Стварносна проза и постмодерна / Мирољуб Милановић

Тамбурашки оркестар једне београдске основне школе почетком шесдесетих 20. века

ЗРАЧАК НАДЕ


Пола века је прошло у систематском испирању мозга народу, пола века су свакодневно слављене «велике победе у изградњи социјализма» ,пола века је израђиван култ једног човека до бекетовске ситуације у ставу мирно сваког четвртог маја у три и пет поподне. Треба чути ( у свом духу) завијајући звук сирене како се разлеже преко градова и поља, преко брда и планина, и видети ( опет у свом духу ), стотине хиљаде људи, старих и младих, како одаје почаст «највећем сину наших народа». Па говори, овације, цвеће ! Покољ недужног цвећа за кићење биста « највећег генија», расејаних по селима и градовима целе земље. Те слике упечатљиво говоре о начинима и методама како се до тога дошло, те слике су само видљива површина, те слике су само одраз како је деценијама изграђивано колективно лудило. Оно што се није видело, оно што је било испод, оно што је било црна дубина, био је живот, мучан и тежак, протицање времена у благој летаргији. Требало га је само видети. Ослушнути. Они чија је то дужност била, нису га ни видели ни чули.
Роман Радомира Константиновића «Ахасфер» показао је истрошеност модела: митски предложак није више функционисао. Дешавале су се промене и у руском соцреализму, пре свега на плану књижевних средстава. Отворена је тема «о младом савременику» а доминантна форма био је сказ. Руска књижевност била је још увек узор српским писцима али је јачао утицај преведних дела са запада. Отварали су се нови путеви уметничког уобличавања. Не следити их, значило је бити анахрон.
Појава приповетке «Гост» Драгослава Михаиловића 1961. сматра се почетком нове струје, назване у недостатку бољег израза «стварносна проза» . Опрека према послератној је евидентна. Уместо митског предлошка ( мотив о Јеврејину луталици у «Ахасферу» Р. Константиновића), ситуација конкретног човека ( усамљеност, сиромаштво, смрт ). Уместо херојске личности – обичан миш. Уместо узвишеног тона и поетизације у реченици – «груб» стварносни детаљ. Језик је «пресан», «сиров», често са елементима народског, дијалекатског фолклорног. Наглашена је улога приповедача.

Критика је споро уочавала програмске елементе нове школе и држала се према њој резервисано. Израсла на делима са ратном тематиком и изградњом новог друштва, сумњив јој је био тај прелаз на «стварносно», народско, колоквијално. Михаиловић је могао да буде задовољан: показао је како кафкијанску причу може сместити у препознатљив амбијент и проговорити о универзалној теми (смрт). Објавио је збирку приповедака «Фреде, лаку ноћ». Уследила су признања и понеки хвалоспев (Б.М.Михиз).

Мирољуб МИЛАНОВИЋ Пола века ћутања

Један поглед на српску прозу друге половине двадесетог века

Едиција Бранићево, Пожаревац, 2008, , 125 стр.

стр. 39 - 42

Комесари, нови-стари / Сава Дамјанов

Да ли делује анахроно ако данас, пред крај прве деценије 21. века, подсетим на Артура Кестлера који је још половином прошлог поделио интелектуалце на два основна типа: „јоги“ и „комесар“?!
Свакоме ко познаје савремену српску књижевну и културну сцену одговор је мање-више јасан, мада му не мора бити јасно да је у овом тексту поново реч о комесарима: заправо, био бих срећнији да је тема мога текста неки изузетни кестлеровски јоги којем пишем оду. А поново не зато што сам ја икада о томе писао (нисам!) него зато што су у прошлости о томе писали други; дакле, реч је о нашој готово традиционалној склоности да пре или касније припустимо у први план некакав књижевно-културни комесарски слој, који онда немилосрдно влада и управља том облашћу, као да је мала приватна фирма (наравно, има тога и другде, али овде говорим о српској сцени и њеним особеностима!).
Некада је та комесарска пракса била везана за академске кругове као центре моћи, па за комитете свих боја (и позиционе и опозиционе), најзад за кланове око издавача и часописа који су се изванредно прожимали са претходна два ентитета (та два су, пак, неком алхемијском формулом све више постајала један!): лепо је било то што су ствари биле јасне и једноставне, тј. увек сводљиве на неку идеолошку или идејно-естетску раван. Онда је наступило време одрицања од таквих недемократских начела, да би се успоставио један нови модус - по оној епској народној, „опет то али друкчије“ - у коме су елитна књижевност и култура постали својина неких наизглед отворених (а у ствари врло софистицирано затворених!) интелектуалних кружока, чији се пак заједнички именитељ никако не може дефинисати нечим дубљим од пуког прагматичног интереса. Интереса у најширем дијапазону тог појма: од утркивања у (само)хвалисању и чувању привилеговане позиције (умишљеног домаћег Олимпа), преко покушаја вредносне канонизације сопственог стваралаштва и пласмана истог диљем света, па све до дебељушкастих хонорара за наречене и ине работе, те силних путешествија исте самоизабране репрезентације на пријатељске мечеве по иностранствима. Нажалост, ни слутио нисам да ћу икада помислити а камоли рећи оно што виде и други који не играју у том колу: степен аутократије, бестидности и заслепљености данашњих комесара већи је него и у једном ранијем периоду којег се током свог (сада већ дугог) живота сећам! Наравно да највећи проблем (нео)комесарских марифетлука нису ситне овоземаљске сласти и ласти које је наречена дружина приграбила, нити неоправдана моћ, публицитет и друштвени престиж који поседује, напротив - највећи проблем је у сфери која је њима истински секундарна (мада глуме да није!) а то је тобожња вредносна канонизација наше актуелне књижевне и културне продукције. Иако сам противник сваке канонизације, посебно оне уметничке (јер уметност
је суштински полифона, разнолика, аксиолошки неухватљива), основни вредносни параметри данас су ипак видљиви - што не значи и вечни, нарочито НЕ за неко сутра, за будућност која никако неће бити нечија произвољна пројекција (по мери личних, беспризорних интереса!). Зато је свако комесарско фалсификовање стварне слике наше књижевне и културне савремености заправо осуђено на пропаст: истине ради, ти потомци Салијерија у своје лажне вредносне промоције уврсте и по неког малог Моцарта, али више као алиби који покрива њихову сопствену осредњост. Ако ме је вишегодишње бављење књижевном и културном историјом ичему научило, онда је то чињеница да су њени механизми неумољиви, да минорити пре или касније заузму своје право место (без обзира на значај који себи за живота прљавим триковима покушавају да накалеме!), док само они најве
ћи, најинвентивнији и најиновативнији перманентно привлаче пажњу генерација које долазе (без обзира колико их карикатурални комесаријати „за свог вакта“ гурали под тепих!). Како се онда догодило да поново присуствујемо саможивој и неукусној комесарској гозби, како када нас је историја лепо упозорила на ефемерност али и погубност такве праксе? Та штеточинска клика добро је информисана (нећу да кажем образована!), па јој није сасвим нејасна дубинска неутемељеност књижевно-културног статуса који ужива, нарочито из перспективе неког будућег сагледавања истине; што се пак тиче друштвено-стварносних привилегија и почасти које им такое неоправдано припадају - уверени су да ће им припадати до краја живота, на чему им уопште не завидим и заиста им од срца желим да то
кирјањинско парче колача сачувају. Јер заслужили су га, трудбенички - мукотрпно: пошто ни један јоги није хтео да прља руке нечистим, извитопереним и кривотворитељским работама, они су прихватили тај крст и попут самог Јуде (али за неупоредиво већу добит!) кренули да заваравају најпре себе, па онда и јавност. Неоспоран је трагизам индивидуалних комесарских судбина и њихових трабаната који се не сналазе у главним улогама јер су по вокацији епизодисти; волео бих да барем они цивилизованији и самосвеснији међу њима, они којима је још увек остало нешто етике и интелектуалног поштења схвате да је последњи час за отрежњење. За њихово добро (били они уистину принчеви, жабе или зле бабе!), а пре свега за добро српске књижевности и културе, која мора коначно да се развија и афирмише без лихварских диригентских палица. Сви они никако нису исти, ни вредносно ни морално ни духовно, то засигурно знам: управо зато је свака сличност са стварним људима и догађајима у овом тексту случајна и - намерна...

