НОВОСТИ – ДИЦ-a Билтен "Сазвежђа З"

СПЕКТАР

СПЕКТАР
НовиБусур

ПРЕВЕДИ - TRANSLATE

среда, 5. мај 2010.

Bal ...(5.5.10. 10.22)


Titoisti iz celog sveta pevali „Hej, Sloveni“ u Beogradu

Ove godine su bili prisutni i tinejdžeri koji nisu bili ni rođeni dok je maršal hodao Zemljom...
Nekoliko hiljada ljudi sa raznih krajeva sveta, ponajviše iz zemalja bivše Jugoslavije, okupilo se juče ispred Kuće cveća kako bi odali poštu Josipu Broz Titu i obeležili tri decenije od njegove smrti. Čekajući strpljivo u redu da bi se poklonili pred maršalovim grobom, oni su u jednom trenutku zapevali i bivšu nam himnu „Hej, Sloveni“.
ATRAKCIJA - Ono što se nametalo kao novo, u odnosu na prethodna okupljanja kod Titovog groba na godišnjicu njegove smrti, jeste da ovog puta nisu došli samo oni koji pamte Titovo vreme. Naime, ove godine su bili prisutni i tinejdžeri koji nisu bili ni rođeni dok je maršal hodao Zemljom. - Mi smo članovi društva „Josip Broz Tito” i omladine SDP-a u Hrvatskoj. O Titu mislimo sve najbolje, on je jedini koji je uspeo da poveže sve narode - predstavlja članove svog udruženja Luka Zrinski iz Varaždina, koji čeka u redu pored društva iz Rijeke, koji kažu da dolaze već petu godinu zaredom. Većina njih nosi obeležja stare Jugoslavije, zastave sa petokrakom, bedževe, kape „titovke”, pionirske marame, slike Broza, a tu su i stari prekaljeni borci okićeni činovima i odlikovanjima. Poveća grupa od 40 studenata, koji su u Beograd došli iz Španije, Hrvatske i Poljske, u dobrom raspoloženju gleda šta se oko njih dešava. - Na Titov grob došli smo više turistički, da saznamo više o njemu. Sviđa nam se kako je ovo uređeno - kaže mladi Španac iz te grupe. Na prilazu, izvan reda koji čeka da uđe u Kuću cveća, stoji Miodrag Milošević (57) iz Makedonije koji je, kako sam kaže, redovni posetilac Titovog groba. - Stigao sam sinoć iz Makedonije, a unutra ću ući tek u 15.05, tačno u minut kada je drug Tito umro. Ja sam čist titoista, dolazim svake godine, Tito mi je stalno u srcu i došao sam da mu se poklonim - kaže Milošević. I jedan novinar iz Poljske bio je iznenađen velikim brojem mladih koji su došli da odaju počast Titu. - Bio sam i na demonstracijama u Moskvi, ali ovo vidim prvi put. Zastave, uniforme i mladi iz cele Jugoslavije. O Titu znam dosta i lepo je što ga se ljudi sećaju, zaista volim što sam ovde - rekao nam je kolega Marcin Zica (31) iz Poljske.
Dule Savić: Smejao sam se kad je umro Dule Savić, bivši fudbaler Crvene zvezde, bio je akter meča u Splitu koji je prekinut zbog vesti da je umro Josip Broz. Savić, koji je tu utakmicu posmatrao sa klupe za rezervne igrače, kaže da se nasmejao kada je čuo vest, a da je tadašnji trener Zvezde bio ljut jer je prekinuta utakmica u kojoj su „imali Hajduk“. ....

****
Uskoro i Bal Save Savanovića!

недеља, 11. април 2010.

Novi predsednik Srbije - predlog


Kad su Ameri mogli da izaberu crnog predsednika, i Srbi bi mogli . . .


BARAK OBAMA


E moj kume

e moj brate

Ciganima

vlast da date

Za Srbiju

sad je bitno

Da se nadje

mora hitno

Jedan covek

ko Obama

Birajte ga

medju nama

U Skupstini

stalno svadje

Nacin mora

da se nadje

Da prestane

ova drama

Za Srbe je

Rom Obama

Da se divi

pola sveta

Srbija će

da procveta

Bice hleba

za sve ljude

Kad predsednik

Ciga bude

Puna para

malo rada

Kad ciganska

dodje vlada

Da nam svima

bolje ide

Srbiji ce

da zavide

Sve komsije

sram ih bilo

Nece da im

bude milo

Kajace se

natenane

Sto ne vole

nas Cigane

Kajace se -

ali dzabe

Mi necemo

sa barabe

Uz Srbe smo

uvek bili

Mnoge bitke

izgubili

Al zivimo

kao braca

Manje-vise

svi bez gaca

Bolji dan ce

tek da svane

Za sve

Srbe i Cigane

Ko u raju

bice nama

Kada dodje

nas Obama


Autor : Ljubisa Simic
Послао, приметио, препоручио, Ђорђе Кониковић

четвртак, 18. фебруар 2010.

Реш треш у тзв. "Културном додатку" (18.2.10. 09.27)



ОКРУГЛИ СТО
Шта чита Србија (3)
Завршни део разговора „Популарна књижевност, између елитног и тривијалног“, одржаног у нашој редакцији у тзв. "Културном додатку"



Коментари корисника, публиковани на интернет издању л. Политика поводом тзв. разговора о томе шта чита Србија, чак и кад су записани невешто, директније и занимљивије говоре о тзв. теми и учесницима разговора у њој. Према Давиду Албахарију, тј. према сведочењу једног од његових јунака у једном од његових осредњих романа, постмодернизам је "патентиран" у окриљима тзв тајне службе некадашње СФРЈ. А шта сада Басара тврди? Јесте ли приметили?
" Росић: Да ли то значи да писци, ипак, подлежу захтеву времена?
Басара: Превише сам матор, чак и да хоћу. Тридесет година сам унутар једне поетике. Ево, Тања, ти пратиш моје књиге од самог почетка. Прво је то био неки лични свет, па како сам постајао старији више су ме занимали феномени 20. века, фашизам, милитаризми. Бјелица: Избегаваш конкретан одговор. Политика: Неки критичари су написали, а неки причали по чаршији: Басара се понавља, стално пише исту књигу. Басара: То није далеко од истине. Росић: Не мора да значи да је то лоше. Басара: Пишем о стварима које ме интересују, које познајем. Рецимо, не иде да пишем роман о рату без непосредног ратног искуства. Имао сам проблем због „Фаме”. Критика ми је стално пребацивала, кад ћеш поново написати „Фаму”? А ја сам настојао да се удаљим од „Фаме”. Покушао сам да се огледам и у другим темама. Ту је „Краткодневица”, па „политички” романи. Дошло се до границе... Политика: Засићења? Басара: Моја генерација се суочила са тим проблемом. Кад смо почели да пишемо још су били живи и Андрић и Црњански и Меша Селимовић и Пекић и Киш. Они су већ усисали огроман број тема. Тако је настао наш тзв. постмодернизам. Настао је тако што је Саша Јерков отишао у Америку и чуо за постмодернизам, вратио се и прогласио већ афирмисане писце, са по пет, шест књига, за постмодернисте. И није нам то сметало. ".
Па ви видите коме ћете веровати...
Тешко српским историчарима! Док се не отворе одређене архиве!

А што се тиче Госн Паковића треш стручњака за треш књижевност, још ћемо ми за њега чути! Не, не, Чотрићу, грешите! Није овај треш критичар некакав атентатор, он више личи на књижевног диверзанта, као уосталом и добар део осталих...




Видети више:

четвртак, 11. фебруар 2010.

Гугл” најавио развој ултра брзе веб мреже (11.2.10. 14.25)

Знак препознавања Сазвежђа Заветине


ЛОС АНЂЕЛЕС – Амерички веб претраживач „Гугл” најавио је да ће ускоро тестирати сопствену Интернет мрежу од једног гигабита у секунди, која ће бити 100 пута бржа од постојеће.
Након што је формирала филијалу за електричну енергију „Гугл енерџи” и поднела захтев америчким властима за трговину струјом, компанија планира продор и на то ново тржиште тако што ће постати пружалац услуга Интернета ултра велике брзине.
Мрежа, која ће омогућити 100 пута бржи приступ Интернету од садашњег, треба да буде тестирана на одређеном узорку америчких грађана.
Циљ „Гугловог” потеза је да подстакне развој апликација новог типа у којима ће бити искоришћена снага нове мреже.

уторак, 9. фебруар 2010.

Kome smeta?


