Укупно приказа странице

Имагинарна редакција

Имагинарна редакција
Имагинарна редакција

Сазвежђе З

Сазвежђе З
ПРЕТПЛАТА. На заштићене, приватне делове Портала. У свом склопу, Портал открива, много више, од стотинак интернет-локација, албума слика, архива, библиотека, које садрже хиљаде публикованих књижевних прилога, књига, фотографија, страница, вести, идеја и иницијатива, пре свега, издавачких, које разбијају балканску и српску официјелност, жабокречину, подстичући савременике, и оне који долазе да у свету књижевности и културе пронађу смисао и испуне живот, отварајући прозорчиће на Балкану, који су или затворени, или зазидани........

Translate

ВЈЕРУЈУ

КОЛО. У колу смо једнаки
– Коло има велики саборни потенцијал за све житеље Србије. Данас нисмо довољно свесни значења које оно има. Извођење кола је парадигма једнакости, која је базирана на поштовању узајамних различитости, јер у колу смо сви једнаки и док играмо коло, превазилазе се све границе, етничке дистанце, конфесионалне и религиозне разлике међу нама, статусне, социјалне, економске, професионалне, родне, старосне разлике. Држањем за руке, кроз играње кола, остварујемо заједништво – објаснила је Селена Ракочевић, етномузиколог и професор на Факултету музичке уметности, на недавној конференцији за новинаре у Етнографском музеју, коју је пренео Танјуг. Она је подсетила да коло тек последњих деценија поприма значај који данас има и поменула је „моравац”, „кукуњеш”, „жикино коло”, „моравско коло”, док последњих деценија доминира „ужичко коло”. – Коло је попримило препознатљиву функцију српског националног идентитета и због тога се у народу назива „српским колом”, колоквијално „колцем” или једноставно „коло” – рекла је Селена Ракочевић, али је појаснила и да се Унескова номинација не односи на „влашко коло”, „чачак”, „бугарку”, „мало” или „велико коло” са територије Војводине.извор: Политика

среда, 08. јануар 2014.

Bez dobrih dela nećemo stići daleko. ŠTA suštinski znači biti verujući čovek

ŠTA suštinski znači biti verujući čovek, koliko nam je savremeno doba sa svojim shvatanjima ljudske egzistencije, uspeha, borbe za preživljavanjem, moći i svakodnevnim utakmicama promenilo shvatanja vere?
Čemu nas danas, u ovo surovo vreme, vera uči, da li činjenica da sve više ljudi obeležava verske praznike apsolutno znači i da sve više živimo u veri? Ovo su samo neka od pitanja na koja su svaka civilizacija i svako doba već dali odgovore, ali nam svakodnevica uvek iznova pokazuje da se ipak često zaboravlja šta je suština vere.
- Sve što sam stariji, vera je za mene sve jednostavnija i zove se dobro; činiti dobro - kaže dramski pisac Dušan Kovačević. - Neko je u prilici i mogućnosti da učini velika dela, a neko da pomogne koliko može. Između Boga i dobra je znak jednakosti - činiti dobro, pomoći slabima, nemoćnima, bespomoćnima je suština vere i najplemenitiji smisao postojanja na ovom svetu.
SUŠTINA POSTOJANJA PO rečima Dušana Kovačevića, jednostavna je i suština života, i čovek kao biće: - Sve teorije, i sve priče i knjige nešto su što čoveka često može da zbuni, i da pomisli kako su neke zapovesti već prestarele, i kako je ovo neko novo doba, i kako čovek u novom vremenu razmišlja i ponaša se na neki nov način. A kad se sve to zaboravi u trenucima sopstvenog bola ili bola bližnjih, onda se shvati da je čovek jednostavno biće, i da je to činjenje dobra suština njegovog postojanja. U tom činu se ne delimo ni po narodima i nacijama, ni po veri, ni po političkim ubeđenjima. Bitno je samo da li je neko čovek ili ne.
To što se sve više okrećemo veri, Kovačević objašnjava egzistencijalnom i društvenom situacijom:
- Očigledno je da su ljudi, u nedostatku poverenja u ono što se zove sigurnost jedne zemlje, sve više okrenuti nadi da je dobro u duhovnosti, a ne u očekivanju večitih obećanja da će život učiniti lepšim ako se nešto konkretno, materijalno ima. Duhovnost je ranije bila ili zamena realnosti, ili često i potcenjena, i treba je učiniti sve bitnijom za ljudsku egzistenciju. Jer ubeđen sam da sve više ljudi veruje u onu suštinu ispisanu u Bibliji - da ono što seješ, to i žanješ. Vera nas je kroz istoriju spasla da ne nestanemo i da danas postojimo u ovoj zemlji koja je mogla biti i bolja i srećnija, da je bilo više pameti i poštovanja mudrosti koja je davno zapisana. Nevera je učinila mnoga zla, a na nama je da se kroz verovanje, a to konkretno znači činiti dobro, ponovo prizovemo moralnom i čestitom životu. Nema nam, siguran sam, pomoći ako ne budemo shvatili da bez međusobnog deljenja onoga što imamo i svakodnevnih činjenja malih, dobrih dela, nećemo uspeti daleko da stignemo - smatra Dušan Kovačević.
Po rečima akademika Matije Bećkovića, biti u veri znači biti čovek, pošto se to pitanje kod insekata ne postavlja:
- Konačno je pitanje da li verujemo ili ne verujemo postalo naša lična, privatna stvar, i ta javna galama da li veruješ ili ne veruješ završila je svoju karijeru. Nisam siguran da li su više verovali oni koji su tada tvrdili da ne veruju, ili oni koji su govorili da veruju. Ali sve je više onih koji se kunu u nešto u šta ne veruju, a i ta ideja da Bog zavisi od toga da li mi verujemo ili ne davno je odbačena. Da je Bog na nas spao, ne bi ni postojao. A opet, blisko mi je ono što je rekao Bodler: „Bog je jedini toliko veliki da može sebi da dozvoli i da ne postoji“ - kaže Matija Bećković.
 
Bez dobrih dela nećemo stići daleko | Kultura | Novosti.rs

Нема коментара: