Детаљ са гробља у М. Снимак И.Ш. Мај 2010.
Како бити срећан кад је Тито умро
Током седам дана жалости, поводом Брозове смрти, нико се није насмејао или повисио глас. Шапутало се, каже редитељ Јанко Баљак, редитељ играног филма „Плави воз”
Специјална пројекција новог домаћег филма „Плави воз” Јанка Баљка одржана је синоћ у Музеју историје Југославије (Музеј 25. мај), у оквиру мултимедијалне манифестације „ОРА 2010”. Српска премијера филма биће одржана 6. јуна у програму „Национална класа” Синема сити фестивала у Новом Саду, а београдска 22. септембра. „Плави воз” је трагикомична прича о матурантима у време Титове смрти и националне жалости, о времену када је било срамота радовати се јер је СФРЈ изгубила идејног творца.
– Када су објавили да је Тито умро, сећам се да сам се са родитељима враћао из викендице и слушали смо радијски пренос утакмице Црвена звезда – Хајдук која је била прекинута. Мој отац је био уредник на Радио Београду и имао је брифинге око извештавања о смрти Тита, па сам знао да се то очекује. Све је било шизофрено, а доминирало је неприхватање његове смрти. Тито је био хедониста, није спомињао реч смрт, већ је користио еуфемизме. Било је пуно искрене жалости која је била помешана са неизвесношћу, јер су сви бринули шта ће бити са СФРЈ – каже редитељ који почетак маја 1980. памти по тишини и по томе што је, како каже, тих дана живот у Београду стао.
Баљак, који је у време Титове смрти завршавао осми разред, сценарио за „Плави воз” написао је почетком деведесетих, делимично као аутобиографску причу, са намером да то буде његов дипломски филм о матурантима који нису могли да буду срећни због колективне жалости.
– Током седам дана жалости поводом Брозове смрти, нико се није насмејао или повисио глас. Шапутало се – сећа се редитељ и додаје да је полазиште његовог филма било згодно за комедију јер је реч о нескладу између нечега што је прописано и онога што јунаци осећају.
Титова омладина обележила Дан младости
Носталгични посетиоци из свих крајева бивше СФРЈ посетили јуче Кућу цвећа и донели традиционалне штафете
У организацији странке Комунисти Србије и друштвене организације Центар „Тито”, јуче у подне су на платоу испред Музеја 25. мај Титовом унуку, Јосипу Јошки Брозу, уручене „штафете младости” из градова некадашњих југословенских република: Умага, Ријеке, Бачког Градишта, Подгорице, Скопља... Фото Д. Јевремовић
Више од хиљаду присталица Јосипа Броза Тита, у својеврсном ходочашћу обишли су јуче у Београду његов гроб и Музеј „25. мај”, обележавајући тако 118. рођендан јединог председника друге Југославије. Углавном времешнији посетиоци из свих крајева бивше домовине, у колонама су ћутке одавали пошту маршалу, носећи штафете, венце, цвеће, заставе и његове портрете. И на штакама, и са штаповима у рукама, некадашњи омладинци доказивали су да и даље одолевају времену и да у њима још тиња револуционарни жар.
Светозар Маркановић (80), доскорашњи је председник Комуниста Србије, а сада Удружења комуниста Републике Србије, пошто је његова партија престала да постоји ступањем на снагу новог закона. У организацији Комуниста Србије уприличено је ове године ношење штафете младости.
– Сада су нам потребни млађи људи. И прави комунисти. Да ми њима предамо штафету како ваља. Нажалост, ниједна комунистичка партија у Србији, а било нас је осам, није успела да се пререгиструје. Ми не дижемо бели барјак, ускоро ћемо поново бити партија. Права комунистичка, на марксистичко-лењинистичким позицијама, чврсте југословенске оријентације. Искрено говорећи, на нашем списку има само две и по хиљаде чланова. То је јако мало. Сигуран сам, међутим, да имамо сто пута више присталица. Ми смо у медијској блокади, нас сатанизују као комунисте. На делу је снажна антикомунистичка пропаганда. И да вам кажем: ми немамо ни средстава за наш рад. Финансирамо се од јадне и бедне чланарине. То је један одсто од примања, од пензије или плате. Једва имамо за комуналије – огорчен је друг Маркановић.
Видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Titovi-omladinci-obelezili-Dan-mladosti.lt.html....Светозар Маркановић (80), доскорашњи је председник Комуниста Србије, а сада Удружења комуниста Републике Србије, пошто је његова партија престала да постоји ступањем на снагу новог закона. У организацији Комуниста Србије уприличено је ове године ношење штафете младости.
– Сада су нам потребни млађи људи. И прави комунисти. Да ми њима предамо штафету како ваља. Нажалост, ниједна комунистичка партија у Србији, а било нас је осам, није успела да се пререгиструје. Ми не дижемо бели барјак, ускоро ћемо поново бити партија. Права комунистичка, на марксистичко-лењинистичким позицијама, чврсте југословенске оријентације. Искрено говорећи, на нашем списку има само две и по хиљаде чланова. То је јако мало. Сигуран сам, међутим, да имамо сто пута више присталица. Ми смо у медијској блокади, нас сатанизују као комунисте. На делу је снажна антикомунистичка пропаганда. И да вам кажем: ми немамо ни средстава за наш рад. Финансирамо се од јадне и бедне чланарине. То је један одсто од примања, од пензије или плате. Једва имамо за комуналије – огорчен је друг Маркановић.
Како бити срећан кад је Тито умро
Током седам дана жалости, поводом Брозове смрти, нико се није насмејао или повисио глас. Шапутало се, каже редитељ Јанко Баљак, редитељ играног филма „Плави воз”
Специјална пројекција новог домаћег филма „Плави воз” Јанка Баљка одржана је синоћ у Музеју историје Југославије (Музеј 25. мај), у оквиру мултимедијалне манифестације „ОРА 2010”. Српска премијера филма биће одржана 6. јуна у програму „Национална класа” Синема сити фестивала у Новом Саду, а београдска 22. септембра. „Плави воз” је трагикомична прича о матурантима у време Титове смрти и националне жалости, о времену када је било срамота радовати се јер је СФРЈ изгубила идејног творца.– Када су објавили да је Тито умро, сећам се да сам се са родитељима враћао из викендице и слушали смо радијски пренос утакмице Црвена звезда – Хајдук која је била прекинута. Мој отац је био уредник на Радио Београду и имао је брифинге око извештавања о смрти Тита, па сам знао да се то очекује. Све је било шизофрено, а доминирало је неприхватање његове смрти. Тито је био хедониста, није спомињао реч смрт, већ је користио еуфемизме. Било је пуно искрене жалости која је била помешана са неизвесношћу, јер су сви бринули шта ће бити са СФРЈ – каже редитељ који почетак маја 1980. памти по тишини и по томе што је, како каже, тих дана живот у Београду стао.
Баљак, који је у време Титове смрти завршавао осми разред, сценарио за „Плави воз” написао је почетком деведесетих, делимично као аутобиографску причу, са намером да то буде његов дипломски филм о матурантима који нису могли да буду срећни због колективне жалости.
– Током седам дана жалости поводом Брозове смрти, нико се није насмејао или повисио глас. Шапутало се – сећа се редитељ и додаје да је полазиште његовог филма било згодно за комедију јер је реч о нескладу између нечега што је прописано и онога што јунаци осећају.
*
