Устанак Срба против Византије, 2. део (1085-1106)

Устанак Срба против Византије 1040. године

http://forum.badnjak.com/
Срби побеђују најјачу војну силу ондашњег света.
Византијска војска изгубила је 40. 000 војника и седам заповедника, само током једне битке.

Krunisanje Kralja Petra I Karadjordjevica (1904) ceo film - Jugoslovensk...

Ћирилица: Крунисање Краља Петра I Карађорђевића и путовање кроз Србију, Нови Пазар, Црну Гору и Далмацију. Филм су реализовали 1904. године Арнолд Мјур Вилсон и Френк Сторм Мотершо. Оригиналну копију овог филма и део негатива откупио је 1937. године у Енглеској југословенски дипломата и књижевник Војислав Јовановић-Марамбо и донео у Београд. Југословенска кинотека је 1950. године откупила права коришћења филма. Оригинални материјал је Јовановић завештао Патријаршији Српске православне цркве у Београду. Године 1993. Југословенска кинотека је преузела од Патријаршије Српске православне цркве целокупан материјал филма. Године 1995. су започети радови на рестаурацији оригинала у сарадњи са Кинотеком града Болоње у Италији. Рестаурација филма је завршена 2003. године LATINICA: Krunisаnje Krаljа Petrа I Kаrаđorđevićа i putovаnje kroz Srbiju, Novi Pаzаr, Crnu Goru i Dаlmаciju. Film su reаlizovаli 1904. godine Arnold Mjur Vilson i Frenk Storm Moteršo. Originаlnu kopiju ovog filmа i deo negаtivа otkupio je 1937. godine u Engleskoj jugoslovenski diplomаtа i književnik Vojislаv Jovаnović-Mаrаmbo i doneo u Beogrаd. Jugoslovenskа kinotekа je 1950. godine otkupilа prаvа korišćenjа filmа. Originаlni mаterijаl je Jovаnović zаveštаo Pаtrijаršiji Srpske prаvoslаvne crkve u Beogrаdu. Godine 1993. Jugoslovenskа kinotekа je preuzelа od Pаtrijаršije Srpske prаvoslаvne crkve celokupаn mаterijаl filmа. Godine 1995. su zаpočeti rаdovi nа restаurаciji originаlа u sаrаdnji sа Kinotekom grаdа Bolonje u Itаliji. Restаurаcijа filmа je zаvršenа 2003. godine

ЗНАК УПОЗОРЕЊА / Александар Лукић

ЗНАК УПОЗОРЕЊА

Зидови: дрвене талпе, уплетено пруће,
сламени леп сипак. Костур предат природи.
Одрана ребра, засун врата нахерен – батина,
поломљен прозор, скршено слеме, сита и брдила.
Господар деценија немар. Гулаш корова
крчка јака ватра. Рекли би: бестрагија.
Мајчице последице заборава не штеде.
Клубе прободено плетићим иглама: страдија.
Пљунути ми у истом духу од оца. Старудија
спојена пупчаном врпцом једно тело –
пререзана петлова шија – уместо десет
божјих заповести тупи косир легенди.
Уцвељене византијске бедевије –
удовице – височанства кокошија –
јато без петла осокољено појединим кокицама
да нарашћују без пардона остале сиротице.
Светосавска скаска – верзија кредитне банке.
Спекулације о звезди Пелен, и томе слично.
Панорама мишљења. Дилема: проширена вена,
или угрушци крви – горе од горег за лаку ноћ!
Ту већамо о заблудама обичаја
нашег краја кроз време.
Бого, какве дарове природа нуди човечанству,
не тражећи заузврат ништа: знаш ли
чему шири прекомерну изузетност около.
За почетак: бркове – четке сирка. Тартуф. Рибље око.
Ајд, и посебност игре у тами: стрнџање уз ватру!
Паук виси са свода пећине, пропада, пашће –
мушки принцип.
Гргеч грабљивац из дубине вира креће у лов –
женски симбол.
Знак упозорења – пази! Мораш учити о правцу
камо си се упутио. Јер, у каквом год куту се обрели:
ма били и у другачијем свету где год били: нисмо сами.

