Докажите!

Један од начина да помогнете правим независним медијима у Србији, Немогућим "Заветинама" (немогућим јер опстају у немогућим условима!) је да се претплатите
на неки од часописа "Заветина", или од књига - које су скоро свуда блокиране по Србији. Докажите да вам је, доиста, стало до стварно независних медија и независних издавача!

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 17. септембар 2014.

Кућа Лепенски Вир / Христивоје Павловић

Данас је сасвим уобичајено, да нова књига буде само препис неких других књига, па су малобројни аутори који износе своје сопствене ставове. Један од њих је и Христивоје Павловић са књигом „Кућа Лепенски вир“, која има оригиналне алегоријске увиде у систематизациjи аргумената
без закључивања аутора, што нагони читаоца на  размишљање. Покушаћемо,да приближимо виђење једног архитекте, о томе како је изгледала кућа и оно што јој припада у „мајка-граду“ наше холоценске цивилизације.
Х. Павловић наглашава, да је само насеље Лепенски Вир дуговечније од његове културе, јер првих седам слојева припада мезолиту а задња два слоја старчевачкој култури. Обрад Кујовић је 1960. године открио археолошко налазиште Лепенски Вир по којем је читава култура са 25 сличних насеља добила име, али његову културу је Срејовић открио заједно са Загорком Летицом, када
је сишао дубље у мезолитске слојеве, савремене Европи која је тада сматрана за пусту и ненасељену  земљу. Лепенски Вир је наглавце окренуо сва дотадашња научна знања. Зато је Срејовић имао највише муке сасопственим колегама, јер су то били налази који се нису уклапали у тадашње парадигме. Није ни чудо, истиче Павловић, то није био преседан већ парадокс, јер се у осталим деловима Европе још увек живело по пећинама и природним заклонима. Тако је парадокс културе Лепенског Вира постао истина која „дуби на глави“, не да се, упозорава, али и подсмева науци.

Регија Гвоздених врата је „најчудеснији део Европе“, у коме је нађен Лепенски Вир
праисторијско насеље типских кућа, с истим обликом ентеријера на поду
прављеним од једне врсте бетона. Зашто се кућа Лепенског Вира унапред
своди на дрвену колибу или чак обичан шатор, кад
а је реконструкција прецизан технолошки поступак како сами напомињете у књизи?

Реконструкција у архитектури није креација, па „предпостављени изглед
куће“ не сме бити ни бољи ни гори, него баш онакав како
је она изгледала, али, исти елементи могу бити различито протумачени па
отуда и  различите реконструкције. Ако се питање односи на брвнару
Д. Срејовића и на шатор П. Ристића, то су два првопонуђена решења из
времена док су још увек трајала ископавања на Лепенском Виру. До данас
су понуђена и друга решења која су бар једеним делом непримерене нађеним
материјалним остацима,  технички неизводљива или конструктивно потпуно
неодржива. Као например, камене куће равних кровова, које би само у
једном делу откопаног насеља оставиле читав каменолом а да не говоримо о
количини снега у постглацијалном периоду, под којим би равни кровови
попустили.

Ваљда се из предрасуде сматра, да Лепенци не би ни умели боље него на
примитиван начин, што је један колега сасвим лепо прокоментарисао,
како не постоје примитивни људи већ само примитивна средства. Међутим,
најчешће се превиђају неки трагови, док су неки делови тих кућа
погрешно протумачени или није препозната њихова намена, јер, таквих кућа
нема нигде на свету. Срејовић се касније одрекао своје
„реконструкције“, што и није била његова идеја већ виђење једног
сарадника из Завода за заштиту споменика. Зато је за цртеж ове куће који
је објавио у својој књизи записао: Мора се међутим нагласити, да кровна конструкција изведена на овако примитиван начин не одговара основи која је темељно грађена, и до савршенства обликована.
Али то нико не чита, а  тај цртеж је  обишао читав свет, и то је још
увек парадигма Лепенског Вира која га практично обезвређује.
Пеђа Ристић је такође имао дилеме у детерминацији и намени неких
делова ентеријера. Веома сугестивно је приликом истраживања, још на
самом налазишту увео у реконструкцију и унео је
архитектонско-конструктивну тачку „Ц“, чија намена тада није у
потпуности схваћена, а у скорије време је користи и Завод за заштиту
споменика у својој реконструкцији. Да иронија буде већа, ова кључна
тачка иако археолошки недовољно потврђена, круцијални је архитектонски
елеменат на коме падају све досадашње реконструкције које од ње
завсе.  У пракси, на налазишту, та тачка једноставно није могла да се
користи. Ако се може применити став Миланковића, да научни проблем треба
сажети уколико је томогуће у само једну реченицу, онда архитектонска
тачка „Ц“ једноставно побија скоро све досадашње реконструкције:
конструктивна неопходност је супротстављена могућности примене.
Поменуо сам парадигму а она може бити веома штетна, јер се примитивна
дрвена колиба Лепенског Вира усталила у науци. Чак је и лош
закон безазлен у односу на погрешну парадигму јер се може променити, али
непроверена а важећа научна „истина“ тешко се мења. Једноставно,
истинитост парадигме просуђује и пресуђује време. Треба аргументовано
доказати, како је кућа Лепенског Вира била савршен енергетски
простор, који су Лепенци смислили пре 9000 година, а данас је још увек
применљив као перфектна еколошка кућа.
„Леп“ је природни материјал блатног малтера, којим у Подунављу и
данас ласте мажу своја гнезда а људи „вршкаре“ (пчелињаци од прућа),
док  су у неолитској Винчи нађене „гомиле имрегнираног лепа с јасним
отисцима прућа,

