Трагом једног морала
Награда „Госпођин вир“ је установљена почетком 2008. године, од стране Центра за културу - Пожаревац и Едиције Браничево - Пожаревац, и биће додељена по први пут у 2009. години. Текст конкурса награде „Госпођин вир“, објављен је у културном додатку „Политике“ (субота, 07.06.2008 године). Непуне, две недеље, након објављивања конкурса књиж. награде „Госпођин вир“, „Вечерње новости“ у рубрици културе (субота 14. 06. 2008. године), објављују текст – разговор, новинара Драгана Богутовића „Шта је писац без колајне“, вођен са Господином Предрагом Чудићем. Текст је посвећен „инфлацији књижевних награда“ у Србији. Критикујући праксу додела књижевних награда, оспоравајући вредност истих (осим Мешине и НИН- ове), новинар и писац Господин Чудић, на неких деведесетак редова у тексту „Шта је писац без колајне“ на веома ружан начин „ударају“ по награди „Госпођин вир“, која још увек није додељена? У име кога? Чему?
Има се утисак да је тај текст писан због поенте - у којој су се и новинар Богутовић и Господин Чудић обрушили на књижевну награду, „Госпођин вир“, која још није ни додељена!
Реагујући на текст поменуте господе, у разговору са уредником културе „Вечерњих новости“, госпођом Миљаном Краљ, указао сам јој, на шта мени, као јемцу књижевне награде „Госпођин вир“ личи текст „Шта је писац без колајне“, те да је веома ружно, да се деведесет редова новинаревог текста, „праве“, да би се „кола сломила“ на тек основану и још увек недодељену награду.
Уредник културе „Вечерњих новости“, Госпођа Миљана Краљ, се у разговору са мном, није сагласила са мојом тврдњом, тврдећи да је новинарев текст писан да би се скренула пажња на проблем додељивљања књижевни награда у нас. У истом разговору, Госпођа Краљ, је помињући самоиницијативно Закон о слободи штампе, предложила да објави мој текст који би био написан на петнаест редова, а потом, кад сам јој ипак, скренуо пажњу да је суштина спорног текста таква да се практично деведесетак његових редова, своде на исмејавање награде „Госпођин вир“, Госпођа Краљ, је подигла „цензус“ обећаних редова за објављивљање на тридесет. Договор је постигнут између мене (јемца награде) и Уредника културе „Вечерњих новости“ – тридесет мојих редова, за објављивљање на истом месту на коме је објављен споран Богутовићев текст. Госпођи Миљани Краљ послао сам крајем месеца јуна, 2008. године текст „Мушка менструација“, и Госпођа Краљ ми је у телефонском разговору потврдила да је примила текст.
Потом следи несвакидашња „акробатика“: иако ми је Уредник културе „Вечерњих новости“, Госпођа Миљана Краљ, дала чврста уверавања да ће текст објавити, то се не догађа. У телефонском разговору, Госпођа Краљ ме уверава, да чека новинара (Господина Богутовића, који је отпутовао на одмор) да се посаветује са њим око мог текста (?), шта јој је чинити. Потом, Госпођа Миљана Краљ путује на одмор, сазнајем, приликом једног позива редакције културе „Вечерњих новости“. Опет чекање.
Крајем месеца, августа, 2008. године, у телефонском разговору, са Госпођом Краљ, уредница ми саопштава да је новинар Богутовић, опет отпутовао на одмор, те да јој се јавим првог септембра. То и чиним.
Првог септембра Госпођа Краљ, опет у телефонском разговору, константује да у мом тексту „Мушка менструација“ има реченица, које би требало „умити“ или одстранити, „реченице које ударају испод појаса“ (цитат Госпође Краљ), да би га објавила. Одговорио сам, да је то проблем који се тиче највише мог имена, и да ће се евентуални читаоци таквог текста смејати самом аутору. Најпосе, какав је текст новинара Богутовића (погледати сам почетак тог текста, као и редове посвећене књижевној награди „Госпођин вир“)?
Госпођа Краљ ме је учтиво замолила да се чујемо, опет за два дана да се консултује са новинарем Господином Богутовићем, шта јој је чинити?
