ТИТОНИК (Опет то исто -мало друкчије)

Детаљ са гробља у М. Снимак И.Ш. Мај 2010.

Титова омладина обележила Дан младости

Носталгични посетиоци из свих крајева бивше СФРЈ посетили јуче Кућу цвећа и донели традиционалне штафете

У организацији странке Комунисти Србије и друштвене организације Центар „Тито”, јуче у подне су на платоу испред Музеја 25. мај Титовом унуку, Јосипу Јошки Брозу, уручене „штафете младости” из градова некадашњих југословенских република: Умага, Ријеке, Бачког Градишта, Подгорице, Скопља... Фото Д. Јевремовић

Више од хиљаду присталица Јосипа Броза Тита, у својеврсном ходочашћу обишли су јуче у Београду његов гроб и Музеј „25. мај”, обележавајући тако 118. рођендан јединог председника друге Југославије. Углавном времешнији посетиоци из свих крајева бивше домовине, у колонама су ћутке одавали пошту маршалу, носећи штафете, венце, цвеће, заставе и његове портрете. И на штакама, и са штаповима у рукама, некадашњи омладинци доказивали су да и даље одолевају времену и да у њима још тиња револуционарни жар.
Светозар Маркановић (80), доскорашњи је председник Комуниста Србије, а сада Удружења комуниста Републике Србије, пошто је његова партија престала да постоји ступањем на снагу новог закона. У организацији Комуниста Србије уприличено је ове године ношење штафете младости.
– Сада су нам потребни млађи људи. И прави комунисти. Да ми њима предамо штафету како ваља. Нажалост, ниједна комунистичка партија у Србији, а било нас је осам, није успела да се пререгиструје. Ми не дижемо бели барјак, ускоро ћемо поново бити партија. Права комунистичка, на марксистичко-лењинистичким позицијама, чврсте југословенске оријентације. Искрено говорећи, на нашем списку има само две и по хиљаде чланова. То је јако мало. Сигуран сам, међутим, да имамо сто пута више присталица. Ми смо у медијској блокади, нас сатанизују као комунисте. На делу је снажна антикомунистичка пропаганда. И да вам кажем: ми немамо ни средстава за наш рад. Финансирамо се од јадне и бедне чланарине. То је један одсто од примања, од пензије или плате. Једва имамо за комуналије – огорчен је друг Маркановић.

Видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Titovi-omladinci-obelezili-Dan-mladosti.lt.html....

Како бити срећан кад је Тито умро

Током седам дана жалости, поводом Брозове смрти, нико се није насмејао или повисио глас. Шапутало се, каже редитељ Јанко Баљак, редитељ играног филма „Плави воз”

Специјална пројекција новог домаћег филма „Плави воз” Јанка Баљка одржана је синоћ у Музеју историје Југославије (Музеј 25. мај), у оквиру мултимедијалне манифестације „ОРА 2010”. Српска премијера филма биће одржана 6. јуна у програму „Национална класа” Синема сити фестивала у Новом Саду, а београдска 22. септембра. „Плави воз” је трагикомична прича о матурантима у време Титове смрти и националне жалости, о времену када је било срамота радовати се јер је СФРЈ изгубила идејног творца.
– Када су објавили да је Тито умро, сећам се да сам се са родитељима враћао из викендице и слушали смо радијски пренос утакмице Црвена звезда – Хајдук која је била прекинута. Мој отац је био уредник на Радио Београду и имао је брифинге око извештавања о смрти Тита, па сам знао да се то очекује. Све је било шизофрено, а доминирало је неприхватање његове смрти. Тито је био хедониста, није спомињао реч смрт, већ је користио еуфемизме. Било је пуно искрене жалости која је била помешана са неизвесношћу, јер су сви бринули шта ће бити са СФРЈ – каже редитељ који почетак маја 1980. памти по тишини и по томе што је, како каже, тих дана живот у Београду стао.
Баљак, који је у време Титове смрти завршавао осми разред, сценарио за „Плави воз” написао је почетком деведесетих, делимично као аутобиографску причу, са намером да то буде његов дипломски филм о матурантима који нису могли да буду срећни због колективне жалости.
– Током седам дана жалости поводом Брозове смрти, нико се није насмејао или повисио глас. Шапутало се – сећа се редитељ и додаје да је полазиште његовог филма било згодно за комедију јер је реч о нескладу између нечега што је прописано и онога што јунаци осећају.

*

Видети још: http://sites.google.com/site/usmeruvrtloga/assignments/homeworkforweekofoctober18th

Вампир чека да постане бренд, Или је већ постао? Сава Савановић је жив

У Зарожју, крај Бајине Баште, опстаје оронула воденица у којој је према легенди обитавао најпознатији српски вампир, коме је и Милован Глишић посветио приповетку по којој је снимљен и култни хорор филм „Лептирица”.