         = извор: из нових књига српских песника. - Александар Лукић ПСОВКА. -Библиотека МОБАРОВ. Поезија. Есеј. Проза. - Поезија I, Књига 1
Издавач ЗАВЕТИНЕ: ми, Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1

АПЕЛ ПРОТИВ НАСИЛНЕ АЛБАНИЗАЦИЈЕ НА ЈУГУ КОСОВА

..

АПЕЛ ПРОТИВ НАСИЛНЕ АЛБАНИЗАЦИЈЕ НА ЈУГУ КОСОВА, београдска "Политика", стр. 6, штампано издање, 2.09. 2017

..

Sergej Jesenjin - Ne žalim, ne zovem, ne plačem (Aleksej Pokrovski)

Зашто опет Тонка, црна Тонка, чедо? / Дописник Станислав (Вина-веритас)

Бора Станковић.

Тонкина жудба.

Нису ни изашли из куће а да њу, Тонку, која је лежала у соби званој женска соба, а тако названој по тетки јој, Сики, која се за Турчина удала, Тонку која је још лежала опомену а Собче је било све испуњено сувим месом, бадемом кад се тресе кућа, лешницима још из Хаџи Ристиног кад се први пут посвађао са својим братом. И од тада им сва несреће. А у сопчету дрвенарија, конопул, гвожђарија, као тихо прекорно, као да опомињу, и чини се Тонки из сваке пукотине по једна глава строгог деде јој, Хаџи Рувима, који се никад није насмејао: мируј, не лудуј!

А она, Тонка, затворена, певала би што је чула да је некад ујна, пред саму смрт, жалобно, старински, заклопе се очи и кроз нос, као једва приметно, као да се служи служба у некој цркви једре и давно узавреле снаге и голичаво нешто, као тамњан те цркве:

Зашто Сике, зашто?

И сећала се вечито, увек у другом гласу и као са другим лицима, што збуњено намрштено, озбиљно је гледаху и прете а ујна је мислила да је нико не чује кад се вратила као лимун жута и певала по турски, срчући кафу, повезане главе, у жутој шамији.

И на ову песму нешто се давно и слатко будило и бунило у Тонки, и глас би дошао сладак као мед и саме су жене жедно викале: још, још, жене којих се сећала како у амаму ударају се по грудима а вода им ври и разлива се низ леђа, у наборима, и отромбољени трбуси мајки које су рађале, и баба које подврискују. И сви би се стали скупљати, и слуге из магазе, чивчије, и онако пролазници. Aли би Душко магазаџија улазио и погрбљен, покривајући лице рукама да не види њу, Тонку, јер грех је још, младо је, лудо је: и затварао би ролетне. А она се њему уз пркос скидала гола, љубила своје руке, трљала бедра. И знала је Тонка да Душко неће моћи дуго да издржи и када би се он спотицао бацала би на њега своје постељне ствари, вреле од њене крви.

А у Душку су две крви и њена песма певале, а она би примицала узаврелој својој снази дрвенарију, дуње филдиш, јапију и старо одело. Иза прозора, до мркле ноћи, чекали су да се отвори завеса. Арса пекар вриштао је, поливао се водом са чесме, Јован који је кувао кафу седао би на коња Мишка, пошто му да да попије вина, и летео без седла и узенгије, а кад су се њени вратили са имања, увек: зашто опет Тонка, црна Тонка, чедо? И после би је грлили, стезали, и плакали сви громогласно, и ишли на прстима и палили свеће. А Тонка у танком свиленом фустану а доле сасвим нага, очију исколачених седи на асури, искитила се ђинђувом, сарфилом, устане, клоне, и труди се да дохвати своју малу, свежу, меку леву ногу у бутини и да је пољуби, ижљуби, поједе. Јер је знала она, Тонка, кад порасте, раскрупња се, а ти кукови ће да набубре, а она једра снага да се разлије, груди под врелим плодовима да се размину широко и никад она тада неће моћи да омирише, да ошине језиком своју румену разблудну бутину. И радовала се страсно Тонка што ће бити гојна, топла као ујна пре но што је побегла у Турску, али је плакала што ће за увек бити растављена, за увек, за никад више од своје топле, од своје мирисаве као задах сто устајалих ђулова, од своје сочне бутине.