DOBRO se osećam, ali moram da ležim. Ovim rečima lider Nove Srbije Velimir Ilić započinje razgovor za ”Novosti” posle napada koji je preživeo u petak u centru Beograda kada ga je nekoliko puta pesnicom u lice udario Dejan Stojadinović:- Dobio sam udarac u isto mesto gde mi je prošle godine urađen rez prilikom operacije, pa su se lekari plašili da ne dođe do krvarenja, koje bi bilo kobno. Srećom, svi rezultati su dobri, ali mi je savetovano da ostanem u Beogradu da bih bio blizu, u slučaju iznenadnih komplikacija.
* Jeste li, u međuvremenu, sakupili više informacija o tome šta je bio motiv napada?
- Još ne mogu da razumem zašto bi me napao neko koga nikada u životu nisam video. Neverovatno je da je na metar od napadača stajala policija i da nije reagovala kada je on počeo da viče. Policajci su se tek pokazali kada je trebalo da brane napadača.
* Imate li uveravanja da će policija istražiti incident do kraja?
- Dao sam izjavu i očekujem njihovu brzu reakciju. Želim da znam ko stoji iza ovog čoveka i kako je moguće da usred Beograda mogu da napadnu
narodnog poslanika? Pogotovo želim da se jednom zasvagda raščisti i napad kada su me prošle godine udarili štanglom, zbog čega sam i operisan. Hoću da znam jesu li ova dva napada povezana?
* Ostajete li pri stavu da je napad politički motivisan?
- Očigledno je da država nema mehanizme da kontroliše organizovani kriminal. U poslednje vreme sam otvorio nekoliko afera poput one o Zagrebačkoj banci gde je Srbija izgubila 3,2 milijarde evra vlasničkog kapitala. Očigledno sam nekom smetao.
Видети више: http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=1&status=jedna&vest=170347&title_add=Nekome%20smetam&kword_add=velimir%20ilic%2C%20odbor%20za%20bezbednost%20%20

субота, 30. јануар 2010.

Шта, наводно, чита Србија?

ОКРУГЛИ СТО - први део / Тзв. Политикин «Културни додатак»

На разговору „Популарна књижевност, између тривијалног и елитног“, 23. јануара у редакцији "Политике", учествовали су писци и критичари Исидора Бјелица, Светислав Басара, Марко Видојковић, књижевна теоретичарка Татјана Росић, Златко Паковић, наша уредница Весна Рогановић и новинар Станко Стаменковић. Најзанимљивије делове расправе преносимо у три наставка

Политика: Разговарамо о популарној књижевности која је рекордним тиражима пореметила ранији баланс између тривијалне, забавне књижевности и озбиљне, уметничке. На бестселер листи најчитанијих књига 2009, Књижаре-инфо, тик иза најпродаванијег писца, Халеда Хосеинија, следи прошлогодишњи „Нинов” победник Владимир Пиштало, нешто ниже Марко Видојковић, a...


.........Бјелица: Јесте, то је бункерисана књига... Проблематично је што нисмо извршили ревизију онога што се десило, нисмо открили ко су били лажно конструисани а ко бункерисани аутори. Једино Србија, за разлику од Црне Горе, није отворила своје досијее уметника који су били сарадници тајних полиција. Значи, имамо потпуно лажну историју књижевности............

цео текст
Видети кратки коментар http://sites.google.com/site/bibliotekaalas/podvuceno

петак, 29. јануар 2010.

Напори министарства културе - превођење српских писаца


(Илустрација Ивана Раденковић)
Министарство културе већ четврту годину отвара конкурс за стране издаваче заинтересоване за превођење српске литературе
Следеће године на Сајму књига у Лајпцигу Србији ће бити посвећена посебна пажња, као земљи почасном госту, па ће стога тежиште ове године бити на превођењу дела на немачки језик и на посвећености немачким, аустријским и швајцарским издавачима, каже за „Политику” Зоран Хамовић, специјални саветник министра културе Републикe Србије.
Ово је четврта година заредом у којој Министарство културе Републике Србије отвара конкурс за заинтересоване иностране издаваче, за пројекат превођења и објављивања књига, нарочито савремене српске књижевности. При Министарству културе постоји фонд за суфинансирање превођења српске литературе на стране језике и плаћање ауторских права, док заинтересовани страни издавачи сносе остале трошкове штампања књига, каже Хамовић.
Министарство културе Републике Србије омогућава страним издавачима да се јаве на конкурс, бирају књиге и добијају одређену финансијску подршку, а према Хамовићевим речима најважније је створити континуирано поверење и сарадњу са већим бројем страних издавача. У протекле три године, у оквиру Међународног београдског сајма књига, додела награде „Доситеј Обрадовић” страним издавачима који објављују нашу књижевност створила је међу њима посебан углед.
Потребна је спремност наше стране да ове године подржи пре свега оно што издавачи са немачког говорног подручја траже. Добар избор и предлог страним издавачима могу да направе и наши преводиоци који живе у иностранству и који имају контакте са страним издавачима. Од ове године почећемо и са годишњом листом остварења српске књижевности. Оно што је нашим читаоцима интересантно, не мора да буде занимљиво на исти начин и странцима. Издавачи нерадо ризикују и тешко се одлучују за објављивање непознатих писаца, са мање присутних језика, објашњава Хамовић, додајући да постоје ексклузивни издавачи који воле да експериментишу и дају шансу доброј литератури која не долази као производ комерцијалне инерције, али наравно они то раде само до одређене границе и на своју штету.
– Министарство културе Републике Србије подржаваће ове и наредне године гостовања наших писаца у иностранству, у знатно већем обиму него до сада. Страни издавачи радије ће објавити српске савремене писце, пре свега због тога што они могу да буду гости књижевних вечери и да на најбољи начин говоре читаоцима. Будући да немамо српске културне центре у Европи, осим онога у Паризу, за гостовања писаца користићемо и наше амбасаде, попут оне у Копенхагену, где већ имамо промотивни простор – објашњава Зоран Хамовић.
Иначе, ова година у Србији биће проглашена годином књиге и језика, од 23. априла 2010. до 23. априла 2011. године, са два јубилеја посвећена Меши Селимовићу и Иви Андрићу.

Као уникатан пример професионалног односа према представљању наше књижевности у свету, књижевни критичар Владислава Гордић-Петковић наводи пројекат „Српска проза у преводу” београдске издавачке куће „Геопоетика”.
– Бирајући компетентне и сензибилне преводиоце који у правом смислу те речи бдију над текстом, уредници „Геопетике” изабрали су и романе који одлично комуницирају са страним читаоцима: пре свих, то су Басарина „Фама о бициклистима” и „Страх и његов слуга” Мирјане Новаковић. Превођење на стране језике не треба да буде пишчев лични ризик ни усамљен подухват, већ дуготрајна, упорна и пажљиво вођена кампања за освајање уског круга књижевних сладокусаца, и то најпре оних у блиском суседству. Мали европски издавачи са профилисаним едицијама попут печујског „Јеленкора” или италијанског „Зандонаи” имају више мотива, воље и простора за то него велике издавачке куће – каже за наш лист Владислава Гордић-Петковић, предлажући роман Мирјане Ђурђевић „Каја, Београд и добри Американац” за превођење на енглески, јер он представља српску књижевност у љупкој, слатко-горкој комбинацији локалног и глобалног, сатиричног и сентименталног, док у скорој будућности свакако треба представити романе Јудите Шалго, Јелене Ленголд и Љубице Арсић, Милете Продановића и Александра Гаталице.


Марина Вулићевић



-------------------------------------------------
Преводи у Српском ПЕН-у
Српски ПЕН центар недавно је уприличио изложбу књига наших писаца, које су преведене на стране језике, као и неколико антологијских издања посвећених српској књижевности. Према речима Гојка Божовића, члана управе Српског ПЕН-а, већина тих издања није доступна ширем кругу читалаца, и управо због тога постоји намера да буде основана библиотека превода дела наших писаца на стране језике. Међу преведеним књигама могу се видети издања Великићевих романа „Руски прозор”, у македонској издавачкој кући „Слово”, у едицији „Сто словенских романа”, као и „Вија Пула” у италијанском „Зандонаију”, затим „Друид из Синдидуна” Владислава Бајца, у издању грчког „Кедроса”, као и романа „Хамам Балканија” истог аутора у хрватској „Фрактури”, бугарској „Сијели” и аустријском „Визеру”. Могао се видети и превод књиге „Лудвиг” Давида Албахарија у немачком „Еихборну”, збирка прича Михајла Пантића „Ако је то љубав” у бугарском „Колибрију” и мађарском „Тимпу”, „Прељубници” Виде Огљеновић у грчкој „Метахмији”, три књиге Драгослава Михаиловића у бугарској „Стигмати”, поезија Драгана Драгојловића на шпанском, кинеском и турском. На јапански су преведена дела Милорада Павића и Љубомира Симовића, а у Украјини је објављена Антологија српске приче.
М. В.
[објављено: у Политици: 29/01/2010]

пошаљите коментар погледајте коментаре (1)
Повезани текстови
Одбрана од шунда и кича

среда, 23. децембар 2009.