Зарожје код Бајине Баште – Тесна и мрачна гудура под извором речице Рогачице, обрасла високим буквама, сва је необична и тајанствена. Уска стаза до ње спушта се из Зарожја, право са сеоског пута. Ту речна вода шуми камење прескачући, али некакав чудан мир влада у овој дубодолини. Совин хук, срећом, не се чује, па барем језа намерника не подилази. Ипак, чињеница да је баш ту, у прастарој дрвеној воденици на Рогачици, према предању, некад боравио најпознатији српски вампир Сава Савановић, мало кога оставља равнодушним. Својевремено је приповедач Милован Глишић (1847–1908) у причи „После деведесет година” описао Зарожје и догодовштине тамошњег вампира Саве Савановића. По мотивима приповетке настао је и први српски хорор филм „Лептирица”. Село се по том необичном јунаку из народних веровања прочуло, па гудура у којој је воденица и сада мами посетиоце. Зарожани се, ипак, још нису сетили да од „вампировог млина” направе свој туристички бренд.
– Ма не бојте се, какав Сава Савановић, нема овде вампира – каже нам Радослав Јагодић, један од наследника власника ове воденице, који однекуд изби из шуме.
„Лакну” нам, јер смо се у ову авантуру упутили без глоговог коца и белог лука, а зна се да је то двоје једино ефикасно против вампира.
– Ово је та чувена Јагодића воденица. На њу се односе приче о појављивању Саве Савановића. Радила је до краја педесетих година прошлог века, њоме су газдовали мој деда Симеун и Милош Јагодић. Сад је дотрајала, без воденичког камена и јаза, на сувом, речна вода је заобилази – објашњава нам шездесетосмогодишњи Радослав.
Заиста, кров старе воденице се проломио, даске иструлеле. Као каква дрвена утвара, стоји над речицом. Кад би вампир сада у њу ушао и он би се уплашио.
– Легенда о Сави Савановићу одавно постоји у нашем крају. Временом, понеко би причи нешто додао, поготово у она давна времена, када се у вампире још и веровало. Ја се никад нисам плашио. Ноћио сам у овој воденици бар 50 пута, потпуно сам, и, ево, није ми ништа – вели уз осмех Радослав дајући нам своје објашњење како се прича о вампиру зачела:
– Било је у овом крају оних који су се бавили ситним и нешто крупнијим крађама, сећам се, у то време сам био дечак, не прође ни две-три недеље а да се не деси да је некоме обијен вајат, однета сланина и бели мрс. Ови што су роварили по туђем, ширили су приче о вампиру који бане у село и однесе ово или оно, и тако су себе штитили, јер потраге за лоповима после тога није ни било – сећа се наш саговорник.
Зарожје је у време Милована Глишића и легендарног Саве Савановића било невелико село, а данас је то мало насеље крај пута од Бајине Баште ка Ваљеву преко Дебелог брда, кад се код Гњиле Присеке пође макадамским путем ка Варди и Косјерићу. Мештани гаје малине, секу шуму, обрађују дрво, боре се да опстану у овом забаченом крају. Неретко, одлазе и у свет. Кажу да село има 300 гастарбајтера и да су сви на раду у Швајцарској....

Видети више: Бранко Пејовић [објављено:у Политици, 30/10/2008] http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Sava-Savanovic-josh-cheka-da-postane-brend.sr.html

Bal ...(5.5.10. 10.22)

Titoisti iz celog sveta pevali „Hej, Sloveni“ u Beogradu

Ove godine su bili prisutni i tinejdžeri koji nisu bili ni rođeni dok je maršal hodao Zemljom...
Nekoliko hiljada ljudi sa raznih krajeva sveta, ponajviše iz zemalja bivše Jugoslavije, okupilo se juče ispred Kuće cveća kako bi odali poštu Josipu Broz Titu i obeležili tri decenije od njegove smrti. Čekajući strpljivo u redu da bi se poklonili pred maršalovim grobom, oni su u jednom trenutku zapevali i bivšu nam himnu „Hej, Sloveni“.
ATRAKCIJA - Ono što se nametalo kao novo, u odnosu na prethodna okupljanja kod Titovog groba na godišnjicu njegove smrti, jeste da ovog puta nisu došli samo oni koji pamte Titovo vreme. Naime, ove godine su bili prisutni i tinejdžeri koji nisu bili ni rođeni dok je maršal hodao Zemljom. - Mi smo članovi društva „Josip Broz Tito” i omladine SDP-a u Hrvatskoj. O Titu mislimo sve najbolje, on je jedini koji je uspeo da poveže sve narode - predstavlja članove svog udruženja Luka Zrinski iz Varaždina, koji čeka u redu pored društva iz Rijeke, koji kažu da dolaze već petu godinu zaredom. Većina njih nosi obeležja stare Jugoslavije, zastave sa petokrakom, bedževe, kape „titovke”, pionirske marame, slike Broza, a tu su i stari prekaljeni borci okićeni činovima i odlikovanjima. Poveća grupa od 40 studenata, koji su u Beograd došli iz Španije, Hrvatske i Poljske, u dobrom raspoloženju gleda šta se oko njih dešava. - Na Titov grob došli smo više turistički, da saznamo više o njemu. Sviđa nam se kako je ovo uređeno - kaže mladi Španac iz te grupe. Na prilazu, izvan reda koji čeka da uđe u Kuću cveća, stoji Miodrag Milošević (57) iz Makedonije koji je, kako sam kaže, redovni posetilac Titovog groba. - Stigao sam sinoć iz Makedonije, a unutra ću ući tek u 15.05, tačno u minut kada je drug Tito umro. Ja sam čist titoista, dolazim svake godine, Tito mi je stalno u srcu i došao sam da mu se poklonim - kaže Milošević. I jedan novinar iz Poljske bio je iznenađen velikim brojem mladih koji su došli da odaju počast Titu. - Bio sam i na demonstracijama u Moskvi, ali ovo vidim prvi put. Zastave, uniforme i mladi iz cele Jugoslavije. O Titu znam dosta i lepo je što ga se ljudi sećaju, zaista volim što sam ovde - rekao nam je kolega Marcin Zica (31) iz Poljske.
Dule Savić: Smejao sam se kad je umro Dule Savić, bivši fudbaler Crvene zvezde, bio je akter meča u Splitu koji je prekinut zbog vesti da je umro Josip Broz. Savić, koji je tu utakmicu posmatrao sa klupe za rezervne igrače, kaže da se nasmejao kada je čuo vest, a da je tadašnji trener Zvezde bio ljut jer je prekinuta utakmica u kojoj su „imali Hajduk“. ....

Videti više u : http://www.24sata.rs/vesti.php?id=71955

****

Uskoro i Bal Save Savanovića!

Novi predsednik Srbije - predlog

Kad su Ameri mogli da izaberu crnog predsednika, i Srbi bi mogli . . .

BARAK OBAMA

E moj kume

e moj brate

Ciganima

vlast da date

Za Srbiju

sad je bitno

Da se nadje

mora hitno

Jedan covek

ko Obama

Birajte ga

medju nama

U Skupstini

stalno svadje

Nacin mora

da se nadje

Da prestane

ova drama

Za Srbe je

Rom Obama

Da se divi

pola sveta

Srbija će

da procveta

Bice hleba

za sve ljude

Kad predsednik

Ciga bude

Puna para

malo rada

Kad ciganska

dodje vlada

Da nam svima

bolje ide

Srbiji ce

da zavide

Sve komsije

sram ih bilo

Nece da im

bude milo

Kajace se

natenane

Sto ne vole

nas Cigane

Kajace se -

ali dzabe

Mi necemo

sa barabe

Uz Srbe smo

uvek bili

Mnoge bitke

izgubili

Al zivimo

kao braca

Manje-vise

svi bez gaca

Bolji dan ce

tek da svane

Za sve

Srbe i Cigane

Ko u raju

bice nama

Kada dodje

nas Obama

Autor : Ljubisa Simic
Послао, приметио, препоручио, Ђорђе Кониковић

Реш треш у тзв. "Културном додатку" (18.2.10. 09.27)

