ЗНАК УПОЗОРЕЊА / Александар Лукић

ЗНАК УПОЗОРЕЊА

Зидови: дрвене талпе, уплетено пруће,
сламени леп сипак. Костур предат природи.
Одрана ребра, засун врата нахерен – батина,
поломљен прозор, скршено слеме, сита и брдила.
Господар деценија немар. Гулаш корова
крчка јака ватра. Рекли би: бестрагија.
Мајчице последице заборава не штеде.
Клубе прободено плетићим иглама: страдија.
Пљунути ми у истом духу од оца. Старудија
спојена пупчаном врпцом једно тело –
пререзана петлова шија – уместо десет
божјих заповести тупи косир легенди.
Уцвељене византијске бедевије –
удовице – височанства кокошија –
јато без петла осокољено појединим кокицама
да нарашћују без пардона остале сиротице.
Светосавска скаска – верзија кредитне банке.
Спекулације о звезди Пелен, и томе слично.
Панорама мишљења. Дилема: проширена вена,
или угрушци крви – горе од горег за лаку ноћ!
Ту већамо о заблудама обичаја
нашег краја кроз време.
Бого, какве дарове природа нуди човечанству,
не тражећи заузврат ништа: знаш ли
чему шири прекомерну изузетност около.
За почетак: бркове – четке сирка. Тартуф. Рибље око.
Ајд, и посебност игре у тами: стрнџање уз ватру!
Паук виси са свода пећине, пропада, пашће –
мушки принцип.
Гргеч грабљивац из дубине вира креће у лов –
женски симбол.
Знак упозорења – пази! Мораш учити о правцу
камо си се упутио. Јер, у каквом год куту се обрели:
ма били и у другачијем свету где год били: нисмо сами.

         = извор: из нових књига српских песника. - Александар Лукић ПСОВКА. -Библиотека МОБАРОВ. Поезија. Есеј. Проза. - Поезија I, Књига 1
Издавач ЗАВЕТИНЕ: ми, Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1

АПЕЛ ПРОТИВ НАСИЛНЕ АЛБАНИЗАЦИЈЕ НА ЈУГУ КОСОВА

..

АПЕЛ ПРОТИВ НАСИЛНЕ АЛБАНИЗАЦИЈЕ НА ЈУГУ КОСОВА, београдска "Политика", стр. 6, штампано издање, 2.09. 2017

..

Sergej Jesenjin - Ne žalim, ne zovem, ne plačem (Aleksej Pokrovski)

Зашто опет Тонка, црна Тонка, чедо? / Дописник Станислав (Вина-веритас)

Бора Станковић.

Тонкина жудба.

Нису ни изашли из куће а да њу, Тонку, која је лежала у соби званој женска соба, а тако названој по тетки јој, Сики, која се за Турчина удала, Тонку која је још лежала опомену а Собче је било све испуњено сувим месом, бадемом кад се тресе кућа, лешницима још из Хаџи Ристиног кад се први пут посвађао са својим братом. И од тада им сва несреће. А у сопчету дрвенарија, конопул, гвожђарија, као тихо прекорно, као да опомињу, и чини се Тонки из сваке пукотине по једна глава строгог деде јој, Хаџи Рувима, који се никад није насмејао: мируј, не лудуј!

А она, Тонка, затворена, певала би што је чула да је некад ујна, пред саму смрт, жалобно, старински, заклопе се очи и кроз нос, као једва приметно, као да се служи служба у некој цркви једре и давно узавреле снаге и голичаво нешто, као тамњан те цркве:

Зашто Сике, зашто?

И сећала се вечито, увек у другом гласу и као са другим лицима, што збуњено намрштено, озбиљно је гледаху и прете а ујна је мислила да је нико не чује кад се вратила као лимун жута и певала по турски, срчући кафу, повезане главе, у жутој шамији.

