Српска транзиција у Сврачијој јарузи / Стравично сведочанство данашњице

Сад пацова да извадите из канализације, био би бољи него ја – каже онемоћали кожар Станоје Виријевић који је, после 40 година и шест месеци рада у „мокром погону” крагујевачког „Партизана”, остао без права на пензију

Крагујевац – Сврачија јаруга, блатњава низбрдица на ободу града, слика је и прилика домета српске транзиције, невидљиви „подводни ток” Крагујевца у коме је, испод блештавих реклама страних корпорација и домаћих мегамаркета, све труло до распадања.
У тој приградској насеобини углавном су досељеници са Косова и из Санџака. Доселили су се седамдесетих година прошлог века, с намером да започну нови живот, с надом у боље сутра. Њихове куће немају фасаду. Само цигла, бетон и челична арматура, а мислили су – Крагујевац је велики град, ту је „Застава”, посао, зарада, могућност...
У једној од таквих кућа, са супругом Радуном, живи и Станоје Виријевић, бивши радник фабрике коже „Партизан”, човек коме су тешке кожарске машине „шер” и „шпалт” добрано нарушиле здравље. После 40 година и шест месеци рада у „мокром погону”, онемоћали Станоје би само да оде у пензију, али...
– Руке ме боле, тешко дишем... Не могу, брате, више. Што ми, бре, не дају пензију, па да идем... А крваво сам је и поштено зарадио. Никад на посао нисам закаснио, а сваког дана дизао сам на руке по 15 и 20 тона коже „голице”. Мислио сам, зарадићу пензију као и други, а кад сам отишао у фонд, на шалтеру ми рекли: „Не вреди, Станоје, док ти не уплате”.
Станоје Виријевић стекао је услов за пензију августа 2008. године, али му последње четири године нико није уплаћивао стаж. У фонду Пензијско-инвалидског осигурања због тога не могу да му овере радну књижицу, а у фабрици нема коме да се обрати.
Основана давне 1835. године, кожара „Партизан” потпуно је пропала током последње четири године. И претходних десетак је таворила, али од када је приватизована, септембра 2004. године, у фабрици ништа није функционисало. Све што је могло да се расточи – расточено је, а власници су се разбежали, кудгод који. Иза њих су остале зарђале машине и мемљиви зидови, зарасли у паучину.
Нови власник, који је, новембра прошле године, акције фирме купио на берзи по цени једне гарсоњере (пет хектара земље и две хиљаде „квадрата” покривених хала за нешто више од 30. 000 евра), изгледа, нема намеру да се „бакће” са старим дуговима. А, они нису мали –- готово 240 милиона динара неисплаћених плата и доприноса за 130 радника.
– Питао сам га: „Помагај, брате, не могу у пензију док ми не уплатиш”. Теби ће, Станоје, бити уплаћено, ти си у најтежој ситуацији, више пута ми је то рекао, али ништа. Како и од чега да живим. За струју дугујем 30.000 динара, хоће да ми секу, порез не могу да платим, немам с чим да се лечим. Требало је да лежим у болници, али ми рекоше да нема места. Једва идем, а сваки дан морам код докторке... Још седам мојих колега је у истој ситуацији. Сви имају услов за пензију, али ником није уплаћен стаж – вели Станоје у разговору за „Политику”.
Давне 1974. године, када је из Зубиног потока дошао у Крагујевац, Станоје је био млад, спреман да ради од јутра од мрака. И радио је, најтеже послове, али му није било тешко. Хтео је кућу да сазида, за себе и своју Радуну. Сад су обоје стари. И сами. А кућу нису довршили.
– Таман смо покрили кућу, кад је Станоје први пут остао без плате. Има томе, мислим 15 година. Само је једног понедељка дошао и рекао – ево ти ових 300 динара, нема више. Од тада фирма слабо ради, али је Станоје опет ишао на посао. Ја му сваког јутра пеглала кошуљу. Волео је ново да обуче, а ја се питала шта ће му, кад је у фабрици радио у вуненим чарапама и дубоким гуменим чизмама. Била је велика влага у том његовом „мокром погону”, али шта је друго могао. Становали смо приватно, а хтели смо своју кућу. С почетка је ишло добро, а сад, ево, све пало у воду – прича супруга Радуна, родом из Лепосавића.
Кад је пре четири године фабрика готово стала са производњом, Станоје је почео да ради у грађевини. Радио је све и свашта, али увек „на црно”. Неко га позове, каже му да има да се копа, а он одмах потрчи. Киша, снег – свеједно, Станоје је ишао, није се штедео. То га је, вели, потпуно упропастило.
– Сад пацова да извадите из канализације, био би бољи него ја. Скроз сам пропао, а и фабрика у којој сам радио цео живот. Питаш ме – како. Реци ти мени како. Ја се у политику никад нисам мешао, нити знам ко је долазио и одлазио из предузећа. Знам само да је кожа некад била квалитетна, а да сада не ваља ништа – вели Станоје.
Шта се десило и како је фирма пропала, ко му је, како каже, „одрао кожу с леђа” и зашто кућу није довршио – та питања крагујевачког кожара више не интересују. Станоја Виријевића из Сврачије јаруге сада занима само једно – ко му је, после 40 година и шест месеци рада у „мокром погону”, ускратио право на пензију.