трске и облица“. Реците нам нешто више о употреби „лепа“
у преисторијском грађевинарству, 
помоћу кога неки траже сазвучје у имену Лепенски Вир.


О „лепу“ на Лепенском Виру могла би да се напише омања књига,
поготово, што су у еко-градњи најактуелније куће од блата и такозвани
КОБ систем за који кажу, како се тешко преводи на наш језик, иако је у
питању блато с микроарматуром од сламе. Наши сељаци су до јуче тако
градили додавајући плеву и свињске чекиње у „леп“, припремљено
грађевинско блато или блатни малтер. Данас, плеве скоро да нема, јер
нема старих вршалица, па и наш сељак мора да се модернизује и
прибегне КОБ систему. Још на самом почетку истраживања
Лепенског Вира, искључена је могућност употребе „лепа“, па се поставља
питање ко не држи корак с временом,  Лепенци који су градили у „КОБ
техници“ или ми данас, што нисмо регистровали грађевинско блато које
су они користили?
Налажење кућног лепа заиста јесте археолошки изазов. „Леп“ је за
неимаре блатни малтер, а за сељане блато (глиб, ила, као, кал, каљиште,
качка, музга…) које се наноси техником лепљења
при изради кућа, кошница, хлебних пећи, или заптивања или за заптивање
„лепенца“, врсте старинског дрвеног казана за печење ракије облепљеног
блатом, облика хлебне пећи. У „леп“ се додају  адитиви: пепео, балега,
раније крв, урин, јаја… и други природни ексцелератори, ретардери,  па и
аеранти, али то је већ мезолитска нанотехнологија. Међутим, за
археологе „кућни леп“ су пронађени грађевински комади блата отпали са
зидова, претходно импрегнирани ватром. У Винчи, где су куће биле од
плетера, облица и танког прућа, омазане блатом, покривене трском
и збијене, били су чести пожари који су се лако ширили и остављали
згаришта, али притом и запечено скоро керамизирано блато, па је
тамо пронађено много кућног лепа. На њему су утиснути канали  од прућа и
облица по чему и знамо како су биле грађене.
На Лепенском Виру је другачије, иако су куће једнако осмишљено
збијене. Лепенци су имали добру противпожарну заштиту, или им је огњиште
било на мање ризичном месту, а можда су им куће биле ватросталне па
нису гореле. Искључује се могућност да нису користили леп, јер је
касније ипак пронађен, у другој археолошкој кампањи десет година касније
када је грађен Ђердап II. Миле Сладић је на Кули
код  Михајловца  у насељу културе Лепенског Вира пронашао и педантно
документовао налаз кућног лепа.[1]
Лепенски вир се звао вир (чеврнтија, вртлог у Дунаву), вл. глтна, ариј. вирала ( виварта).
Вир је семантички прихватљив, али њега више нема, потопљен је у води.
Преостали део обале се и даље зове Лeпенски вир, па је тако прозвано и
археолошко налазиште и цела та цивилизација од тридесетак
налазишта. Велика речна тераса низводно од Лепенског Вира,
затим  велика стена ирека како се зове цео доњи ток реке Бољетинке, носе
такође име Лепена. Ту наравно има квалитетног муља за грађевинску
употребу, али је осим лепљења лепенцима могао да користи и за маскирање,
козметику, заштиту од комараца и Голубачке мушице или за лечење.
Лепена и Дунав су сада мирни али је до потапања као у узаврелом
котлу, све кључало и пенушало око силних стена, остењака, хриди и
сваковрсних подводних прагова, па се намеће више тумачење имена
Лепена по звучности, у смислу естетске категорије, леп (красан) или
својства пастуозности да се лепи или пријања, или сасвим супротно, где
је тежиште на речи „пена“ услед пенушања воде. Можда најлепшу, а свакако
најинтригантнију склуптуру Водена вила, М. Богдановић пореди с
Афродитом критском или пелагијском, рођеној у пени од воде. За Лепенске
склуптуре су управо одавде, са пенушавог ушћа Лепене у Дунав прикупљани
пешчарни облуци, које су планински потоци ваљали са брда Шомрде.
Сви елементи ентеријера кућа у Лепенском Виру заливени су у чврсту кречњачку масу с типским једнообразним распоредом. Композиција ових елемената подсећа на стилизовану људску фигуру, где је глава камени  реципијент (жртвеник). Тело је запретиштe (огњиште),раширене ноге су улаз (камени праг), за који не постоји  објашњење о намени. Како тумачите ову стилизовану фигуру и да ли има консензуса у тумачењу елемената подне структуре?                                                                                     