Сава Дамјанов*

Извор:Вечерње новости, додатак Култура, Среда 14 јануар 2009, стр. 23

ПС. Прештампавамо овај критички текст универзитетског професора Дамјанова, који је леп подстицај за постављање фундамента реалне стваралачке и немилосрдне књижевне критике, неопходне и за чишћење српских Аугијевих штала, и српске бирократске књижевности, нарочито оне наметачке, најдоминантније, и у веку за нама, и у овом веку...

Uvod u dosije: NIN-ova nagrada (001)

NINOVA NAGRADA


Početak NIN-ove nagrade , te najprestižnije nagrade za roman godine objavljen na srpskohrvatskom (tada) jezičkom području, bio je neslavan , bez izgrađenih kriterijuma, zapravo pod budnim okom vlasti, a tako će i nastaviti, uglavnom sa padovima i ponekim delom koje je iskupljuje. To nije teško utvrditi ako se pogleda lista nagrađenih romana u proteklih pedeset godina, socrealizam je bio vodeći književni pravac i te uniformisanosti srpska književnost se teško oslobađala ( ako se uopšte sasvim i oslobodila). Književna kritika još sporije. Uprkos prevođenoj, teorijskoj literaturi. Zapravo, prevođeno je i štampano ono što sistemu značajnije nije moglo da naškodi.
Prvi laureat bio je Dobrica Ćosić sa romanom «Koreni». te iste 1954. godine štampao je Ivo Andrić «Pokletu avliju» u «Matici srpskoj» Svakom iole upućenijem u kjniževne stvari je jasno da se ta dva dela ne mogu porediti. «Prokleta avlija» nadmaša»Korene»i tematski idejno, a o umetničkim svojstvima da i ne govorimo. Andrićevo delo domaša one visine o kojima je srpska kjniževnost sanjala dva veka, postajući simbol i znak. To nijedan žiri ne bi mogao ni smeo da previdi , ali NIN-ov iz 1954. i mogao je i smeo.Zato «Proklete avlije» nema ni u izboru najboljeg romana druge polovine dvadesetog veka.
Što loše počne tako i ide dok ne izgubi svaki smisao. Ćosić je nagrađen još jednom za roman «Deobe». Oskar Davičo tri puta !Danas se njegovog dela odriču i oni koji su ga nekad glasali.

Miroljub Milanović : POLA VEKA ĆUTANJA. Jedan pogled na srpsku prozu druge polovine dvadesetog veka. - Požarevac, Edcicija BRANIČEVO, 2008. 125 str. 21 cm. str. 19 - 20

O ovoj knjizi, iz koje je je naveden citat, nije se pojavila čak ni novinska vest u štampanim medijima u Srbiji, pre svega zbog istine i neizbežnih zaključaka njenog autora, koji pogađaju u srž. Jer u Srbiji, pa i u njenoj književnosti, istina još uvek nije u modi.

U modi je nešto drugo.

U rubrici UKRATKO glavni beogradski nametački list, čitaj Politika, subota, 10. januar 2009, str. 17, piše: " Ukoro NIN-ova nagrada. - Žiri za dodelu prestižne NN-ove nagrade kritike za najbolji roman u n2008. godini proglasio je najuži izbor od sedam knjiga. Ovaj izbor čine romani Aleksandra Gatalice "Nevidljivi" (Zavod za udžbenike), mVladislava Bajca "Hamam Balkanija" ("Arhipelag"), Laure Barne "Moja poslednja glavobolja" (Zavod za udžbenikke), Svetislava Basare "Dnevniik Marte Koen" (Grafički atelje "Dereta"), Radoslava Petkovića "Savršeno sećanje na smrt" ("Stubovi kulture"), Vladimira Pištala "Tesla, portret medju maskama" ("Agora", Zrenjanin), i Vladimira Kecmanovića "Top je bio vreo" (Via print).

Žiri radi u sastavu Milan Vlajčić (predsednik), i članovi Milo Lompar, Aleksandar Jovanović, Stevan Tontić i Slobodan Vladušić. Ekskluzivni sponzor NIN-ove nagrade je Telekom Srbija, a ona će dobitniku doneti 900.000 dinara. Proglašenje dobitnika NIN-ove nagrade biće 22. januara u redakciji NIN-a, a svečano uručenje ovog prestižnog priznanja biće upriličeno u Skupštini grada Beograda 30. januara, tačno u podne. - M. V."

Novinska vest dovoljno govori šta je u modi. Još ako je novinski članak potpisao i predsednik žirija (inicijali na to upućuju), alal vera.

U suštini, kako god okrenuli, Milanović je u pravu. Kad se knjiga pojavila bio je 80% u pravu, sada je 120%.

Šta to znači?

Hajte da citiramo i dalje malo, ne ove pisce koje nameću kao što su komunisti nametali svoje a sprečavali druge, pisce drukčijega mentalnoga i duševnoga sklopa.

Podsetimo se malo, podsećanje je dobro.

