КЊИГЕ МЕ ЗАМАРАЈУ ВИШЕ ОД СВЕГА

Скулптура наше душе коју свакодневно ваја друштвени саобраћај...

Крупајско Врело (снимак Бранке Веддер, јун 2018)

(...)
Појединим људима привлачи ме оно штo сам немам, или што немам довољно, што је већ неколико година потиснуто у мени - изразит карактер. 
   Шта је карактер?
   Постоји више одговора. Мени је близак онај из наслова.

* *

   11. XI 1973. - Глава ме боли од неуспеха, од осећања да сам доживео прави фијаско. Уметност у коју сам веровао - осакатила ме је - да употребим један народсни израз - оставила ме је на цедилу. Никад човек није начисто с њом. Написао сам био једну причу о првој љубави и био уверен да је добро, али не сасвим добра. Читајући написано поново, схватио сам да у томе нема ни мало уметности, барем онакве о каквој ја сањам. Цитирам, цитирам - одвећ се заклањам иза туђих речи. Заобишао сам око болести, пораза и безнађа, као киша око Крагујевца. 
    Постоји велики раскорак  у мом уметничком трагању између онога што хоћу и оног што не могу. Тај осећај се код меланхолика тешко савлађује...

   * * *

Крупајско Врело, детаљ

    Књижевност могу правити као качамак људи без карактера. Сазнање: да многи међу нама траће живот занимајући се небитним стварима, илки простоидући утабаним стазама.  Треба чинити нешто друго, што има смисла...

   Како је лепо завршити неко трагање за непримећеним везама у зору и доручковати рано, у свитање. Заспати уз Мокрањчеву Литургију. И видети премудрост, спас и смисао у сну...
    Све године ови брегови преда мном су као Росинијева "Соната за гудаче"; свака од ових падина брегова је толико лепа и целовита, кад је обасја сјај заласка Сунца, и зрачи наговештајем свега онога што се повлачи, као светлост, и што се неће вратити никад више...

    Постављена је дијагноза моје потиштености: меланхолија агитанс + меланхолија мизантропика...

    А понекад ми се учини - музика је величанствена, она представља само осећање, док друге уметности покушавају да представе, тј. опишу осећања. Музика је дубља  и од поезије, скулптуре она је попут пенушавог водопада, испуњава нежно пехар душе и онда се прелива и потапа и оно мало поље разума. Док јој се предајем сасвим слушајући се, осећам да васиона силази у моје срце, главу, груди - и чини ми се да је у њима тесно и уско...

     14, XI 73. - Дуго нисам могао да се средим у току тог послеподнева. Хтео сам да читам , али сам мислио на концерт Вивалдија , који ћу пропустити јер путујем са барабама из Студентског града барабар у Трст (шверц фармерки!)..............

       _____________

ПАСТРМКЕ, млађ. Крупајско врело...

           = извор: из необјављених забелешки, 1973.

Tuga! Naša glumica doživela užasnu sudbinu!

АГАПЕ, Рамбо Амадеус и Владика Порфирије

Rambo Amadeus o popovima

Ekskluzivni snimak ulaska popa u pakao.

Tango La Cumparsita - M.Rodriguez, Accordion solo

Mozart: Turkish March (Rondo alla Turca), arranged for accordion by Nick...

TORNA A SURRIENTO - Italian accordion music Fisarmonica Italiana - Akkor...

GYPSY JAZZ/GITAN by Nick Ariondo-Django Reinhardt

ЈЕДАН ЈАБЛАН ИЗ ЗВИЖДА

асвалт, пропао...

(...)

Да ли сте осетили кадгод нешто слично: празно је у вама, и куда год да погледате, хоризонт је бескрајно далеко, у магли. Никога крај вас, иако је то милионски град; а и шта бисте могли да кажете, ма коме да се задесио крај вас, као та мува која вам зуји изнад главе?!
   И у тренутку када вам се учини да је све тако неиздрживо, и да само мало фали да се стровалите у неку провалију без дна, у свести одједном искрсне јаблан, из завичаја, висок, превисок, начичкан врапчијим гнездима, и мала сеоска река крај тога јаблана, којему је тешко сагледати врх (тако ми се чинило као ђаку основне школе). Понекад изнад тог јаблана круже вране, у предвечерје; али ја га памтим са облацима белим, летњим, и небом неописивим, налик на чорбу плавог камена раствореног у води у великом бакрачу. Каткад, испод јаблана пасу краве и неколико оваца, и једна сура крмача за којом јуре гладни прасићи, бела прасад!
    Не знам зашто се јави јаблан, а не брест - под брестовима сам (на нашем салашу покрај Пека), провео детињство и прву младост: један од наших брестова је био виши од свих јабланова које сам запамтио...
    Једног лета, већ сам био на студијама (али лето сам проводио у родном месту), било је велико невреме, олуја је са грмљавином стигла са запада, у једном тренутку тако је страшно загрмело према дворишту основне школе и треснуло као граната у врх јаблана, расцепивши га у секунди на две цепанице, и запаливши. Пљусак је био тако обилан да је угасио ватру. Остатке јаблана је неко одсекао, однео, и на том месту на коме се уздизао годинама, остала је, празнина...
     Када бих хтео да пишем о себи, о свом детињству, младости, животу, не би требало да губим време на то да околишим, него да се држим свих тих празнина у себи  поређаних као у каквом мозаику. Јер већина биографија није испуњена пунинама, већ празнинама...

     (17. XI 1973.)

      _________________

Бела Тукадруз, 2018.

           = извор: из необјављених белешки (1973)
      

Крст је огромна сила

Titove vile kod Bugojna služe kao skloništa pasa lutalica

Titove vile u Bugojnu /na Gorici i Koprivnici /sada služe za skrivanje pasa lutalica ili kao torovi za ovce koje pastiri sklanjaju od nevremena.Na vili Gorica zatekli smo Sajmu Mlaćo iz Bugojna kako hrani pse lutalice.Kupuje im hranu od svoje mirovine.Pogledajte video.