        Ово су практично два питања, па морам дати
два одговора. Прво, стабилни подови ЛВ су чврста кречњака
маса, као најстарији бетон на свету. На нашу срамоту, ни по овом питању
нисмо ништа урадили. Нешто се покушало више у иностранству, Џон Нандрис,
који је некако из потаје пратио ископавања, помиње пиротехнологију у
изради масе за подове Лепенских кућа, док је Срејовић, исто, још 1968.
г. у књизи„Лепенски Вир нова праисторијска култура“, рекао како
је локални црвени кречњак намерно печен, а онда су додавани вода и
песак за добијање чврсте масе којом су рађени подови. Анализу
грађевинског материјала радио јепрофесор С. Карамата, али прилога нема,
нити се он сећа шта је било с тим налазом. Срејовић је кориговао
свој технолошки став, а В. Јовић каже да су у компликованим хемијским и
минеролошким анализама најдаље отишли Немци. Израда тог материјала још
увек није позната, а закључак је да су подови кућа Лепенског Вира велика
тајна.

Поред претходно изреченог, тврдим, да је то најстарији бетон или бар
најстарији „римски бетон“. Објаснићу зашто. Најпре, ми данас при
помињању бетона подразумевамо као везиво цемент, а везиво може бити што
шта друго као и агрегат (испуна), коју везиво треба да споји у
заједнички смешану масу. Реч „цемент“  је новотворина у значењу
„спајање“, „слепљивање“. Први пут се среће у сложеници opus cementicum и
описује управо претходно речено, спајање у смислу резултата насталог
услед дејства спајања. Дакле, најпре имамо цементацију а потом
„цемент“, изведену глаголску именицу. Постоји и природни
цемент, смешане глине и кречњака у добром односу под високом
температуром. Такав цемент је могао бити доступан Лепенцима, јер су у
Подунављу забележени трагови вулканских активности. Тај природни цемент
данас зовемо „роман“ (римски) цемент?
Прошле године је међународна екипа предвођена стручњацима једне
америчке лабораторије, у округу Помпеја близу Везува дошла до
„сензационалног“ открића. Откривено је нешто, што се од искона зна а
записао још Витрувије. Свет је обишла вест, како је најзад откривена
тајна римског бетона, али гле чуда, показало се да су Римљани уместо
цемента користили креч! Ова истраживања нису имала никакву археолошку
мотивацију, већ су била условљена потребом проналажења замене за
цемент, једног од највећих еколошких злотвора који је притом енергетски
неодржив, јер се користи температура од скоро 2000 степени целзијуса у
процесу производње клинкера, синтероване смеше глине и кречњака, чијим
се млевењем добија цементни прах. За највећи квалитет овог „римског“
бетона истиче се његова невероватна постојаност од читавих 2000 година.
Лепенски бетон опстојава већ 9000 година, а ми сем овог јединог податка о
њему не знамо ништа. Чак ни основна физичка својства.
Трајанов римски мост на Дунаву, 85,6 км ниже од Лепенског вира, био
је дрвене конструкције, али су стопе стубова биле од хидроотпорног
материјала. Грађа и материјал за мост свакако нису допремани из Рима,
већ су локалног порекла из близине градилишта. Везиво и бетон
су дакле били исти, лепенски или римски!
Други део питања јесте у вези филозофско-уметничке композиције, али и
термо-енергетске инсталације. Заиста, композиција пода у кући Лепенског
Вира подсећа на силуету човека, па се сликовито пореди
с космолошком сликом у чијем је средишту човек, тј. оне библијске, да је
све ради човека створено. Боље би било да говоримо о кући по мери
човека, у смислу физичке и психичке удобности. У историји архитектуре
поставља се питање првенства настанка станишта или светилишта, па би
историја куће уствари била историја њеног обесвећивања или
секуларизације. Углавном, теорија је разапета између куће као оруђа за
заштиту од природних непогода и духовне потребе. Међутим, на Виру је
кућа истовремено станиште и светилиште.

