Србијом уздуж и попреко

Бабље лето 2014, за мене и за једну од сестара Соколовић започело је у Принциповој улици у Београду....

Најновија издања, књига и часописа "Заветина"

(ажурирано, у четвртак, 11.06, 2015)

_______________________________

Библиотека МОБАРОВ
Поезија. Есеј. Проза
Поезија I,

Александар Лукић ПСОВКА

Књига 1,   720,00 дин

Зоран М. Мандић  Србија у дубоким водама

Књига 2, управо одштампана!   

720,00 дин

   ___

Књижевни часопис ЗАВЕТИНЕ +

Бр. 8-9, јануар – мај 2015, папирно издање    299,00 дин

Бр. 8-9, јануар – мај 2015, ЦД    210,00 дин

Бр. 6-7, октобар – децембар 2014, папирно издање    299,00 дин

Бр. 6-7, октобар – децембар 2014, ЦД    210,00 дин

Бр. 5, септембар  2014, папирно издање    299,00 дин

Бр. 5, септембар  2014, ЦД    210,00 дин

Широк  избор дигиталних издања

Мирослав Лукић ЗАТИМ, ПРЕМА СВЕТЛОСТИ
Карневал крај шумске реке или Песме Б. Мишљеновића
Едиција ЗАВЕТИНЕ, ЦД, Београд, 2008.

   110, 00 дин

Радомир Продановић СЛЕПИ ВИДЕ, драма , Едиција ЗАВЕТИНЕ,  ЦД,

 Библиотека Заоставштина Књига 3 Београд, 2010.

    80,00 дин.

Коли  Ивањска Шоле и Б. Тукадруз (Црна Трава, 2014, јесен)

Пакет „3+1“ :  Коли Ивањска Шоле: АМФИТЕАТАР  (поетске прозе), ЦД, Едиција ЗАВЕТИНЕ, 2008 -  90, 00 дин

Мирослав Лукић, КРАЉЕВСКЕ ИНСИГНИЈЕ,  5. измењено изд., ЦД, Едиција ЗАВЕТИНЕ, 2007.  120, 00 дин

Мирослав ЛУКИЋ  ЛИТИЈЕ  Песме Есмера Белатукадруза, ЦД, Едиција ЗАВЕТИНЕ, 2007.  120, 00 дин

    Укупно 330,00 дин   плус поклон  Петар Петровић Његош ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ, ЦД, Ед. ЗАВЕТИНЕ, 2008.  Поштански трошкови урачунати – за Србију. 

      ==============

     НАПОМЕНА: Најновија издања, књиге и часописе, шаљемо после уплате на PosTneT упутници  - моб. Тел.  + 381 65 3006950.  

Поручиоци изван Србије плаћају трошкове поштарине.
Новац шаљу преко Western Union-а на адресу:
Мирослав Лукић, 180 309 Београд,
ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13
(молимо да нам пошиљаоци кад пошаљу новац напишу у електронској поруци, miroslav7275@gmail.com,  и број – Control number).

Курирска служба коју користим за слање робе је искључиво PostExpress, или
уколико је предмет штампана ствар (књига, часопис, стрип и сл. ), шаљем као тисковину због мањих трошкова слања. Могућ је договор око личног преузимања. У том случају књиге и часописи  се не пакују!

Видети више:Посебна породична заветина  , Књижара писаца

„Периклово доба наше културе“

ЈЕДНО  СЕЋАЊЕ  - ЖИВОЈИН ПАВЛОВИЋ

Да ли је пок.  Живојин Павловић, филмски редитељ и писац, једини пример, или један међу ређима, за оно о чему пише отворено и окаснело Г. Б. Јовановић*?

Сигурно је да има много више истакнутих јавних личности који о Титу на сличан начин мисле и после  тридесет и пет година након смрти југословенског диктатора.

Годину-две након што је одштампан мој роман „Ујкин дом“, не знајући да је Живојин Павловић  изјавио то што је изјавио, покушавао сам неколико пута (и у томе нисам успео) да лично упознам Ж. Павловића. И када ми се учинило, да се приближава тај тад када ћу упознати Ж. Павловића, човек, који је одлично и изблиза познавао Павловића, упита: „Али зашто вам је стало да га упознате; ви сте и као људи и као писци, сасвим, сасвим различити?!“  Погледао сам у колегу, и рекао: „Па, баш зато! То јест, волео бих да са Павловићем поразговарам о екранизацији романа „Ујкин дом“...“  Саговорник је припалио нову цигарету, примакао своју столицу ближе, осмехнуо се и шапнуо ми: „Али Жика није макнуо од КНОЈ-а, он никада не би то урадио, тј. екранизовао твој роман!“

Не знам зашто сам поцрвенео тада; било ми је много непријатно. Мислио сам да колега денуцира писца Павловића –  сумњао сам да због нечег настоји да спречи то познанство, и наравно, сад знам да нисам био у праву . Колега је о Павловићу знао ту ствар о Периклу, коју сам ја много касније сазнао. Требало је да верујем сведоцима и судеоницима  и познаваоцима наличја тог  тзв. Перикловог доба. И  ево прилике да се, макар окаснело, захвалим тог колеги који ме је на време одвратио од личног упознавања Ж. П.

