Masakar u Pančevu snimak Gottfried Kesse 1941 god.

CRNO SE PIŠE! PROCURELA NAJSTROŽA TAJNA CIA-e- Ispovest njihovog šakala ...

Уместо путописа, фотографије,напомене

(...)
Хтели смо  да путујемо из Београда у Сплит аутом, најкраћим путем, и кренули смо (први пут у животу) овом рутом: Београд, Славонски Брод, Брод, Бања Лука, Мркоњић Град, Гламоч, Ливно, Сињ, Солин. Стигли смо у Сплит колима наших шведских пријатеља (шведска регистрација), путевима који нису лоши, неки делови тих путева су били такви да по пола сата и више не би сусрели ни једно возило. Између Гламоча и према Ливну видели смо "знамења" последњег рата, у овим крајевима; снимали смо, не много, у доласку. Истим путем смо се и вратили. На дванаест места смо прелазили границу - Србија - Хрватска, Хрватска - Република Српска, Херцег Босна - Хрватска. Све су нам пасоше ишарали. Неколико држава и ентиета бивше СФРЈ. Нису нам правили проблема на границама. Једино у повратку из Сплита код Сињског Обровца (где смо иначе у доласку и ушли у Хрватску), хтели су да нас врате, јер на том прелазу "немају ветеринара" да прегледа куцу Лејди са шведским плавим пасошем. Једино на том прелазу не може да се прође са домаћим љубимцем. На свим другим може..."Али нас нису упозорили на том истом прелазу границе, пре неколико дана..." итд. Постоје и друге ствари које нису пријатне, као да се међуплеменски рат, на овим просторима, није завршио пре више од две деценије...

..

Ово нешто слика, "знамења" минулог рата сднимили смо у повратку. Чије ли су то уништене куће? Јесу ли власници тих кућа живи, или побијени? Или протерани? Снимали смо из аута у покрету. Не све. Само део. У близини путева....
..
..

..

..

..

..

..

..

У клисури Врбаса, према Мркоњић Граду...

...

...
У клисури Врбаса, у доласку...
...

Према Ливну

...

...

     Како огромни и дивни планински простори, а нигде људи? Где су? Како је овде било пре последњег рата? Колико људи изван ових крајева уопште зна шта се овде збивало и шта је све уништено? Видите ли те куће без кровова, које се губе у зеленилу? Чије ли су? Ко ће се овде вратити? Ко ће их обновити? 

     Гламочко поље, Ливањско, огромно.... Каква лепота... А тако мало људи. Где су људи? Није ваљда да сви спавају неким тврдим сном?

     Шта бисмо још доживели да смо путовали са београдским регистрацијама? Овуда.

     Са шведским таблицама нас нико није дирао ни питао.

     Већина и најглавније реке тзв. Западног Балкана теку не према Београду, него према Југославији, ма колико се она неком чинила као промашај. То им је природни ток.Да ли је била промашај? Та мисао се није наметала само нама из Београда и Србије, већ и нашим сапутницима из Шведске. Да ли је била промашај? Сада су нам на непуних шесто километара 12 пута на дванаест граничних прелаза ударали своје државне штамбиље. 

    У Сплиту нисмо могли купити куне за српске динаре. Требало је купити евре у Београду, па са еврима доћи у Сплит.

     

   

.....

     Каква смо ми браћа, суседи? И какви ћемо бити?

     Питају нас наши гости из света.

     Можда одговор могу да дају пусти путеви, или тај правац који смо ми одабрали, због лепоте и сећања?

     Да ли је минули рат окончан пре више од две деценије и да ли су ратне племенске секире заувек закопане?

     Ко то зна?

     Нисмо сликали оне уништене куће, и куће спаљених кровова, и куће из којих је никло дрвеће, што подсећа на неописане трагедије, не. Ни оне куће у којима су некада живели неки људи, а данас у њима држе стоку, козе...

     То треба да ураде, детаљно, они који живе тамо, ма колико то болно било. Да се никад више не понови....

      

       

...

ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК АЛЕКСАНДАР НАГРАДИО НАЈБОЉЕ МАТУРАНТЕ СРБИЈЕ И РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

(...)

ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК АЛЕКСАНДАР НАГРАДИО НАЈБОЉЕ МАТУРАНТЕ СРБИЈЕ И РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. - Београд, 29. јун 2018 – Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина били су домаћини седамнаесту годину за редом традиционалном пријему за више од 600 најбољих матураната из Србије и Републике Српске, на Белом двору на Дедињу.