Нове врсте?Шљива-Србин. Дивља крушка - Србин... Примери/ Небојша Васовић

Нове врсте?Шљива-Србин. Дивља крушка - Србин... Примери.


Небојша Васовић: ДНЕВНИК I


Српска држава је пропала, а са њом и Срби. Преживела је само једна шљива од чијих се плодова може направити ракија. Преживела из ината према држави у којој је никла, и према људима који су је одавно заборавили. Шљива-Србин. (стр. 50)

У младости, човек продаје тело да би преживео. У зрелим годинама - продаје душу. У старости - мемоаре.


*
Све је таштина. Заиста, како другачије објаснити бесомучну трку милиона сићушних сперматозоида од којих би сваки да баш он оплоди јајну ћелију.
Највећа несрећа није кад не остваримо оно што смо хтели. Највећа несрећа је када остваримо управо оно што смо хтели, са погрешним људима, у погрешно време, и на погрешном месту. (стр. 194)


Небојша Васовић


Миљурко Вукадиновић : ЕП О ШЉИВАМЕШУ, 2007.


Сваки Србин је шљива а свака
метафора је шумадијска



КАЛЕМЉЕЊЕ

Где сте наумили?
- У шуму.
Тамо је друга реалност?
- Шумска, зверска, биљна, бајна.
Али тамо живи поскок од кога се боји све живо и мртво?
Дивље крушке живе а не боје се,
дивље јабуке дивљају а не боје се...
Шта ћеш са дивљакама?
- Да их повадим и пресадим под пут,
да их калемим...
Миљурко Вукадиновић**
_____________
* Небојша Васовић објавио је књиге:
Поезија као изванумиште (1983)
Струна/Сутон (1984)
Со лично (1986)
Бразил (1986)
Песме за децу и калуђере (1989)
Пердидо (1991)
Гон у житу (1991)
Музика роба (1992)
Талмуд и ја (1992)
Седам чунова (1995)
Против Кундере (2003)
Посечене су шуме (2003)
ДНЕВНИК I (2004) ...
** Миљурко Вукадиновић (Торње Сварче, 1953), песник, есејиста, преводилац. Пише на српском и румунском језику. Објавио је књиге: Слободно средоземље, Сплав прокишњава, Певање на Морави, Пољски радоеи, Кап румунске крви, Водена република, Чини и кучине, Своје воде господар, Америкаје нео брађени виноград -песме; Књига живих сасвим ~ песме и записи; Књига другова - монографија (у сарадњи); Водјезик, Водјезик 11 - пјевме и коментари; Провокативне фигурице - проза; Звуци и комешања (Новије песништво у Србији) -антологија; Приближавања (Огледи о роману код Срба у Румунији) - студија; Ловци на пукотине - роман и Похвала реду вожње (Антологија светске поезије о возовима) на српском и: Разуђени архипелаг - антологија новијег српског песништва у Србији; Чини и кучине, Са Истока на Исток, Исток — Запад, Ја, моја породица и Еминеску, Зовем се Никита, Лав у магарећој кожи и Постмодернистичке басне на румунском језику.
Са српског на румунски језик (сам или у сарадњи) превео је дела: Будимира Дубака, Станише Нешића, Душана Т. Батаковића, Риста Василевског, Радомира Уљаревића, Илије Лакушића, Симона Симоновића, Александра Лукића, Матије Бећковића, Јустина Поповића и Петра Милосављевића, а са румунског на српски: Себастијана А. Корна, Петра Барбуа, Мирина Минкуа, Штефана Драгића, Калина Власија, Ане Бландијане, Михаја Еминескуа (2), Каролине Илике (3), Думитру,М. Јона, Паула Полидора и Еуђена Урикаруа.
Добитник најзначајнијих румунских признања за књижевни рад и превођење. Живи у Букурешту и Београду.

понедељак, 8. јун 2009.

Obama u Kairu, 4 juna / Djordje Konikovic




Sta je rekao ? A sta nije rekao ?



Fikcija :Salam Aleikum


Dosao sam da vas pozdravim, da vam kazem da Amerika i Islam nisuneprijatelji vec u Ankari sam rekao da Amerika nije i nikad nece biti u ratu sa Islamom. Da vam kazem da je moj prethodnik gresio i da je uvukao Ameriku u sukob sa bezbroj zemalja. Da smatram da Amerika, koja vec ratuje u Iraku, Avganistanu i Pakistanu, ne moze i ne zeli da ratuje i sa Iranom. Da je Amerika u ekonomskoj krizi, da su nase velike banke i poznate firme pukle, da imamo puno nezaposlenih, da je dolar napadnut . . .Da postepeno ulazimo u sukob sa Kinom i Rusijom, i da ne mozemo sebi dozvoliti da budemo u neprijateljstvu sa 1.3 milijarde muslimana. Zato sam trazio i trazicu od Izraela - naseg najveceg prijatelja - da obustavi kolonizaciju i prihvati stvaranje Palestinske drzave. Jerusalim ce biti grad u kome ce u miru i sigurnosti ziveti Jevreji, Hriscani i Muslimani. Ja sam Amerikanac, hriscanin, ali je moj otac musliman i ja postujem Islam. U Americi postoji 1 200 dzamija, nasi zakoni stite zene i devojke koje nose cador. Smatram da su neki u Evropi tu bili netolerantni.


I Kuran i Talmud i Biblija nas uce da zivimo u miru.


God bless America!

уторак, 2. јун 2009.

Dim bez vatre - Robert Sole (Konikovic)



Dim bez vatre

Robert Sole pise u Mondu da se prosloga petka francuski parlament nasao u gustom dimu. Ali, bez panike : to je bio samo test-provera antipozarnih uredjaja.U sali je bilo oko 200 sluzbenika parlamenta. Zasto ta fikcija ? Zar ne bi bilo bolje da je test izveden sa pravim poslanicima a ne sa figurantima ?Francuski parlament je kazan u kome se kuvaju zakoni, peku propisi, prže ukazi. On ima 577 poslanika koji drže vatrene govore paleći narod.U parlamentu se vode plamene debate. Zagrejani do krajnosti, poslanici grme na protivnike i povremeno zadimljuju celu zemlju.Na svu sreću, govori ne smeju biti duzi od 5 minuta. I beogradski parlament se dimio : godine 2000. je bio u plamenu, a god.1928. jedan poslanik - kome reči varniče nisu bile dovoljne - potegao je revolver i ubio tri neistomisljenika ...
Đ. Konikovic

понедељак, 11. мај 2009.

Malecko, Robert Sole, Le Monde (Prevod Đorđe Koniković)

Istocna Srbija

Malecko


Predsednik Izraela Shimon Peres je ljubitelj nanotehnologije. On ce sutra uponedeljak pokloniti Papi Benediktu XVI jednu malu dragocenost : biblijuugraviranu na elektronskom cipu, ne vecu od glave ciode.Papa ce sigurno veoma ceniti ovaj prakticni poklon. Neka teska biblija bi muverovatno smetala. Ne traba zaboraviti da Vatikan ima samo 0.44 km². Mnogomanje nego Izrael. A propos, koja je zapravo povrsina Izraela ? Sa svimkolonijama koje, svakim danom, cepaju Palestinu, to niko ne zna. Cak niPapa.Veliko hvala za ovu malecku bibliju, reci ce Papa Shimonu Peresu. Nek vam tobude stostruko vraceno. Ali, kad smo vec pri malome, necu vam kriti da bihvise voleo . . . Oh, ne bas mnogo ! Ako biste rekli neku rec, neku maleckurec, vasem prijatelju Natanjahuu i njegovom simpaticnom ministru spoljnihposlova, bivsem izbacivacu iz nocnih klubova, koji zeli da izbaci Arape izIzraela . . . Ako bi oni mogli da naprave neki malecki gest u cilju mira.Makar liliputanski gest, beskrajno mali. Neki nanogest. To bi mi omoguciloda se u Rim ne vratim praznih ruku.

10. 05. 2009.

Prevod Đorđe Koniković

среда, 4. март 2009.

Dragi moji, da vam izmamim osmeh na licu !/ Nada Rath


Poezija nostalgije,


Poezija SFRJ


KAD SRBIN HRVATU KAŽE BRATE,
KAD HRVATI SRBE PRIHVATE,
KAD SLOVENCI PIĆE PLATE,
KAD SE CRNOGORCI POSLA LATE,
KAD MAKEDONCI DOBIJU VEĆE PLATE
I KAD BOSANCI SVE TO SHVATE
BIĆE OPET SFRJ, BRATE.
pozdrav od dragice*
nada_rath@web.de  



____
*
Molimo autorku da se javi pravim imenom i prezimenom na adresu urednika



субота, 21. фебруар 2009.

