 |
| Цвет, Горњачка клисура. Фото Б. Веддер |
(избор)
Шта је остало од уске пруге Пожаревац - Петровац на Млави - Горњак? - Само бледе црно-беле фотографије?
...
...
ЛеЗ 0015558
ПРУГЕ УСКОГ КОЛОСЕКА У КРАЉЕВИНИ
СРБИЈИ ПРЕ 1914.
....Пруге уског колосека су постојале на следећим линијама: Ужице – Сталаћ, Ваљево – Младеновац, Пожаревац – Петровац (на Млави) и Параћин – Зајечар. Ове пруге међусобно нису биле повезане, те је свака имала засебан возни парк. Тај парк је био оскудан, а могућност његовог оптерећења врло мала. Сем тога, при изградњи ових пруга уопште се није водило рачуна о војним потребама, те њихове станицe нису имале рампи и других уређаја за утовар војне опреме и наоружања. Због тога, као и због правца њиховог протезања, који им је давао карактер локалних комуникација, ниједна од ових пруга није могла да се користи за концентрациске покрете.
На прузи Београд – Ниш – Врање коришћене су следеће укрцне и искрцне станице: Београд, Влашко Поље, Младеновац, Осипаоница, Параћин, Ниш, Лесковац, Прибој и Врање. Ни на једној од тих станица није било рампе дуже од 180 м а толике дужине је била само рампа на београдској станици. Све остале су биле знатно краће, нарочито у Параћину (70 м), мада је требало рампа да одговара дужини војног воза од 340 м. Недовољна дужина рампи захтевала је померање воза у току утовара, што је, разуме се, успоравало укрцавање, а тиме и умањивало пропусну моћ железнице.
Дужина помоћних колосека на станицама такође је требало да одговара дужини војног воза. Међутим неке станице нису имале колосеке одговарајуће дужине (Врање – Владичин Хан), те нису могле да послуже за маневрисање и укрштање возова. У неким станицама није било ових колосека у довољном броју. У Прибоју, где је највећи број возова искрцаван, било их је свега два.
Скоро све станице су оскудевале у средствима за утовар и истовар (мостићима, подметачима, покрегним рампама за истовар на отвореној прузи, приборима за појење стоке, за дезинфекцију итд.) Електрично осветљење су имале станице у Београду, Лесковцу и Нишу, неколико њих је имало ацетонско осветљење, док их је највише осветљавано петролејским лампама, што је озбиљно отежавало и успоравало ноћни рад. Локомотиве и вагони су делом били дотрајали и несигурни, а није их ни било довбљно. Нарочито се оскудевало у вагонима серије К/О за утовар топова и кола. Ипак, и поред ових недостатака, уз максимално непрезање железничког особља и јединица које се буду превозиле, могло би се постићи да се свака два часа отпреми по један воз, што значи да је свакодневно било могуће отпремити по дванаест возова у сваком правцу...
видети више: >>>>>>> Концентрација српске војске
ЛеЗ 0015557
ПУШТАЊЕ ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ
(...)
У Хомољу, које је лепо у свако доба године, постоји обичај да младе девојке пуштају низ планинске потоке венчиће са хлебом и свећом како би душама умрлих показале пут до раја
Аутор: Текст и снимци Драган Боснићсубота, 24.05.2008. у 22:00
 |
| Снимак Б. Веддер |
Ретко који крај у Србији пружа тако пријатну слику људском оку као хомољска котлина окружена планинама,које не прелазе висину од хиљаду метара. Ипак, клима је ту приметно оштрија него уокружењу,а на Црном врху се често снег забели пре него на двоструковишем Копаонику. Право време за обилазак Хомоља је било који леп дан у години. Новембар обоји букове шуме лепим бојама јесени,а опало лишће пријатно шушти под ногама. Зима времешна стабла претвара у ликове из бајки по којима је овај крај познат. Лепоту пролећа најављује река Млава која је покупила воде хомољског окружења ипробила једини пут из котлине. Прати је хладан ветар горњак,који упозорава да је Хомоље посебан свет.