Бране Карталовић

Извор: Политика[објављено: 30/01/2009]

Стварносна проза и постмодерна / Мирољуб Милановић

Тамбурашки оркестар једне београдске основне школе почетком шесдесетих 20. века

ЗРАЧАК НАДЕ


Пола века је прошло у систематском испирању мозга народу, пола века су свакодневно слављене «велике победе у изградњи социјализма» ,пола века је израђиван култ једног човека до бекетовске ситуације у ставу мирно сваког четвртог маја у три и пет поподне. Треба чути ( у свом духу) завијајући звук сирене како се разлеже преко градова и поља, преко брда и планина, и видети ( опет у свом духу ), стотине хиљаде људи, старих и младих, како одаје почаст «највећем сину наших народа». Па говори, овације, цвеће ! Покољ недужног цвећа за кићење биста « највећег генија», расејаних по селима и градовима целе земље. Те слике упечатљиво говоре о начинима и методама како се до тога дошло, те слике су само видљива површина, те слике су само одраз како је деценијама изграђивано колективно лудило. Оно што се није видело, оно што је било испод, оно што је било црна дубина, био је живот, мучан и тежак, протицање времена у благој летаргији. Требало га је само видети. Ослушнути. Они чија је то дужност била, нису га ни видели ни чули.
Роман Радомира Константиновића «Ахасфер» показао је истрошеност модела: митски предложак није више функционисао. Дешавале су се промене и у руском соцреализму, пре свега на плану књижевних средстава. Отворена је тема «о младом савременику» а доминантна форма био је сказ. Руска књижевност била је још увек узор српским писцима али је јачао утицај преведних дела са запада. Отварали су се нови путеви уметничког уобличавања. Не следити их, значило је бити анахрон.
Појава приповетке «Гост» Драгослава Михаиловића 1961. сматра се почетком нове струје, назване у недостатку бољег израза «стварносна проза» . Опрека према послератној је евидентна. Уместо митског предлошка ( мотив о Јеврејину луталици у «Ахасферу» Р. Константиновића), ситуација конкретног човека ( усамљеност, сиромаштво, смрт ). Уместо херојске личности – обичан миш. Уместо узвишеног тона и поетизације у реченици – «груб» стварносни детаљ. Језик је «пресан», «сиров», често са елементима народског, дијалекатског фолклорног. Наглашена је улога приповедача.

Критика је споро уочавала програмске елементе нове школе и држала се према њој резервисано. Израсла на делима са ратном тематиком и изградњом новог друштва, сумњив јој је био тај прелаз на «стварносно», народско, колоквијално. Михаиловић је могао да буде задовољан: показао је како кафкијанску причу може сместити у препознатљив амбијент и проговорити о универзалној теми (смрт). Објавио је збирку приповедака «Фреде, лаку ноћ». Уследила су признања и понеки хвалоспев (Б.М.Михиз).

Мирољуб МИЛАНОВИЋ Пола века ћутања

Један поглед на српску прозу друге половине двадесетог века

Едиција Бранићево, Пожаревац, 2008, , 125 стр.