Брука и срамота према писању београдске Политике


Политика сазнаје

Истрага у влади због откривања одлуке о Ковачевићу

Влада Србије је одлучила да покрене истрагу како би се утврдило ко је дневном листу „Борба” одао строго поверљиву информацију о милион долара којим би требало да се реши спор са Америком о месту суђења кошаркашу Миладину Ковачевићу.Влада је под ознаком „строго поверљиво” донела одлуку да исплати 900.000 долара одштете америчком студенту Брајану Стајнхауеру кога је претукао Ковачевић, наневши му више него тешке повреде. Истом одлуком влада је наменила и 100.000 долара Ковачевићу за кауцију америчком суду.
У Правилнику о раду владе, у члану 43, каже се: „Материјал који представља државну, војну или службену тајну означава се као поверљив. Поверљив материјал који доставља влади предлагач означава посебном видном ознаком за врсту тајне и, зависно од степена поверљивости, ознаком ’поверљиво’ или ’строго поверљиво’. Материјал мора да садржи образложење разлога због којих је означен као поверљив.”
Поверљив материјал, пише даље у Правилнику, доставља се члановима владе и директору Републичког секретаријата за законодавство у затвореној омотници на којој је означен степен поверљивости и редни број материјала.
После седнице владе поверљив материјал се враћа генералном секретару. Он има посебну евиденцију поверљивих материјала и мора да поштује прописе о њиховом коришћењу.
Једино влада може да скине ознаку поверљивости са материјала који је претходно означила поверљивим. О томе она мора да обавести предлагача који је тражио да се на документ стави ознака поверљивости.


Д. Б.
[објављено: 21/02/2009]

погледајте коментаре (31)

Branislav Zekic Zeka, 21/02/2009, 06:26Vlada je pod oznakom „strogo poverljivo” (!) donela odluku da isplati 900.000 dolara odstete americkom studentu Brajanu Stajnhaueru koga je pretukao Kovacevic. Istom odlukom vlada je namenila i 100.000 dolara Kovacevicu (!)(!) za kauciju americkom sudu. Vlada Srbije je odlucila da pokrene istragu (!)(!)(!) kako bi se utvrdilo ko je dnevnom listu „Borba” odao ovu strogo poverljivu informaciju! A ustvari dogadja se sledece: Vlada potkrada gradjane u potaji. Pa kradju proglasava drzavnom tajnom. Ministar unutrasnji pita se pita kako je moguce da je stvar procurela u javnost. Pa Vlada tim povodom odlucuje da pokrene istragu. Ministri koji su ucestvovali u svim tim zaprepascujucim odlukama sada "transparentno cute" kao zaliveni. A ne javlja se ni onaj koji ih je tu sastavio. Sve ovo sto se ovim povodom dogodilo i sto se dalje dogadja zaprepastilo je i uznemirilo javnost a narocito sirotinju koja jedva sastavlja kraj sa krajem. A sto moze, a vec i jeste, da izazove sveopsti revolt gradjana. Zato Vlada odlucuje da pokrene istragu kako bi se utvrdilo ko je listu "Borba" dojavio ovu bruku odnosno ovu "strogo poverljivu informaciju" i tako pokusa da providnom zamenom teza optuzi medije zbog objavljivanja i obelodanjivanja "drzavne tajne"! A jasno je svima da je list "Borba" tu informaciju dobio od visokog funkcionera Vlade Srbije koji je zeleo da ostane anoniman. Ko je taj i zbog cega? Jasno je i vrapcima na grani koji cvrkucu: "Imperija eksperata uzvraca udarac".

Sar vratinic, 21/02/2009, 03:43Srpska Bruka.Amerikanci traze Kovacevica za njegov Coreteral Fight i Bar. Svaki Bar u Americi ima Liqueur Liabillity insurance -osiguranje[Debts of financial obligation} za ono sto se dogodi u baru.Jedan sam i ja od njih, jer imam liqueur licence. Srpska majka treba tuziti ameriskog Air Force ,sto je nevino poginuo njen sin.Ameri kazu; Colleteral Damage, pa i Fight in Bar has Colleteral Damage.Razgovarao sam sa mojom cerkom [Attorney at Law]. Ona kaze; Ako je musterija bila pijana; Bar snosi sve posledice,a ne musterija.bar snosi posledice for intoxsicated customer. Sto znaci Bar je odgovoran za sve posledice u tom baru.

Vida, penzioner , 21/02/2009, 10:03Koliko vesti je procurilo iz drzavnih sluzbi pa niko nije vrsio istragu a za ovo ce istraziti jer je u pitanju BRUKA I SRAMOTA Vlade sto krade nase pare i isplacuje za nekog siledjiju koji je "siromasak" studirao u SAD, pa su zato ljuti. Taj koji je odao ovu informaciju zasluzuje ORDEN HRABROSTI I ZASLUGA ZA NAROD. On to nije odao zlonamerno vec verovatno covek nije mogao da ocuti tu nepravdu. A DS jedva docekao da malo isturi Malovicku koja iritira kad se pojavi. DS nije svestan koliko je izgubio zbog poslednjih dogadjaja oko RIKa. A ni druge stranke nisu nevine. Niko ne zasluzuje da sedi u vlasti. Vise se nema za koga glasati!

Божидар Јакић, 21/02/2009, 13:10Пашће оваква влада! Ово је срамота за Србију и њене напаћене пореске обвезнике. Толико гладних избеглица по рупама у којима нема услова ни за најпростије преживљавање а ови ем плаћају туђе грешке ем плаћају КАУЦИЈУ коју је дао Ковачевић ,...Хоће свако ко је оптужен да се скрива иза НАШИХ пара? Јел неко зна судбину Кинеза који је посекао оне људе у Кнез Михајловој ? Да ли је неком познато да он ОВДЕ служи робију ? Тесла је патриота а не безглави МЛАДИЋ који по журкама напада друге. Шта ће велики патриота на скупој журци док његов народ пати ? Постоје сведоци како се све дешавало (пун клуб људи) а он то што не жели ни да помисли да се преда то је његов проблем. Шешељ је ако ништа пристао да одвоји 10 година живота у ХАГУ и скине ЉАГУ са себе. ......А за сво то време мене држава малтретира за 5 хиљада фирмарине месечно. ХВАЛА ВАМ. СРАМОТА ЗА ОВУ ВЛАСТ ! ТЕШКА СРАМОТА !
___________
Због овакве бруке и срамоте треба да падне влада. Пала би свуда у демократском свету!
Зато што је милионска тајна Владе, како пише Политика, срамна и недопустива, јер се са милион долара може, како пише Политика, исплатити 2.290 просечних плата по 32. 746 динара, 3.456 просечних пензија по 21.700 дин. 6. 666.000 долара је укупан буџет Фонда за младе таленте за 2009. 3.300.000 долара предвиђено за стипендирање 1.000 најбољих студената у 2009. Један Ковачевић вреди - израчунајте и сами колико...
Извор: београдска Политика, субота 21 фебруар 2009, стр. 07

Totalno / Robert Sole


Totalno


Robert Sole, Le Monde 15/2/09


Sa 14 miliardi evra (1), firma TOTAL (2) je prosle godine ostvarila najveciprihod od svih francuskih firmi. Ta novost je za sve nas bila totalni shoc,novi petrolejski shoc. Nase zadovoljstvo lezi u osecanju pravde. Total ce svojim akcionerimapodeliti dividende. Oni to stvarno zasluzuju. Ali, cak i mi svi, kao automobilisti, imamo zadovoljstvo i - recimo ponos - da smo doprineli ovom rekordu. Setimo se samo kako je cena benzina totalno divljala na pumpama,prosle godine. Crno zlato smo placali zlatom. Davali smo, totalno zadovoljni sto ucestvujemo u kolektivnom uspehu. Neverovatni prosperitet petrolejske firme ce nam sigurno biti od koristi.Vec se osecamo mirniji, sigurniji.Imamo totalno poverenje u Total. (1) 14 000 000 000 E - verovatno vise od budzeta mnogih zemalja(2) Najveca francuska petrolejska firma.

петак, 30. јануар 2009.