И на ову песму нешто се давно и слатко будило и бунило у Тонки, и глас би дошао сладак као мед и саме су жене жедно викале: још, још, жене којих се сећала како у амаму ударају се по грудима а вода им ври и разлива се низ леђа, у наборима, и отромбољени трбуси мајки које су рађале, и баба које подврискују. И сви би се стали скупљати, и слуге из магазе, чивчије, и онако пролазници. Aли би Душко магазаџија улазио и погрбљен, покривајући лице рукама да не види њу, Тонку, јер грех је још, младо је, лудо је: и затварао би ролетне. А она се њему уз пркос скидала гола, љубила своје руке, трљала бедра. И знала је Тонка да Душко неће моћи дуго да издржи и када би се он спотицао бацала би на њега своје постељне ствари, вреле од њене крви.

А у Душку су две крви и њена песма певале, а она би примицала узаврелој својој снази дрвенарију, дуње филдиш, јапију и старо одело. Иза прозора, до мркле ноћи, чекали су да се отвори завеса. Арса пекар вриштао је, поливао се водом са чесме, Јован који је кувао кафу седао би на коња Мишка, пошто му да да попије вина, и летео без седла и узенгије, а кад су се њени вратили са имања, увек: зашто опет Тонка, црна Тонка, чедо? И после би је грлили, стезали, и плакали сви громогласно, и ишли на прстима и палили свеће. А Тонка у танком свиленом фустану а доле сасвим нага, очију исколачених седи на асури, искитила се ђинђувом, сарфилом, устане, клоне, и труди се да дохвати своју малу, свежу, меку леву ногу у бутини и да је пољуби, ижљуби, поједе. Јер је знала она, Тонка, кад порасте, раскрупња се, а ти кукови ће да набубре, а она једра снага да се разлије, груди под врелим плодовима да се размину широко и никад она тада неће моћи да омирише, да ошине језиком своју румену разблудну бутину. И радовала се страсно Тонка што ће бити гојна, топла као ујна пре но што је побегла у Турску, али је плакала што ће за увек бити растављена, за увек, за никад више од своје топле, од своје мирисаве као задах сто устајалих ђулова, од своје сочне бутине.

Бора Станковић.^[1]

¹ Ова прича спада у циклус "Под окупацијом". Пошто је г. Бора Станковић опазио да наша публика страсно тражи књижевне успомене из тога времена, то се решио (види објављене одломке у "Новостима") да све своје постојеће рукописе приопшти овој групи. Просто, стави испред одломка: "Ево шта се причало у једној кафани за време окупације" или: "Газда Јанаћко повуче три дима (а било је то у Београду у време окупације) и отпоче овако." Чује се да ће у овај циклус доћи и "Коштана". Пропратне речи биће: "Неки Aрса Циганин (у једној кафани у Беoграду под окупацијом) попи чоканче и стаде овако говорити:".

          = преузето: Винавер:  Из новије пантологије пеленгирике 

Alfredo Marceneiro - «Cabelo Branco» ou Mais uma Noite de Fado...

Отпремљено је 26.11.2011.

Mais uma noite perdida
Mais uma noite de fado
É mais um dia de vida
A recordar o passado.

Saudades são pombas mansas
A que nós damos guarida
Um paraíso de lembranças
Da mocidade perdida

Se a neve cai ao de leve
Sem mesmo haver tempestade
O cabelo cor da neve
Às vezes não é da idade.

Pior que o tempo em nos pôr
A cabeça encanecida
São as loucuras de amor
São os desgostos da vida.

Para o passado não olhes
Quando chegares a velhinho
Porque é tarde e já não podes
Voltar atrás ao caminho.

Коментари поводом "Гадафијевих милијарди"

Гадафијеве милијарде у рукама Блеровог брата. Аутор: Тања Вујићпетак, 04.03.2016. у 22:00

Прво рочиште о судбини Либијског инвестиционог фонда у понедељак у Лондону Сер Вилијам Блер, старији брат бившег британског премијера Тонија Блера, пресудиће, сва је прилика, ко треба да управља Либијским инвестиционим фондом (ЛИФ). ЛИФ је 2006. године основао пуковник Муамер ел Гадафи, који свргнут и убијен током арапског пролећа и НАТО интервенције 2011. године. Имовина ЛИФ процењује се на око 67 милијарди америчких долара.