У централном делу куће, почев од самог улаза поређани су по осовини
куће према зачељу, најпре размакнути камени блокови, прагови, као
раширене камене ноге. Између њих је обично троугаони клинасти укоп. Ови
блокови практично заграђују и обезбеђују тај простор да се околна земља и
под не обруше у плитки укоп између камених прагова. У наставку постоји
још један потпуно правилан узан издужен правоугаони укоп, пропорције 1:3
до 1:4, дакле врло издужен. У првим фазама је био ограђен тањим каменим
плочама постављене насатице као да су убодене по висини, а потом су у
завршној фази за ограђивање коришћене све дебље плоче, завршно с
масивним каменим блоковима чиме је  постигнута максимална
термоакумулација. У оба ограђена камена укопа су пронађени трагови
горења и пепела, па су названи „огњиште“ и „пепелиште“.
У наставку, уз задњу ужу страну, дакле веома издуженог али и веома
уског каменог периметра, обавезно је постављен као глава целог склопа
облутак, улубљен с горње стране или погачаст пљоснат камен с уклесаним
удубљењем. Врло често је његов положај геометријско тежиште пода куће.
Све заједно је као „чича Глиша“, обрнутим редоследом гледано према
излазу: глава, тело и ноге. Ликовном композицијом је човек, функцијом је
олтар ватре или сложена инсталација која служи за грејање, чување,
заштиту (од уљеза сваке врсте и облика), осветлење, припрему хране,
вршење обреда…
Околни простор централне инсталације (склопа) није дефинисан строго
физички већ истанчано осмишљеним распоредом склуптура и великих камених
плоча. Столовни (жртвени) камен изостаје у каснијој фази градње, уместо
камених столова појавиће се чудни загонетни камени „троуглови“, најпре
од уских камених плочица уденутих у под, а потом само троугаоне рупе у
поду од лепенског бетона. Сви поменути елементи, па чак и склуптуре били
су фиксирани у под. Тиме је дефинисан простор светилишта, а преостали
део куће је био стамбене намене.

Цела подна инсталација постављена је према улазу у кућу Лепенског
Вира, па се улаз и огњиште на самом улазу преклапају. Ватра је била у
служби врата, а  синоним „улаз“ је семантички од ст. срп. корена ул у
значењу горети, па је то једна од многих потврда наизглед неспојивог
повезивања ватре с улазом. У кућу се улазило с поштовањем, опходом
ватре, тојест обилажењем с једне или друге стране. Сви елементи у
поду куће Лепенског Вира се различито зову и тумаче, укључујући и намену
склуптура. Један једини елемент, где је постигнут консензус истраживача
различитих струка је правоугаоно удубљење „тела“.  За све истраживаче
то је огњиште, али да будем прецизан, једино Б. Јовановић сматра да је
то средњи део „сложене пећи“, који назива „ложиште“ а целу пећ сматра за
култни објекат.

Када је огњиште већ на самом улазу поставило се питање чему служи
правоугаони опсег у наставку. Измерене димензије на 51 кући су
различите, с просечном ширином 24 цм. а по дужини 78 цм. Укоп је плитак
20-25 цм. Судећи и по другим показатељима то је спремиште за жар,  запретиште,
где се жар запретао или прекривао пепелом. То је био најекономичнији
начин чувања ватре и најбезбедније грејање без ризика гушења димом.
Огњиште на самом улазу било је и одлична заштита. Загонетне троугаоне
рупе у поду, око запретишта, слично данашњим коротним етнолошким
паралелама, служиле су за дотур хране и пића покојницима који су често
сахрањивани испод пода или за неку другу врсту комуникације с оним
светом. Сахране су вршене и у самим кућама прокопавањем подова, а у
зачељу је скоро редовно налажен скелет одојчета. Тиме су обједињени
станиште, светилиште и преци. Кућа живих је постала вечном кућом у пуном
смислу те речи. Ако применимо грађевинско искуставо Лепенаца у градњи
савремене еколошке куће, онда су Лепеци заиста направили кућу за сва
времена.
Камену „главу“ истраживачи виде различито, од подлошке за централни
стуб куће до кондензатора за космичку енергију. Заиста, за истраживаче
би биле корисне неке од идеја које су изнете у књизи, а свакако је
најкорисније, ако би се направила експериментална кућа у природним
констелцијама локалних излазака Сунца, како би се пратио упад првог
јутарњег зрака. У овом контексту, била би корисна реплика загонетне
камене кугле која се може наћи на интернету, о којој се врло мало зна а
тврди да је с Лепенског Вира.[2]
Расени (Етрурци) које неки сматрају културним наследницима Вира и Винче, имали су грађевине истог облика калоте, али за разлику од њих нико Лепенцима не приписује познавање лука и  свода?                                                                                                    