O ILII MOLJKOVIĆU

"...…Nisam Moljkovićeve knjige pročitao onda kada su se pojavile; načuo sam da su jednu zabranili (Ogledi iz deliktike). Čitao sam nekada, u Studentu, i u drugim časopisima, njegove tekstove... Video sam ga prvi put, u redakciji Studenta, možda 1968, možda 1970, ali se nismo upoznali. Susretao sam ga povremeno i na književnim tribinama, tj. viao; ne jednom. Kad je postavljao neugodna pitanja, u publici je bilo onih, koji bi omalovažavajuće reagovali: Opet, ti, Ilija! Na prisutne, na one koji nisu dovoljno znali o Moljkoviću, ta negativna reakcija je ostavljala negativan utisak...Činilo se da je veoma težak čovek, tj. nije bilo dovoljno vidljivo ono nevidljivo što je nosio na duši. Ponekad je uz pitanja koja je postavljao davao i detaljnu argumentaciju, koja je delovala kao cepidlačenje...
Rešim da pročitam te dve Moljkovićeve knjige....
I dok sam ih čitao, pitao sam se: zašto je odbijao da bude pisac? On, koji to jeste bio. Drugi, koji su to samo naizgled bili, ali izvikani, hteli su da budu pisci po svaku cenu. Neki od njih su živi, napravili su lepe karijere, ali kako, to oni sami nikada iskreno neće reći.Moljković je o tome, i ne samo o tome, posvedočio indirektno.
Ako je u Srbiji u vreme titoizma bilo pravih disidenata, onda je on to bio, a ne bivši partizanski komesari, niti drugi izvikani.Nije bio, naravno, jedini, ali je svakako bio ortodoksan, i zato je morao biti na meti tzv. Službe... o čemu je ostavio i nesumnjivo svedočanstvo...
Zašto se Moljković, devedesetih, kada je počeo raspad SFRJ naizgled ućutao? I na to ima direktnih i indirektnih odgovora i u njegovoj poslednjoj objavljenoj knjizi, a i u pismima koja je neumorno i argumentovano pisao, ovim ili onim redakcijama...
Ruvin Avijamov je površno poznavao život Moljkovića
Drugi čovek, Vaksman, stanovao je u susedstvu, obilazio Iliju, ponekad i brinuo u njemu. Dockan su se upoznali, da bi se mogli više zbližiti. Nosio je Vaksman svoje pesničke pokušaje susedu na ocenu, i Ilija je, ne jednom bio nemilosrdan. Moljković je bio onakav, kakav je u svojim dvema knjigama.Prestrog prema sebi i prema drugima. M. Vaksman mu je, po godinama, sin mogao biti. I zato je Vaksmanov odnos prema Iliji bio sinovski...
Bio je tarabićevac, potomak kremanskih proroka, sušta suprotnost režimlijama picipevcima, dijalektikantolozima, urednicima ondašnjih književnih listova i časopisa.
Kako se rugao sa onim što se sedamdesetih prsilo i przničilo kao pravcijata savremena proza!
Kako je nadmoćno raskrinkavao ondašnje cenzore Studenta, Mladosti, Književne reči, Politike i drugih redakcija! (Ko ne veruje, nek pročita ponovo Moljkovićeva pisma upućena ondašnjem uredniku kulture - umetnosti Politike, tj. delove Moljkovićeve knjige BEM VAM BOGA UŠUTKANOG, str. 36 - 46).
Dobro je oko i oštar jezik imao mobar javne borbe za slobodu. Arhivirao je svoja sećanja, sačuvao ih za budućnost. Imao je mnogo više stida, časti i ponosa od onih koje je raskrinkavao.
Moljkovićeva, čak i usputna zapažanja, o onom zaboravnom i pokondirenom užičkom partizanskom komesaru, o prof. dr. Radomiru Lukiću (gostovanje na Tribini 17), o profesoru R. Joksimoviću sa svetske književnosti, o M. Vlajčiću, svedočanstvo je prvorazredno.
Uspevali su i nametali se sedamdesetih i kasnije, u vremenima kada je mali broj intelektualaca suzbijao strah i ćutanje, oni koji su umeli da povijaju šije i da oslušnu želje majstora istorije, ili majstora širenja straha i ćutanja.
Moljkovićev esej Neprilično naučno jezikoslovlje, poduži tekst, odbijali su i dnevni listovi i redakcije knjiž. časopisa i listova. Moljković je o svemu tome ostavljao traga. Polazeći od svog ličnog shvatanja o odgovornosti uopšte., Moljković objavljuje Zabilješku za KONAK SV. MRAKOJEDA:
...Sproću svakojake laži što se i učilišno doćeruje ko istina o ovom vremenu, bilježim da je moj izaslanik bezodgovorno skikno - ne zaklinjem se da je baš tako - egod valjda kod kojeg nadzirnog ureivača UMIJETIKE. Oću reći: tamo - nee oko podne u prvi četvrtak, brižno sam se raspitivo za svoje roenče, ali mi je zamenica Ota Brankašević, sve u vaspitnom tonu ispovedila da je urednika KULTUR - UMJETNINE Vlaja Milančića jošte u utorak snašlo iznenadno bolovanje, pa je nee poitao dve sedmice da se izodmori od nake migrene. Kad se sve sabere, o zloj sudbi roenčeta ni do danjeg dana (1. aprila 1984) ič mi nije dojavljeno...(BEM VAM BOGA UŠUTKANOG, str. 36)

Vlaja Milančić (Milan Vlajčić).
Ota Brankašević (Branka Otašević)...
Sve ono što su o Moljkoviću pričali, oni koji su ga poznavali i viali, zbog ovog ili onog, do poslednjih njegovih dana na zemlji, usmeno predanje, nepotpuno je i obojeno na ovaj ili onaj način. Shvatio sam, na kraju krajeva, da, ako neko želi da nešto više sazna o piscu, živom, ili pokojnom, pokojnom pogotovu, mnogo je bolje da ne ispituje roake, prijatelje i tzv. poznanike i simpatizere, već da čita dela samog pisca, ako su već neka od njih objavljena. Naravno, obe spomenute Moljkovićeve knjige imaju mnogo pukotina, ali on se nije ni trudio da ih skriva.
Zatim, to je pisac kome su mnogi, mnogi, čak i njegovi tzv. prijatelji odbijali rukopise!
Na desetine redakcija je odbijalo Moljkovićeve tekstove, pa i tekst KADA NEMA POLEMIKE? I Gledišta su odbila taj tekst, obavestivši autora. Moljković je dobio obrazloženje recenzenta, i preštampao njegov faksimil u svojoj knjizi (str. 110).

Obrazloženje recenzenta

Tekst po mom mišljenju ne može da se objavi, uprkos nekim racionalnim uvidima. Način na koji je tekst napisan ne odgovara onome što se u GLEDIŠTIMA - i kad je reč o polemici - štampaju. Šegačenje i izmotavanje (recimo tačka 10), privatni obračun i aluzije u celom tekstu i sl. - ne mogu se štampati. Šteta je što na osnovu ovog materijala nemamo tekst koji je napisan na sasvim drugi način..*
Datum 4. 11. 1975. Potpis recenzenta,Dragan Stojanović
Na sledećoj, 112 strani svoje knjige Moljković objavljuje Zapis (Napomena) o večnom kukavelju (formi kao metodu) i vazda istim raznolikim gledištima (sadržini kao stavu) (iz koga navodim samo prvi paragraf).
Pred tim tako zdušno unačinjenim i u odgovorni arhiv pohranjenim razlozima nevaljalosti polemičkog teksta dotičnoga, od kojijeh bi za OOUR psihoanalita dušu dali oni o privatnom obračunu, dostaje mi da sa legitimnom ljudskom pažnjom - pre nego ću u podzemnom miru otpočinut - naprotivno onom prijestonom pažu što naglavce duma diljem podaničke misli glavom bezobzira, bezobzirno paorski zaparam tajnu krvotočinu tijeh razloga što su tak kraljevski potuljeno usajedinjeni sa ostalom tajin gmaznom tekućinom: neakcidentalnom, što se mene tiče. Kako meni, to jest, fala bogu nije dato da s pomoću drevnih svetskih sila poput kakva malog princa vodim obračune sa svakome znanom novosvetskom tajnom ciom - agencijom, niti smeram da gonetam fušeizirane ex private bojazluke i primisli što tu istočnozapadno rigaju iz ustanovine utvrde, rad bezgrešne ljubve prema devičanskoj estetici sveg rodovlja nameran sam, na rečeni bezobzirni način, makar koliko se na to rogušili i frktali spodobni boljari fenomenološke dume oformljeni, ete li ih, kao raznočini opričnici socoestetičke misli - što inače, kad je ozgo dozvoljeno kapom a doljena isplativo šakom, paušalno bruje, ruje, zuje, uje, grokću, rokću, sopću-ropću protiv svih na svetu Rusa sve bajagi na bazici trošnoga im jer čvrstorukoga socijalizma, jagmeći se na jeziku koj će slojnije i ljevše zajemčiti parijevsku nedodirnos tog jedinstva specifične umetničke forme i njezine umijetne sadržine, - radi te okotne ljubve iz koje se bezgrešno sav taj kulturpaž omaci, a i naspram svakoga ponaosobnoga mjaukenjca: sitni li sopstvenik samo jednog uma i govora - eve me s prednjom namerom (- nadležni će paragrafi: zaklanjajuć od lajave ultraleve-ili-desne stoke, gle i krasno umijeće ukućanskoga čistunca - većem kasti koliko je zla), sa namerom da gonetnem ono što i ovde tvori kao tajinstvena pojav te ljucke prirode i tih umijetnih postupaka poznatog mi suvremenog sveta - baš da bi sve na svetu što mi lično jeste znano i zaznano, na ćar psihoanalitu, izišlo na privatničke obračune. ...Itd.
Stil, kojim je sve ovo napisano, i drugo, morao je izluivati ondašnje urednike. To liči u mnogo čemu na drevni izraz proroka. Moljković je tim stilom potvrđivao smionost i zaumnost svojih zemljaka, kremanskih proroka.
Nisu bili naivni da ne shvate o čemu piše Moljković. To je bilo stremljenje istini. Na koje se nisu usuivali ni ondašnji ni najizvikaniji pisci i filozofi.
Kao jurodiv, istinski jurodiv, Boga i istine radi, a ne simulant, Moljković je nastojao da istera istinu do kraja...
Na 124. stranici knjige BEM VAM BOGA UŠUTKANOG, Moljković obelodanjuje još jedan faksimil.