„Вилијем Блер, брат бившег премијера Тонија Блера, треба да буде постављен за судију у дугогодишњем процесу за утврђивање управника над Либијским инвестиционим фондом”, пренео је јуче Ројтерс позивајући се на изворе обе стране у спору.

Имовина ЛИФ-а је након рушења режима и зверског убиства Гадафија замрзнута одлуком УН, да би се спречиле евентуалне трансакције најближег пуковниковог окружења у егзилу.

Судбина замрзнутих „Гадафијевих милијарди” и њихова тачна локација до данас нису познати јавности. Познато је да је ЛИФ пласирао средства у око 500 компанија и холдинга широм света и да је уложио скромних осам одсто капитала на финансијско и тржиште некретнина на Западу.

Либијски приступ Гадафијевом новцу (из времена када је та земља производила око 1,4 милиона барела нафте дневно) постаје „немогућа мисија” од лета 2014. године, када је земља политички располућена на два центра моћи: у Триполију и Тобруку и Бајди.

Удвајањем власти, оба режима именовала су свог управника ЛИФ. Режим у Тобруку је на то место поставио Хасана Бухадија, пошто је претходно са 1.100 километара удаљености у Триполи послао отказ дотадашњем управнику фонда

Арапи купују куће по Бачкој

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Арапи заинтересовани за луке у Србији
• 
  Арапи купују земљу у Херцеговини?

• Египат: Арапска лига формира заједничку војну силу?
• БиХ: Арапи купци стотина хектара, ценe земљишта порасле, ћирилицу заменио арапски
• Арапи улажу 5 милијарди $!

СА југа инвазија ојађених избеглица из Сирије, Авганистана и других ратом захваћених исламских земаља, а на северу Србије држављани пребогатих Уједињених Арапских Емирата купују српске куће. Није, међутим, до краја јасно да ли то чине из туристичких разлога, како тврде једни, или да би на време гурнули ногу у врата за 2017. годину, када ће странци несметано моћи да купују обрадиву српску земљу што, опет, сумњају други.

Како год било, извесно је да је неколицина држављана УАЕ, до сада, на периферији Сомбора пазарила равно десет, а у Пригревици, једном од села суседне апатинске општине четири куће.

- Коректни људи, врло углађени и фини. Ј

Рашљар из Земуна

Душан Ковачевић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Ово су најбољи лекови за опекотине, а имате их у кухињи!
• 
  Становници Белог Блата против легализације базне станице

• Базне станице: Све чешће се протестује због зрачења
• Ниш: Ради један апарат за зрачну терапију
• У Нишу онколошки пацијенти остали без терапије зрачења

РАДИЕСТЕЗИСТА Душан Ковачевић (70) је човек са даром. Оно што је за лекара стетоскоп, за њега су рашље. Уз помоћ њих, у стању је да одреди позитивна и негативна зрачења у окружењу и да тачно као апарат за мерење зрачења укаже да потенцијалну опасност која прети здрављу човека.

Како  једноставним речима објашњава наш саговорник, услед превеликог негативног зрачења настаје око 80 осто болести, с обзиром на то да долази до мутација ћелија и оне мењају поларитет, што узрокује тегобе. Уз редовна космичка зрачења и земаљска, енергију емитују сви апарати. Наука је егзактно доказала да три минута разговора мобилним телефоном, темпепратуру мозга подижу за степен. Доказала је и да, рецимо, држање рачунара на ногама у пределу препона, узрокује стерилитет, и мушки и женски. Зрачи баш сва техника у нашем окружењу, али о томе се не говори.

Србија ће прихватити један број миграната

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Мађарска отворила станицу "Келети", за све путнике, сем за мигранте!

• 
  
• 
  

БЕОГРАД - Премијер Александар Вучић поручио је данас да ће Србија прихватити један број миграната и да нас то чини више Европљанима од неких других.

"Србија ће прихватити један број миграната. По овоме смо више Европљани од неких других. Ми не подижемо ограде", написао је Вучић на свом Твитер налогу.