          Мени није познато да су Етрурци/Расени  наследници
културе Лепенаца, али би реконструкција куће с архитектонским решењима
лука и свода могла да отвори могућност њихове културолошке везе. Једно
је потпуно сигурно, да су Лепенци и Етрурци свако у своје време били
грађевински велемајстори, иако их раздваја временски период од
скоро 5000 година. Треба имати на уму вечно упозорење М. Будимира, да
смелим хипотезама не треба бацати сумњиву светлост у помрчину, али, већ
сама чињеница, да су кључна етрурска знања преузели Римљани представља
потврду континуитета.
Најпознатије „римске“ свештенице Весталине своје име дугују етрурској
речи „веста“ за ватру. Оне су чуварице ватре, а начин њиховог
богослужења је исконски и прилагођени начин добијања ватре, који је
прерастао у верски обред. То је у доброј мери помогло да решим намену
неких делова лепенске куће. На основу решене намене, садржаја,
конструктивних трагова у поду лепенских кућа, као и и материјалних
остатака који раније нису били уочени, показало се да је конструктивна
примена лука и свода најцелисходнија за архитектонско решење лепенске
куће. [3]
Невероватно је колико неки обичаји опстају окорелом истрајношћу, од
најстарије прошлости па до данас. Дакле, континуитет постоји, па и тамо
где не можемо да га докажемо, што не значи да га нема! Уосталом, било би
погубно да га нема, јер људи  на исте потребе реагују на исти начин: На први поглед, упоредне анализе религиозних појава културе ЛВ и традиционалне религије код словенских народа чине се неразумним. Једноставно, због
временске дистанце која износи најмање 9000 година, а да не говоримо о
религиозним условима и начину живота и његовом физичком поимању. Ипак,
захваљући колективном памћењу неке од религиозних појава у Култури
Лепенског Вира сачуване су до краја 19 века у веровању српског народа
 (М. Богдановић, „Религија Лепенског Вира“, у припреми за штампу). Лук
и свод као решење лепенске куће, уз потврду доказа из других научних
области, свакако је од цивилизацијског значаја не само за Европу него
читав свет.                                                                                                                                      

Постоје духовни симболи и материјални трагови Лепенског Вира и
Винче који сведоче о првој цивилизацији холоцена, али књига „Кућа
Лепенски Вир“ износи посебан материјални доказ, да су Лепенци знали за
архитектонско решења лука и свода, о чему сведоче хлебне пећи (вурње) у
облику калоте које и данас употребљава тај део Подунавља. Под куће
Лепенског Вира је алегоријски већ виђен „као граница дана и ноћи“,
вероватно услед обичаја сахрањивања у кући. У том контексту, кров или
клобук куће је објективно капа, покривало које се пореди са небеским
сводом
.                                                     

          Ја ћу и ово питање да искористим једним делом у
правцу документовања континутета, иако је кућа Лепенског Вира право
чудо, архитектонски и цивилизацијски екцес. Цела култура како каже
Срејовић нема непосредне претке, али има претходнике.Нема ни непосредне
потомке, али има наследнике. За једно грађевинско знање лепенаца помиње
се навикнутост на пећински начин живота те и да су им куће одисале
пећинском атмосфером. Камени свод стоји у вези архетипа пећине. Врло су
ретки његови примери, али ипак постоје митолошке представе о каменом
небу. Забележили су их педантни немачки истраживачи Stein himel bei
Slawen (Камено небо код Словена). Чини се, да је и Херодот у истом
смислу забележио једину бојазан неустрашивих Трибала – само да им
(камено) небо не падне на главу!
Свод или купола је архитектонска и филозофска суштина хришћанских
храмова, којим се подражава хемисфера, клобук или свод неба. Исус је
рођен у пећини, а кренули смо с одговором од архетипа пећине. Према
начину градње куполе, тј. на основу начина материјалне симулације
небеског свода може се процењивати искуство и дуговечност градитељске
традиције једног народа, дакле континуитет. По свему судећи, кући
Лепенског Вира у прошлости претходи архетип пећине, који има континуитет
до дана данашњег, у архитектонском решењу куће или (хлебне) пећи.