Свака средња школа у Србији и Републици Српској изабрала је ђака генерације међу матурантима, коме је Фондација Престолонаследника Александра за културу и образовање уручила похвалницу и пригодан поклон као признање за остварене изузетне резултате у школовању.

„Свим матурантима честитам на успеху и желим да наставите да будете најбољи. Ви треба да будете поносни на знања која сте стекли, а ми смо поносни на вас и ваша достигнућа. Наставите да вредно радите и учите читавог живота. Ви сте наша будућност, а наша будућност је светла!” рекао је Престолонаследник Александар у свом обраћању.

Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар захвалио је на великој помоћи партнерима на овом пројекту –  компанијама НЦР и ЛИНК Груп. Помоћ при организацији догађаја пружили су саобраћајна полиција и Војномедицинска академија, компанија Кока-Кола, хор Ирида из Сремске Митровице, волонтери удружења „Краљевина Србија” и студенти Факултета организационих наука Универзитета у Београду.

Свечаности су присуствовали и Њ.Е. г-дин Младен Шарчевић, министар просвете, науке и технолошког развоја, Њ. Е. др Дане Малешевић, министар просвете и културе Републике Српске, г-дин Стефан Лазаревић, генерални директор компаније НЦР, г-дин Никола Суботић, извршни директор компаније ЛИНК Груп, др Кристофер Турбер, психолог и инструктор на Филипс Егзетер Академији у Калифорнији и ко-оснивач веб сајта ExpertOnlineTraining.com,  г-дин Кристоф Бишиља, оснивач и директор „Виби Дата“, академик Матија Бећковић, као и бројне друге личности из света културе, уметности и науке.

Ђаци су уживали у мотивационим говорима успешних пословних људи др Кристофера Турбера и г-дина Кристофа Бишиље, а додатне мотивационе радионице др Турбера заказане су за сутра од 11 часова на Белом двору.

Најбоље матуранте свих средњих школа из Србије и Републике Српске обрадовала је вест да ће компанија Линк Груп поделити 25 стипендија за њихову престижну ИТ Академију. Рок за пријаву је 15. јул, а више информација о условима за добијање стипендије могу се наћи на линку https://www.it-akademija.com/akcija/itacademy-stipendije/. Имена добитника стипендија биће објављена 1. августа, а стипендије ће им бити уручене на свечаности на Белом двору у септембру.

Mikis Theodorakis & Melina Mercouri - O Dikastis (Ο Δικαστής)

Nevreme Požarevac 2018

Путопис кроз Шумски рај или берба печурака, предања и дијаманата

(...)
Обичан свет (постоји ли уопште такав?) јутрос је уранио; видели смо то, пењући се аутом серпентинама од воденице у Каони, према Брезовици (заселак великог села Рановац), тј. висовима, и највишој тачци (Бандера), где имамо део свога имања, запуштеног. Ишли смо да обиђемо нашу шуму после сече и видели - успут - паркиране аутомобиле берача вргања и рујница, крај путева. Требало је прво да свратимо код нашег старог пријатеља и брата Жике, да мало попричамо, и онда се вратимо путем којим смо и дошли. Међутим, једно је план, а друго живот. Жику нисмо затекли код куће и кренули смо без њега узбрдо, од његове куће према Бандери, где су наши стари имали посед, док су били једна породица од двадесетак хектара. Баш кад смо се попели у подножје Бандере, јавио нам се Жика телефоном; он је био у кући, није нас чуо кад смо звали, и кренуо је за нама. Стигао нас је брзо, и уместо да се вратимо назад у Брезовицу, ми смо кренуло кроз бучину, сада се то зове Србијашуме, најужнији потес нашег села Мишљеновца, берући вргање, тј. оно што је остало, што нису обрали берачи ранораниоци. Жика је свашта знао и одлично познавао и наш сеоски  атар; уместо да ми њега водимо кроз мишљеновачки атар, он је водио нас, кроз оно што је припадалонашем селу, селу нашег рођења, и тако смо упознали, тј. препешачили скоро двадесетак километара, све док нисмо стигли до Каменка, Грујине Заграде и Зрнокове куће. Тамо смо на бунару затекли Зрнка, кума
Мому и Тику "Француза", тј. потомка капетана Коче Анђелковића, и још неких људи. Зачудили су се када су видели да носимо пуне торбе вргања и нису се либили да у њих завире. Кажу, да су неки берачи претходног дана успели да наберу и 60 килограма вргања....
    Али да ту станем. Јер сам уморан. Ту причу би вредело да наставим касније, следећих дана. А можда би најпаметније било да током лета, још неколико пута прођемо од Столице и Бандере, Паљевина и Кукаквичке Чуке, до Каменка и Басара, Дубоког Потока, и онда назад - мишљеновачким путем - опет до Бандере и Брезовице, да затворимо круг...
     Видели смо на ливадама нашег рођака доктора Лукића (Каонца) неке кругове, где не ниче трава. Не знамо шта значе. "Ти кругови су прво били мали, сваке године су већи, ко зна шта значе..." Рече Жика. И поче да нам прича и о другим чудима и тугама ових крајева, где гром туче, као артилерија, али нису громови отерали свет који је ту живео деценијама, већ - жеља да постану нешто друго. У свету човек неизбежно постаје неко други, трећи. У завичају то није могуће...
    