Српска транзиција у Сврачијој јарузи / Стравично сведочанство данашњице




Сад пацова да извадите из канализације, био би бољи него ја – каже онемоћали кожар Станоје Виријевић који је, после 40 година и шест месеци рада у „мокром погону” крагујевачког „Партизана”, остао без права на пензију



Крагујевац – Сврачија јаруга, блатњава низбрдица на ободу града, слика је и прилика домета српске транзиције, невидљиви „подводни ток” Крагујевца у коме је, испод блештавих реклама страних корпорација и домаћих мегамаркета, све труло до распадања.
У тој приградској насеобини углавном су досељеници са Косова и из Санџака. Доселили су се седамдесетих година прошлог века, с намером да започну нови живот, с надом у боље сутра. Њихове куће немају фасаду. Само цигла, бетон и челична арматура, а мислили су – Крагујевац је велики град, ту је „Застава”, посао, зарада, могућност...
У једној од таквих кућа, са супругом Радуном, живи и Станоје Виријевић, бивши радник фабрике коже „Партизан”, човек коме су тешке кожарске машине „шер” и „шпалт” добрано нарушиле здравље. После 40 година и шест месеци рада у „мокром погону”, онемоћали Станоје би само да оде у пензију, али...
– Руке ме боле, тешко дишем... Не могу, брате, више. Што ми, бре, не дају пензију, па да идем... А крваво сам је и поштено зарадио. Никад на посао нисам закаснио, а сваког дана дизао сам на руке по 15 и 20 тона коже „голице”. Мислио сам, зарадићу пензију као и други, а кад сам отишао у фонд, на шалтеру ми рекли: „Не вреди, Станоје, док ти не уплате”.
Станоје Виријевић стекао је услов за пензију августа 2008. године, али му последње четири године нико није уплаћивао стаж. У фонду Пензијско-инвалидског осигурања због тога не могу да му овере радну књижицу, а у фабрици нема коме да се обрати.
Основана давне 1835. године, кожара „Партизан” потпуно је пропала током последње четири године. И претходних десетак је таворила, али од када је приватизована, септембра 2004. године, у фабрици ништа није функционисало. Све што је могло да се расточи – расточено је, а власници су се разбежали, кудгод који. Иза њих су остале зарђале машине и мемљиви зидови, зарасли у паучину.
Нови власник, који је, новембра прошле године, акције фирме купио на берзи по цени једне гарсоњере (пет хектара земље и две хиљаде „квадрата” покривених хала за нешто више од 30. 000 евра), изгледа, нема намеру да се „бакће” са старим дуговима. А, они нису мали –- готово 240 милиона динара неисплаћених плата и доприноса за 130 радника.
– Питао сам га: „Помагај, брате, не могу у пензију док ми не уплатиш”. Теби ће, Станоје, бити уплаћено, ти си у најтежој ситуацији, више пута ми је то рекао, али ништа. Како и од чега да живим. За струју дугујем 30.000 динара, хоће да ми секу, порез не могу да платим, немам с чим да се лечим. Требало је да лежим у болници, али ми рекоше да нема места. Једва идем, а сваки дан морам код докторке... Још седам мојих колега је у истој ситуацији. Сви имају услов за пензију, али ником није уплаћен стаж – вели Станоје у разговору за „Политику”.
Давне 1974. године, када је из Зубиног потока дошао у Крагујевац, Станоје је био млад, спреман да ради од јутра од мрака. И радио је, најтеже послове, али му није било тешко. Хтео је кућу да сазида, за себе и своју Радуну. Сад су обоје стари. И сами. А кућу нису довршили.
– Таман смо покрили кућу, кад је Станоје први пут остао без плате. Има томе, мислим 15 година. Само је једног понедељка дошао и рекао – ево ти ових 300 динара, нема више. Од тада фирма слабо ради, али је Станоје опет ишао на посао. Ја му сваког јутра пеглала кошуљу. Волео је ново да обуче, а ја се питала шта ће му, кад је у фабрици радио у вуненим чарапама и дубоким гуменим чизмама. Била је велика влага у том његовом „мокром погону”, али шта је друго могао. Становали смо приватно, а хтели смо своју кућу. С почетка је ишло добро, а сад, ево, све пало у воду – прича супруга Радуна, родом из Лепосавића.
Кад је пре четири године фабрика готово стала са производњом, Станоје је почео да ради у грађевини. Радио је све и свашта, али увек „на црно”. Неко га позове, каже му да има да се копа, а он одмах потрчи. Киша, снег – свеједно, Станоје је ишао, није се штедео. То га је, вели, потпуно упропастило.
– Сад пацова да извадите из канализације, био би бољи него ја. Скроз сам пропао, а и фабрика у којој сам радио цео живот. Питаш ме – како. Реци ти мени како. Ја се у политику никад нисам мешао, нити знам ко је долазио и одлазио из предузећа. Знам само да је кожа некад била квалитетна, а да сада не ваља ништа – вели Станоје.
Шта се десило и како је фирма пропала, ко му је, како каже, „одрао кожу с леђа” и зашто кућу није довршио – та питања крагујевачког кожара више не интересују. Станоја Виријевића из Сврачије јаруге сада занима само једно – ко му је, после 40 година и шест месеци рада у „мокром погону”, ускратио право на пензију.


Бране Карталовић

Извор: Политика[објављено: 30/01/2009]

субота, 17. јануар 2009.

Стварносна проза и постмодерна / Мирољуб Милановић

Тамбурашки оркестар једне београдске основне школе почетком шесдесетих 20. века

ЗРАЧАК НАДЕ


Пола века је прошло у систематском испирању мозга народу, пола века су свакодневно слављене «велике победе у изградњи социјализма» ,пола века је израђиван култ једног човека до бекетовске ситуације у ставу мирно сваког четвртог маја у три и пет поподне. Треба чути ( у свом духу) завијајући звук сирене како се разлеже преко градова и поља, преко брда и планина, и видети ( опет у свом духу ), стотине хиљаде људи, старих и младих, како одаје почаст «највећем сину наших народа». Па говори, овације, цвеће ! Покољ недужног цвећа за кићење биста « највећег генија», расејаних по селима и градовима целе земље. Те слике упечатљиво говоре о начинима и методама како се до тога дошло, те слике су само видљива површина, те слике су само одраз како је деценијама изграђивано колективно лудило. Оно што се није видело, оно што је било испод, оно што је било црна дубина, био је живот, мучан и тежак, протицање времена у благој летаргији. Требало га је само видети. Ослушнути. Они чија је то дужност била, нису га ни видели ни чули.
Роман Радомира Константиновића «Ахасфер» показао је истрошеност модела: митски предложак није више функционисао. Дешавале су се промене и у руском соцреализму, пре свега на плану књижевних средстава. Отворена је тема «о младом савременику» а доминантна форма био је сказ. Руска књижевност била је још увек узор српским писцима али је јачао утицај преведних дела са запада. Отварали су се нови путеви уметничког уобличавања. Не следити их, значило је бити анахрон.
Појава приповетке «Гост» Драгослава Михаиловића 1961. сматра се почетком нове струје, назване у недостатку бољег израза «стварносна проза» . Опрека према послератној је евидентна. Уместо митског предлошка ( мотив о Јеврејину луталици у «Ахасферу» Р. Константиновића), ситуација конкретног човека ( усамљеност, сиромаштво, смрт ). Уместо херојске личности – обичан миш. Уместо узвишеног тона и поетизације у реченици – «груб» стварносни детаљ. Језик је «пресан», «сиров», често са елементима народског, дијалекатског фолклорног. Наглашена је улога приповедача.

Критика је споро уочавала програмске елементе нове школе и држала се према њој резервисано. Израсла на делима са ратном тематиком и изградњом новог друштва, сумњив јој је био тај прелаз на «стварносно», народско, колоквијално. Михаиловић је могао да буде задовољан: показао је како кафкијанску причу може сместити у препознатљив амбијент и проговорити о универзалној теми (смрт). Објавио је збирку приповедака «Фреде, лаку ноћ». Уследила су признања и понеки хвалоспев (Б.М.Михиз).


Мирољуб МИЛАНОВИЋ Пола века ћутања

Један поглед на српску прозу друге половине двадесетог века

Едиција Бранићево, Пожаревац, 2008, , 125 стр.

стр. 39 - 42

четвртак, 15. јануар 2009.

