Zabranjen ulaz - Robert Sole

Pre neki dan, na Svetoj Gori Atosu, uzbuna ! Na poluostrvu nadjene četiri žene !Uzevši im po 4000 E da bi ih prevezli iz Turske u Evropu, neki Ukrajinci su ih iskrcali na Svetu zemlju gde je pristup zenama zabranjen.Nema ni koza. Tolerisane su kokoške, čija jaja služe za ishranu 2 000 monaha i za ikonopisanije. Četiri Moldavke su u pritvoru. Prema zakonima Monaške Zajednice, upisanim u Grčki ustav i u Lozanski ugovor (1923), one rizikuju godinu dana zatvora.

Kako objasniti imigrantima da je ulaz na Atos zabranjen ženama, a da je ulaz u Evropu zabranjen svima?

Robert Sole, Le Monde 27/05/

Preveo na srpski Đorđe Koniković

Skupi izbori (2008) - Đorđe Koniković

Molba Republicke Izborne Komisije (RIK)

povodom glasanja nasih gradjana u inostranstvu

(1)Troskovi sprovodjenja izbora u inostranstvu (2) su veoma visoki, jer, neke politicke partije koriste zakonsko pravo da salju na sva biracka mesta, o drzavnom trosku, svoje predstavnike da kontrolisu izbore. Što ovoga puta znači da 22 partije mogu da šalju, o državnom trošku, svoje predstavnike na 65 biračkih mesta širom sveta. Mogući teorijski trošak je oko milion evra (3)Polazeci od interesa svih gradjana i poreskih obveznika da se svaki javni rashod smanji na razumnu i opravdanu meru, RIK moli partije da iz sopstvenih sredstava nadoknade troškove prevoza i hotela svojih predstavnika ili da za svoje predstavnike predlože srpske državljane koji žive u inostranstvu.(1)

- U vreme SFRJ nasi gradjani nisu imali mogućnost da glasaju u inostranstvu(2)
- Ovi troskovi se finansiraju iz budžeta drzave (3)
- 22 partije x 65 biračkih mesta = 1430 predstavnika x 700 E po osobi =1 001 000 E (estimacija)

Đorđe Koniković

Београдско огледало (001)

милисав каменорезац из ужичке
чаршије и мија павловић из космичке чаршије

(увод и крај из истоименог чланка)

Поводом награђених песама Мије Павловића пустила је "Република", у свом прошлом броју напис у коме је изражена недоумица:писац чланка вели да песме Мије Павловића не разуме, и да га оне опомињу на трабуњања, некога чика Милисава каменоресца из Ужица. Једно је питање: какве су по свом песничком својству песме Мије Павловића. То је питање књижевни жири решио на тај начин што је песника наградио и то са 100. 000 динара. Је ли жири био у праву?О томе ће се несумњиво дискутовати, јер наши књижевни жирији нису непогрешиви.
(....) Поезија и уметност дочаравају душевна стања, која могу бити и јасна, и мање јасна. Главно је да сама поезија буде "претходни подстрек нашем душевном раду".
Питање је, дакле: да ли је нечија поезија успела да буде тај чулни и духовни подстрек, . како тврди и тражи Валери. Поезија располаже, за такво шта, ритмовима, сликама и безбројем чулних наговештаја. Ако је поезија успела да нас доведе у надахнути плес чулних података, она је постигла оно што се од ње тражи.
Да ли је Мија Павловић прави песник те врсте? Валери и Елиот велики су несумњиво. Је ли Мија Павловић збиља велики? Је ли пуки имитатор? Он се много угледа на Елиота. Елиот је и груб и префињен. У Елиотовим ритмовима жуборе прастаре песничке слутње па се нагло и неочекивано разјаре у најчистију мађијску лепоту. Мађија никад није била посве разумљива. Она је одувек захтевала извесну нејасност, да би могла што сигурније дејствовати. Свако доба тражи своје мађије, бар у уметности. Не верујемо да их је оно, у нас у довољној вери нашло у Мији Павловићу. А ли о том потом. Зоран Мишић мисли да је мија Павловић збиља велики, ѕбиља наш Елиот. Он је то и написао. у "Новој мисли". Проблем треба кренути са те мртве тачке.

2. фебруар 1954.

Станислав Винавер