_____________________________
Неки од коментара уз овај чланчић :

1. • Сингидон 01. септембар 2015. 15:51 #3651088

     Можда и јесте хумано али сасвим сигурно није европски! Европски би било када бисмо направили ограду као Мађари. Или, када бисмо поставили барикаде и на њима полицајце који бију мигранте који покушају да прођу као Британци. Или бисмо пооштрили прелазак из Македонију у Србију ради контроле возила да би се спречио шверц миграната као што су урадили Аустријанци на граници са Мађарском. Као што видиш - једино што није европски је примати мигранте!

     Оцените Preporučujem 7 Ne preporučujem 0

     Одговорите на коментар
2. Европљани, шта то значи? 31. август 2015. 21:30 #3649914

   ..."to nas čini više Evropljanima od nekih drugih"... Нетачно! Са ким нас ти поредиш? Па баш су Европљани (Енглези, Французи, Шпанци, Холанђани, Португалци... Запад) били немилосрдни према "различитима" у целом свету, током целе своје историје! А док смо према насилницама градили зидове и бедеме, сачињене и од људских живота, Србију су и непријатељи поштовали!

Вучић: Србија ће прихватити један број миграната | Политика | Novosti.rs

Јесмо ли сконтали одакле ветар дува, или сеобе народа и коментари

– На исти начин, на који је такозвана међународна заједница генерисала рат у земљи у којој сам ја некада живео, бившој Југославији, она генерише рат и у северној Африци и на Блиском истоку и где год треба. Раде на потпуно исти начин. Препознајем га на километре, а осетио сам га и на својој кожи, али нисам могао да верујем да ћемо бити толико глупи. И не могу да верујем да смо још увек толико глупи да не можемо да сконтамо одакле дува ветар. Реакција званичника Европске уније и Сједињених Америчких Држава јасно показује да су на међународној политичкој берзи лицемерство и цинизам досегли свој највиши ниво у историји – закључује Неле Карајлић.

(Фо­то Бета)

Ненад Јанковић, илити др Неле Карајлић, како је у јавности много познатији него под правим именом, о мигрантској кризи и избегличком таласу који последњих месеци протиче испод нашег прозора, могао би, каже, да пише на 700 страна. Толико га погађа све што се са тим несрећним људима из северне Африке и Блиског истока дешава и толико сматра да је та тема комплексна и тешко сагледива.

Причу о овој теми започиње цитатом „Има сеоба. Смрти нема!“ из романа „Сеобе“ Милоша Црњанског. У тој завршној реченици чувеног дела које је, ослањајући се на нашу историју, испричало судбину људи које судари великих сила терају на покрет у непознато, Неле препознаје свој живот и живот своје породице. Легендарни музичар, сценариста, писац и један од покретача серије „Топ-листа надреалиста“ уз коју данас не знамо да ли да се смејемо или да плачемо, априла 1992. године, бежећи пред надолазећим ратним вихором, напустио је родно Сарајево са женом и двогодишњом ћерком.

Мигранти, криза и коментари или :Стиди се, Европо!

(...........)    Месецима неспособна да изнађе јединствени рецепт за растућу избегличку кризу, Европа је овог пута одлучила да 14. септембра дебатује о „политици враћања, међународној сарадњи, истрази и мерама за спречавање кријумчарења миграната“, наводи се у званичном саопштењу из Луксембурга председавајућег ЕУ до краја године.

Предосећајући да би дискусија 14. септембра могла бити јалова, лидери Централне Европе (Чешке, Пољске, Словачке и Мађарске) заказали су поводом мигрантске кризе свој самит за „петак или недељу”, пренео је јуче Ројтерс изјаву премијера Словачке Роберта Фица.

Стрепња четири престонице да се талас избеглица примиче средњој Европи више је него основана.

Наиме, након овомесечног удара избегличког цунамија, у коме је из Србије у Мађарску прешло чак 50.000 људи, Будимпешта је јуче са главне престоничке железничке станице пустила неколико стотина миграната са уредним документима и купљеним картама у међународни воз за Минхен. Само пре неки дан, мађарске власти су са сличног воза скинуле стотинак миграната. Да ли је и Мађарска одлучила да „лопту” миграната пошаље даље на север? Слутећи нову невољу са југа, Аустрија је јуче отпочела са насумичном саобраћајном контролом граничних прелаза са Мађарском, куда дневно пређе 3.000 камиона. Убрзо на прилазу граница друмом М-1 створила се 25 километара дуга колона возила!