На Лепенском Виру постоји једна посебно загонетна кућа. Прецизно је
размерена и оријентацијом потпуно посебна, гледа у смеру мимо осталих на
северо запад. Минималне је површине од 1,5 метара квадратних. Није
могла да служи ни као профани ни као сакрални објекат. Није могло, ни да
се уђе у њу, више је модел незаборава. Сматра се прототипом лепенских
кућа, међутим потиче из периода када су куће већ одавно биле
архитектонски потпуно дефинисане, па им није могла бити узор. Више је
материјализована мнемотехничка остава за будућност.
Управо у старчевачкој фази ЛВ III б и слоју из тог периода, пронађени
су остаци калотасте пећи од запечене земље, скоро идентичних димензија и
површине основе коју је имала кућа прототип 49 временски више од 700
годинастарија. Суштински, истоветног су облика и винчанске пећи на
фотографијама с ископавања М. Васића, које својом збијеношћу више
наликују на макете лепенских кућа.
Уосталом, земљане хлебне пећи по селима задражале су истоветан облик
до дана данашњег. Прагматични дух села не мења наслеђени облик из
једноставног залога савршености, па би свака измена била скопчана с
ризиком кварења идеалног, што је сачувала пословица: Плети котац, ко ти отац.
Колиба и хлебна пећ се преплићу лингвистички и обликовно-технолошки.
Ст. слов. котьць, колиба, гр. klibanos, пећ за хлеб, као наслеђе из
речника Пеласта, па тек касније синоним furun. У Мачви се колиба назива
„колеба“, у Срему, „кулача“ је име огромне хлебне пећи за коју се сматра
да је настала из облика најстаријег локалног станишта. Дакле, овде је
станиште било узор за пећ. Хлебне пећи нису довољно истраживане.
Р. Финдрик сматра да су део словенског наслеђа или неког старијег
становништва настањеног у пределима Паноније и Подунавља.
Наравно, да хлебна пећ (крушна) не служи само за печење хлеба.
Формално гледано старија је од хлеба. У народу се зове вурња, вуруна или
фуруна. Усталио се недовољно промишљен став, да назив потиче од турског
furun, иако је још Вук сумњао у такву могућност. Тако, имамо чудну
ситуацију наводног турцизма идентичног латинском phurunus,  који не може
бити упоредан турском називу „екмеџија“ за пекара, фурунџију.
Пренебрегнута је могућност старосног приоритета речи вурња, која може бити изведена по Варуни богу неба и небеском своду облика калоте или полулопте.
Археолошко налазиште Лепенски Вир је током истраживања
добило бројна имена и тумачења његове намене. Има ли међу њима и
преисторијске опсерваторије окружене  природним маркерима? Да ли постоји
астрономска веза урбаног плана насеља, положаја куће и елемената
ентеријера у
станишту Лепенског Вира?
Најистакнутији белег Лепенског Вира је трапезна урвина брда Трескавац
(вл. Пјатра Маре, рум. Тресковец), наспрамно, на левој румунској обали.
У време летње дугодневице кад падају Ивањски кресови Сунце се рађа баш
иза те стене. Фасцинантан призор који посматрача ни данас не оставља
равнодушним.  Наиме, Трескавац је крајњи узводни домашај Сунца, летња
дугодневица, сунцоврат, повратна тачка сунца. Након тога, обданица
почиње да краћа а ноћи да дужају. Углавном, после изласка сунца иза
Трескавца на супротној обали као на добро и ибаждареном метру, Лепенци
су могли врло јасно и прецизно да прате померање излазака Сунца низводно
низ Дунав. Следећа кардинална тачка после дугодневице је брдо
Главчина, о равнодневици. Али, Сунце наставља даље  низ Дунав до
Кукујаве о зимској краткодневици, до критичне и најдраматичнија тачке.
Три наведене реперне одскочне тачке, постоје и са било ког другог
места посматрања што сведочи да су и Лепенци морали знати за календар.
Поготово, што се репери уклапају у упоришне тачке народних Годишњих
обичаја! То је и универзална митолошка и епска матрица три скока
сунчевих јунака. Почеци астрономије нису могли бити другачији али је
палеоастрономија тек у зачетку. У плану су прецизна истраживања с
Александром Бајић која се предано бави  палеоастрономијом.
Ноћна осматрања су рибарским заједницама можда и потребнија.
Оспоравајући аргумент тумачења Лепенског Вира као опсерваторије јесте
стешњеност видокруга, јер сви палеоастрономски примери подразумевају
висока места и широке визуре. Међутим, сапет у кањон, Вир је могао имати
сажетију слику без могућности непотребног расплињавања мисли, јер се
мањи есенцилни сегмент лакше сагледава, па се лакше и брже уочавају
ритмичне правилности у (привидном) кретању звезда. У тамошњем амбијенту
Трескавац се доживљава као сказаљка великог сата, али она стоји а
бројчаник се окреће.
Тумачења, да просторни распоред кућа и њихов међусобни положај и
урбанизам насеља представља пресликавање положаја звезда, или распоред
кућа њихове вертикалне пројекције нису нова. Могућност везе ентеријера и
астрономских значења не сме бити формално, већ ако бисмо под тиме
подразумевали форму као хемисферни сводаст облик куће. Постоји и
могућност везе с подним ансамблом лепенске куће. Међутим, у самом
типском ансамблу посебну пажњу треба обратити на камени реципијент –
главу. То је саставни део ентеријера чврсто је убетониран у под, у неким
кућама обрађен чудним шарама с доње стране која је невидљива у поду.
Зато му Срејовић приписује соларна значења, како дневног тако ноћног
кретања сунца, као и астралне конотације. Онај загонентни камен лепенски
сфероид или стеларијум (фус нота 2), више наликује на одличан