ОКРУГЛИ СТО
Шта чита Србија (3)
Завршни део разговора „Популарна књижевност, између елитног и тривијалног“, одржаног у нашој редакцији у тзв. "Културном додатку"

Коментари корисника, публиковани на интернет издању л. Политика поводом тзв. разговора о томе шта чита Србија, чак и кад су записани невешто, директније и занимљивије говоре о тзв. теми и учесницима разговора у њој. Према Давиду Албахарију, тј. према сведочењу једног од његових јунака у једном од његових осредњих романа, постмодернизам је "патентиран" у окриљима тзв тајне службе некадашње СФРЈ. А шта сада Басара тврди? Јесте ли приметили?
" Росић: Да ли то значи да писци, ипак, подлежу захтеву времена?
Басара: Превише сам матор, чак и да хоћу. Тридесет година сам унутар једне поетике. Ево, Тања, ти пратиш моје књиге од самог почетка. Прво је то био неки лични свет, па како сам постајао старији више су ме занимали феномени 20. века, фашизам, милитаризми. Бјелица: Избегаваш конкретан одговор. Политика: Неки критичари су написали, а неки причали по чаршији: Басара се понавља, стално пише исту књигу. Басара: То није далеко од истине. Росић: Не мора да значи да је то лоше. Басара: Пишем о стварима које ме интересују, које познајем. Рецимо, не иде да пишем роман о рату без непосредног ратног искуства. Имао сам проблем због „Фаме”. Критика ми је стално пребацивала, кад ћеш поново написати „Фаму”? А ја сам настојао да се удаљим од „Фаме”. Покушао сам да се огледам и у другим темама. Ту је „Краткодневица”, па „политички” романи. Дошло се до границе... Политика: Засићења? Басара: Моја генерација се суочила са тим проблемом. Кад смо почели да пишемо још су били живи и Андрић и Црњански и Меша Селимовић и Пекић и Киш. Они су већ усисали огроман број тема. Тако је настао наш тзв. постмодернизам. Настао је тако што је Саша Јерков отишао у Америку и чуо за постмодернизам, вратио се и прогласио већ афирмисане писце, са по пет, шест књига, за постмодернисте. И није нам то сметало. ". Па ви видите коме ћете веровати...
Тешко српским историчарима! Док се не отворе одређене архиве!

А што се тиче Госн Паковића треш стручњака за треш књижевност, још ћемо ми за њега чути! Не, не, Чотрићу, грешите! Није овај треш критичар некакав атентатор, он више личи на књижевног диверзанта, као уосталом и добар део осталих...

Видети више:

http://sites.google.com/site/bibliotekaalas/podvuceno/restres

Гугл” најавио развој ултра брзе веб мреже (11.2.10. 14.25)

Знак препознавања Сазвежђа Заветине


ЛОС АНЂЕЛЕС – Амерички веб претраживач „Гугл” најавио је да ће ускоро тестирати сопствену Интернет мрежу од једног гигабита у секунди, која ће бити 100 пута бржа од постојеће.
Након што је формирала филијалу за електричну енергију „Гугл енерџи” и поднела захтев америчким властима за трговину струјом, компанија планира продор и на то ново тржиште тако што ће постати пружалац услуга Интернета ултра велике брзине.
Мрежа, која ће омогућити 100 пута бржи приступ Интернету од садашњег, треба да буде тестирана на одређеном узорку америчких грађана.
Циљ „Гугловог” потеза је да подстакне развој апликација новог типа у којима ће бити искоришћена снага нове мреже.

Kome smeta?

DOBRO se osećam, ali moram da ležim. Ovim rečima lider Nove Srbije Velimir Ilić započinje razgovor za ”Novosti” posle napada koji je preživeo u petak u centru Beograda kada ga je nekoliko puta pesnicom u lice udario Dejan Stojadinović:- Dobio sam udarac u isto mesto gde mi je prošle godine urađen rez prilikom operacije, pa su se lekari plašili da ne dođe do krvarenja, koje bi bilo kobno. Srećom, svi rezultati su dobri, ali mi je savetovano da ostanem u Beogradu da bih bio blizu, u slučaju iznenadnih komplikacija.

* Jeste li, u međuvremenu, sakupili više informacija o tome šta je bio motiv napada?

- Još ne mogu da razumem zašto bi me napao neko koga nikada u životu nisam video. Neverovatno je da je na metar od napadača stajala policija i da nije reagovala kada je on počeo da viče. Policajci su se tek pokazali kada je trebalo da brane napadača.

* Imate li uveravanja da će policija istražiti incident do kraja?

- Dao sam izjavu i očekujem njihovu brzu reakciju. Želim da znam ko stoji iza ovog čoveka i kako je moguće da usred Beograda mogu da napadnu
narodnog poslanika? Pogotovo želim da se jednom zasvagda raščisti i napad kada su me prošle godine udarili štanglom, zbog čega sam i operisan. Hoću da znam jesu li ova dva napada povezana?

* Ostajete li pri stavu da je napad politički motivisan?

- Očigledno je da država nema mehanizme da kontroliše organizovani kriminal. U poslednje vreme sam otvorio nekoliko afera poput one o Zagrebačkoj banci gde je Srbija izgubila 3,2 milijarde evra vlasničkog kapitala. Očigledno sam nekom smetao.
Видети више: http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=1&status=jedna&vest=170347&title_add=Nekome%20smetam&kword_add=velimir%20ilic%2C%20odbor%20za%20bezbednost%20%20

Шта, наводно, чита Србија?

ОКРУГЛИ СТО - први део / Тзв. Политикин «Културни додатак»

На разговору „Популарна књижевност, између тривијалног и елитног“, 23. јануара у редакцији "Политике", учествовали су писци и критичари Исидора Бјелица, Светислав Басара, Марко Видојковић, књижевна теоретичарка Татјана Росић, Златко Паковић, наша уредница Весна Рогановић и новинар Станко Стаменковић. Најзанимљивије делове расправе преносимо у три наставка

Политика: Разговарамо о популарној књижевности која је рекордним тиражима пореметила ранији баланс између тривијалне, забавне књижевности и озбиљне, уметничке. На бестселер листи најчитанијих књига 2009, Књижаре-инфо, тик иза најпродаванијег писца, Халеда Хосеинија, следи прошлогодишњи „Нинов” победник Владимир Пиштало, нешто ниже Марко Видојковић, a...