стр. 39 - 42

Комесари, нови-стари / Сава Дамјанов

Да ли делује анахроно ако данас, пред крај прве деценије 21. века, подсетим на Артура Кестлера који је још половином прошлог поделио интелектуалце на два основна типа: „јоги“ и „комесар“?!
Свакоме ко познаје савремену српску књижевну и културну сцену одговор је мање-више јасан, мада му не мора бити јасно да је у овом тексту поново реч о комесарима: заправо, био бих срећнији да је тема мога текста неки изузетни кестлеровски јоги којем пишем оду. А поново не зато што сам ја икада о томе писао (нисам!) него зато што су у прошлости о томе писали други; дакле, реч је о нашој готово традиционалној склоности да пре или касније припустимо у први план некакав књижевно-културни комесарски слој, који онда немилосрдно влада и управља том облашћу, као да је мала приватна фирма (наравно, има тога и другде, али овде говорим о српској сцени и њеним особеностима!).
Некада је та комесарска пракса била везана за академске кругове као центре моћи, па за комитете свих боја (и позиционе и опозиционе), најзад за кланове око издавача и часописа који су се изванредно прожимали са претходна два ентитета (та два су, пак, неком алхемијском формулом све више постајала један!): лепо је било то што су ствари биле јасне и једноставне, тј. увек сводљиве на неку идеолошку или идејно-естетску раван. Онда је наступило време одрицања од таквих недемократских начела, да би се успоставио један нови модус - по оној епској народној, „опет то али друкчије“ - у коме су елитна књижевност и култура постали својина неких наизглед отворених (а у ствари врло софистицирано затворених!) интелектуалних кружока, чији се пак заједнички именитељ никако не може дефинисати нечим дубљим од пуког прагматичног интереса. Интереса у најширем дијапазону тог појма: од утркивања у (само)хвалисању и чувању привилеговане позиције (умишљеног домаћег Олимпа), преко покушаја вредносне канонизације сопственог стваралаштва и пласмана истог диљем света, па све до дебељушкастих хонорара за наречене и ине работе, те силних путешествија исте самоизабране репрезентације на пријатељске мечеве по иностранствима. Нажалост, ни слутио нисам да ћу икада помислити а камоли рећи оно што виде и други који не играју у том колу: степен аутократије, бестидности и заслепљености данашњих комесара већи је него и у једном ранијем периоду којег се током свог (сада већ дугог) живота сећам! Наравно да највећи проблем (нео)комесарских марифетлука нису ситне овоземаљске сласти и ласти које је наречена дружина приграбила, нити неоправдана моћ, публицитет и друштвени престиж који поседује, напротив - највећи проблем је у сфери која је њима истински секундарна (мада глуме да није!) а то је тобожња вредносна канонизација наше актуелне књижевне и културне продукције. Иако сам противник сваке канонизације, посебно оне уметничке (јер уметност
је суштински полифона, разнолика, аксиолошки неухватљива), основни вредносни параметри данас су ипак видљиви - што не значи и вечни, нарочито НЕ за неко сутра, за будућност која никако неће бити нечија произвољна пројекција (по мери личних, беспризорних интереса!). Зато је свако комесарско фалсификовање стварне слике наше књижевне и културне савремености заправо осуђено на пропаст: истине ради, ти потомци Салијерија у своје лажне вредносне промоције уврсте и по неког малог Моцарта, али више као алиби који покрива њихову сопствену осредњост. Ако ме је вишегодишње бављење књижевном и културном историјом ичему научило, онда је то чињеница да су њени механизми неумољиви, да минорити пре или касније заузму своје право место (без обзира на значај који себи за живота прљавим триковима покушавају да накалеме!), док само они најве
ћи, најинвентивнији и најиновативнији перманентно привлаче пажњу генерација које долазе (без обзира колико их карикатурални комесаријати „за свог вакта“ гурали под тепих!). Како се онда догодило да поново присуствујемо саможивој и неукусној комесарској гозби, како када нас је историја лепо упозорила на ефемерност али и погубност такве праксе? Та штеточинска клика добро је информисана (нећу да кажем образована!), па јој није сасвим нејасна дубинска неутемељеност књижевно-културног статуса који ужива, нарочито из перспективе неког будућег сагледавања истине; што се пак тиче друштвено-стварносних привилегија и почасти које им такое неоправдано припадају - уверени су да ће им припадати до краја живота, на чему им уопште не завидим и заиста им од срца желим да то
кирјањинско парче колача сачувају. Јер заслужили су га, трудбенички - мукотрпно: пошто ни један јоги није хтео да прља руке нечистим, извитопереним и кривотворитељским работама, они су прихватили тај крст и попут самог Јуде (али за неупоредиво већу добит!) кренули да заваравају најпре себе, па онда и јавност. Неоспоран је трагизам индивидуалних комесарских судбина и њихових трабаната који се не сналазе у главним улогама јер су по вокацији епизодисти; волео бих да барем они цивилизованији и самосвеснији међу њима, они којима је још увек остало нешто етике и интелектуалног поштења схвате да је последњи час за отрежњење. За њихово добро (били они уистину принчеви, жабе или зле бабе!), а пре свега за добро српске књижевности и културе, која мора коначно да се развија и афирмише без лихварских диригентских палица. Сви они никако нису исти, ни вредносно ни морално ни духовно, то засигурно знам: управо зато је свака сличност са стварним људима и догађајима у овом тексту случајна и - намерна...

Сава Дамјанов*

Извор:Вечерње новости, додатак Култура, Среда 14 јануар 2009, стр. 23

ПС. Прештампавамо овај критички текст универзитетског професора Дамјанова, који је леп подстицај за постављање фундамента реалне стваралачке и немилосрдне књижевне критике, неопходне и за чишћење српских Аугијевих штала, и српске бирократске књижевности, нарочито оне наметачке, најдоминантније, и у веку за нама, и у овом веку...