Толико паучине у нашој кући на селу. Као да је луче не пауци, него време, године, смрти блиских бића... Бришем паучину, где год је угледам... али она као да се појављује поново и поново... заинат...
Понедељак, 14. јули 2003. Око 22: 42 ч Телефонирам , и питам. - Како си? Где си? Каже име варошице на југу Србије. Откуд тамо? - Како си? - Лоше... не могу више... Болест... Да ли говори о болести?* - Јавићу ти се сутра, кажем. - Води рачуна о себи... - Више нема о чему да се води рачуна... - ??!!
____________
* Петнаест година касније, уочи Спасовдана 2018. године, помишљам, можда је, још тада, знала, за своју, потајну и подмуклу болест, која ће је однети у неколико месеци, крајем јуна 2016. Много је непознаница. Бог да јој душу прости...
За водеће западне земље независност КиМ је завршен процес, што потврђују
чињеница да ће Еулекс од 15. јуна имати саветодавну улогу, као и све отворенија
подршка формирању тзв. косовске војске -
КОМЕНТАР : - Василијепре 11 сати. - Највећи
проблем је што је за Америку и Запад статус Косова решен и о томе не желе да
разговарају и, како незванично сазнајемо, највише што нуде Београду
јесте формирање Заједнице српских општина, што је дефинисано Бриселским
споразумом. Требарецинародууцемујепроблем. Кададипломатевеликихдрзаванестопризнајуондасеготовоникаданеврацајууназадбезобзирадалијеуцињенагрескаилинерадикредибилностидрзаваињиховихдипломатскихпредставника. Србија немозе признати Косово јер се ради о историјској и духовној вези и вазности Косова за српски народ у будуцности а осим тога ту је и правна резолуција
цовецанства то јест УН 1244. Косово није нека приватна твртка која се након пропасти ликвидира и престаје постојати за бивсег власника или се регистрије под другим именом неког новог власника.Западне дрзаве се понасају према Косову као да се ради о приватној фирми. То је филозофија економије
а не зивота и духа народа.
Muzika : Ravel - Bolero
Izvođač : Andre Rieu I sva mi Bosna Sanjam da Bosnom tumaram uzduž i poprijeko, sa štapom u ruci, pješice. I da se s tog elizejskog lutanja ne vraćam. Ubošnjen zanavijek. Usjenjen. U san zanesen. Snajka me, sanjam, boščalukom darivala. Ćaća, reče, evo ovo, neka ti se u putu nađe. Za sve što jesam. Za moj čardak ni na nebu, ni na zemlji. Za moju ubitačnu tugu, kojoj lijeka niđe nejma. Za moj jad. A u boščaluku jedna presvlaka, jedna majčinom rukom tutnuta jabuka (otkud ti, mati?) i sva mi Bosna: Sa svim putovima i puteljcima, sa svim vodama i livadama, sa svim brdima i brdeljcima, sa svim proplancima i klancima, sa svim pjesmama, razgovorima i šutnjama, s djecom, s omladinom, s ostarinom, sa svim radostima i tugama, nadama i nadanjima, sa svim narodima i vjerama, sa svim gradovima, kasabama, selima i zaseocima, sa svim mahalama, sa svakom čaršijom, i s Baščaršijom, sa svakom ulicom, sokakom i ćorsokakom, sa svim džamijama i crkvama, sa svakom kućom (i s onom u brdu iznad Nemile, pred kojom svu noć tamu razgoneći svjetiljka gori), sa svakim dvorištem i avlijom, sa svakom okućnicom, sa svim pašnjacima (na Vranici, na Vlašiću, na Zvijezdi, na Borji, na Romaniji i Glasincu, na Čemernom, na Grmeču, na Kozari, na Motajici, na Majevici), sa svakom kravom, ovcom, konjem, psom, vukom, sa svakim međedom, sa svakim zecom, jazavcem i ježom, sa svakom lasicom i lisicom, sa svakim mravinjakom i osinjakom, sa svakom kokoši, pijetlom, sa svakom patkom i guskom, i kozom, sa svakim mišem (brašnarom, poljarom i slaninarom), sa svim mačkama, kućnima i okokućnima, sa svakom vranom, čavkom i svrakom, sa sjenicom i žunom, sa svakim čvorkom, kosom i vrapčićem, s jastrebom i lastavicom, s golubom i s grlicom, s visokom ševom, sa svakom biljkom, sa svakim jaglacem, sa svakom čuvarkućom, sa svakom granom jorgovana, sa svakim grmom ruža, sa svakom lijepom katom, sa svakom lijehom, sa svakim u bašči božurom i sa svakom baščom (od Kostajnice do Fojnice i od Zenice do Srebrenice), sa svakom vlati trave, sa svakim žitnim klasom, sa svakim kukuruznim klipom, sa svakim drvetom, sa svim oranicama i sa svim voćnjacima, sa šljivicima, sa svakim kamenom, sa svakim grumenom zemlje, sa svakim vremenom i nevremenom, sa svakim oblakom i svakom vedrinom, sa svakim lahorom i svakom vjetruštinom, sa svakim potočnim žuborom, sa svakim glasanjem česme, sa svakim zujem pčele, sa svakom gorskom jekom, sa suncem na danjem nebu, s mjesecom na nebu noćnom, s vlakom što tutnji kanjonom Bosne, tamo kod Vranduka, s Vrhbosnom i s Donjim krajem, sa svakim putnikom, sa svakim domaćinom, sa svakom majkom i stramajkom, sa svakim đedom, sa svakom sejom i bratom, sa svom čeljadi i unučadi, sa svima živima i sa svima mrtvima, sa svakim grobom i sa svakom kolijevkom. Takvim me snajka boščalukom darivala. Pa ti vidi, kaže, što ćeš i kamo ćeš. Tako eto sanjam da Bosnom tumaram. Mir sebi da nađem. Smirenje. Mjesto počinka. Dom vječni. Zdravko Malić, 1995.
Почетком јуна 2003. - Тржиште- Трговина некретнинама. Цене у плаћеним огласима нереалне. Два пута, и пет пута веће од реалних.
Размена новца. Затворене мењачнице. Негативне мисли. Компјутер ће ми поправити тек кроз две недеље! Шта да се ради?
Мачак стар. Али бистре очи, поглед: гледа ме право у очи.
Купио нов телефон...
Не могу да спавам.
Тржишни барометар.
У уметности: или или. Неам средине.
Нови живот не почиње продајом стана. Ех, кад би ишта добро почињало продајом...
фотографија Бранке Веддер
= извор: ИЗ
НЕОБЈАВЉЕНИХ РУКОПИСА (МИШЉЕН. МИШЉЕНОВА ЗАГРАДА)