астрономски алат него да је део ентеријера. Али је и као мобилијар,
могао имати своје стално место баш у удубљењу камене главе.
Насеље ЛВ има бројне различите називе:  Свештени град мртвих,
Некрополис – Луксузно гробиште, Хиерополис, Хелиополис, Пећинград,
Огњенград, Калварија, Лобањиште, Голгота, Сунцоглед, Календар… Још су
бројнија тумачења намене: научни коплекс у коме су антиципирана знања
наступајућег неолита; свете брачне постеље хиерогамије светих свадби
богова у коме зачети и људи (сум. А.КИ.ТI = градити живот на Земљи);
затим, гинеколошко акушерски центар, збориште нефилима, постаја
васионских бродова, Атлантида пре потопа, табор, шаториште, черга, бивак
Кена Вокера, куће собрашице, саборни логор (рибо)ловаца и сакупљача
који је редовно посећиван али није стално насељен, сезонско село рибара,
астрална карта неба, град опсерваторија или село у којем се живи рађа,
ради и умире као у сваком другом насељу.
Лепенски Вир је и сликарски представљен. На слици Ђованија Каселија
је романтичарски оживљен бројним жанр сценама свакодневног живота, али у
потпуно погрешно годишње доба. Црномагијашки је представљен с бизарним
сценама ужасних ритуала и могућим канибализмом, на
слици Гордона Свогера, али на румунској обали или на слици Дунав тече
узводно.  На слица Н. Славковића, приказан је најбоље, колико смо знали и
умели, али слика није могла да обухвати богату силуету наспрамне обале.
Управо би то била најпоказнија илустрација природних маркера, који су
Лепенцима били од велике користи, за оријентацију у простору и времену.
Оне крије тајну јединственог Сунчевог троскока у четири корака годишњег
циклуса.
Иако је Лепенски Вир изузетно значајна културна баштина света,
истраживачки је запостављен и нема га на листи светске културне баштине
УНЕСКА, истиче Христивоје Павловић у књизи „Кућа Лепенски Вир“.
 Стиче се утисак, да несавесност и површност према сопственој прошлости, треба да учине илузију о лепенској култури већом од њеног стварног значаја.
Грандиозан значај Лепенског Вира са свим својим неодгонетнутим
истинама и могућим последицама истовремено привлачи и одбија. С једне
стране је уопштено знање о изузетности налаза, а са друге изостанак
темељних стручно научних експертиза. Уздржаност струке и појединачна
иницијатива профаних, већ 40 година ствара међупростор за прешироке
закључке из истог уског круга информација.[4] Документацију Лепенског
Вира треба објединити, сакупити на једно место и учинити је доступном
мађународним лабораторијским екпертизама. пропуштену бриткост научне
сензације објављене 1967 године, надокнађују следеће наталожене
чињенице: 1 Најстарији урбанизам света и најстарији град у Европи. 2
Најстарија портретна склуптура на свету. 3 Најдуговечнији на
свету-лепенски бетон. 4 Остеолошки остаци Лепенског Вира, чине једну од
најбројнијих мезолитских антрополошких група 5 Аутентична архитектура,
која више нигде и никад није пронађена.  6 Калотасте хлебне пећи из
времена када хлеба у данашњем смислу није ни било. 7 Локалитети културе
Лепенског Вира налазе се у најчудеснијем делу Европе, у најдужој
пробојници Дунава и регији са најочуванијом и још увек живој обичајној
традицији везаној за (обредни) хлеб. 8. Насеље је епоним целе културе. 9
Још увек је жив археолошки локалитет с могућношћу даљих истраживања.
Неоснована је прича, да Лепенски Вир не може бити на Унесковој листи
светске баштине зато што је измештен, јер сличних примера има доста.
Уосталом, захтев никада није поднет, па врата нису ни могла да буду
отворена кад нисмо ни куцали. Али, чак и уз такву могућност, две куће
нису измештене, већ су остале на аутентичном месту. Обесхрабрујућа
просечна дубина потапања од 12 метара није недостижна, Наиме, према
котама „успора“ при најнижем регуларном водостајном режиму рада ХЕПС
Ђердап I, висинска кота терена најпознатије и највисочије
куће XLIV стоји на на дубини рибарских чизама, од свега 59 сантиметра!
За пример може да послужи нереализовани пројекат заштите Трајанове
табле и један потпуно паралелан пример локалитета Сеутополис из
централне Бугарске. Тамо се под окриљем Унеска, ради прстенаста брана
пречника 420 метара, на чијем  ће претходно исушеном дну језера бити
урађена реконструкција давно потопљеног (1948) археолошког комплекса. Он
је већ у току припремних радова стављен на прелиминарну листу светске
баштине.
Макар и у метаисторијском смислу Лепенци су наши земљаци и
сународници. О њима нема ко да брине него ми сами. Стављање на Унескову
листу је најбољи вид заштите, а то није само привилегија већ и наша
обавеза. Али још већа обавеза је наставак ископавања, јер налазиште није
у целости откопано, а иза „централне“ и најпознатније куће остала је
још половина насеља. Строгим правилиником Унеска јасно је прецизирано,
да подносилац захтева може бити искључиво земља баштиник. Основане
примедбе А. Дерока о исхитреном измештању 1971 године и непримереној
конзервацији из 1911 године, не треба пренебрегнути, није се тиме
хвалити али је најгоре игнорисати их.
То је само разлог више за наставак ископавања, јер Лепенски Вир је
живи археолошки локалитет, а то је наша велика предност у сваком
погледу. Залагање око прошлости је залог за будућност, јер како каже
Егзипери ми овај свет позајмљујемо од својих потомака.

