ЈЕДНО СЕЋАЊЕ
- ЖИВОЈИН ПАВЛОВИЋ
Да ли
је пок. Живојин Павловић, филмски
редитељ и писац, једини пример, или један међу ређима, за оно о чему пише
отворено и окаснело Г. Б. Јовановић*?
Сигурно
је да има много више истакнутих јавних личности који о Титу на сличан начин
мисле и после тридесет и пет година
након смрти југословенског диктатора.
Годину-две
након што је одштампан мој роман „Ујкин дом“, не знајући да је Живојин
Павловић изјавио то што је изјавио,
покушавао сам неколико пута (и у томе нисам успео) да лично упознам Ж.
Павловића. И када ми се учинило, да се приближава тај тад када ћу упознати Ж.
Павловића, човек, који је одлично и изблиза познавао Павловића, упита: „Али
зашто вам је стало да га упознате; ви сте и као људи и као писци, сасвим,
сасвим различити?!“ Погледао сам у
колегу, и рекао: „Па, баш зато! То јест, волео бих да са Павловићем
поразговарам о екранизацији романа „Ујкин дом“...“ Саговорник је припалио нову цигарету,
примакао своју столицу ближе, осмехнуо се и шапнуо ми: „Али Жика није макнуо од
КНОЈ-а, он никада не би то урадио, тј. екранизовао твој роман!“
Не
знам зашто сам поцрвенео тада; било ми је много непријатно. Мислио сам да
колега денуцира писца Павловића – сумњао сам да због нечег настоји да спречи то познанство, и наравно, сад знам да нисам био у праву . Колега је о Павловићу знао ту ствар о Периклу, коју сам
ја много касније сазнао. Требало је да верујем сведоцима и судеоницима и познаваоцима наличја тог тзв. Перикловог доба. И ево прилике да се, макар окаснело, захвалим тог
колеги који ме је на време одвратио од личног упознавања Ж. П.
____________
* Корени таквог данашњег односа према комунистичком диктатору имају своју историјску дубину, али су у суштини психолошки плитки и везани су за банално преовладавање емоционалног над интелектуалним и пренебрегавање неких битних чињеница без којих се не може донети адекватна оцена о титоизму. У том смислу може изгледати крајње необично да појединци, попут Живојина Павловића, аутора чији су филмови бункерисани и забрањивани, а књиге спаљиване, Титово време упоређује и одређује као „Периклово доба наше културе“. О томе је овај наш књижевник и синеаст говорио не само осамдесетих година, већ и деценију потом. На питање како објашњава одјек који је у свет имала његова смрт, Павловић у интервјуу НИН-у од 19. јула 1996. године вели: „Објашњавам величином личности Јосипа Броза. Можемо да мислимо шта год хоћемо, за његова доба што се тиче културе овог поднебља, односно бивше Југославије, то ће бити процењено поново, понављам, пре десет година сам то рекао, па су хтели да ме линчују, Периклово доба.“
Бојан Јовановић, Митологизација
Јосипа Броза и потискивање титоистичког зла, Српски књижевни лист,
бр. 10/115, јануар – март 2015.
Нема коментара:
Постави коментар