На улазу у Горњачку клисуру нас дочекује јутарња измаглица изнад које провирују висока букова стабла. Промиче опустела испосница манастира Благовештење у којој је некад било четири стотине монаха. Мало даље, на другој речној обали, из оштрих стена нестварно израња бела црква манастира Горњак, у којемборави неколико монахиња. Млава је поред манастира изузетно тиха,па прича о Светом Сави који је утихнуо реку да му не смета у молитвама делује уверљиво.
Од манастира се пут одваја од реке и скреће ка Крепољину. Потом пролази кроз Рибарску клисуру, покрај Тршке цркве, украшене лепим каменим украсима. Овај храм, типичан представник рашке школе градитељства (што није уобичајено за овај крај),једна јеод мистерија Хомоља. Не постоји поуздан податак о његовомнастанку иимену,али се прича да су Турци изненадили народ поред цркве имасакрирали га -затрли -па отуд назив затршка односноТршка црква. У основи имена Хомољаје, иначе,реч „хомо”,односно човек.
Култ мртвих и русаље
У пространој котлини се комотно раширила Жагубица, центар Хомоља. Иако се налази у релативно скривеном крају, нису је заобилазиле војске које су пролазиле балканским коридорима,па је често нестајала ипоново била обнављана. Током Велике сеобе народа под Арсенијем Чарнојевићем Жагубица се ибуквално „загубила“са географске мапе. Обновили су је дошљаци из околине Охридског језера, средином 19.века.
(/slika2)У Жагубици је обавезан циљ посете врело Млаве. Река извире из вртаче дубоке 22 метра. Нека нова испитивања упућују да је то само први део сифонског извора који је дубок преко 70 метара. Мештани верују да се испод Бељанице налази велико језеро из кога извиру Млава и Ресава. Најлепши извор на хомољској страни Бељанице је Крупајско врело.
Поред врела Млаве се налаземотел и локално гробље. Простране гробнице са осликаним „мерцедесима” и оделима спремним за покојнике најбоље показују колико је култ мртвих јак у овим крајевима. Дуж многобројних поточића су видљива брвна окићена машницама које су остављене душама мртвих да лакше нађу пут до куће. Постоји ритуал „отварања врата раја“њиховим душама,које обављају младе девојке пуштањем венчића са хлебом исвећом низ воду. А када се душе покојника преселе у рај,са њима комуницирају русаље које падају у транс. Привегје ритуална игра истеривања злих сила из села.
Од Жагубице до Здравца
Од Жагубице пут води до Лазнице која се налази на локалном путу ка Мајданпеку. У насељу су измешане старе куће мештана који су остали на имањима са новосаграђеним „хацијендама“гастарбајтера. Продужавамо макадамским путем ка 923 метра високој Купиновој глави, једном од највиших врхова Хомољских планина. Обрађене површине полако узмичу пред пашњацима и шумама. У нижим деловима се налазе храстове шуме. Са сваким пређеним висинским метром се повећава проценат букових стабала. Површине под пашњацима су још велике. Купинова глава је покривена травом и, како упућује и њено име,понеким купињаком. На највишој тачки се налази шумарска чека са које се пружа поглед на Мајданпек, брда јаловине, језеро Ваља Фундата, Велики крш, Стол код Бора… Невероватно је да се двадесетак километара од загађених рудокопа налази еколошки најчистији крај.
На југу је висораван Здравче оивичена нестварним каменим громадама. Здравче је једна од најлепших висоравни Србије. Покривена је травама и лековитим биљем међу којимсе издваја здравац по којемје идобила име. Један старац тврди да становници у околини осетно дуже живе због здравог окружења,па су зато најлепши део краја назвали Здравац. Када је видљивост добра,са камених громада којеокружују Здравче пружа се просто невероватанпоглед на цело Хомоље. Пре распада СФРЈ, влада Јапана је била заинтересована да на овом изузетном простору направи стационар за своје пензионере...... видети више ****
 |
| Хомоље у даљини (снимљено са пута Кучево - Витовница - Петровац н/м) Снимак Б. Веддер, 21.06.2018. |
ЛеЗ 0015537
Нема коментара:
Постави коментар