.........Бјелица: Јесте, то је бункерисана књига... Проблематично је што нисмо извршили ревизију онога што се десило, нисмо открили ко су били лажно конструисани а ко бункерисани аутори. Једино Србија, за разлику од Црне Горе, није отворила своје досијее уметника који су били сарадници тајних полиција. Значи, имамо потпуно лажну историју књижевности............

цео текст
Видети кратки коментар http://sites.google.com/site/bibliotekaalas/podvuceno

Напори министарства културе - превођење српских писаца

(Илустрација Ивана Раденковић)
Министарство културе већ четврту годину отвара конкурс за стране издаваче заинтересоване за превођење српске литературе
Следеће године на Сајму књига у Лајпцигу Србији ће бити посвећена посебна пажња, као земљи почасном госту, па ће стога тежиште ове године бити на превођењу дела на немачки језик и на посвећености немачким, аустријским и швајцарским издавачима, каже за „Политику” Зоран Хамовић, специјални саветник министра културе Републикe Србије.
Ово је четврта година заредом у којој Министарство културе Републике Србије отвара конкурс за заинтересоване иностране издаваче, за пројекат превођења и објављивања књига, нарочито савремене српске књижевности. При Министарству културе постоји фонд за суфинансирање превођења српске литературе на стране језике и плаћање ауторских права, док заинтересовани страни издавачи сносе остале трошкове штампања књига, каже Хамовић.
Министарство културе Републике Србије омогућава страним издавачима да се јаве на конкурс, бирају књиге и добијају одређену финансијску подршку, а према Хамовићевим речима најважније је створити континуирано поверење и сарадњу са већим бројем страних издавача. У протекле три године, у оквиру Међународног београдског сајма књига, додела награде „Доситеј Обрадовић” страним издавачима који објављују нашу књижевност створила је међу њима посебан углед.
Потребна је спремност наше стране да ове године подржи пре свега оно што издавачи са немачког говорног подручја траже. Добар избор и предлог страним издавачима могу да направе и наши преводиоци који живе у иностранству и који имају контакте са страним издавачима. Од ове године почећемо и са годишњом листом остварења српске књижевности. Оно што је нашим читаоцима интересантно, не мора да буде занимљиво на исти начин и странцима. Издавачи нерадо ризикују и тешко се одлучују за објављивање непознатих писаца, са мање присутних језика, објашњава Хамовић, додајући да постоје ексклузивни издавачи који воле да експериментишу и дају шансу доброј литератури која не долази као производ комерцијалне инерције, али наравно они то раде само до одређене границе и на своју штету.
– Министарство културе Републике Србије подржаваће ове и наредне године гостовања наших писаца у иностранству, у знатно већем обиму него до сада. Страни издавачи радије ће објавити српске савремене писце, пре свега због тога што они могу да буду гости књижевних вечери и да на најбољи начин говоре читаоцима. Будући да немамо српске културне центре у Европи, осим онога у Паризу, за гостовања писаца користићемо и наше амбасаде, попут оне у Копенхагену, где већ имамо промотивни простор – објашњава Зоран Хамовић.
Иначе, ова година у Србији биће проглашена годином књиге и језика, од 23. априла 2010. до 23. априла 2011. године, са два јубилеја посвећена Меши Селимовићу и Иви Андрићу.

Као уникатан пример професионалног односа према представљању наше књижевности у свету, књижевни критичар Владислава Гордић-Петковић наводи пројекат „Српска проза у преводу” београдске издавачке куће „Геопоетика”.
– Бирајући компетентне и сензибилне преводиоце који у правом смислу те речи бдију над текстом, уредници „Геопетике” изабрали су и романе који одлично комуницирају са страним читаоцима: пре свих, то су Басарина „Фама о бициклистима” и „Страх и његов слуга” Мирјане Новаковић. Превођење на стране језике не треба да буде пишчев лични ризик ни усамљен подухват, већ дуготрајна, упорна и пажљиво вођена кампања за освајање уског круга књижевних сладокусаца, и то најпре оних у блиском суседству. Мали европски издавачи са профилисаним едицијама попут печујског „Јеленкора” или италијанског „Зандонаи” имају више мотива, воље и простора за то него велике издавачке куће – каже за наш лист Владислава Гордић-Петковић, предлажући роман Мирјане Ђурђевић „Каја, Београд и добри Американац” за превођење на енглески, јер он представља српску књижевност у љупкој, слатко-горкој комбинацији локалног и глобалног, сатиричног и сентименталног, док у скорој будућности свакако треба представити романе Јудите Шалго, Јелене Ленголд и Љубице Арсић, Милете Продановића и Александра Гаталице.

Марина Вулићевић

-------------------------------------------------
Преводи у Српском ПЕН-у
Српски ПЕН центар недавно је уприличио изложбу књига наших писаца, које су преведене на стране језике, као и неколико антологијских издања посвећених српској књижевности. Према речима Гојка Божовића, члана управе Српског ПЕН-а, већина тих издања није доступна ширем кругу читалаца, и управо због тога постоји намера да буде основана библиотека превода дела наших писаца на стране језике. Међу преведеним књигама могу се видети издања Великићевих романа „Руски прозор”, у македонској издавачкој кући „Слово”, у едицији „Сто словенских романа”, као и „Вија Пула” у италијанском „Зандонаију”, затим „Друид из Синдидуна” Владислава Бајца, у издању грчког „Кедроса”, као и романа „Хамам Балканија” истог аутора у хрватској „Фрактури”, бугарској „Сијели” и аустријском „Визеру”. Могао се видети и превод књиге „Лудвиг” Давида Албахарија у немачком „Еихборну”, збирка прича Михајла Пантића „Ако је то љубав” у бугарском „Колибрију” и мађарском „Тимпу”, „Прељубници” Виде Огљеновић у грчкој „Метахмији”, три књиге Драгослава Михаиловића у бугарској „Стигмати”, поезија Драгана Драгојловића на шпанском, кинеском и турском. На јапански су преведена дела Милорада Павића и Љубомира Симовића, а у Украјини је објављена Антологија српске приче.
М. В.
[објављено: у Политици: 29/01/2010]
пошаљите коментар погледајте коментаре (1)
Повезани текстови
Одбрана од шунда и кича

Рајку Петрову Ногу „Извиискра Његошева”
Никада нећу отићи на одмор
Никада нећу отићи на одмор
Светске звезде у Београду
Одузимање простора који се не користи
Вра ћа ње православних икона у Хрватску
Српска агора
Ми смо веома конзервативна средина

Нове врсте?Шљива-Србин. Дивља крушка - Србин... Примери/ Небојша Васовић

Нове врсте?Шљива-Србин. Дивља крушка - Србин... Примери.