Бранећи се да не крши шенгенска правила слободног кретања, званични Беч је нову меру прегледања пртљажника возила, отварања запечатираних камиона, провере докумената путника... образложио као нови облик борбе против кријумчара људи, меру за спречавање нових смрти и одржање безбедности саобраћаја. „Нова контрола трајаће до даљег”, најавила је Јохана Микл-Лајтнер, аустријски министар унутрашњих послова.

У међувремену, могућност да Мађарска мигранте сада као уредне путнике, а не као регистроване избеглице, пакује на возове за Немачку изазвала је негодовање у Берлину.

„Људи који долазе у Мађарску морају се тамо регистровати и тамо затражити азил. Нема специјалних возова за Немачку”, истакао је јуче Штефен Зиберт, портпарол канцеларке Меркел

Ванредна вест: Русија започела војну интервенцију у Сирији

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Аустралија: Европске земаље да отпочну ваздушне нападе на Исламску државу!
• 
  Уништен још један антички храм

• Исламска држава уништила део Беловог храма у Палмири
• Џихадисти Исламске државе погубили висе од 90 људи у августу у Сирији

Руски пилоти борбених авиона и хеликоптера почеће да стижу у Сирију у наредних неколико дана, објави је портал Yнет.

Према речима западних дипломата, руска експедиција је већ стигла у Сирију и сместила се у ваздушну базу, која је под контролом снага председника Башара ел Асада.

База се, како наводе, налази се у околини Дамаска и служиће Русима као оперативна база.

У наредним недељама хиљаде припадника руског војног особља стићи ће у Сирију, укључујући саветнике, инструкторе, техничаре и пилоте.

У овом тренутку нема конкретних података о саставу контингента, али је Русија раније преговарала о продаји вишенаменских МиГ-ова 29 и напредних авиона за тренинг Yак-130, који могу служити и за борбу.

Yнет пише како нема сумње да ће руски пилоти утицати на постојећу динамику блискоисточних сукоба.

Званично, Русија нема офанзивне намере према Израелу и другим државама, а главни циљ размештања летелица је задржавање Асада на власти и борба против ИД.

Дипломатски извори тврде да су Русија и Иран недавно донели стратешку одлуку да ће учинити све како би спречили ширење и инфилтрацију ИД и других исламиста на подручја бивших совјетских република с муслиманском већином.

ВИНАВЕРИАНА (001)

(одломци о битном питању)

Расправе о рату нарочито су биле добродошле многим испражњеним интелектуалцима, ненавикнутим да истражују узроке појава јер су лако добили неисцрпну тему за исказивање. Феномен празног лименог суда, у разним облицима познат у десетовековној европској култури, обнављао се и долазио до пуног изражаја у временима духовних прелома и страха.
 
У такву замку упашће лаковерни европски интелектуалци и у свом ангажману око Југославије током последње деценије XX века — можемо се само питати да ли су они способни да буду свесни свог моралног одређења.
 
Када је Црњански писао о рату 1934. године он је то чинио на основу чињеница које су сви знали:
 
"Пацифистичка пропаганда, у облику апсурда, била је европски специјалитет, као и ратна, и долазила је, тенденциозно из побеђених држава, пре свега. […] Да би се после оргије у рату, што брже изашло у рај пацифизма, рат је оглашен животињским, ниским, идиотским.  […] Није то била никаква идеологија пацифиста, била је то обична потреба класне борбе, дефетистичка пропаганда." И Црњански мудро опомиње да је Србија клеветана због рата да би се добиле партијске позиције.⁴ Ту почиње проблем са Винаверовом књигом.
 
У новогодишњем броју Младе културе 1940. године појавила се критика ове збирке пуна ретке жестине против писца и неуздржаног очаја што се дело са таквом тематиком могло објавити.
 
