„Периклово доба наше културе“

ЈЕДНО  СЕЋАЊЕ  - ЖИВОЈИН ПАВЛОВИЋ

Да ли је пок.  Живојин Павловић, филмски редитељ и писац, једини пример, или један међу ређима, за оно о чему пише отворено и окаснело Г. Б. Јовановић*?

Сигурно је да има много више истакнутих јавних личности који о Титу на сличан начин мисле и после  тридесет и пет година након смрти југословенског диктатора.

Годину-две након што је одштампан мој роман „Ујкин дом“, не знајући да је Живојин Павловић  изјавио то што је изјавио, покушавао сам неколико пута (и у томе нисам успео) да лично упознам Ж. Павловића. И када ми се учинило, да се приближава тај тад када ћу упознати Ж. Павловића, човек, који је одлично и изблиза познавао Павловића, упита: „Али зашто вам је стало да га упознате; ви сте и као људи и као писци, сасвим, сасвим различити?!“  Погледао сам у колегу, и рекао: „Па, баш зато! То јест, волео бих да са Павловићем поразговарам о екранизацији романа „Ујкин дом“...“  Саговорник је припалио нову цигарету, примакао своју столицу ближе, осмехнуо се и шапнуо ми: „Али Жика није макнуо од КНОЈ-а, он никада не би то урадио, тј. екранизовао твој роман!“

Не знам зашто сам поцрвенео тада; било ми је много непријатно. Мислио сам да колега денуцира писца Павловића –  сумњао сам да због нечег настоји да спречи то познанство, и наравно, сад знам да нисам био у праву . Колега је о Павловићу знао ту ствар о Периклу, коју сам ја много касније сазнао. Требало је да верујем сведоцима и судеоницима  и познаваоцима наличја тог  тзв. Перикловог доба. И  ево прилике да се, макар окаснело, захвалим тог колеги који ме је на време одвратио од личног упознавања Ж. П.

____________

*  Корени таквог данашњег односа према комунистичком диктатору имају своју историјску дубину, али су у суштини психолошки плитки и везани су за банално преовладавање емоционалног над интелектуалним и пренебрегавање неких битних чињеница без којих се не може донети адекватна оцена о титоизму. У том смислу може изгледати крајње необично да појединци, попут Живојина Павловића, аутора чији су филмови бункерисани и забрањивани, а књиге спаљиване, Титово време упоређује и одређује као „Периклово доба наше културе“. О томе је овај наш књижевник и синеаст говорио не само осамдесетих година, већ и деценију потом. На питање како објашњава одјек који је у свет имала његова смрт, Павловић у интервјуу НИН-у од 19. јула 1996. године вели: „Објашњавам величином личности Јосипа Броза. Можемо да мислимо шта год хоћемо, за његова доба што се тиче културе овог поднебља, односно бивше Југославије, то ће бити процењено поново, понављам, пре десет година сам то рекао, па су хтели да ме линчују, Периклово доба.“

Бојан Јовановић, Митологизација Јосипа Броза и потискивање титоистичког зла, Српски књижевни лист, бр. 10/115, јануар – март 2015.

За то смо и основали часопис "Шраф" / Станислав Винавер

Светислав Стефановић.*
Ужим видицима.

Још пре четрдесет година (1922) у Београдским "Путевима" ја сам писао о слободи стварања и бранио кинематографско-музичку генерацију Црњански-Винавер од неоправданих критика. Њима се замерало што желе ново, интуитивно и космичко. Они су победили. И ево опет, након 40 година, узимам перо у руке да браним младе од старих. Ми млади, пошто смо испили до дна чашу свемирских заноса, идемо даље! А знате ли где је "даље" од "целине" од "све"? То је – детаљ. Доста са интегралима! Они су изашли из моде чак и у математици! Ми хоћемо анализу, хоћемо појединост, хоћемо детаљ, хоћемо повратак детаљу. За то смо и основали часопис "Шраф". Место академског Албатроса чијих триста изданих књига разуларише све речи и мисли у једном средњевековном Danse Macabre усплахирене културе, ми предлажемо кочење и завртање, ми предлажемо књиге "Шрафа". Ми смо били изгубили осећање за старо. И група око Шрафа открива – старо. И нека гракћу гаврани традиције гг. Дединац, Марко Ристић, Павле Стефановић, наш "Шраф" донеће свету мир, спас и срећу. Живот је за нас младе. Кинематографска генерација престала је осећати живот. Живот је обичан и трезвен. То знамо ми млади. Пијанства има само по баровима и филмовима. Ми се гнушамо платнених зора и клавирских сумрака. Ми не певамо више Човека. Човек не постоји. Постоје само детаљи у Човеку. Ми певамо обичне ствари које једино и јесу. Све синтезе постојале су само у трулим мозговима. Шта је Човек? То нико не зна. Aли знамо шта је рука, нога, стомак, ход, глава. То ћемо и опевати. И све обично и свакидашње, јер само оно живи. Ко је видео чежњу? Нико. Aли сви знамо шта је то гладан стомак. Ми певамо јутарњи доручак, грудвање у школи, звонце које зове на одмор, кафу која се пије у Москви и мирне вечери, кад уз криглу пива ћаскамо или играмо билиара. Доста ширина, којих нема, и бескрајности апстракција. Живео живот! Живели млади! А филмски научници нека се врате у своје платнене библиотеке и нека нас пусте да живимо! Ми хоћемо прави живот! Прави живот је у малом, сићушном и мирном. Све је остало лаж или илузија премореног мозга. Ми хоћемо живот и хоћемо још оно, што је једна, данас заборављена генерација "ватрогасаца" хтела: здравље. Са гордошћу изговарамо реч здравље. Све што није обично нездраво је. Данас нам је то јасно.
A све ово види се и из Шекспира. Шекспир је описивао само обичне, најобичније ствари. Aли рећи ћете: убиства, браколомства, злочини, свирепости, крв: зар је то обично? Да, господо, јер у Шекспирово време то су биле обичне ствари.
Дакле и Шекспир је са нама. Ура! Ура!

Светислав Стефановић.*

* У новом издању својих превода Шекспира ја сам их прерадио у томе спасоносноме духу обичности. И то је прави Шекспир, какав је и био у ствари. Они моји првобитни преводи, који су од Шекспира градили Џина, потпуно су рђави и неверни, заблуде моје прве младости.

     = извор:  Нова пантологија пеленгирике,1922