Gledišta
Časopis za društvenu
kritiku i teoriju

RECENZIJA
Autor...Ilija Moljković..
Recenzent...Blagoje Jastrebić
Naslov teksta.... Kada nema polemike
Veličina teksta... 3 str.
Predložen za rubriku -
Mišljenje recenzenta/ zaokruži*/ : odbijen
Ocena / kategorija/ teksta / brojčana i opisna/... V
Obrazloženje recenzenta:
Tekst, iako posvećen zanimljivom problemu, nije moguće objaviti u časopisu kao što su GLEDIŠTA s obzirom da ne odgovara prirodi ove publikacije.
*Obavezno navesti odgovarajuću ocenu o kategoriji teksta prema:
I - odličan
II - vrlo dobar
III - dobar
IV - slabiji, ali može da se obj.
V - slab, nije za objavljivanje
Datum 16. XII 1975 Potpis recenzenta
B. Jastrebić

Nije tek tako, štosa radi, Moljković kao naslov svoje prve knjige izabrao jednu psovku narodnu. Ko je pročita pažljivo od početka do kraja, videće i uveriće se da je ovaj pisac, koji je preživljavao, baveći se drugim poslovima, redaktorskim, uronio u mutnu stvarnost književnosti svoga vremena, ali i duhovne arome, pokazujući na svoj način, kao i prevodilac Kamija, zašto nije bilo dijaloga i sluha da se čuje i drukčije mišljenje.Dobro je što je u svojoj prvoj knjizi sačuvao sva ta pisma i ostalo, za neku budućnost.
Pogledajte samo kome je sve pisao i koga je prozivao, direktno i indirektno, poimence ili po prepoznatljivom nadimku. Goran Babić, S. Rakitić, Sl. Mašić, Milisav Savić, Dragan Stojanović, Blagoje Jastrebić, Miroslav Josić, Dušan M. Bošković, Nebojša Popov, Ci, Dragan Lubarda, Dragomir Brajković, Ivana Bogdanović, A. Petrov, Stojan Subotin, Miodrag Perišić, Dragan Jeremić, S. Simonović, Aleksandar Postolović, Marija Herman - Sekulić, Milovan Vitezović, R. Smiljanić, ... i drugi.Moljković se zalagao za polemiku i dijalog. Jer polemike nije bilo. A nije je bilo, niti je moglo biti, kada se- kako je narodski tvrdio Moljković - mudro gleda ono od čega se živi (90 str. njegove knjige BEM VAM BOGA UŠUTKANOG).
U toj knjizi su prozvani - ušutkani...
...2.Polemike nema onda k a d a još nekih dvanaestak urednika, što glavnih što rubričnih, - npr. Mladosti, Studenta, Borbe, Trećeg programa...sve do Savremenika* - oćute ili odbiju onaj isti tekst - Neprilično naučno jezikoslovlje - i s obrazloženjem da neće da se mešaju u tuđe poslove - npr. u poslove Politike - za šta neki od njih reče - npr. B. Jovanović; iz Borbe - da je to i njihovim statutom predviđeno (da se ne mešaju u poslove drugih dnevnih listova). Prema tome, teza druga: u književnoj republici polemike nema onda kada se i u njoj razbaškari princip politike nemešanja, jali nezameranja, te pokrije i svaku osobnu neodgovornost; naučnu, jeste... (....)

Moljkovićeva druga teza nije bila samo teza, već aksiom.
Vreme je ovog pisca i bundžiju - kako je naslutio u fusnoti ovde navedenoj (str. 90. njegove prve knjige) nemilosrdno pregazilo.
NADŽIVELI su ga oni koje je na vreme prepoznao i žigosao hrapavim narodskim jezikom kremanskih proroka.
Kad M. Bećkovića hvali kao čoveka i pisca unapred etiketiranog kao nepodesnog za polemiku (Evropejski nevaspitan i balkanoidno neskroman, to jest eve im ga ko poručen za plemenske vrače što mekeću o monomaniji, megalomaniji, paranoji i ostalom tome njinom duovničkom provijantu, sve kao takav smatram se i osobno zaslužnim (- nagrade ne iskam) da je u Književnoj reči... itd. str. 91), sačuvaj Bože moljkovićevskih pohvala!
Ne slučajno (opet str. 91 spomenute knjige) Moljković se priseća i prerano preminulog L. Šejke, koga su prekrilili...
Moljković je, u stvari, pisao naizgled zamršenim stilom za njegovo vreme, ali njegovi argumenti, njegova naizgledna cepidlačenja su, u stvari, komunicirala sa budućnošću srpske književnosti i kulture narednog stoleća. Ovog 21. stoleća.Nijedan književni kritičar, ni književnik, ni analitičar srpske kulture i poezije druge polovine 20. veka nije tako razumno, odlučno i tačno dijagnostifikovao javnu bolest i nepriličnost tzv. naučnog jezikoslovlja.
Zato, raduj se, Ilija, jer će se novi i nepotkupljivi kritičari i ocenjivači roditi idući tvojim tragom..."

Iz knjige, romana-trilogije: Miroslav Lukić: U DRUŠTVU PUSTINJSKIH LISICA, Beograd , Narodna knjiga- Alfa, 2005, 326 str., 21 cm. (Biblioteka Napuklo ogledalo). Str. 85-93.