Комесари, нови-стари / Сава Дамјанов


Да ли делује анахроно ако данас, пред крај прве деценије 21. века, подсетим на Артура Кестлера који је још половином прошлог поделио интелектуалце на два основна типа: „јоги“ и „комесар“?!
Свакоме ко познаје савремену српску књижевну и културну сцену одговор је мање-више јасан, мада му не мора бити јасно да је у овом тексту поново реч о комесарима: заправо, био бих срећнији да је тема мога текста неки изузетни кестлеровски јоги којем пишем оду. А поново не зато што сам ја икада о томе писао (нисам!) него зато што су у прошлости о томе писали други; дакле, реч је о нашој готово традиционалној склоности да пре или касније припустимо у први план некакав књижевно-културни комесарски слој, који онда немилосрдно влада и управља том облашћу, као да је мала приватна фирма (наравно, има тога и другде, али овде говорим о српској сцени и њеним особеностима!).
Некада је та комесарска пракса била везана за академске кругове као центре моћи, па за комитете свих боја (и позиционе и опозиционе), најзад за кланове око издавача и часописа који су се изванредно прожимали са претходна два ентитета (та два су, пак, неком алхемијском формулом све више постајала један!): лепо је било то што су ствари биле јасне и једноставне, тј. увек сводљиве на неку идеолошку или идејно-естетску раван. Онда је наступило време одрицања од таквих недемократских начела, да би се успоставио један нови модус - по оној епској народној, „опет то али друкчије“ - у коме су елитна књижевност и култура постали својина неких наизглед отворених (а у ствари врло софистицирано затворених!) интелектуалних кружока, чији се пак заједнички именитељ никако не може дефинисати нечим дубљим од пуког прагматичног интереса. Интереса у најширем дијапазону тог појма: од утркивања у (само)хвалисању и чувању привилеговане позиције (умишљеног домаћег Олимпа), преко покушаја вредносне канонизације сопственог стваралаштва и пласмана истог диљем света, па све до дебељушкастих хонорара за наречене и ине работе, те силних путешествија исте самоизабране репрезентације на пријатељске мечеве по иностранствима. Нажалост, ни слутио нисам да ћу икада помислити а камоли рећи оно што виде и други који не играју у том колу: степен аутократије, бестидности и заслепљености данашњих комесара већи је него и у једном ранијем периоду којег се током свог (сада већ дугог) живота сећам! Наравно да највећи проблем (нео)комесарских марифетлука нису ситне овоземаљске сласти и ласти које је наречена дружина приграбила, нити неоправдана моћ, публицитет и друштвени престиж који поседује, напротив - највећи проблем је у сфери која је њима истински секундарна (мада глуме да није!) а то је тобожња вредносна канонизација наше актуелне књижевне и културне продукције. Иако сам противник сваке канонизације, посебно оне уметничке (јер уметност
је суштински полифона, разнолика, аксиолошки неухватљива), основни вредносни параметри данас су ипак видљиви - што не значи и вечни, нарочито НЕ за неко сутра, за будућност која никако неће бити нечија произвољна пројекција (по мери личних, беспризорних интереса!). Зато је свако комесарско фалсификовање стварне слике наше књижевне и културне савремености заправо осуђено на пропаст: истине ради, ти потомци Салијерија у своје лажне вредносне промоције уврсте и по неког малог Моцарта, али више као алиби који покрива њихову сопствену осредњост. Ако ме је вишегодишње бављење књижевном и културном историјом ичему научило, онда је то чињеница да су њени механизми неумољиви, да минорити пре или касније заузму своје право место (без обзира на значај који себи за живота прљавим триковима покушавају да накалеме!), док само они најве
ћи, најинвентивнији и најиновативнији перманентно привлаче пажњу генерација које долазе (без обзира колико их карикатурални комесаријати „за свог вакта“ гурали под тепих!). Како се онда догодило да поново присуствујемо саможивој и неукусној комесарској гозби, како када нас је историја лепо упозорила на ефемерност али и погубност такве праксе? Та штеточинска клика добро је информисана (нећу да кажем образована!), па јој није сасвим нејасна дубинска неутемељеност књижевно-културног статуса који ужива, нарочито из перспективе неког будућег сагледавања истине; што се пак тиче друштвено-стварносних привилегија и почасти које им такое неоправдано припадају - уверени су да ће им припадати до краја живота, на чему им уопште не завидим и заиста им од срца желим да то
кирјањинско парче колача сачувају. Јер заслужили су га, трудбенички - мукотрпно: пошто ни један јоги није хтео да прља руке нечистим, извитопереним и кривотворитељским работама, они су прихватили тај крст и попут самог Јуде (али за неупоредиво већу добит!) кренули да заваравају најпре себе, па онда и јавност. Неоспоран је трагизам индивидуалних комесарских судбина и њихових трабаната који се не сналазе у главним улогама јер су по вокацији епизодисти; волео бих да барем они цивилизованији и самосвеснији међу њима, они којима је још увек остало нешто етике и интелектуалног поштења схвате да је последњи час за отрежњење. За њихово добро (били они уистину принчеви, жабе или зле бабе!), а пре свега за добро српске књижевности и културе, која мора коначно да се развија и афирмише без лихварских диригентских палица. Сви они никако нису исти, ни вредносно ни морално ни духовно, то засигурно знам: управо зато је свака сличност са стварним људима и догађајима у овом тексту случајна и - намерна...


Сава Дамјанов*




Извор:Вечерње новости, додатак Култура, Среда 14 јануар 2009, стр. 23


ПС. Прештампавамо овај критички текст универзитетског професора Дамјанова, који је леп подстицај за постављање фундамента реалне стваралачке и немилосрдне књижевне критике, неопходне и за чишћење српских Аугијевих штала, и српске бирократске књижевности, нарочито оне наметачке, најдоминантније, и у веку за нама, и у овом веку...

недеља, 11. јануар 2009.

Uvod u dosije: NIN-ova nagrada (001)



NINOVA NAGRADA


Početak NIN-ove nagrade , te najprestižnije nagrade za roman godine objavljen na srpskohrvatskom (tada) jezičkom području, bio je neslavan , bez izgrađenih kriterijuma, zapravo pod budnim okom vlasti, a tako će i nastaviti, uglavnom sa padovima i ponekim delom koje je iskupljuje. To nije teško utvrditi ako se pogleda lista nagrađenih romana u proteklih pedeset godina, socrealizam je bio vodeći književni pravac i te uniformisanosti srpska književnost se teško oslobađala ( ako se uopšte sasvim i oslobodila). Književna kritika još sporije. Uprkos prevođenoj, teorijskoj literaturi. Zapravo, prevođeno je i štampano ono što sistemu značajnije nije moglo da naškodi.
Prvi laureat bio je Dobrica Ćosić sa romanom «Koreni». te iste 1954. godine štampao je Ivo Andrić «Pokletu avliju» u «Matici srpskoj» Svakom iole upućenijem u kjniževne stvari je jasno da se ta dva dela ne mogu porediti. «Prokleta avlija» nadmaša»Korene»i tematski idejno, a o umetničkim svojstvima da i ne govorimo. Andrićevo delo domaša one visine o kojima je srpska kjniževnost sanjala dva veka, postajući simbol i znak. To nijedan žiri ne bi mogao ni smeo da previdi , ali NIN-ov iz 1954. i mogao je i smeo.Zato «Proklete avlije» nema ni u izboru najboljeg romana druge polovine dvadesetog veka.
Što loše počne tako i ide dok ne izgubi svaki smisao. Ćosić je nagrađen još jednom za roman «Deobe». Oskar Davičo tri puta !Danas se njegovog dela odriču i oni koji su ga nekad glasali.


Miroljub Milanović : POLA VEKA ĆUTANJA. Jedan pogled na srpsku prozu druge polovine dvadesetog veka. - Požarevac, Edcicija BRANIČEVO, 2008. 125 str. 21 cm. str. 19 - 20


O ovoj knjizi, iz koje je je naveden citat, nije se pojavila čak ni novinska vest u štampanim medijima u Srbiji, pre svega zbog istine i neizbežnih zaključaka njenog autora, koji pogađaju u srž. Jer u Srbiji, pa i u njenoj književnosti, istina još uvek nije u modi.

U modi je nešto drugo.

U rubrici UKRATKO glavni beogradski nametački list, čitaj Politika, subota, 10. januar 2009, str. 17, piše: " Ukoro NIN-ova nagrada. - Žiri za dodelu prestižne NN-ove nagrade kritike za najbolji roman u n2008. godini proglasio je najuži izbor od sedam knjiga. Ovaj izbor čine romani Aleksandra Gatalice "Nevidljivi" (Zavod za udžbenike), mVladislava Bajca "Hamam Balkanija" ("Arhipelag"), Laure Barne "Moja poslednja glavobolja" (Zavod za udžbenikke), Svetislava Basare "Dnevniik Marte Koen" (Grafički atelje "Dereta"), Radoslava Petkovića "Savršeno sećanje na smrt" ("Stubovi kulture"), Vladimira Pištala "Tesla, portret medju maskama" ("Agora", Zrenjanin), i Vladimira Kecmanovića "Top je bio vreo" (Via print).

Žiri radi u sastavu Milan Vlajčić (predsednik), i članovi Milo Lompar, Aleksandar Jovanović, Stevan Tontić i Slobodan Vladušić. Ekskluzivni sponzor NIN-ove nagrade je Telekom Srbija, a ona će dobitniku doneti 900.000 dinara. Proglašenje dobitnika NIN-ove nagrade biće 22. januara u redakciji NIN-a, a svečano uručenje ovog prestižnog priznanja biće upriličeno u Skupštini grada Beograda 30. januara, tačno u podne. - M. V."

Novinska vest dovoljno govori šta je u modi. Još ako je novinski članak potpisao i predsednik žirija (inicijali na to upućuju), alal vera.

U suštini, kako god okrenuli, Milanović je u pravu. Kad se knjiga pojavila bio je 80% u pravu, sada je 120%.

Šta to znači?