Аутора тог приказа не занимају песме, уметничка средства, квалитет стихова, естетика новог израза, дело ослобођено фразеологије, одсуство готових формулација, очекивање читалаца, њихов однос према теми са приличне временске удаљености и, управо због тога, њихова спремност да прихвате уметничку интерпретацију ослобођену голе фактографије па и познатих књижевних поступака (ако се осврнемо на каснији критички суд).
 
Мишљење пишчево о Винаверовој недаровитости, о његовој дешператској наметљивости, о неискрености песничкој, о одсуству поезије у лошим стиховима, увек се може узети у разматрање. Оцена о Винаверу као утопљенику са хушкачким циљевима, писцу који повампирује идеју рата застрашујућа је исто колико и послератне критике, Винавера, за његова живота. Застрашујућа критика је написана јер је дело обновило чињенице о умирању Срба за отаџбину. У Великом рату Србија је изгубила 26 посто свога становништва. Погинуло је или умрло од рањавања или болести 369.618 војника (иако француска статистика наводи већи број), стрељано, обешено или умрло у логорима (претежно аустроугарским) 640 хиљада цивила.
 
Историјски услови су неке идеје о том времену збрисали, некима повремено враћали значај али многа од њих је остала, све наџивела и, трансформисана формално и хибридно обновљена, делује и данас. Латентна институционализација нетрпељивости према помену српског имена и српских заслуга, која се најавила убрзо после завршетка Првог рата, тако је темељито и дуго изграђивана да ништа није остављено случајности. Снажна конструкција са врло препознатљивом фразеологијом ни до данашњег дана није попустила и стално се обогаћује новим елементима. Да се карактеризација стања у Србији актуелно не обнавља са архефразеологијом и појмовима које одавно познајемо, поверовали бисмо да се приказивач књиге о ратним друговима мало неприкладно шалио....  (......)

Жељу да пише о својим ратним друговима Винавер је успео да оствари али таква књига, објављена пред Други светски рат, 1939. године, појавила се у време неповољно по садржај и версификациони облик.(2) Остала је позната врло малом броју читалаца и изгледа да није ни стигла до унутрашњости Србије, где би многи волели да су је могли прочитати.

У периоду после Другог светског рата пут таквој књижевности у целини је био затворен.

Данас не само да нема више преживелих учесника некадашњих ратова, већ нема више ни сећања на херојско време и мало ко зна значај њихове борбе, мало ко схвата шта су они постигли.

У садашњем тренутку, у једном горком историјском тренутку за Србију, скоро пуних девет деценија од Првог рата, објављивање ове књиге такође је изазов. У чему се ситуација понавља?

У српском избрисаном историјском сећању и нашој несмелости да тражимо одговоре на то питање почива, нажалост, могућност обнове прилика које су почеле на југословенској идејној сцени одмах после првог великог рата и у којима, услед недовољне политичке моћи државе и времена да се заустави извртање истине, бујају садржаји неограниченог историјског и политичког бесмисла, и изврнутих суштина са свим анахронизмима: аргументација коју је васпоставио још средњевековни actus fidei и даље живи, и док се све мењало, механизми притиска на Србе остали су исти. Успешно интернационализовани негативни ставови и данас се исказују истим метафорама.

Да ли због тога што мало знамо о својој недалекој историји, ми се не питамо да ли је идеја о цикличној палингенези зла, селективно ускладиштеној само за неке народе, сулуда или одржива? Несвесни обнове негативних токова ми данас као да верујемо да се ово што нам се догађа, догађа први пут.

Историју Винаверове књиге стога не можемо одвојити од историје народа, бурне, трагичне и несмирајне.

...

---

Књижевна критика може да да оцену Винаверових песама, али услове за њихову рецепцију код нас  мораће да објасни културна, а пре свега политичка историја.

Отварању самог питања рецепције и ове књиге и последица њеног објављивања, може много да помогне једна студија о књижевности везаној за Први светски рат.   (....)

Да ли српски епски дух (и то онда када га је „историја“ лишила његових претпоставки), фараонично-каријатидна сенка, у одмаклом ХХ веку, може заиста да омета појаву књижевног дела аутентичног књижевног израза?

