Точак

 

 

 

 

 

 

 

 

КРАЈЕМ ОКТОБРА 2024.

СЛАВНА ТИШИНА. СВЕТИЊА | Александар ЛУКИЋ

 

Александар Лукић (1959)

СЛАВНА ТИШИНА

"Крај ватре у сам смирај дана

ми угледасмо коња врана.”

Јосиф Бродски

Обитава крај мене тишина, и јасна пева без престанка -

надовезујући се као ноћ на дан. Пријатељ из младости

лобира да прихватим националну књижевну награду, од уранка

навалио: стигао си на ред, каже! Крај је пракси гадости!

Глас пријатеља: ни мит, ни метафора. Једва тих са болом.

Ваљда, чисто лице девојке русалке са салаша у планини.

У детињству, бејах сакривен једном сам под славским столом,

кад су укућани у дворишту припремали Косовцу даћу у тишини.

Под небеским сводом, по васиони, некако отад, иста песма влада.

У мучеништву сагоревају падалице: спорије но књижевна слава.

Тишина не одмиче никуд. Ни онда кад је као сплав талас уљуљкава -

тишина не спава. Скромно људско срце никад живот не изиграва,

Осим једном. А награда – нисам за њу. Срчани – другом је дајте.

Можда каквом песнику из старачког дома: задојеном социјалисти!

Који бар на сваком спроводу качи ордење и значке. Такт имајте -

не недоречености – без три тачке. Останите доследни протагонисти,

соц – бајке: без репа и главе. Покријте путне трошкове и дневнице.

Устаљен поредак то тражи од вас. Чувајте место величајне певнице.

СВЕТИЊА

У спомен оцу и мајци

Нека те чува драги Бог – Свети Отац наш са небеси:

Не прави се канда да не видиш своје место – где си?

Уздај се, у себе! Образ људи је раван одраној дуванкеси.

Бездушној светини - табарци пакости: збогом одбруси,

Па нека се пуши сама. Оштар рог са грања кида паучину.

Ма ко да си, роде, душа си! Човека, а не таму, чува Бог!

Није свеједно са ким си током пута на крају остао овде због

Њега. Хиљадугодишњи храст, види, краси пусту утрину.

Батали празну причу – ону изреку: пала Сара, пала Мара!

Само се лењи духови служе значењем изрека као да ломе

Крто шибље. Светост за светошћу одувек снагом јаком изгара,

Као кад вихор усиса сено пласта увис ка небу на дан Вртоломе!

Од Велике до Мале Госпојине, 2023. године

_______

ИЗ НАЈНОВИЈИХ КЊИГА СРПСКИХ ПЕСНИКА

Недавно сам прочитао да ће у 21. веку песници и планетарни истраживачи бити најцењенија занимања! Може да буде, ако се шалимо, али не мора да значи.. Ево, приближили смо се скоро крају прве четвртине  21. века, и једини југословенски и српски Нобеловац Иво Андрић је "добио" те-ве серију тек прекјуче. Најпревођенијег српског песника Васка Попу скоро смо заборавили, као и песника позамашног опуса Миодрага Павловића, такође...Да не говорим о другим песницима, који су умирали последњих година, по неком чудном убрзаном поступку. Слава песника у Србији је сведена на...(Додајте сами своју реалну процену.) Ипак сам се сетио – када сам недавно сређивао приватну породичну библиотеку наше породице у дому наших почивших родитеља Михаила и Наталије Лукић, (на североистоку Србије) помагао ми је и наш мали пас пулин; тако што је сметао! Играо се са неким старим новинама, покушавао да их раскомада; али када сам угледао један од поднаслова тих згужваних новина (тзв. Културни додатак ПОЛИТИКЕ, 30. јун 2012. године, бр. 12) "ИСТОРИЈА ЈЕ ОПАСНА АКО СЕ НЕ РАЗУМЕ", подвикнуо сам пулину и истргао му скоро изгужване новине, које су биле у картонској кутији крај пећи, где се чувала стара новинска артија за потпалу).Дакле у том броју је објављен ОКРУГЛИ СТО – Песници и планетарни истраживачи биће најцењенија занимања" . Лепо би било да постоје барем некакве теоријске шансе да се то оствари, обистини, али – ево, четврт века прође, а то чему је био посвећен округли сто нити се остварује, нити ће се остварити из више разлога. Штавише – ми имамо на хиљаде песника; песничке књиге трукују се ко од шале, у сто, двеста, петсто примерака! Ко има "везе", или је у милости власти, његове се књиге штампају у мало већем броју примерака без обзира на њихову вредност; држава не помаже издаваштво, има преча посла. Штампају се књиге утицајних људи и професора универзитета, нарочито оних којима су се лактови усијали од успешности, утицајних политичара и других амбициозних "писаца"; штампају се и часописи, пуни свега и свачега. На телевизију песник данас може доспети само ако залута; о књигама песама се пише по овим и оним новинама у којима се форсира хвалидбени клише, некакве бивше заслуге... Тако да скратимо ову причу. Ништа од "пророковања" споменутог "округлог стола".