Ova Lukićeva knjiga je prećutana, onda kada je objavljena, kako zbog nebrige izdavača, tako i zbog mode koja je onda vladala, a koja u suštini i sada vlada. Nije i ne može biti predsednik žirija za NIN-ovu nagradu neko od sinova ili potomaka duhovnih I. Moljkovića, već neko ko će nadživeti i Moljkovićeve unuke, iako je na vreme obeležen.

Lukiću, mnogi književni kritičari u Srbiji, nisu mogli da zaborave roman "Doktor Smrt" u kojem ih je sasvim zasluženo išibao još 2003. godine.

"Pasiju po Amarilisu" roman koji je Lukić objavio ove godine niko ne spominje. A i kako bi ga spominjali književni kritičari, stasali kao titovski književni janjičari?

"ISTORIJU KAO APOKRIF", roman-lakrdiju, iliti, po prostom, bezobrazne priče prof. dr Save Damjanova (sa predgovorom Jovana Skerlića Mlađeg), takođe zaobilaze ninovi nametači.

NIN-oba nagrada - alajbegovina.

Ujdurma komunistička.Neokomunistička. Članovi žirija su pažljivo birani i odabrani nametači. Vratili smo se malo unazad... obasjali malo ... kontekst...alajbegovu slamu...

Nekad su mogli da se igraju NIN-ovom nagradom, da licitiraju, da telale, da nameću fah idiote i raznorazne skribomane, da krivotovore, i da glavnom beogradeskom ulicom idu uzdignute glave, ti jadni kritičari po volji partije, koji bi danas trebalo da se zavuku u mišije rupe...

Čuveni srpski PEN centar, "Arhipelag" alajbegovina, i dr.

Odlomak iz članka Igora Marojevića

... Kao što Srpskom PEN-u ne smeta da unutar svojih prostorija smesti jednu privatnu izdavačku kuću. Ako si član Srpskog PEN centra pa odeš tamo, možeš da se iznenadiš prizorom izdavačke kuće u međuvremenu instalirane u Srpskom Pen-u. Uđe tako član srpskog PEN-a u prostorije Srpskog PEN-a i može da pomisli: nisam znao da u Srpskom PEN-u postoji i "Arhipelag". Padne mu na pamet da se na primer okrepi kafom, kad ono - nije nije u pitanju nikakav bar "Arhipelag" nego izdavačka kuća "Arhipelag". Privatna izdavačka kuća u jednom PEN centru!

Pisac ovih redova je član i Katalonskog PEN-a ali ništa slično nikada video nije. (..... ) Možda Katalonci nisu dovoljno prosvećeni? Iskreno, pomišljao sam da se kao član i jednog i drugog PEN-a nekome požalim na sopstvenu zbunjenost različitim praksama Srpskog i Katalonskog PEN-a. Na primer, da pošaljem pismo Centrali Svetskog PEN-a i eventualno pitam da li je uobičajena praksa da u jednom PEN-centru bude smeštena jedna privatna izdavačka kuća? I da jedan visoki politički funkcioner bude predsednik jednog PEN-centra?No, sigurno nije lako u isti mah biti ambasador u Danskoj, potpredsednik najznačajnije srpske političke partije i predsednik jednog metodološki verovatno inovativnog PEN-kluba. Bilo bi gotovo nemoguće uz to se i latiti „Prosvete“. S druge strane, svestan sam ja da je moja ideja o apriornom predlaganju Vide Ognjenović za novu šeficu „Prosvete“ možda ipak račun bez krčmara. Ali, niko nije rekao da bi to bilo najizvodljivije, nego samo najpoželjnije rešenje.No, ako ona ipak ne bi imala dovoljno vremena, volje i prostora da se bavi prosvećivanjem i iz okvira „Prosvete“, možda bi toga mogao da se lati Gojko Božović, glavešina „Arhipelaga“ instaliranog sred PEN-a. Značaj te izdavačke kuće bio je apsolviran još pre nego što je bio ustanovljen. Ako „Arhipelag“ za njegovo sprovođenje nije preporučivao sopstveni staž, jeste predlog Srpskog PEN-a da se taj poduhvat poveri „Arhipelagu“. U sazivu Vojislava Brajovića, Ministarstvo za kulturu Republike Srbije je odobrilo zamašna sredstva „Arhipelagu“ za sprovođenje izdavačkog poduhvata pod naslovom „Sto slovenskih romana“. Uzgred, član komisije za izbor deset srpskih romana za međunarodnu ediciju „Sto slovenskih romana“ objavljenih posle pada Berlinskog zida bio je, neverovatno, i Gojko Božović. Kao što je bio član saveta Sajma knjiga kada je apsolvirano da njegova izdavačka kuća treba da dobije mesto u srcu partera Sajma knjiga. Unapred se može reći da bi najprirodnija moguća slika bila da, ko god o tome odlučivao, na sledećem sajmu knjiga Božović nastupa na jednom te istom štandu, i kao glavešina „Arhipelaga“ i kao glavešina „Prosvete“?No, možda on uopšte ne bi želeo da bude i glavešina „Prosvete“. Moje ideje se u tom slučaju iscrpljuju: na to mesto sam, kao poslednje rešenje, unapred spreman da predložim samo još jednog potvrđenog prosvetitelja. U pitanju je, na kraju krajeva, čovek dovoljno upućen u tekuće javno apsolviranje principa privatizacije „Prosvete“: Žarko Obradović koji je ovih dana uostalom dao sijaset izjava o poželjnom modelu privatizacije „Prosvete“. Osim toga, posredi je bezuslovno najuspešniji mogući domaći prosvetitelj: taj je postao ministar prosvete čak pre nego što je valjano savladao srpski...

----

Izvor: http://www.elektrobeton.net/strafta.html#61

Уметност по укусу лобија / лични став

БОРКА БОЖОВИЋ, ИСТОРИЧАР УМЕТНОСТИ, УМЕТНИЧКИ ДИРЕКТОР ГАЛЕРИЈЕ ХАОС
Уметност
по укусу
лобија
_ Да ли вам је тај активизам у Демократској странци донео извесну предност
као галеристи?- Искрено - не бих рекла. Лошије сам прола него што би се претпоставило. Кад је Министарство културе водила Демократска странка, од 14 програма с колико сам конкурисала у Министарству, средства су ми одобрена за један. Није ми понуђено ниједно
место у неком од управних одбора, ни у једном жирију или комисији, ни у каквој другој врсти културне делатности. То не сматрам скандалом већ одразом нашег менталитета.
_ Али ваше искуство је могло да буде од опште користи?- Оно је било од опште користи мојим ангажманом у дипломатији. Али, ваљда сам ја једина
особа која је у пола мандата враћена јер је превише радила. Можда сам била сувише амбициозна на плану представљања наше културе у иностранству, радила сам на мењању тако поразног имиџа Србије.
_ Да ли је сад наступ Србије у свету на културном плану побољшан?
- Још смо сувише инертни. Култура је најјачи бренд, али то нису препознала министраства
културе и иностраних послова која би морала заједнички, тимски да раде на том плану.
Још опстају на нашој културној сцени одређени кланови, постоје лобији који диктирају и
одређују ко ће где да иде да представqа земљу. Све се то обавља у истом затвореном
кругу људи. Тај сегмент није довољно демократизован, па отуд није ни транспарентан.
_ Па лобији постоје и у свету...
- Али није добро да увек иста група одлучује, да вани излажу увек исти уметници. А и јавност дебело дрема кад не реагује на очигледан сукоб интереса. Недопустиво је да помоћник министра културе сам себе именује за комесара или селектора Венецијанског бијенала. Не говорим о његовој компетенцији, о томе не судим. Ако је сукоб интереса да ја будем у Управном одбору Културног центра зато што водим приватну галерију, онда је сукоб интереса пар екселанс кад помоћник министра себе именује за селектора
или комесара једног меународног наступа Србије.