Небојша Васовић: ДНЕВНИК I

Српска држава је пропала, а са њом и Срби. Преживела је само једна шљива од чијих се плодова може направити ракија. Преживела из ината према држави у којој је никла, и према људима који су је одавно заборавили. Шљива-Србин. (стр. 50)

У младости, човек продаје тело да би преживео. У зрелим годинама - продаје душу. У старости - мемоаре.

*
Све је таштина. Заиста, како другачије објаснити бесомучну трку милиона сићушних сперматозоида од којих би сваки да баш он оплоди јајну ћелију.
Највећа несрећа није кад не остваримо оно што смо хтели. Највећа несрећа је када остваримо управо оно што смо хтели, са погрешним људима, у погрешно време, и на погрешном месту. (стр. 194)

Небојша Васовић

Миљурко Вукадиновић : ЕП О ШЉИВАМЕШУ, 2007.

Сваки Србин је шљива а свака
метафора је шумадијска

КАЛЕМЉЕЊЕ

Где сте наумили?
- У шуму.
Тамо је друга реалност?
- Шумска, зверска, биљна, бајна.
Али тамо живи поскок од кога се боји све живо и мртво?
Дивље крушке живе а не боје се,
дивље јабуке дивљају а не боје се...
Шта ћеш са дивљакама?
- Да их повадим и пресадим под пут,
да их калемим...

Миљурко Вукадиновић**

_____________

* Небојша Васовић објавио је књиге:
Поезија као изванумиште (1983)
Струна/Сутон (1984)
Со лично (1986)
Бразил (1986)
Песме за децу и калуђере (1989)
Пердидо (1991)
Гон у житу (1991)
Музика роба (1992)
Талмуд и ја (1992)
Седам чунова (1995)
Против Кундере (2003)
Посечене су шуме (2003)
ДНЕВНИК I (2004) ...

** Миљурко Вукадиновић (Торње Сварче, 1953), песник, есејиста, преводилац. Пише на српском и румунском језику. Објавио је књиге: Слободно средоземље, Сплав прокишњава, Певање на Морави, Пољски радоеи, Кап румунске крви, Водена република, Чини и кучине, Своје воде господар, Америкаје нео брађени виноград -песме; Књига живих сасвим ~ песме и записи; Књига другова - монографија (у сарадњи); Водјезик, Водјезик 11 - пјевме и коментари; Провокативне фигурице - проза; Звуци и комешања (Новије песништво у Србији) -антологија; Приближавања (Огледи о роману код Срба у Румунији) - студија; Ловци на пукотине - роман и Похвала реду вожње (Антологија светске поезије о возовима) на српском и: Разуђени архипелаг - антологија новијег српског песништва у Србији; Чини и кучине, Са Истока на Исток, Исток — Запад, Ја, моја породица и Еминеску, Зовем се Никита, Лав у магарећој кожи и Постмодернистичке басне на румунском језику.
Са српског на румунски језик (сам или у сарадњи) превео је дела: Будимира Дубака, Станише Нешића, Душана Т. Батаковића, Риста Василевског, Радомира Уљаревића, Илије Лакушића, Симона Симоновића, Александра Лукића, Матије Бећковића, Јустина Поповића и Петра Милосављевића, а са румунског на српски: Себастијана А. Корна, Петра Барбуа, Мирина Минкуа, Штефана Драгића, Калина Власија, Ане Бландијане, Михаја Еминескуа (2), Каролине Илике (3), Думитру,М. Јона, Паула Полидора и Еуђена Урикаруа.
Добитник најзначајнијих румунских признања за књижевни рад и превођење. Живи у Букурешту и Београду.

Obama u Kairu, 4 juna / Djordje Konikovic

Sta je rekao ? A sta nije rekao ?

Fikcija :Salam Aleikum

Dosao sam da vas pozdravim, da vam kazem da Amerika i Islam nisuneprijatelji vec u Ankari sam rekao da Amerika nije i nikad nece biti u ratu sa Islamom. Da vam kazem da je moj prethodnik gresio i da je uvukao Ameriku u sukob sa bezbroj zemalja. Da smatram da Amerika, koja vec ratuje u Iraku, Avganistanu i Pakistanu, ne moze i ne zeli da ratuje i sa Iranom. Da je Amerika u ekonomskoj krizi, da su nase velike banke i poznate firme pukle, da imamo puno nezaposlenih, da je dolar napadnut . . .Da postepeno ulazimo u sukob sa Kinom i Rusijom, i da ne mozemo sebi dozvoliti da budemo u neprijateljstvu sa 1.3 milijarde muslimana. Zato sam trazio i trazicu od Izraela - naseg najveceg prijatelja - da obustavi kolonizaciju i prihvati stvaranje Palestinske drzave. Jerusalim ce biti grad u kome ce u miru i sigurnosti ziveti Jevreji, Hriscani i Muslimani. Ja sam Amerikanac, hriscanin, ali je moj otac musliman i ja postujem Islam. U Americi postoji 1 200 dzamija, nasi zakoni stite zene i devojke koje nose cador. Smatram da su neki u Evropi tu bili netolerantni.

I Kuran i Talmud i Biblija nas uce da zivimo u miru.

God bless America!

Dim bez vatre - Robert Sole (Konikovic)

Dim bez vatre

Robert Sole pise u Mondu da se prosloga petka francuski parlament nasao u gustom dimu. Ali, bez panike : to je bio samo test-provera antipozarnih uredjaja.U sali je bilo oko 200 sluzbenika parlamenta. Zasto ta fikcija ? Zar ne bi bilo bolje da je test izveden sa pravim poslanicima a ne sa figurantima ?Francuski parlament je kazan u kome se kuvaju zakoni, peku propisi, prže ukazi. On ima 577 poslanika koji drže vatrene govore paleći narod.U parlamentu se vode plamene debate. Zagrejani do krajnosti, poslanici grme na protivnike i povremeno zadimljuju celu zemlju.Na svu sreću, govori ne smeju biti duzi od 5 minuta. I beogradski parlament se dimio : godine 2000. je bio u plamenu, a god.1928. jedan poslanik - kome reči varniče nisu bile dovoljne - potegao je revolver i ubio tri neistomisljenika ...