Бора Станковић.^[1]

¹ Ова прича спада у циклус "Под окупацијом". Пошто је г. Бора Станковић опазио да наша публика страсно тражи књижевне успомене из тога времена, то се решио (види објављене одломке у "Новостима") да све своје постојеће рукописе приопшти овој групи. Просто, стави испред одломка: "Ево шта се причало у једној кафани за време окупације" или: "Газда Јанаћко повуче три дима (а било је то у Београду у време окупације) и отпоче овако." Чује се да ће у овај циклус доћи и "Коштана". Пропратне речи биће: "Неки Aрса Циганин (у једној кафани у Беoграду под окупацијом) попи чоканче и стаде овако говорити:".

          = преузето: Винавер:  Из новије пантологије пеленгирике 

Alfredo Marceneiro - «Cabelo Branco» ou Mais uma Noite de Fado...

Отпремљено је 26.11.2011.

Mais uma noite perdida
Mais uma noite de fado
É mais um dia de vida
A recordar o passado.

Saudades são pombas mansas
A que nós damos guarida
Um paraíso de lembranças
Da mocidade perdida

Se a neve cai ao de leve
Sem mesmo haver tempestade
O cabelo cor da neve
Às vezes não é da idade.

Pior que o tempo em nos pôr
A cabeça encanecida
São as loucuras de amor
São os desgostos da vida.

Para o passado não olhes
Quando chegares a velhinho
Porque é tarde e já não podes
Voltar atrás ao caminho.

Коментари поводом "Гадафијевих милијарди"

Гадафијеве милијарде у рукама Блеровог брата. Аутор: Тања Вујићпетак, 04.03.2016. у 22:00

Прво рочиште о судбини Либијског инвестиционог фонда у понедељак у Лондону Сер Вилијам Блер, старији брат бившег британског премијера Тонија Блера, пресудиће, сва је прилика, ко треба да управља Либијским инвестиционим фондом (ЛИФ). ЛИФ је 2006. године основао пуковник Муамер ел Гадафи, који свргнут и убијен током арапског пролећа и НАТО интервенције 2011. године. Имовина ЛИФ процењује се на око 67 милијарди америчких долара.

„Вилијем Блер, брат бившег премијера Тонија Блера, треба да буде постављен за судију у дугогодишњем процесу за утврђивање управника над Либијским инвестиционим фондом”, пренео је јуче Ројтерс позивајући се на изворе обе стране у спору.

Имовина ЛИФ-а је након рушења режима и зверског убиства Гадафија замрзнута одлуком УН, да би се спречиле евентуалне трансакције најближег пуковниковог окружења у егзилу.

Судбина замрзнутих „Гадафијевих милијарди” и њихова тачна локација до данас нису познати јавности. Познато је да је ЛИФ пласирао средства у око 500 компанија и холдинга широм света и да је уложио скромних осам одсто капитала на финансијско и тржиште некретнина на Западу.

Либијски приступ Гадафијевом новцу (из времена када је та земља производила око 1,4 милиона барела нафте дневно) постаје „немогућа мисија” од лета 2014. године, када је земља политички располућена на два центра моћи: у Триполију и Тобруку и Бајди.

Удвајањем власти, оба режима именовала су свог управника ЛИФ. Режим у Тобруку је на то место поставио Хасана Бухадија, пошто је претходно са 1.100 километара удаљености у Триполи послао отказ дотадашњем управнику фонда