Po pričanju Jovanovića, on je prolazeći pored tog raspoloženog društva, čuo da prisutni izgovaraju (prez)ime Ivanovići. Kada je to preneo svojim drugovima, oni zaključiše da je reč o poznatom muzičaru Jovanu Ivanoviću, pa odmah zasviraše njegov, već tada svima poznati valcer, „Dunavski talasi“. Svi se namah utišaše, a Ivanović se odvoji od velike grupe svojih poštovalaca i sa najvećom pažnjom sasluša sviranje svojih sunarodnika, kompozicije, koja ga je proslavila. Posle odsviranog valcera, Ivanović priđe tamburašima i rukujući se sa njima, zahvali im na divnom muziciranju i reče im da je upravo obavešten o svom postavljenju za glavnog kapelnika rumunskog dvora.
Pored ostalog, sećao se dobro Vasa, ispričao im je, da je svojevremeno želeo da svoje muzičko znanje prenese i sa njime bude od koristi ondašnjoj Srbiji, ali je kod nadležnih naišao na nerazumevanje. Hteo je, kaže, da u Beogradu otvori višu muzičku školu, ali je kralj Milan Obrenović to odbio rečima:
„Za muziku nema budžeta, treba vojsku opremati!“
= извор, видети више
Нема коментара:
Постави коментар