ОКУПАЦИЈА СКЗ
Када се буде писала историја најновије српске књижевности, када се изврше ревизије које су неизбежне, постаће популарна једна књига нашег колеге професора Пузића, из Новог Сада, који је пишући о трагичној судбини и ликвидацији старог др Стефановића, песника и културног прегаоца и ратног комесара СКЗ, показао, донео документа, указао - на оно што шира српска јавност не зна,или не жели да сазна...
"Код Сервантеса постоји једна прича о томе како ловци хватају хермелина. Дотерају га до блата, и пошто би он пре умро него испрљао своје бело крзно, пушта да буде ухваћен. Постоји ли у овој причи нека паралела са поетским бићем, са оним мотивом снега којем се изнова враћате?
„На белом свету” одвија се наш живот, па и природна манифестација снега. Снег се исто рађа. Чим се упрља, нестаје... "
*
Кога занима - ова врста интервјуа? Могу се извести и неке друге аналогије...Ако је Интервјуисани незадовољан "новом цивилизацијом",нека се "врати" у "стару" из које је и дошао...Ако су му "везане руке", нека оде одатле где је сада, већ дуго он стоји као ЈАЗ,ту где је... Дакле, Интервјуисани је трајнији од снега, и ... да ту станем...
Из СКЗ би требало да ОДУ, сви ти људи, тамо, које је избацио титоистички "поводањ" или поститоистичка инерција... Доста је било. Има бољих и боље од овог...
Два истргнута фрагмента плус
Шта вам значе топоними попут Београда, Топчидера или Мораче, којима се често враћате?
Морача је почетак мог емотивног, значи духовног живота: река, земља и манастир. У Београд се узиђујем, из дана у дан, готово пола столећа. Београд нас обликује својим својствима – свако добије шта заслужи... Мени је запао Топчидер – да у њему ослушкујем себе и свет. У њему живе платани-песници, а Жетелица се ипак определила за мене....
---
....Кад су га одводили на губилиште, Сава Шумановић је тражио да се окупа. То је чистота вишег реда... И тиме узбуђује, покреће мисао импулсима детињства и с погледом на снежне даљине све до Северног пола... Давно сам слушао причу Старице Миље „о два највећа усамљеника на белом свету” – били су то човек и вук. Они су и сада један наспрам другог у белом пространству. А хартија шта је до велика и чиста снежна пустиња коју ћемо населити и обележити својим духом и словом. Зато не напуштамо папир и мастило.*
Бела ТУКАДРУЗ
__
* Извор:среда, 14.10.2020. у 20:15 Марина Вулићевић
ИНТЕРВЈУ: ДРАГАН ЛАКИЋЕВИЋ, књижевник. -Нова цивилазација је окрутна Прети опасност књигама и њиховој меморији. У архитектури савременог становања, дневни боравак не предвиђа полице за књиге
Подвукао сам...Треба то повезати са помињањем оних топонима, једног "каријерног Србина и писца", који се хвали оним чега би се неко други постидео. Типично црногорски. Интервјуисаном је "допао", сам каже који топоним; и он, што је и очекивано, тај топоним неће напустити до суђенога дана... итд. А папир, човек и вук, мастило и пустиња су ту само некакви реквизити за наивне..
( 15.10.2020. 07.14.16 )