Hajte da citiramo i dalje malo, ne ove pisce koje nameću kao što su komunisti nametali svoje a sprečavali druge, pisce drukčijega mentalnoga i duševnoga sklopa.

Podsetimo se malo, podsećanje je dobro.



O ILII MOLJKOVIĆU



"...…Nisam Moljkovićeve knjige pročitao onda kada su se pojavile; načuo sam da su jednu zabranili (Ogledi iz deliktike). Čitao sam nekada, u Studentu, i u drugim časopisima, njegove tekstove... Video sam ga prvi put, u redakciji Studenta, možda 1968, možda 1970, ali se nismo upoznali. Susretao sam ga povremeno i na književnim tribinama, tj. viao; ne jednom. Kad je postavljao neugodna pitanja, u publici je bilo onih, koji bi omalovažavajuće reagovali: Opet, ti, Ilija! Na prisutne, na one koji nisu dovoljno znali o Moljkoviću, ta negativna reakcija je ostavljala negativan utisak...Činilo se da je veoma težak čovek, tj. nije bilo dovoljno vidljivo ono nevidljivo što je nosio na duši. Ponekad je uz pitanja koja je postavljao davao i detaljnu argumentaciju, koja je delovala kao cepidlačenje...
Rešim da pročitam te dve Moljkovićeve knjige....
I dok sam ih čitao, pitao sam se: zašto je odbijao da bude pisac? On, koji to jeste bio. Drugi, koji su to samo naizgled bili, ali izvikani, hteli su da budu pisci po svaku cenu. Neki od njih su živi, napravili su lepe karijere, ali kako, to oni sami nikada iskreno neće reći.Moljković je o tome, i ne samo o tome, posvedočio indirektno.
Ako je u Srbiji u vreme titoizma bilo pravih disidenata, onda je on to bio, a ne bivši partizanski komesari, niti drugi izvikani.Nije bio, naravno, jedini, ali je svakako bio ortodoksan, i zato je morao biti na meti tzv. Službe... o čemu je ostavio i nesumnjivo svedočanstvo...
Zašto se Moljković, devedesetih, kada je počeo raspad SFRJ naizgled ućutao? I na to ima direktnih i indirektnih odgovora i u njegovoj poslednjoj objavljenoj knjizi, a i u pismima koja je neumorno i argumentovano pisao, ovim ili onim redakcijama...
Ruvin Avijamov je površno poznavao život Moljkovića
Drugi čovek, Vaksman, stanovao je u susedstvu, obilazio Iliju, ponekad i brinuo u njemu. Dockan su se upoznali, da bi se mogli više zbližiti. Nosio je Vaksman svoje pesničke pokušaje susedu na ocenu, i Ilija je, ne jednom bio nemilosrdan. Moljković je bio onakav, kakav je u svojim dvema knjigama.Prestrog prema sebi i prema drugima. M. Vaksman mu je, po godinama, sin mogao biti. I zato je Vaksmanov odnos prema Iliji bio sinovski...
Bio je tarabićevac, potomak kremanskih proroka, sušta suprotnost režimlijama picipevcima, dijalektikantolozima, urednicima ondašnjih književnih listova i časopisa.
Kako se rugao sa onim što se sedamdesetih prsilo i przničilo kao pravcijata savremena proza!
Kako je nadmoćno raskrinkavao ondašnje cenzore Studenta, Mladosti, Književne reči, Politike i drugih redakcija! (Ko ne veruje, nek pročita ponovo Moljkovićeva pisma upućena ondašnjem uredniku kulture - umetnosti Politike, tj. delove Moljkovićeve knjige BEM VAM BOGA UŠUTKANOG, str. 36 - 46).
Dobro je oko i oštar jezik imao mobar javne borbe za slobodu. Arhivirao je svoja sećanja, sačuvao ih za budućnost. Imao je mnogo više stida, časti i ponosa od onih koje je raskrinkavao.
Moljkovićeva, čak i usputna zapažanja, o onom zaboravnom i pokondirenom užičkom partizanskom komesaru, o prof. dr. Radomiru Lukiću (gostovanje na Tribini 17), o profesoru R. Joksimoviću sa svetske književnosti, o M. Vlajčiću, svedočanstvo je prvorazredno.
Uspevali su i nametali se sedamdesetih i kasnije, u vremenima kada je mali broj intelektualaca suzbijao strah i ćutanje, oni koji su umeli da povijaju šije i da oslušnu želje majstora istorije, ili majstora širenja straha i ćutanja.
Moljkovićev esej Neprilično naučno jezikoslovlje, poduži tekst, odbijali su i dnevni listovi i redakcije knjiž. časopisa i listova. Moljković je o svemu tome ostavljao traga. Polazeći od svog ličnog shvatanja o odgovornosti uopšte., Moljković objavljuje Zabilješku za KONAK SV. MRAKOJEDA:
...Sproću svakojake laži što se i učilišno doćeruje ko istina o ovom vremenu, bilježim da je moj izaslanik bezodgovorno skikno - ne zaklinjem se da je baš tako - egod valjda kod kojeg nadzirnog ureivača UMIJETIKE. Oću reći: tamo - nee oko podne u prvi četvrtak, brižno sam se raspitivo za svoje roenče, ali mi je zamenica Ota Brankašević, sve u vaspitnom tonu ispovedila da je urednika KULTUR - UMJETNINE Vlaja Milančića jošte u utorak snašlo iznenadno bolovanje, pa je nee poitao dve sedmice da se izodmori od nake migrene. Kad se sve sabere, o zloj sudbi roenčeta ni do danjeg dana (1. aprila 1984) ič mi nije dojavljeno...(BEM VAM BOGA UŠUTKANOG, str. 36)

Vlaja Milančić (Milan Vlajčić).
Ota Brankašević (Branka Otašević)...
Sve ono što su o Moljkoviću pričali, oni koji su ga poznavali i viali, zbog ovog ili onog, do poslednjih njegovih dana na zemlji, usmeno predanje, nepotpuno je i obojeno na ovaj ili onaj način. Shvatio sam, na kraju krajeva, da, ako neko želi da nešto više sazna o piscu, živom, ili pokojnom, pokojnom pogotovu, mnogo je bolje da ne ispituje roake, prijatelje i tzv. poznanike i simpatizere, već da čita dela samog pisca, ako su već neka od njih objavljena. Naravno, obe spomenute Moljkovićeve knjige imaju mnogo pukotina, ali on se nije ni trudio da ih skriva.
Zatim, to je pisac kome su mnogi, mnogi, čak i njegovi tzv. prijatelji odbijali rukopise!
Na desetine redakcija je odbijalo Moljkovićeve tekstove, pa i tekst KADA NEMA POLEMIKE? I Gledišta su odbila taj tekst, obavestivši autora. Moljković je dobio obrazloženje recenzenta, i preštampao njegov faksimil u svojoj knjizi (str. 110).

Obrazloženje recenzenta

Tekst po mom mišljenju ne može da se objavi, uprkos nekim racionalnim uvidima. Način na koji je tekst napisan ne odgovara onome što se u GLEDIŠTIMA - i kad je reč o polemici - štampaju. Šegačenje i izmotavanje (recimo tačka 10), privatni obračun i aluzije u celom tekstu i sl. - ne mogu se štampati. Šteta je što na osnovu ovog materijala nemamo tekst koji je napisan na sasvim drugi način..*
Datum 4. 11. 1975. Potpis recenzenta,
Dragan Stojanović
Na sledećoj, 112 strani svoje knjige Moljković objavljuje Zapis (Napomena) o večnom kukavelju (formi kao metodu) i vazda istim raznolikim gledištima (sadržini kao stavu) (iz koga navodim samo prvi paragraf).
Pred tim tako zdušno unačinjenim i u odgovorni arhiv pohranjenim razlozima nevaljalosti polemičkog teksta dotičnoga, od kojijeh bi za OOUR psihoanalita dušu dali oni o privatnom obračunu, dostaje mi da sa legitimnom ljudskom pažnjom - pre nego ću u podzemnom miru otpočinut - naprotivno onom prijestonom pažu što naglavce duma diljem podaničke misli glavom bezobzira, bezobzirno paorski zaparam tajnu krvotočinu tijeh razloga što su tak kraljevski potuljeno usajedinjeni sa ostalom tajin gmaznom tekućinom: neakcidentalnom, što se mene tiče. Kako meni, to jest, fala bogu nije dato da s pomoću drevnih svetskih sila poput kakva malog princa vodim obračune sa svakome znanom novosvetskom tajnom ciom - agencijom, niti smeram da gonetam fušeizirane ex private bojazluke i primisli što tu istočnozapadno rigaju iz ustanovine utvrde, rad bezgrešne ljubve prema devičanskoj estetici sveg rodovlja nameran sam, na rečeni bezobzirni način, makar koliko se na to rogušili i frktali spodobni boljari fenomenološke dume oformljeni, ete li ih, kao raznočini opričnici socoestetičke misli - što inače, kad je ozgo dozvoljeno kapom a doljena isplativo šakom, paušalno bruje, ruje, zuje, uje, grokću, rokću, sopću-ropću protiv svih na svetu Rusa sve bajagi na bazici trošnoga im jer čvrstorukoga socijalizma, jagmeći se na jeziku koj će slojnije i ljevše zajemčiti parijevsku nedodirnos tog jedinstva specifične umetničke forme i njezine umijetne sadržine, - radi te okotne ljubve iz koje se bezgrešno sav taj kulturpaž omaci, a i naspram svakoga ponaosobnoga mjaukenjca: sitni li sopstvenik samo jednog uma i govora - eve me s prednjom namerom (- nadležni će paragrafi: zaklanjajuć od lajave ultraleve-ili-desne stoke, gle i krasno umijeće ukućanskoga čistunca - većem kasti koliko je zla), sa namerom da gonetnem ono što i ovde tvori kao tajinstvena pojav te ljucke prirode i tih umijetnih postupaka poznatog mi suvremenog sveta - baš da bi sve na svetu što mi lično jeste znano i zaznano, na ćar psihoanalitu, izišlo na privatničke obračune. ...Itd.
Stil, kojim je sve ovo napisano, i drugo, morao je izluivati ondašnje urednike. To liči u mnogo čemu na drevni izraz proroka. Moljković je tim stilom potvrđivao smionost i zaumnost svojih zemljaka, kremanskih proroka.
Nisu bili naivni da ne shvate o čemu piše Moljković. To je bilo stremljenje istini. Na koje se nisu usuivali ni ondašnji ni najizvikaniji pisci i filozofi.
Kao jurodiv, istinski jurodiv, Boga i istine radi, a ne simulant, Moljković je nastojao da istera istinu do kraja...
Na 124. stranici knjige BEM VAM BOGA UŠUTKANOG, Moljković obelodanjuje još jedan faksimil.