Извор : Вечерње новости, Београд, 24. 12 2008, Културни додатак, стр. VII. Из дела интервјуа С. Поповића са Борком Божовић

Milenko Vesnić, poslanik Kraljevine Srbije u Parizu.. / .Đorđe KONIKOVIĆ

U subotu 8 nov u 19h30,u donjoj sali Crkve Sv Sava u Parizu,povodom 90 god od kraja I Sv. rata, susret :Milenko VesnicPoslanik Kraljevine Srbije u Parizu (1903 - 1920). Govore :Predrag Simic, ambasador,Stanislav Sretenovic, istoricar.Tom prilikom biće predstavljena knjiga Dr Milenko Vesnic grandseigneur srpske diplomatijeautor : Radoslav Vesnic mladjiEd Prometej, CSES, FPN, Bgd 2008. Vise o knjizi na www.prometej-beograd.rs/index.html

P.S. :- 3 nov 08, u ambasadi Srbije u Parizu, poceo je postupak prikupljanja podataka za izdavanje novih biometrijskih pasosa.Obzirom na slozenost postupka (fotografisanje, otisak prsta, el. potpis) i neophodnost posedovanja odredjenih ličnih dokumenata,raspitati se u ambasadi. Vise o tome na www.personalmag.co.yu/?p=3561

- 11 okt 08, ambasadori Makedonije i Crne Gore napustili su Srbiju obziromda su njihove države priznale Kosovo.Istoga dana, ambasadori Srbije su napustili te države.Postavlja se pitanje : šta se ovim dobija ? Više o tome na Google :"vracanje ambasadora".

- Srbija jos uvek otplacuje kosovski dug. Radi se o dugu koga je NB SRJpotpisala pre 1990. Ukupan kosovski dug iznosi 1,3 miliarde dolara aovogodisnja rata iznosi 92 miliona dolara. Postoji misljenje da bi prestanak otplate duga značio priznanje Kosova.Više o tome na Google :"kosovski dug".

- I have a dream. Pre dva dana, u USA, ostvario se san Martina Lutera Kinga.Više o tome na Google "Obama"

Đorđe KONIKOVIĆ

Thank you Oliver Stone!Good buy G.W. Bush! / Đorđe Koniković

Ovih dana, u Francuskoj se daje film W. - L'improbable president (režija Oliver Stone).

Film opisuje život američkog predsednika (Georges W Bush), njegove neuspehe,frustracije, i večitu želju da se pokaže i dokaže ocu . . .

Saznajemo kako su u Beloj kući donošene odluke koje su u crno zavile milione ljudi.Vidimo ljude koji okruzuje Busha : Dick Cheney, Condoleeza Rice, Karl Rowe,Donald Rumsfeld . . .

Ljude koji su lagali da Irak ima oruzje za masovno unistavanje, da je SadamHusein povezan sa Al Kaidom,da Irak poseduje Antrax . . .

Film je utoliko jači što ga je radio Amerikanac.

Thank you Oliver Stone.

Good buy G.W.Bush!

Đorđe Koniković

Трагом једног морала : тројац Чудић, Богутовић, Краљ...

Трагом једног морала

Награда „Госпођин вир“ је установљена почетком 2008. године, од стране Центра за културу - Пожаревац и Едиције Браничево - Пожаревац, и биће додељена по први пут у 2009. години. Текст конкурса награде „Госпођин вир“, објављен је у културном додатку „Политике“ (субота, 07.06.2008 године). Непуне, две недеље, након објављивања конкурса књиж. награде „Госпођин вир“, „Вечерње новости“ у рубрици културе (субота 14. 06. 2008. године), објављују текст – разговор, новинара Драгана Богутовића „Шта је писац без колајне“, вођен са Господином Предрагом Чудићем. Текст је посвећен „инфлацији књижевних награда“ у Србији. Критикујући праксу додела књижевних награда, оспоравајући вредност истих (осим Мешине и НИН- ове), новинар и писац Господин Чудић, на неких деведесетак редова у тексту „Шта је писац без колајне“ на веома ружан начин „ударају“ по награди „Госпођин вир“, која још увек није додељена? У име кога? Чему?
Има се утисак да је тај текст писан због поенте - у којој су се и новинар Богутовић и Господин Чудић обрушили на књижевну награду, „Госпођин вир“, која још није ни додељена!
Реагујући на текст поменуте господе, у разговору са уредником културе „Вечерњих новости“, госпођом Миљаном Краљ, указао сам јој, на шта мени, као јемцу књижевне награде „Госпођин вир“ личи текст „Шта је писац без колајне“, те да је веома ружно, да се деведесет редова новинаревог текста, „праве“, да би се „кола сломила“ на тек основану и још увек недодељену награду.
Уредник културе „Вечерњих новости“, Госпођа Миљана Краљ, се у разговору са мном, није сагласила са мојом тврдњом, тврдећи да је новинарев текст писан да би се скренула пажња на проблем додељивљања књижевни награда у нас. У истом разговору, Госпођа Краљ, је помињући самоиницијативно Закон о слободи штампе, предложила да објави мој текст који би био написан на петнаест редова, а потом, кад сам јој ипак, скренуо пажњу да је суштина спорног текста таква да се практично деведесетак његових редова, своде на исмејавање награде „Госпођин вир“, Госпођа Краљ, је подигла „цензус“ обећаних редова за објављивљање на тридесет. Договор је постигнут између мене (јемца награде) и Уредника културе „Вечерњих новости“ – тридесет мојих редова, за објављивљање на истом месту на коме је објављен споран Богутовићев текст. Госпођи Миљани Краљ послао сам крајем месеца јуна, 2008. године текст „Мушка менструација“, и Госпођа Краљ ми је у телефонском разговору потврдила да је примила текст.
Потом следи несвакидашња „акробатика“: иако ми је Уредник културе „Вечерњих новости“, Госпођа Миљана Краљ, дала чврста уверавања да ће текст објавити, то се не догађа. У телефонском разговору, Госпођа Краљ ме уверава, да чека новинара (Господина Богутовића, који је отпутовао на одмор) да се посаветује са њим око мог текста (?), шта јој је чинити. Потом, Госпођа Миљана Краљ путује на одмор, сазнајем, приликом једног позива редакције културе „Вечерњих новости“. Опет чекање.
Крајем месеца, августа, 2008. године, у телефонском разговору, са Госпођом Краљ, уредница ми саопштава да је новинар Богутовић, опет отпутовао на одмор, те да јој се јавим првог септембра. То и чиним.
Првог септембра Госпођа Краљ, опет у телефонском разговору, константује да у мом тексту „Мушка менструација“ има реченица, које би требало „умити“ или одстранити, „реченице које ударају испод појаса“ (цитат Госпође Краљ), да би га објавила. Одговорио сам, да је то проблем који се тиче највише мог имена, и да ће се евентуални читаоци таквог текста смејати самом аутору. Најпосе, какав је текст новинара Богутовића (погледати сам почетак тог текста, као и редове посвећене књижевној награди „Госпођин вир“)?
Госпођа Краљ ме је учтиво замолила да се чујемо, опет за два дана да се консултује са новинарем Господином Богутовићем, шта јој је чинити?
Моја завршна константација са Уредницом Краљ, садржавала је мој став да је најбоље да мој текст „Мушка менструација“ објаве „Вечерње новости“, те да одлагања штете самим „Вечерњим новостима“, а не мени, јер сам намеран да свој текст и текст новинара, зарад истине, објавим у часопису „Браничево“. Госпођу Краљ, је занимало, који ћу текст објавити у часопису „Браничево“? Одговорио сам јој, да немам намеру да мењам свој текст „Мушка менструација“ и да се држим своје џентлменске речи, а и њеног обећања да ће га објавити у обиму договореном, дакле, ни у чему измењен текст од тридесет редова.
Након свега, Госпођу Краљ, нисам више могао чути. Неколико мојих позива њеног броја, беху узалудни. Схватио сам да реч Госпође Краљ вреди колико и врбов клин. То не треба посебно доказивати. Обећање које ми је дала, она није испунила. Текст није објављен. Тако је рубрика културе „Вечерњих новости“ са Уредницом Миљаном Краљ, постала полигон за елиминацију и одстрел нових културних иницијатива, на коме се може свако испљувати, без права на одговор. То су „Вечерње новости“! То је слобода штампе „Вечерњих новости“, или, пак слобода Госпође Краљ, коју она тако подразумева.
Не имајући начин, за другачију реакцију након свега, као јемац награде, настојим да забележим „ту њихову врсту беспримерног бешчашћа“ на најбољи могући начин, објављујући прво текст „Шта је писац без колајне“, новинара Драгана Богутовића, а одмах до њега и неизмењен мој текст „Мушка менструација“.
Нека читаоци просуде ко је у праву!