Đ. Konikovic

Malecko, Robert Sole, Le Monde (Prevod Đorđe Koniković)

Istocna Srbija

Malecko

Predsednik Izraela Shimon Peres je ljubitelj nanotehnologije. On ce sutra uponedeljak pokloniti Papi Benediktu XVI jednu malu dragocenost : biblijuugraviranu na elektronskom cipu, ne vecu od glave ciode.Papa ce sigurno veoma ceniti ovaj prakticni poklon. Neka teska biblija bi muverovatno smetala. Ne traba zaboraviti da Vatikan ima samo 0.44 km². Mnogomanje nego Izrael. A propos, koja je zapravo povrsina Izraela ? Sa svimkolonijama koje, svakim danom, cepaju Palestinu, to niko ne zna. Cak niPapa.Veliko hvala za ovu malecku bibliju, reci ce Papa Shimonu Peresu. Nek vam tobude stostruko vraceno. Ali, kad smo vec pri malome, necu vam kriti da bihvise voleo . . . Oh, ne bas mnogo ! Ako biste rekli neku rec, neku maleckurec, vasem prijatelju Natanjahuu i njegovom simpaticnom ministru spoljnihposlova, bivsem izbacivacu iz nocnih klubova, koji zeli da izbaci Arape izIzraela . . . Ako bi oni mogli da naprave neki malecki gest u cilju mira.Makar liliputanski gest, beskrajno mali. Neki nanogest. To bi mi omoguciloda se u Rim ne vratim praznih ruku.

10. 05. 2009.

Prevod Đorđe Koniković

Dragi moji, da vam izmamim osmeh na licu !/ Nada Rath

Poezija nostalgije,

Poezija SFRJ


KAD SRBIN HRVATU KAŽE BRATE,
KAD HRVATI SRBE PRIHVATE,
KAD SLOVENCI PIĆE PLATE,
KAD SE CRNOGORCI POSLA LATE,
KAD MAKEDONCI DOBIJU VEĆE PLATE

I KAD BOSANCI SVE TO SHVATE
BIĆE OPET SFRJ, BRATE.

pozdrav od dragice*
nada_rath@web.de  



____
*
Molimo autorku da se javi pravim imenom i prezimenom na adresu urednika

Брука и срамота према писању београдске Политике

Политика сазнаје

Истрага у влади због откривања одлуке о Ковачевићу

Влада Србије је одлучила да покрене истрагу како би се утврдило ко је дневном листу „Борба” одао строго поверљиву информацију о милион долара којим би требало да се реши спор са Америком о месту суђења кошаркашу Миладину Ковачевићу.Влада је под ознаком „строго поверљиво” донела одлуку да исплати 900.000 долара одштете америчком студенту Брајану Стајнхауеру кога је претукао Ковачевић, наневши му више него тешке повреде. Истом одлуком влада је наменила и 100.000 долара Ковачевићу за кауцију америчком суду.
У Правилнику о раду владе, у члану 43, каже се: „Материјал који представља државну, војну или службену тајну означава се као поверљив. Поверљив материјал који доставља влади предлагач означава посебном видном ознаком за врсту тајне и, зависно од степена поверљивости, ознаком ’поверљиво’ или ’строго поверљиво’. Материјал мора да садржи образложење разлога због којих је означен као поверљив.”
Поверљив материјал, пише даље у Правилнику, доставља се члановима владе и директору Републичког секретаријата за законодавство у затвореној омотници на којој је означен степен поверљивости и редни број материјала.
После седнице владе поверљив материјал се враћа генералном секретару. Он има посебну евиденцију поверљивих материјала и мора да поштује прописе о њиховом коришћењу.
Једино влада може да скине ознаку поверљивости са материјала који је претходно означила поверљивим. О томе она мора да обавести предлагача који је тражио да се на документ стави ознака поверљивости.

Д. Б.
[објављено: 21/02/2009]

погледајте коментаре (31)

Branislav Zekic Zeka, 21/02/2009, 06:26Vlada je pod oznakom „strogo poverljivo” (!) donela odluku da isplati 900.000 dolara odstete americkom studentu Brajanu Stajnhaueru koga je pretukao Kovacevic. Istom odlukom vlada je namenila i 100.000 dolara Kovacevicu (!)(!) za kauciju americkom sudu. Vlada Srbije je odlucila da pokrene istragu (!)(!)(!) kako bi se utvrdilo ko je dnevnom listu „Borba” odao ovu strogo poverljivu informaciju! A ustvari dogadja se sledece: Vlada potkrada gradjane u potaji. Pa kradju proglasava drzavnom tajnom. Ministar unutrasnji pita se pita kako je moguce da je stvar procurela u javnost. Pa Vlada tim povodom odlucuje da pokrene istragu. Ministri koji su ucestvovali u svim tim zaprepascujucim odlukama sada "transparentno cute" kao zaliveni. A ne javlja se ni onaj koji ih je tu sastavio. Sve ovo sto se ovim povodom dogodilo i sto se dalje dogadja zaprepastilo je i uznemirilo javnost a narocito sirotinju koja jedva sastavlja kraj sa krajem. A sto moze, a vec i jeste, da izazove sveopsti revolt gradjana. Zato Vlada odlucuje da pokrene istragu kako bi se utvrdilo ko je listu "Borba" dojavio ovu bruku odnosno ovu "strogo poverljivu informaciju" i tako pokusa da providnom zamenom teza optuzi medije zbog objavljivanja i obelodanjivanja "drzavne tajne"! A jasno je svima da je list "Borba" tu informaciju dobio od visokog funkcionera Vlade Srbije koji je zeleo da ostane anoniman. Ko je taj i zbog cega? Jasno je i vrapcima na grani koji cvrkucu: "Imperija eksperata uzvraca udarac".

