( ....)
Дуго нисам могао да се средим тог поподнева; хтео сам да читам, али сам мислио на концерт Вивалдија, који ћу вечерас пропустити, путујући са шверцерима фармерки for Italy. Помишљао сам да телефонирам М-ну и замолим га да ми сачува један програм - онога што ће бити извођено на том концерту. Затим, тај пут; дошао је нагло (у друштву Црногораца и Мораваца). (Имам утисак да нотирам сасвим безначајне ствари; мој отац је стигао у Трст при крају Другог светског рата, као официр; ја - као потенцијални шверцер. Много тога сам одложио на неодређено време; семинарски рад о "Дневнику о Чарнојевићу", оставио сам за неко друго време. Сећао сам се како ме је на часовима проф. Вученов гледао са дивљењем и говорио да што више пишем...
Нешић и још два млада књижевника стојали су на ходнику крај прозора. Неш ме поново питао: "Идемо ли for Italy?" Затим нам је пришао неки високи младић у зеленој ветровци и упитао ме без увода:"Јеси ли освојио Жизелу?" Пошто нисам сматрао за сходно да одговорим сасвим непознатом типу на ту врсту индискретног њушкања, он се извинио. У студенсткој мензи сретох једну познаницу чијег брата добро познајем. Чуо сам да је пао на једном од тежих обимних испита, али то нисам спомињао. Ручао сам за столом за којим је већ седела једна црномањаста бруцошкиња са очима као у срне.
...Сад је тачно петнаест часова, и ја осећам топлину у души од оног руменог домаћег вина (које ми је брат донео недавно). До поласка на факултет има скоро читав сат, тамо ме чека Неш. Ево, нестаде и светла. У соби је полутамно, као у тужној души Дантеовој док писаше Vita Nuova.....
______
* = извор: Из необјављених забележака (1973)
ЛеЗ 0015979
ДЕЦЕМБАР 1973.
Препознаћете их међу хиљадама, то су махом сањари, потенцијални месечари, они који су главом лупили о зид. Њихов поглед је таман, пун дубоког саучешћа. У парковима, у бископским салама, у аутобусима, на концертима, где врви од разноликог и леполиког света. Заљубљени су у неку узвишену лепоту у себи, готово апстрактну: живећи један сасвим прозаичан живот пун летаргије, они сањају о некој лепотици, о богаству и слави, а немају храбрости, кад се нађу са неком лепотицом у очи, да нешто предузму. Сањају о великим љубавима и делима, а када треба да их изврше повлаче се још дубље у себе и своју инфантилну самоћу...
Бедни људи? – Зашто их данас игноришу писци, осим ређих? Своју срамоту они чувају као богаташи своје богатство.
Своје поцепане чарапе, закрпљене кошуље, пробушене старе ципеле.
Беда се вуче улицама и улази у предграђа, у ниске сиве домове, у сетне очи, у тужна срца, у духовни ћумез.
Беда се враћа на свој престо, стрпљиво.
Беда се вратила...
Погледајте оног усамљеног младића (највероватније сиромашног студента из провинције) како корача полако у касне сате низ улицу Маршала Тита и с времена на време баца поглед горе, где се у диму и зимској магли назиру два-три црна турбана неке старе зграде и жућкасти Месец. Он корача полако вероватно са биоскопском картом у џепу према једном од оних најдоступнијих облика јефтине сиротињске забаве (тзв. Мека филмска порнографија)....
Је ли могуће да никоме више бедни људи не задају бол? Је ли могуће да су вратили све оно што другима дугују? Је ли могуће да сад воле с в е ?
Не, није могуће.
Поезија савремених „песника“ (бедника који су себе прогласили „неосимболистима“) била ми је страна због тако одурног култа патетике и уопштавања, смешног подражавања „великих“.
2. XII 73. Пишући ове редове ја осећам силну снагу. Ево савршенства јачег од мене, које долази да у мени загосподари...
ПРИБИРАЊЕ. Већина свега овога, ма како то било названо, треба да буде доследно сакупљање макар остатака свега што сам некада имао. Ту сам, у томе, једном речју, поново нашао све оно што ми је на крају било једино остало...
Зашто да окружујем свој живот са литературом, да га удешавам као роман или трагедију, када је он изнад свега тога? Зашто ме најмањи несклад вређа, и зашто никада нећу прихватити савремени начин на који поступају мушкарци са женама које су им припадале? – Је ли то кобни утицај књига које сам прочитао у детињству? Или је то сасвим природни рефлекс морала оних међу којима сам одрастао?...
- Ти ниси леп, или ниси леп у оној мери у којој је леп архајски торзо Аполонов, а то значи да ће тебе многе лепотице мимоићи, поред тебе прозујати, као поред црног бора на пропланку. Твоја незгода је у томе што ти ниси, драги мој, ни ружан. Као млади Лав Толстој. Али ни леп као Ричард Чембрлен...Ти имаш лепе сјајне црне очи... Њихово тамно ћутање баца ме понекад у очајање, али то ме истовремено и привлачи неком сјају црног поноса...
То није говорила љубавница. Већ пријатељ.
После толико година и доживљаја, ја се сећам само *
* * *
2. XII 73. - Под белим ресама први снег скрива златно лишће бреза и бакарне лепезе горуна. Душа - о којој знам исто што и Толстој - душа, која жели близине Божје, готова је да воли све: чаробне беле шуме, титраве врхове брегова и реке под дебелим ледом, по којем се клизају сеоски дечаци са шубарама наушницама и играју тзв. "свињице". "Свињице" - опасна игра по леду са једном округлом дрвеном лоптом величине песнице коју белим тојагама од сувог багрема дечаци гоне према једном удубљењу у леду ("казану"). Око "казана" у кругу чији пречник није већи од пет метара, пробушене су мале рупице, у којима играчи држе врхове својих белих тојага. "Свињар", онај који "свињицу" гони у "казан", стоји ван овог круга и "свињицу" гура према "казану". Играчи задржавају "свињара", али истовремено пазе да их "свињар" не превари и гурне врх своје тојаге у њихову рупицу. Ако је свињар вешт и брз, он успе лако да утера "свињицу" у "казан" и тад наступа м е н а: "свињар" ставља врх своје тојаге у рупицу најближег играча, овај ставља врх своје тојаге у прву слободну рупицу - а онај који остане без "рупице", преузима тешку улогу "свињара", и игра се наставља. Понекада неко пропадне кроз лед. Брзо га извуку на обалу, скину одећу са њега и припале велику ватру под црним врбама и јањевима, задиркују га голог док му суше одело.. "Могло је свашта да се деси..."
___
* Прецртано "После свега, ја се сетим болног смешка увелости благе - тј. божанствене срамежљивости патње... особе која ми је то говорила и ређала на храпаваом лишћу дивље јагоде убране крај путањице уз брег... "
ЛеЗ 0015940
Нема коментара:
Постави коментар