Александар Лукић

«МУШКА МЕНСТРУАЦИЈА»

Болест позната у североисточној Србији по имену «Мушка менструација» лечи се, кажу, очас помоћу бајалица. Младунци мишева удављени у зејтину (у коме одстоје четрдесет дана) древни су лек у истим крајевима за лечење алкохоличара. По две капи тога лека дају се болеснику на дан у року од две недеље и захваљујући тој терапији човек батали алкохол. Савремени човек у овакву врсту лечења не верује, али у томе каткад и лежи трагедија човека. Како се лечи једна друга «болест» наше културе и књижевности, познатија под именом «инфлација награда», може се видети у тексту Г-дина Драгана Богутовића „Шта је писац без колајне“ вођеног са писцем, Г. Предрагом Чудићем. У том тексту подвргнуте су беспоштедној критици 337 награда у Србији. Разговор има смисла и остао би у племенитом настојању саговорника да се на крају није свео на исмевање и ругање једне тек основане и још увек недодељене награде „Госпођин вир“.
Чудић „Госпођином виру“, посвећује верујем не случајно несебичну пажњу, две недеље након објављивљања огласа о награди. Ажурност новинара „Вечерњих новости“ и писца, дојучерашње екселенције да «вреднују» још недодељену награду, мора се признати, увесељава. Који је мотив? Чему и у које сврхе служи сумњичење и дезавуисање унапред једне књижевне награде? У име кога врле јуноше кривотворе чињенице из огласа о награди? Чудић у пропозицијама о додељивљању награде поред „изазовности имена“ трага и за «плитком материцом» награде, те књижевне сусрете «Бездана уметност», покрштава у „Бездан уметности“, а цитат из пропозиција о награди не цитира коректно, већ по властитом ћеифу. Што је још тужније, писац моралиста не зна ни о чијем је цитату реч. Не сматрам за неуместан савет, препоруку, новинару и писцу, да посете најближу библиотеку и упознају се са цитатом једног од значајних писаца међу Србима. Учење не боли, а и што шта о моралу код истог писца могу пронаћи. Најпосе, конкурс о награди није објављен „у једним новинама“ , већ у културном додатку „ПОЛИТИКЕ“, 7.06. 2008. Уз екселенцијине „савете младом писцу“ проглашене за „заједничко добро“ од стране новинара, додајем питање: да ли је могуће да разуман човек не зна шта му ради лева, а шта десна рука? Како се лечи болест трагача за «плитком материцом», писцу ових редова није познато, но као јемац књижевне награде «Госпођин вир» зна да се «Мушка менструација» лечи очас – бајалицом.

Александар Лукић

Šta je pisac bez kolajne

PISAC bez nagrade je kao selo bez crkve. Selo bez crkve je kao žena bez oblina. Žena bez oblina je kao ptica bez krila. Ptica bez krila je kao pisac bez nagrade. A naših pisaca puno nebo, "lete laki, krilati i svešteni" baš kao i Aristofanove ptice.Ovako je Predrag Čudić završio svoje "savete mladom piscu", namenjenih nadolazećim perima, a povodom inflacije književnih nagrada u nas.Čudić je jedan od retkih, verovatno i jedini pisac koji se pozabavio, na ironičan način (a kako bi drugačije?!) ovim kulturološkim fenomenom koji dobija sve veće dimenzije i kao da mu nema kraja. O tome Čudić, inače veliki prijatelj Danila Kiša, za "Novosti" kaže:- Gotovo je dve decenije prošlo otkako smo u jednom društvu raspravljali o tome da li bi bilo pametno ustanoviti nagradu "Danilo Kiš". Smatrajući da nam preti najezda nagrada, to se već tada moglo primetiti golim okom, kao Pekićevih skakavaca koji će pojesti zauvek ono najvrednije, samu suštinu literature, bio sam protiv te ideje kao dopisivanja još jedne nule u inflaciji populističkih ideja. Nagrade su bila prateća pojava sveopšte inflacije: rodoljublja, herojstva, šovinizma, divljeg kapitalizma, kalašnjikov muzike, slobode nasilja svake vrste, inflacije lažnih vrednosti u svim domenima. Kao krunski simbol i najava svega što nas čeka pojavile su se početkom devedesetih novčanice sa likovima naših najvećih romantičara, Vuka, Njegoša, Đure i Zmaja, prva je imala pet, a poslednja 11 nula.O tome je 1994, Čudić napisao tekst "Srpski romantizam" želeći da skrene pažnju na, kako ističe, neprirodan brak i neizbežnu tragediju srpskog romantizma po drugi put među Srbima.- Pisac i novac, kada je to bila dobitna kombinacija?! Uprkos zdravom razumu romantizam je bujao, a s njim i nagrade, kao korov, kao ambrozija, za besmrtnike hrana, a za smrtnike bolest. U knjižici "Praktikum", velika berba lovorika 2001, popisao sam abecednim redom 387 nagrada. Ali, ako je neko pomislio da je to krajnji domet našeg "romantizma", vara se. Zemlja je sve manja, nepismenost sve veća, standard sve niži, tiraži sve bedniji, a nagrade kao skakavci padaju s neba.Kada se od pomenute cifre oduzme 65 nagrada od kojih su se neke ugasile, a veći deo ostale drugim sredinama, a doda petnaestak novih koje su u poslednjihnekoliko godina osnovane, dolazimo do pouzdanog podatka - da u zemlji Srbiji danas postoji 337 književnih odličja! Nije sporno da nagrade imaju svoj puni smisao: skreću pažnju najšire javnosti, čak i onih koji sa knjigom nisu "na ti", na ovenčana dela, stvara se pozitivna atmosfera oko pojedinih autora i naslova, mladi pisci dobijaju krila za nove spisateljske poduhvate, a oni stariji potvrdu o važnosti i značaju njihovih opusa. Najveća priznanja bez sumnje utiču na povećanu čitanost, odnosno tiraž. To se pokazalo i ove godine, u slučaju Dragana Velikića, čiji je roman "Ruski prozor", na krilima dve naše najprestižnije nagrade, NIN-ove i "Mešine", za nekoliko meseci doživeo čak 12 izdanja.Ipak, neprestano uvođenje novih "povelja" i "kolajni" može (ako to već i nije) da se izvrgne u svoju suprotnost i da se u suštini plemenita namera pretvori u banalno zadovoljavanje književnih sujeta ili oduživanje međusobnih dugova, s obzirom na to da se u žirijima često nalaze ista imena. Pri tom, imajući u vidu da se nagrade dodeljuju svake godine, izvesno je da svaki iole ozbiljniji pisac može da računa bar sa po jednim priznanjem, iako je u dva postojeća udruženja književnika zvanično upisano oko 1.700 pisaca!
Da se nagrađivanje širi poput korova pokazuje i najava novoustanovljene nagrade "Gospođin vir", obelodanjene kao oglas ovih dana u jednim novinama.- Pomislih, dobro, pošto je prema mišljenju pobornica nekih ženskog pera srazmerno mala nagrađivanost ženskog pisma, neka bude jedna tako izazovnog imena "Gospođin vir" - kaže Predrag Čudić. - Kad pročitah propozicije nagrade, shvatih da se bez nje zaista nije moglo, te da bi svi spiskovi naših lovorika bili plitki i kusi bez "Gospođinog vira". A ta nagrada je: "antibirokratska, godišnja, za najbolju knjigu poezije, roman, esej/ogled. Nagrada se dodeljuje prvenstveno pojedincima koji se u svojim delima suočavaju sa umnim i duhovnim naporima, mističnim iskustvom i pesničkim lavirintom. Nagrada se dodeljuje autorima koji umeju da ožive naše dubine, da siđu u mistične virove, i da po cenu napora daju delo koje ima svu draž novine, pa i ono smešno trzanje zbilja sapetih spregova". Nagrada se dodeljuje u okviru književnih susreta "Bezdan umetnosti".Nisu li taj "Gospođin vir" i taj "Bezdan umetnosti" dovoljan povod za ponovno podsećanje na naše žalosno siromaštvo, blago nama, pita se Čudić i citira stihove Duška Radovića: "Bilo je kasno leto, zemlja se smanjila bitno, na leto i na sve to, nagrade sipile sitno".