Sar vratinic, 21/02/2009, 03:43Srpska Bruka.Amerikanci traze Kovacevica za njegov Coreteral Fight i Bar. Svaki Bar u Americi ima Liqueur Liabillity insurance -osiguranje[Debts of financial obligation} za ono sto se dogodi u baru.Jedan sam i ja od njih, jer imam liqueur licence. Srpska majka treba tuziti ameriskog Air Force ,sto je nevino poginuo njen sin.Ameri kazu; Colleteral Damage, pa i Fight in Bar has Colleteral Damage.Razgovarao sam sa mojom cerkom [Attorney at Law]. Ona kaze; Ako je musterija bila pijana; Bar snosi sve posledice,a ne musterija.bar snosi posledice for intoxsicated customer. Sto znaci Bar je odgovoran za sve posledice u tom baru.

Vida, penzioner , 21/02/2009, 10:03Koliko vesti je procurilo iz drzavnih sluzbi pa niko nije vrsio istragu a za ovo ce istraziti jer je u pitanju BRUKA I SRAMOTA Vlade sto krade nase pare i isplacuje za nekog siledjiju koji je "siromasak" studirao u SAD, pa su zato ljuti. Taj koji je odao ovu informaciju zasluzuje ORDEN HRABROSTI I ZASLUGA ZA NAROD. On to nije odao zlonamerno vec verovatno covek nije mogao da ocuti tu nepravdu. A DS jedva docekao da malo isturi Malovicku koja iritira kad se pojavi. DS nije svestan koliko je izgubio zbog poslednjih dogadjaja oko RIKa. A ni druge stranke nisu nevine. Niko ne zasluzuje da sedi u vlasti. Vise se nema za koga glasati!

Божидар Јакић, 21/02/2009, 13:10Пашће оваква влада! Ово је срамота за Србију и њене напаћене пореске обвезнике. Толико гладних избеглица по рупама у којима нема услова ни за најпростије преживљавање а ови ем плаћају туђе грешке ем плаћају КАУЦИЈУ коју је дао Ковачевић ,...Хоће свако ко је оптужен да се скрива иза НАШИХ пара? Јел неко зна судбину Кинеза који је посекао оне људе у Кнез Михајловој ? Да ли је неком познато да он ОВДЕ служи робију ? Тесла је патриота а не безглави МЛАДИЋ који по журкама напада друге. Шта ће велики патриота на скупој журци док његов народ пати ? Постоје сведоци како се све дешавало (пун клуб људи) а он то што не жели ни да помисли да се преда то је његов проблем. Шешељ је ако ништа пристао да одвоји 10 година живота у ХАГУ и скине ЉАГУ са себе. ......А за сво то време мене држава малтретира за 5 хиљада фирмарине месечно. ХВАЛА ВАМ. СРАМОТА ЗА ОВУ ВЛАСТ ! ТЕШКА СРАМОТА !

___________

Због овакве бруке и срамоте треба да падне влада. Пала би свуда у демократском свету!

Зато што је милионска тајна Владе, како пише Политика, срамна и недопустива, јер се са милион долара може, како пише Политика, исплатити 2.290 просечних плата по 32. 746 динара, 3.456 просечних пензија по 21.700 дин. 6. 666.000 долара је укупан буџет Фонда за младе таленте за 2009. 3.300.000 долара предвиђено за стипендирање 1.000 најбољих студената у 2009. Један Ковачевић вреди - израчунајте и сами колико...

Извор: београдска Политика, субота 21 фебруар 2009, стр. 07

Totalno / Robert Sole

Totalno

Robert Sole, Le Monde 15/2/09

Sa 14 miliardi evra (1), firma TOTAL (2) je prosle godine ostvarila najveciprihod od svih francuskih firmi. Ta novost je za sve nas bila totalni shoc,novi petrolejski shoc. Nase zadovoljstvo lezi u osecanju pravde. Total ce svojim akcionerimapodeliti dividende. Oni to stvarno zasluzuju. Ali, cak i mi svi, kao automobilisti, imamo zadovoljstvo i - recimo ponos - da smo doprineli ovom rekordu. Setimo se samo kako je cena benzina totalno divljala na pumpama,prosle godine. Crno zlato smo placali zlatom. Davali smo, totalno zadovoljni sto ucestvujemo u kolektivnom uspehu. Neverovatni prosperitet petrolejske firme ce nam sigurno biti od koristi.Vec se osecamo mirniji, sigurniji.Imamo totalno poverenje u Total. (1) 14 000 000 000 E - verovatno vise od budzeta mnogih zemalja(2) Najveca francuska petrolejska firma.

Српска транзиција у Сврачијој јарузи / Стравично сведочанство данашњице

Сад пацова да извадите из канализације, био би бољи него ја – каже онемоћали кожар Станоје Виријевић који је, после 40 година и шест месеци рада у „мокром погону” крагујевачког „Партизана”, остао без права на пензију