____________

*  Корени таквог данашњег односа према комунистичком диктатору имају своју историјску дубину, али су у суштини психолошки плитки и везани су за банално преовладавање емоционалног над интелектуалним и пренебрегавање неких битних чињеница без којих се не може донети адекватна оцена о титоизму. У том смислу може изгледати крајње необично да појединци, попут Живојина Павловића, аутора чији су филмови бункерисани и забрањивани, а књиге спаљиване, Титово време упоређује и одређује као „Периклово доба наше културе“. О томе је овај наш књижевник и синеаст говорио не само осамдесетих година, већ и деценију потом. На питање како објашњава одјек који је у свет имала његова смрт, Павловић у интервјуу НИН-у од 19. јула 1996. године вели: „Објашњавам величином личности Јосипа Броза. Можемо да мислимо шта год хоћемо, за његова доба што се тиче културе овог поднебља, односно бивше Југославије, то ће бити процењено поново, понављам, пре десет година сам то рекао, па су хтели да ме линчују, Периклово доба.“

Бојан Јовановић, Митологизација Јосипа Броза и потискивање титоистичког зла, Српски књижевни лист, бр. 10/115, јануар – март 2015.

За то смо и основали часопис "Шраф" / Станислав Винавер

Светислав Стефановић.*
Ужим видицима.

Још пре четрдесет година (1922) у Београдским "Путевима" ја сам писао о слободи стварања и бранио кинематографско-музичку генерацију Црњански-Винавер од неоправданих критика. Њима се замерало што желе ново, интуитивно и космичко. Они су победили. И ево опет, након 40 година, узимам перо у руке да браним младе од старих. Ми млади, пошто смо испили до дна чашу свемирских заноса, идемо даље! А знате ли где је "даље" од "целине" од "све"? То је – детаљ. Доста са интегралима! Они су изашли из моде чак и у математици! Ми хоћемо анализу, хоћемо појединост, хоћемо детаљ, хоћемо повратак детаљу. За то смо и основали часопис "Шраф". Место академског Албатроса чијих триста изданих књига разуларише све речи и мисли у једном средњевековном Danse Macabre усплахирене културе, ми предлажемо кочење и завртање, ми предлажемо књиге "Шрафа". Ми смо били изгубили осећање за старо. И група око Шрафа открива – старо. И нека гракћу гаврани традиције гг. Дединац, Марко Ристић, Павле Стефановић, наш "Шраф" донеће свету мир, спас и срећу. Живот је за нас младе. Кинематографска генерација престала је осећати живот. Живот је обичан и трезвен. То знамо ми млади. Пијанства има само по баровима и филмовима. Ми се гнушамо платнених зора и клавирских сумрака. Ми не певамо више Човека. Човек не постоји. Постоје само детаљи у Човеку. Ми певамо обичне ствари које једино и јесу. Све синтезе постојале су само у трулим мозговима. Шта је Човек? То нико не зна. Aли знамо шта је рука, нога, стомак, ход, глава. То ћемо и опевати. И све обично и свакидашње, јер само оно живи. Ко је видео чежњу? Нико. Aли сви знамо шта је то гладан стомак. Ми певамо јутарњи доручак, грудвање у школи, звонце које зове на одмор, кафу која се пије у Москви и мирне вечери, кад уз криглу пива ћаскамо или играмо билиара. Доста ширина, којих нема, и бескрајности апстракција. Живео живот! Живели млади! А филмски научници нека се врате у своје платнене библиотеке и нека нас пусте да живимо! Ми хоћемо прави живот! Прави живот је у малом, сићушном и мирном. Све је остало лаж или илузија премореног мозга. Ми хоћемо живот и хоћемо још оно, што је једна, данас заборављена генерација "ватрогасаца" хтела: здравље. Са гордошћу изговарамо реч здравље. Све што није обично нездраво је. Данас нам је то јасно.
A све ово види се и из Шекспира. Шекспир је описивао само обичне, најобичније ствари. Aли рећи ћете: убиства, браколомства, злочини, свирепости, крв: зар је то обично? Да, господо, јер у Шекспирово време то су биле обичне ствари.
Дакле и Шекспир је са нама. Ура! Ура!

Светислав Стефановић.*

* У новом издању својих превода Шекспира ја сам их прерадио у томе спасоносноме духу обичности. И то је прави Шекспир, какав је и био у ствари. Они моји првобитни преводи, који су од Шекспира градили Џина, потпуно су рђави и неверни, заблуде моје прве младости.