    ..

Жика је први нашао печурку који Власи називају Крајица - Краљица - која се може и свежа да се једе. Али, ми се нисмо усуђивали... 

    ..

Погледајте пријатеље и срећнике, шумске људе ових крајева, уметнике, и рашљаре, радозналце и небојше, чуваре древне традиције и преносиоце

   ...

   

    ...

Жика је нашао прве рујњаче, прве вргање, прве сунчанице, и друге шумске печурке. У некој врсати континенталне прашуме он се боље сналазио него у Београду, Пожаревцу или Петровцу, а ви, питао је, како се оријентишете?

..

....

..
Бољег водича, заиста, нисмо могли наћи од нашег првог комшије и великог народног уметника, фрулаша, проналазача, ловца, рашљара, лаутара, мајстора који свашта уме да направи... 
..

Мирко, Жика и Тика - земљаци 

Провео нас је Жика разним чукама, потоцима, испричао нам толико ствари које треба сачувати, и као приче, предања, и као сведочанства, то је био читав један свет, који полако нестаје, и који ће нестати. Прогутаће га ове густе шуме, које су свашта вековима гутале и прогутале. Па понекад, земља, ретко, као да повраћа, избаци из своје утробе, и необично камење, римске паре, и друго. 
     Тика и Мома су пошли трактором "Тома Винкић" према Паљевинама, да беру печурке, па су нас повезли, пошто смо се и ми враћали у том правцу, а не у правцу нашег села Мишљеновца, јер нам је ауто остао паркиран у Брезовици. Испоставило се да и Тика свира на фрули, и онда су уз жуту дукатовачу љуту, код Жике, Тика и Жика испробавали фруле, момци већ зашли у осму деценију, штета што дан није потрајао мало дуже и што нисмо могли да останемо и који дан и наслушамо се необичних искустава, доживљаја и сећања обичних људи (ако таквих има?) 
     Зауставили смо се у некој  шуми церова и граница, и Тика је сишао са свог трактора да обере неке вргање које је угледао крај пута. А онда је прешао преко пропланка и ушао у забран, одакле је пуцао широк види на југоисток и ускликнуо - како би добро било да на средини тог забрана треба подићи - кућу...
     

...
   И тако даље. Прича нема краја... Путопис кроз Шумски рај за нас је започео у Брезовици, наставио се на Паљевинама, тј. Бандери, сасвим нас зачарао на путу према Вивиној кући (кући покојног Виве). Успут смо видели руине многих кућа и салаша басарских Мишљеновчана, и друге ствари. Понегде су нас водили трагови дивљих свиња до остатака неког људског постојања, и ловачки пси, који су однекуда искрсавали. 
И ко од шале стигли смо до Кукавичке Чуке, Каменка, Грујине заграде. - Е овде пазите, ово је улица поскока. Овде сам недавно убио шест поскока, тојаге у руке... Узвикивао је Жика.
     Рај и природа су предивни, али имају и отровне зубе.
     
      (наставља се)

Joca Mlinko-Mimika - Bećarac

Joca Mlinko-Mimika - Svatovac

Marš Kralja Petra I (1903)

• "Марш Краља Петра I" •   A rare recording of the Serbian 7th Infantry Regiment "King Petar I" Orchestra (Ork. VII Peš. Puka "Kralja Petra I") playing a march in honor of their namesake, Petar I Karadjordjević (1844-1921), who became King of Serbia in June of 1903. It was recorded in Belgrade the same year, nearly 110 years ago, and is one of the oldest Serbian recordings known to have survived to the present day. Yet there are certainly even older recordings still waiting to surface.   -------------------   Редак снимак Оркестра српског 7. пешадијског пука „Краљ Петар I", који свира марш у част свог имењака, Петра I Карађорђевића (1844-1921), који је постао краљ Србије у јуну 1903. Снимљен је у Београду исте године, пре скоро 110 година, а један је од најстаријих српских снимака за које се зна да су преживели до данас. Ипак, сигурно је да има још старијих снимака који и даље чекају да буду откривени.