Gledišta
Časopis za društvenu
kritiku i teoriju

RECENZIJA
Autor...Ilija Moljković..
Recenzent...Blagoje Jastrebić
Naslov teksta.... Kada nema polemike
Veličina teksta... 3 str.
Predložen za rubriku -
Mišljenje recenzenta/ zaokruži*/ : odbijen
Ocena / kategorija/ teksta / brojčana i opisna/... V
Obrazloženje recenzenta:
Tekst, iako posvećen zanimljivom problemu, nije moguće objaviti u časopisu kao što su GLEDIŠTA s obzirom da ne odgovara prirodi ove publikacije.
*Obavezno navesti odgovarajuću ocenu o kategoriji teksta prema:
I - odličan
II - vrlo dobar
III - dobar
IV - slabiji, ali može da se obj.
V - slab, nije za objavljivanje
Datum 16. XII 1975 Potpis recenzenta
B. Jastrebić

Nije tek tako, štosa radi, Moljković kao naslov svoje prve knjige izabrao jednu psovku narodnu. Ko je pročita pažljivo od početka do kraja, videće i uveriće se da je ovaj pisac, koji je preživljavao, baveći se drugim poslovima, redaktorskim, uronio u mutnu stvarnost književnosti svoga vremena, ali i duhovne arome, pokazujući na svoj način, kao i prevodilac Kamija, zašto nije bilo dijaloga i sluha da se čuje i drukčije mišljenje.Dobro je što je u svojoj prvoj knjizi sačuvao sva ta pisma i ostalo, za neku budućnost.
Pogledajte samo kome je sve pisao i koga je prozivao, direktno i indirektno, poimence ili po prepoznatljivom nadimku. Goran Babić, S. Rakitić, Sl. Mašić, Milisav Savić, Dragan Stojanović, Blagoje Jastrebić, Miroslav Josić, Dušan M. Bošković, Nebojša Popov, Ci, Dragan Lubarda, Dragomir Brajković, Ivana Bogdanović, A. Petrov, Stojan Subotin, Miodrag Perišić, Dragan Jeremić, S. Simonović, Aleksandar Postolović, Marija Herman - Sekulić, Milovan Vitezović, R. Smiljanić, ... i drugi.Moljković se zalagao za polemiku i dijalog. Jer polemike nije bilo. A nije je bilo, niti je moglo biti, kada se- kako je narodski tvrdio Moljković - mudro gleda ono od čega se živi (90 str. njegove knjige BEM VAM BOGA UŠUTKANOG).
U toj knjizi su prozvani - ušutkani...
...2.Polemike nema onda k a d a još nekih dvanaestak urednika, što glavnih što rubričnih, - npr. Mladosti, Studenta, Borbe, Trećeg programa...sve do Savremenika* - oćute ili odbiju onaj isti tekst - Neprilično naučno jezikoslovlje - i s obrazloženjem da neće da se mešaju u tuđe poslove - npr. u poslove Politike - za šta neki od njih reče - npr. B. Jovanović; iz Borbe - da je to i njihovim statutom predviđeno (da se ne mešaju u poslove drugih dnevnih listova). Prema tome, teza druga: u književnoj republici polemike nema onda kada se i u njoj razbaškari princip politike nemešanja, jali nezameranja, te pokrije i svaku osobnu neodgovornost; naučnu, jeste... (....)

Moljkovićeva druga teza nije bila samo teza, već aksiom.
Vreme je ovog pisca i bundžiju - kako je naslutio u fusnoti ovde navedenoj (str. 90. njegove prve knjige) nemilosrdno pregazilo.
NADŽIVELI su ga oni koje je na vreme prepoznao i žigosao hrapavim narodskim jezikom kremanskih proroka.
Kad M. Bećkovića hvali kao čoveka i pisca unapred etiketiranog kao nepodesnog za polemiku (Evropejski nevaspitan i balkanoidno neskroman, to jest eve im ga ko poručen za plemenske vrače što mekeću o monomaniji, megalomaniji, paranoji i ostalom tome njinom duovničkom provijantu, sve kao takav smatram se i osobno zaslužnim (- nagrade ne iskam) da je u Književnoj reči... itd. str. 91), sačuvaj Bože moljkovićevskih pohvala!
Ne slučajno (opet str. 91 spomenute knjige) Moljković se priseća i prerano preminulog L. Šejke, koga su prekrilili...
Moljković je, u stvari, pisao naizgled zamršenim stilom za njegovo vreme, ali njegovi argumenti, njegova naizgledna cepidlačenja su, u stvari, komunicirala sa budućnošću srpske književnosti i kulture narednog stoleća. Ovog 21. stoleća.Nijedan književni kritičar, ni književnik, ni analitičar srpske kulture i poezije druge polovine 20. veka nije tako razumno, odlučno i tačno dijagnostifikovao javnu bolest i nepriličnost tzv. naučnog jezikoslovlja.
Zato, raduj se, Ilija, jer će se novi i nepotkupljivi kritičari i ocenjivači roditi idući tvojim tragom..."

Iz knjige, romana-trilogije: Miroslav Lukić: U DRUŠTVU PUSTINJSKIH LISICA, Beograd , Narodna knjiga- Alfa, 2005, 326 str., 21 cm. (Biblioteka Napuklo ogledalo). Str. 85-93.


Ova Lukićeva knjiga je prećutana, onda kada je objavljena, kako zbog nebrige izdavača, tako i zbog mode koja je onda vladala, a koja u suštini i sada vlada. Nije i ne može biti predsednik žirija za NIN-ovu nagradu neko od sinova ili potomaka duhovnih I. Moljkovića, već neko ko će nadživeti i Moljkovićeve unuke, iako je na vreme obeležen.

Lukiću, mnogi književni kritičari u Srbiji, nisu mogli da zaborave roman "Doktor Smrt" u kojem ih je sasvim zasluženo išibao još 2003. godine.

"Pasiju po Amarilisu" roman koji je Lukić objavio ove godine niko ne spominje. A i kako bi ga spominjali književni kritičari, stasali kao titovski književni janjičari?

"ISTORIJU KAO APOKRIF", roman-lakrdiju, iliti, po prostom, bezobrazne priče prof. dr Save Damjanova (sa predgovorom Jovana Skerlića Mlađeg), takođe zaobilaze ninovi nametači.

NIN-oba nagrada - alajbegovina.

Ujdurma komunistička.Neokomunistička. Članovi žirija su pažljivo birani i odabrani nametači. Vratili smo se malo unazad... obasjali malo ... kontekst...alajbegovu slamu...

Nekad su mogli da se igraju NIN-ovom nagradom, da licitiraju, da telale, da nameću fah idiote i raznorazne skribomane, da krivotovore, i da glavnom beogradeskom ulicom idu uzdignute glave, ti jadni kritičari po volji partije, koji bi danas trebalo da se zavuku u mišije rupe...

ФРЕСКЕ

ФРЕСКЕ
ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА