вечних враћања,
од
девет осам, од осам седам,
од
седам шест, од шест пет,
од
пет четири, од четири три,
од
три два, од два један,
од
један ниједан!
= извор: Из необјављених рукописа БелаТукадруза. Објављује се из
необјављеног рукописа ШИФРА „ЈЕГУЉА“: Недовршено дело. – ДОДАТАК УЗ ЖИВУ КЊИГУ ЗВАНА ЈОШ „РЕП“ (Е –
дур). Свеска четврта: Речник прототипа (4)
фотографије Б. Веддер |
Нема коментара:
Постави коментар