Ако прихватимо став да Србин престаје бити епски херој чим је напустио своју околину зато што је, удаљен од ње, ужасно био гладан, што је удаљен од огњишта осећао хладноћу и слеђен остао у беспућу као содомска фигура обложена сољу, то значи заборавити да је човек физичко биће, да је тешко постићи рационализацију туге, да нема адаптације на бол и да вербално мирење исказано фразом није ни објашњење ни мирење већ знак. Знак чега? Знак патње већине. Ако ове чињенице немамо у виду, онда не можемо разумети ниједну драму хуманитета, а најмање Винаверову књигу. Формуле за признавање личног жртвовања за отаџбину у европском кругу су скоро истоветне, почев од Роланда, и не анализирају се а најмање се напада њихов патос, наглашен кад су у питању браниоци нападнуте земље.

Претпоставка о „рашчишћавању“ са епском идејом смрти за отаџбину, несретног ратника је теоријски лишавала достојанства смрти. Рекао би човек да су текстови о Србима у рату добри само ако су дефетистички!

Који би се критеријум провере ставова овде могао увести? Да ли ми, сада, треба да потежемо, на пример, питање о моралној тешкоћи и антрополошкој проблематичности овакве наше претпоставке око проблема, анахроног за већину европског света? Ако претпоставку оправдамо, значи да досадашње незнање и пасивност у њеном доказивању треба исправити. Ево нас на Гадамеровом негативитету искуства, продуктивном и спасоносном – ка једном истинитоноснијем искуству!

Данас знамо више него шездесетих година прошлог века, када је изгледало да је проблем идентификације националних „разлога“ био решен, а много више него 1939. године када се под видом „борбе за ново друштво“ све што је претходило сматрало анахроним. То су, време је показало, били предпланови за ново српско сужањство.

Ако прихватимо тврдњу да смо свет који нема потребу за изразом, за језичким суочавањем са собом и који се задовољава фразом зато што „звучном реториком покушавамо да прикријемо суштинске, непречишћене наше колективне садржаје и рачуне“ онда напуштамо поље књижевних услова и залазимо у идеолошке, политичке разлоге опредмећивања „нерашчишћених рачуна“ на овом тлу. Рашчишћавање рачуна увек је погађало један исти народ. То је било постало могуће зато што је тривијални политички интернационализам био заглушио све уши и што је, вешто и без образложења, успео да идеју отаџбине одбије, селективно, само Србима.

Књижевни догађај односно појаву књижевног дела не прате исте последице какве прате политичке догађаје. Али ако читалац располаже „хоризонтом очекивања“ да тражи и види само политику у сваком тексту, онда свакако није криво књижевно дело због недостатка објективације корисника.

Апстракција „фраза“ не покрива ништа стварно егзистентно, већ је проблем у томе што су разлози за херојство у постхеројско доба код нас били изложени порузи. То је нарочито познато у другом периоду заборава у Србији, после Другог светског рата, када ратници са ордењем из Првог рата нису смели изаћи на улицу.

Винаверова књига нема фраза. Иако је добро знао механизме рата и ратне циљеве нападача, он ни на једном месту није тражио закономерности случаја и зато се све опеване личности издижу изнад условљености догађања. Винавер није мешао политику са књижевном инспирацијом а идеја буквалног преслика догађаја у књижевном делу и очекивање да оно служи као дословно сведочанство из којег ће се извлачити закључци широког спектра о моралним трансформацијама народа, била му је страна – многе своје странице он ће посветити управо одбрани књижевности.

Винавер је прошао ратове, Албанију, добро упознао Крф и Видо али никад, ни у једном каснијем сећању, „беда војничке службе“ неће му бити доминантна нити инспирација за неку занимљиву причу, за извлачење насилних контраста у сећањима, моралу, за стварање громогласних закључака за потребе датог тренутка.

Више од многих тадашњих књижевника био је занет новинама у европској књижевности, у филозофији или музици али сви „модернитети“ нису му помутили људска осећања нити способност да разликује фикцију од реалности. Његова књига о рату донеће му, међутим, доста проблема.

Надежда Винавер, КЊИГА СЕЋАЊА, ЉУБАВИ И ЗАХВАЛНОСТИ Српскилист, одломак