Крагујевац – Сврачија јаруга, блатњава низбрдица на ободу града, слика је и прилика домета српске транзиције, невидљиви „подводни ток” Крагујевца у коме је, испод блештавих реклама страних корпорација и домаћих мегамаркета, све труло до распадања.
У тој приградској насеобини углавном су досељеници са Косова и из Санџака. Доселили су се седамдесетих година прошлог века, с намером да започну нови живот, с надом у боље сутра. Њихове куће немају фасаду. Само цигла, бетон и челична арматура, а мислили су – Крагујевац је велики град, ту је „Застава”, посао, зарада, могућност...
У једној од таквих кућа, са супругом Радуном, живи и Станоје Виријевић, бивши радник фабрике коже „Партизан”, човек коме су тешке кожарске машине „шер” и „шпалт” добрано нарушиле здравље. После 40 година и шест месеци рада у „мокром погону”, онемоћали Станоје би само да оде у пензију, али...
– Руке ме боле, тешко дишем... Не могу, брате, више. Што ми, бре, не дају пензију, па да идем... А крваво сам је и поштено зарадио. Никад на посао нисам закаснио, а сваког дана дизао сам на руке по 15 и 20 тона коже „голице”. Мислио сам, зарадићу пензију као и други, а кад сам отишао у фонд, на шалтеру ми рекли: „Не вреди, Станоје, док ти не уплате”.
Станоје Виријевић стекао је услов за пензију августа 2008. године, али му последње четири године нико није уплаћивао стаж. У фонду Пензијско-инвалидског осигурања због тога не могу да му овере радну књижицу, а у фабрици нема коме да се обрати.
Основана давне 1835. године, кожара „Партизан” потпуно је пропала током последње четири године. И претходних десетак је таворила, али од када је приватизована, септембра 2004. године, у фабрици ништа није функционисало. Све што је могло да се расточи – расточено је, а власници су се разбежали, кудгод који. Иза њих су остале зарђале машине и мемљиви зидови, зарасли у паучину.
Нови власник, који је, новембра прошле године, акције фирме купио на берзи по цени једне гарсоњере (пет хектара земље и две хиљаде „квадрата” покривених хала за нешто више од 30. 000 евра), изгледа, нема намеру да се „бакће” са старим дуговима. А, они нису мали –- готово 240 милиона динара неисплаћених плата и доприноса за 130 радника.
– Питао сам га: „Помагај, брате, не могу у пензију док ми не уплатиш”. Теби ће, Станоје, бити уплаћено, ти си у најтежој ситуацији, више пута ми је то рекао, али ништа. Како и од чега да живим. За струју дугујем 30.000 динара, хоће да ми секу, порез не могу да платим, немам с чим да се лечим. Требало је да лежим у болници, али ми рекоше да нема места. Једва идем, а сваки дан морам код докторке... Још седам мојих колега је у истој ситуацији. Сви имају услов за пензију, али ником није уплаћен стаж – вели Станоје у разговору за „Политику”.
Давне 1974. године, када је из Зубиног потока дошао у Крагујевац, Станоје је био млад, спреман да ради од јутра од мрака. И радио је, најтеже послове, али му није било тешко. Хтео је кућу да сазида, за себе и своју Радуну. Сад су обоје стари. И сами. А кућу нису довршили.
– Таман смо покрили кућу, кад је Станоје први пут остао без плате. Има томе, мислим 15 година. Само је једног понедељка дошао и рекао – ево ти ових 300 динара, нема више. Од тада фирма слабо ради, али је Станоје опет ишао на посао. Ја му сваког јутра пеглала кошуљу. Волео је ново да обуче, а ја се питала шта ће му, кад је у фабрици радио у вуненим чарапама и дубоким гуменим чизмама. Била је велика влага у том његовом „мокром погону”, али шта је друго могао. Становали смо приватно, а хтели смо своју кућу. С почетка је ишло добро, а сад, ево, све пало у воду – прича супруга Радуна, родом из Лепосавића.
Кад је пре четири године фабрика готово стала са производњом, Станоје је почео да ради у грађевини. Радио је све и свашта, али увек „на црно”. Неко га позове, каже му да има да се копа, а он одмах потрчи. Киша, снег – свеједно, Станоје је ишао, није се штедео. То га је, вели, потпуно упропастило.
– Сад пацова да извадите из канализације, био би бољи него ја. Скроз сам пропао, а и фабрика у којој сам радио цео живот. Питаш ме – како. Реци ти мени како. Ја се у политику никад нисам мешао, нити знам ко је долазио и одлазио из предузећа. Знам само да је кожа некад била квалитетна, а да сада не ваља ништа – вели Станоје.
Шта се десило и како је фирма пропала, ко му је, како каже, „одрао кожу с леђа” и зашто кућу није довршио – та питања крагујевачког кожара више не интересују. Станоја Виријевића из Сврачије јаруге сада занима само једно – ко му је, после 40 година и шест месеци рада у „мокром погону”, ускратио право на пензију.

Бране Карталовић

Извор: Политика[објављено: 30/01/2009]

Стварносна проза и постмодерна / Мирољуб Милановић

Тамбурашки оркестар једне београдске основне школе почетком шесдесетих 20. века

ЗРАЧАК НАДЕ


Пола века је прошло у систематском испирању мозга народу, пола века су свакодневно слављене «велике победе у изградњи социјализма» ,пола века је израђиван култ једног човека до бекетовске ситуације у ставу мирно сваког четвртог маја у три и пет поподне. Треба чути ( у свом духу) завијајући звук сирене како се разлеже преко градова и поља, преко брда и планина, и видети ( опет у свом духу ), стотине хиљаде људи, старих и младих, како одаје почаст «највећем сину наших народа». Па говори, овације, цвеће ! Покољ недужног цвећа за кићење биста « највећег генија», расејаних по селима и градовима целе земље. Те слике упечатљиво говоре о начинима и методама како се до тога дошло, те слике су само видљива површина, те слике су само одраз како је деценијама изграђивано колективно лудило. Оно што се није видело, оно што је било испод, оно што је било црна дубина, био је живот, мучан и тежак, протицање времена у благој летаргији. Требало га је само видети. Ослушнути. Они чија је то дужност била, нису га ни видели ни чули.
Роман Радомира Константиновића «Ахасфер» показао је истрошеност модела: митски предложак није више функционисао. Дешавале су се промене и у руском соцреализму, пре свега на плану књижевних средстава. Отворена је тема «о младом савременику» а доминантна форма био је сказ. Руска књижевност била је још увек узор српским писцима али је јачао утицај преведних дела са запада. Отварали су се нови путеви уметничког уобличавања. Не следити их, значило је бити анахрон.
Појава приповетке «Гост» Драгослава Михаиловића 1961. сматра се почетком нове струје, назване у недостатку бољег израза «стварносна проза» . Опрека према послератној је евидентна. Уместо митског предлошка ( мотив о Јеврејину луталици у «Ахасферу» Р. Константиновића), ситуација конкретног човека ( усамљеност, сиромаштво, смрт ). Уместо херојске личности – обичан миш. Уместо узвишеног тона и поетизације у реченици – «груб» стварносни детаљ. Језик је «пресан», «сиров», често са елементима народског, дијалекатског фолклорног. Наглашена је улога приповедача.

Критика је споро уочавала програмске елементе нове школе и држала се према њој резервисано. Израсла на делима са ратном тематиком и изградњом новог друштва, сумњив јој је био тај прелаз на «стварносно», народско, колоквијално. Михаиловић је могао да буде задовољан: показао је како кафкијанску причу може сместити у препознатљив амбијент и проговорити о универзалној теми (смрт). Објавио је збирку приповедака «Фреде, лаку ноћ». Уследила су признања и понеки хвалоспев (Б.М.Михиз).

Мирољуб МИЛАНОВИЋ Пола века ћутања

Један поглед на српску прозу друге половине двадесетог века

Едиција Бранићево, Пожаревац, 2008, , 125 стр.

стр. 39 - 42