Не завидим песницима који су се издвојили делом и књигама, озбиљношћу и даровима, развојем који се увећава из књиге у књигу. Таквих песника је у Србији мало. Можда их има неколико? Ни толико. Немају никакве шансе. Као што их није имао ни Владислав Петковић ДИС (ко не верује, нек поново прелиста песму "Наши дани").

Читајући најновију објављену књигу Александра Лукића (1957, доскорашњег уредника пожаревачког часописа и Едиције "Браничево") У СТАРОМ ЗАВИЧАЈУ - издање нишког "Ревнитеља" (ур. Милоје Дончић), стотинак страница, одабрао сам две последње песме у овој књизи, "Славна тишина" и "Светиња" које препоручујем преводиоцима, као одличну поезију, која не фолира. И не бренује самозаборав и изврдавање тема које се заобилазе, проговарајући на веома убедљив начин о једном страшном догађају четрдесетих година двадесетог века, о стрељању сасвим недужне деце од стране фашистичких чудовишта-солдата ...

Неславна је тишина и мучна у којој се потискује урвина разисторије и истина о геноциду над непокорним Србима. Песникињу Д. Максимовић су покушавали да избаце из обавезне школске лектире, не Немци – далеко им лепа кућа, него наши њихови домаћи изроди...

(...)   Забелешка МЛ. - Б.Т.

ОПАСНОСТ ДОЛАЗИ ОДОЗГО...

 Време је да окренемо нови лист, како каже узречица...

..

Снимљено на Нашем брду. Пре неколико дана. Тамо где је зацарио Парлог. И где се гнезде орлови кликташи.

Природа се о имањима на овом потесу стара више од катастарских власника. И ми смо ту некада имали виноград, пре деобе, значи 1955 - 57. Доводили су ме ту у време орања и окопавања винограда; одатле пуца поглед на печку долину; на три стране...

Данас смо пустили веће јато старих ћурки и оне су летеле око нас из склоништа у којем их гајимо; летеле су као орлушине ма два  метра изнад земље; док сам ја укључио мобилни, већ су слетеле на тло, на јужној страни...

И шта даље да вам причам? Да додам само да су на крају ћурке осетиле опасност која долази од кликташа и полетеле у заклон... Помислих, о ћурке, ћурке, па ви сте хитрије и паметније од нас!...

...

 

ОПАСНОСТ ДОЛАЗИ ОДОЗГО... 

Листајући старе новине, или Историја је опасна ако се не разуме

 Новински папир је одличан за потпаљивање ватре, бољи од сламе или сена. И у старој кући, и у новој има довољно папира за потпалу, сувог новинског папира. Ту има разних часописа, недељника; дневника ("Политика", "Вечерње новости", "Данас", "Реч народа", ....) Скупљан је тај папир годинама ; пакован у празне папирне џакове од концентрата; или у пластичне вреће...И тако, сачуван за потпалу у јесењим и зимским данима, тај одштампан папир свашта показује; понекад неке згужване старе новине буду занимљивије него онда када су одштампане, или занимљивије од најактуелнијих емисија на тв, или на тзв. друштвеним мрежама...

Чуван је у штали и у свињцу, у помоћним просторијама које већ четврт века нечему другоме служе; и у старој шупи; оној од домаћег багрема у старим кацама, које већ напада жижак. доста је тога сачувано, осим у штали где су мишеви омамљени концентратом за ћурке почели да праве штету, тј. да свијају своја папирна гнездашца у неколико метара повезаних месечних примерака ("Политике"); допада се мишевима и концентрат, али и овогодишњи домаћи кукуруз кривак, у неколико џакова, остављен за семе за следеће пролеће, тј. годину. И тако, откривши штету са великим закашњењем  коју су мишеви већ начинили дограбим тзв. Политикин "културни додатак", (Субота,30. јун 2012, бр. 12),згужван али неначет, и донесем га после чишћења и растеривања мишева, овде. Заиста, прелиставам тај додатак (03. 21. ВЕК. Милијардер с визијом (Елон Маск). 04. СТРИП АЛБУМ НИЛА ГЕЈМЕНА. Увек је крај света за неког.... 06. ОКРУГЛИ СТО. Песници и планетарни истраживачи биће најцењенија занимања......

Отишао сам у пензију крајем 2011. Жив је био отац. Суботом сам одлазио до оближње вароши у набавку  (црвеним југокоралом), и куповао, између остакиг, и "Политику", јер сам знао да је наш отац под старе дане волео да чита новине... видим да је подвукао хемијском следеће:"Прошлост није попут реликвије која се чува и нема много везе са данашњицом. Она је жива и уграђена у садашњи свет и животе људи. Архиви као чувари идентитета и памћења омогућавају да историја буде мање опасна - каже др Мирослав Перишић поводом изложбе "Култура Срба у Дубровнику од 1790 -2019" ""  итд.

Прилике, штеточине, мишеви на првом месту, влага и прашина раде свој посао - праве тврђаву од заборава, од кога можда нема горег душманина на овом свету...

Око пауново, око орахово, око урокљиво!
 

и тд,