     = извор:  Нова пантологија пеленгирике,1922

Кућа Лепенски Вир / Христивоје Павловић

Данас је сасвим уобичајено, да нова књига буде само препис неких других књига, па су малобројни аутори који износе своје сопствене ставове. Један од њих је и Христивоје Павловић са књигом „Кућа Лепенски вир“, која има оригиналне алегоријске увиде у систематизациjи аргумената
без закључивања аутора, што нагони читаоца на  размишљање. Покушаћемо,да приближимо виђење једног архитекте, о томе како је изгледала кућа и оно што јој припада у „мајка-граду“ наше холоценске цивилизације.
Х. Павловић наглашава, да је само насеље Лепенски Вир дуговечније од његове културе, јер првих седам слојева припада мезолиту а задња два слоја старчевачкој култури. Обрад Кујовић је 1960. године открио археолошко налазиште Лепенски Вир по којем је читава култура са 25 сличних насеља добила име, али његову културу је Срејовић открио заједно са Загорком Летицом, када
је сишао дубље у мезолитске слојеве, савремене Европи која је тада сматрана за пусту и ненасељену  земљу. Лепенски Вир је наглавце окренуо сва дотадашња научна знања. Зато је Срејовић имао највише муке сасопственим колегама, јер су то били налази који се нису уклапали у тадашње парадигме. Није ни чудо, истиче Павловић, то није био преседан већ парадокс, јер се у осталим деловима Европе још увек живело по пећинама и природним заклонима. Тако је парадокс културе Лепенског Вира постао истина која „дуби на глави“, не да се, упозорава, али и подсмева науци.

Регија Гвоздених врата је „најчудеснији део Европе“, у коме је нађен Лепенски Вир
праисторијско насеље типских кућа, с истим обликом ентеријера на поду
прављеним од једне врсте бетона. Зашто се кућа Лепенског Вира унапред
своди на дрвену колибу или чак обичан шатор, када је реконструкција прецизан технолошки поступак како сами напомињете у књизи?

Реконструкција у архитектури није креација, па „предпостављени изглед
куће“ не сме бити ни бољи ни гори, него баш онакав како
је она изгледала, али, исти елементи могу бити различито протумачени па
отуда и  различите реконструкције. Ако се питање односи на брвнару
Д. Срејовића и на шатор П. Ристића, то су два првопонуђена решења из
времена док су још увек трајала ископавања на Лепенском Виру. До данас
су понуђена и друга решења која су бар једеним делом непримерене нађеним
материјалним остацима,  технички неизводљива или конструктивно потпуно
неодржива. Као например, камене куће равних кровова, које би само у
једном делу откопаног насеља оставиле читав каменолом а да не говоримо о
количини снега у постглацијалном периоду, под којим би равни кровови
попустили.

Ваљда се из предрасуде сматра, да Лепенци не би ни умели боље него на
примитиван начин, што је један колега сасвим лепо прокоментарисао,
како не постоје примитивни људи већ само примитивна средства. Међутим,
најчешће се превиђају неки трагови, док су неки делови тих кућа
погрешно протумачени или није препозната њихова намена, јер, таквих кућа
нема нигде на свету. Срејовић се касније одрекао своје
„реконструкције“, што и није била његова идеја већ виђење једног
сарадника из Завода за заштиту споменика. Зато је за цртеж ове куће који
је објавио у својој књизи записао: Мора се међутим нагласити, да кровна конструкција изведена на овако примитиван начин не одговара основи која је темељно грађена, и до савршенства обликована.
Али то нико не чита, а  тај цртеж је  обишао читав свет, и то је још
увек парадигма Лепенског Вира која га практично обезвређује.
Пеђа Ристић је такође имао дилеме у детерминацији и намени неких
делова ентеријера. Веома сугестивно је приликом истраживања, још на
самом налазишту увео у реконструкцију и унео је
архитектонско-конструктивну тачку „Ц“, чија намена тада није у
потпуности схваћена, а у скорије време је користи и Завод за заштиту
споменика у својој реконструкцији. Да иронија буде већа, ова кључна
тачка иако археолошки недовољно потврђена, круцијални је архитектонски
елеменат на коме падају све досадашње реконструкције које од ње
завсе.  У пракси, на налазишту, та тачка једноставно није могла да се
користи. Ако се може применити став Миланковића, да научни проблем треба
сажети уколико је томогуће у само једну реченицу, онда архитектонска
тачка „Ц“ једноставно побија скоро све досадашње реконструкције:
конструктивна неопходност је супротстављена могућности примене.
Поменуо сам парадигму а она може бити веома штетна, јер се примитивна
дрвена колиба Лепенског Вира усталила у науци. Чак је и лош
закон безазлен у односу на погрешну парадигму јер се може променити, али
непроверена а важећа научна „истина“ тешко се мења. Једноставно,
истинитост парадигме просуђује и пресуђује време. Треба аргументовано
доказати, како је кућа Лепенског Вира била савршен енергетски
простор, који су Лепенци смислили пре 9000 година, а данас је још увек
применљив као перфектна еколошка кућа.
„Леп“ је природни материјал блатног малтера, којим у Подунављу и
данас ласте мажу своја гнезда а људи „вршкаре“ (пчелињаци од прућа),
док  су у неолитској Винчи нађене „гомиле имрегнираног лепа с јасним
отисцима прућа,