За Весник – Наш Гласник са Христивојем Павловићем разговарао Слободан М. Филиповић

[1] М. Сладић је на Кули пронашао још један скелет, у чудно седећем
јога положају као онај најпознатији с Вира, такође и један од загонетних
троуглова који се често тумаче као праслова, али је овај јединствен по
томе што је врхом „наопако“ окренут, у односу на  један
издужени правоугаоник на поду куће. Унутар тог правоугаонг укопа
ограђеног каменом пронађени су трагови горења и пепела, па се устаљено
сматра да је то огњиште.  Сладић је као студент копао на Власцу у првој
кампањи,  а ово изузетно археолошко налазиште је старији савременик
Лепенског Вира, једно три километара низводно од њега. Да нам није
Власца, који сведочи о развојнсти архитектуре и „уношења“ ватре у кућу,
заиста би могли да мислимо да су куће Лепенског Вира васионски бродови.

[2] The Neolitic sphericalstone from Lepenski Vir (Republic of
Sebia). Фотографију је објавио 2003 године Марко Мерлини. Пре тога су
били познати само цртежи. Знакове с кугле у сферичном растеру, тумаче
различито (слова, астроглифе или лепом литературом), Ш. Вин, А. Колинс и
В. Чудинов.


[3] Лук и свод у својим реконструкцијама примењују В. Девић и Ж. Андрејић.


[4] Додуше, значајан помак је учињен у остеолошким истраживањима.
Например, на виличној кости најпознатијег костура 69 је установљена
механичка интервенција, скоро надогрдања кости али је то поменуто некако
успут. Такође, тај исти скелет је датован најсавременијим техникама
датовања плаћеним 53000 евра. Истиче се невероватна прецизност у
десетинама година, а не као досад с оградом од више стотина година, а у
исто време се изнесе податак да покојник 69 потиче из године 8170-7540
ст. е. Дакле у распону од 636 година. У вези истог скелета, морам да
поменем и реконструкцију његовог лика који је урадио први пут после
10000 година Горан Миладић, а у јавности то није ни примећено.
   = извор: Весник

Нема коментара:

Део СУРБИТЕ

  • Otvoren konkurs za niskobudžetne filmove na Sinema sitiju - U pitanju je jedna od najzanimljivijih programskih celina festivala, jer prikazuje filmove koji su uspešno snimljeni sa budžetom manjim od 10.000 dolara
    Пре 3 сата
  • ЧЕТИРИ КОМЕНТАРА - на чланак ИНТЕРВЈУ: ПРЕДРАГ ПРОТИЋ, КЊИЖЕВНИ КРИТИЧАР Вук Ст. Караџић је био револуционар Стерија и Караџић су се разишли око правописа. Стерија је пола...
    Пре месец дана
  • Kompaktibilnost sa bukovinom - Komentari na članak Turci žele Srbiju za svoju prćiju, izbor ==== sMiley 15. decembar 2014. 14:52 #3229897 Srpski narod je naucio na dobroga gazdu, a Turc...
    Пре 2 године
  • Здраво!Свима на свету! - Заветине добијају многобројна писма. Нека смо публиковали на посебним блоговима, као што је, на пример, Архив у оснивању. То су, углавом, писма писаца са к...
    Пре 5 година