ZAJEDNIČKO DOBRO. MEĐU Čudićevim "Savetima mladom piscu" je i ovaj:- Budi kao kavez koji traži pticu, lovi i ulovićeš je. Ako je, recimo, ugledni pisac zaboravio da je primio neku datumsku nagradu, pa se još time i hvali, ne smej mu se i ti ćeš biti takav kad postaneš institucija. Sakupljaj najbolje govore nagrađenih pisaca, moraš imati svoju antologiju njihovih beseda, to je blago. Trudi se da budeš među prvima koji čestitaju slavodobitniku, da ne kažu da si zavidan. Ne izbegavaj svečane dodele i ručkove, uvek je dobro da te tu ima. Šta ima lepše u ovakvoj apokaliptičnoj sredini nego nagrađivati i biti nagrađen. Budi ozaren srećom drugih to je i tvoja sreća, literatura je zajedničko dobro."

Dragan BOGUTOVIĆ

- - - - - - - - - - - - -

Позивамо посетиоце овог Блога да објаве своја мишљења о овом скандалозном случају. Молимо да то учине под својим правим идентитетом. Јер то је једини начин да реговања и мишљења буду објављена на овом блогу.

Ljubomir Simović pod bombama / Simović - Koniković

Utorak 6 april. . .

Na ulici prava bozanska svetlost, kao da je neki veliki praznik,prepun prastanja, blagosti i darova. Sveta je u Knez Mihailovoj ulici tako mnogo, da je tesko probijati se kroz masu. Preko puta zgrade "Progresa", ispred knjizare "Sumadija", preko mora ljudskih glava, vidim visokopodignutu sliku Slobodana Milosevica, zakicenu srpskom trobojkom i zelenom grancicom. Kad pridjem blize, vidim da letvu sa tom visoko podignutom slikom drzi neki covek, koji, pred trafikom, drezdi u dugackom redu za cigarete !Da li ce taj nesrecnik ikad shvatiti da nad glavom, okicenu trobojkom i zelenilom, nosi sliku coveka koji ga je i postavio u taj ponizavajuci red, a koji ce ga sutra poslati u rov, a prekosutra mozda i u grob ?

Sreda 7 april. . .

Na transparentima, i po zidovima, ispisano je mnogo parola i poruka zasnovanih na seksualnim simbolima i motivima. Klintonova afera sa Monikom Levinski ne prestaje da obilno hrani ovu vrstu maste. Pored Klintona i Monike, pisci ovakvih poruka najcesce "komuniciraju" sa Medlin Olbrajt : Olbrajtova, kucko stara, tebi treba srpska kara !Onaj ko je ovo napisao potpuno je smetnuo s uma mogucnost da bi ta mocna kara, srpska ili bilo cija, mogla Olbrajtovoj da priredi zadovoljstvo i uzivanje. Zanimljivo je da se kod nas erotika i seks neretko dozivljavaju,pa i koriste, i kao oblici torture, kazne i osvete. Falusom se preti kao najstrasnijim cudovistem. On je degradiran, i stavljen u red sprava za mucenje. Umesto da bude simbol potencije, generativnih sila, plodnosti,radjanja i razmnozavanja, on treba da muci i nanosi bol, da vredja, kaznjava i ponizava. On je pretvoren u stub srama i mucenja, koji se i ne seca da jenekada bio stub zivota....*

________

* July 14, 2008 2:23 pm

Saljem vam 2 kratka pasusa iz knjige Ljubomira Simovica Guske u magli

(Dnevnik 24 mart - 15 jun 1999), Bgd 2005, 199 strana.

Dopalo mi se (i hteo bih da podelim sa vama) sta pisac

vidi i belezi u Beogradu pod NATO bombama godine 1999

Đ. Konikovic

Zabranjen ulaz - Robert Sole

Pre neki dan, na Svetoj Gori Atosu, uzbuna ! Na poluostrvu nadjene četiri žene !Uzevši im po 4000 E da bi ih prevezli iz Turske u Evropu, neki Ukrajinci su ih iskrcali na Svetu zemlju gde je pristup zenama zabranjen.Nema ni koza. Tolerisane su kokoške, čija jaja služe za ishranu 2 000 monaha i za ikonopisanije. Četiri Moldavke su u pritvoru. Prema zakonima Monaške Zajednice, upisanim u Grčki ustav i u Lozanski ugovor (1923), one rizikuju godinu dana zatvora.

Kako objasniti imigrantima da je ulaz na Atos zabranjen ženama, a da je ulaz u Evropu zabranjen svima?

Robert Sole, Le Monde 27/05/

Preveo na srpski Đorđe Koniković