 |
| асвалт, пропао... |
(...)
Да ли сте осетили кадгод нешто слично: празно је у вама, и куда год да погледате, хоризонт је бескрајно далеко, у магли. Никога крај вас, иако је то милионски град; а и шта бисте могли да кажете, ма коме да се задесио крај вас, као та мува која вам зуји изнад главе?!
И у тренутку када вам се учини да је све тако неиздрживо, и да само мало фали да се стровалите у неку провалију без дна, у свести одједном искрсне јаблан, из завичаја, висок, превисок, начичкан врапчијим гнездима, и мала сеоска река крај тога јаблана, којему је тешко сагледати врх (тако ми се чинило као ђаку основне школе). Понекад изнад тог јаблана круже вране, у предвечерје; али ја га памтим са облацима белим, летњим, и небом неописивим, налик на чорбу плавог камена раствореног у води у великом бакрачу. Каткад, испод јаблана пасу краве и неколико оваца, и једна сура крмача за којом јуре гладни прасићи, бела прасад!
Не знам зашто се јави јаблан, а не брест - под брестовима сам (на нашем салашу покрај Пека), провео детињство и прву младост: један од наших брестова је био виши од свих јабланова које сам запамтио...
Једног лета, већ сам био на студијама (али лето сам проводио у родном месту), било је велико невреме, олуја је са грмљавином стигла са запада, у једном тренутку тако је страшно загрмело према дворишту основне школе и треснуло као граната у врх јаблана, расцепивши га у секунди на две цепанице, и запаливши. Пљусак је био тако обилан да је угасио ватру. Остатке јаблана је неко одсекао, однео, и на том месту на коме се уздизао годинама, остала је, празнина...
Када бих хтео да пишем о себи, о свом детињству, младости, животу, не би требало да губим време на то да околишим, него да се држим свих тих празнина у себи поређаних као у каквом мозаику. Јер већина биографија није испуњена пунинама, већ празнинама...
(17. XI 1973.)
_________________
 |
| Бела Тукадруз, 2018. |
= извор: из необјављених белешки (1973)