Моја завршна константација са Уредницом Краљ, садржавала је мој став да је најбоље да мој текст „Мушка менструација“ објаве „Вечерње новости“, те да одлагања штете самим „Вечерњим новостима“, а не мени, јер сам намеран да свој текст и текст новинара, зарад истине, објавим у часопису „Браничево“. Госпођу Краљ, је занимало, који ћу текст објавити у часопису „Браничево“? Одговорио сам јој, да немам намеру да мењам свој текст „Мушка менструација“ и да се држим своје џентлменске речи, а и њеног обећања да ће га објавити у обиму договореном, дакле, ни у чему измењен текст од тридесет редова.
Након свега, Госпођу Краљ, нисам више могао чути. Неколико мојих позива њеног броја, беху узалудни. Схватио сам да реч Госпође Краљ вреди колико и врбов клин. То не треба посебно доказивати. Обећање које ми је дала, она није испунила. Текст није објављен. Тако је рубрика културе „Вечерњих новости“ са Уредницом Миљаном Краљ, постала полигон за елиминацију и одстрел нових културних иницијатива, на коме се може свако испљувати, без права на одговор. То су „Вечерње новости“! То је слобода штампе „Вечерњих новости“, или, пак слобода Госпође Краљ, коју она тако подразумева.
Не имајући начин, за другачију реакцију након свега, као јемац награде, настојим да забележим „ту њихову врсту беспримерног бешчашћа“ на најбољи могући начин, објављујући прво текст „Шта је писац без колајне“, новинара Драгана Богутовића, а одмах до њега и неизмењен мој текст „Мушка менструација“.
Нека читаоци просуде ко је у праву!
Александар Лукић
«МУШКА МЕНСТРУАЦИЈА»
Болест позната у североисточној Србији по имену «Мушка менструација» лечи се, кажу, очас помоћу бајалица. Младунци мишева удављени у зејтину (у коме одстоје четрдесет дана) древни су лек у истим крајевима за лечење алкохоличара. По две капи тога лека дају се болеснику на дан у року од две недеље и захваљујући тој терапији човек батали алкохол. Савремени човек у овакву врсту лечења не верује, али у томе каткад и лежи трагедија човека. Како се лечи једна друга «болест» наше културе и књижевности, познатија под именом «инфлација награда», може се видети у тексту Г-дина Драгана Богутовића „Шта је писац без колајне“ вођеног са писцем, Г. Предрагом Чудићем. У том тексту подвргнуте су беспоштедној критици 337 награда у Србији. Разговор има смисла и остао би у племенитом настојању саговорника да се на крају није свео на исмевање и ругање једне тек основане и још увек недодељене награде „Госпођин вир“.
Чудић „Госпођином виру“, посвећује верујем не случајно несебичну пажњу, две недеље након објављивљања огласа о награди. Ажурност новинара „Вечерњих новости“ и писца, дојучерашње екселенције да «вреднују» још недодељену награду, мора се признати, увесељава. Који је мотив? Чему и у које сврхе служи сумњичење и дезавуисање унапред једне књижевне награде? У име кога врле јуноше кривотворе чињенице из огласа о награди? Чудић у пропозицијама о додељивљању награде поред „изазовности имена“ трага и за «плитком материцом» награде, те књижевне сусрете «Бездана уметност», покрштава у „Бездан уметности“, а цитат из пропозиција о награди не цитира коректно, већ по властитом ћеифу. Што је још тужније, писац моралиста не зна ни о чијем је цитату реч. Не сматрам за неуместан савет, препоруку, новинару и писцу, да посете најближу библиотеку и упознају се са цитатом једног од значајних писаца међу Србима. Учење не боли, а и што шта о моралу код истог писца могу пронаћи. Најпосе, конкурс о награди није објављен „у једним новинама“ , већ у културном додатку „ПОЛИТИКЕ“, 7.06. 2008. Уз екселенцијине „савете младом писцу“ проглашене за „заједничко добро“ од стране новинара, додајем питање: да ли је могуће да разуман човек не зна шта му ради лева, а шта десна рука? Како се лечи болест трагача за «плитком материцом», писцу ових редова није познато, но као јемац књижевне награде «Госпођин вир» зна да се «Мушка менструација» лечи очас – бајалицом.
Александар Лукић
Šta je pisac bez kolajne
PISAC bez nagrade je kao selo bez crkve. Selo bez crkve je kao žena bez oblina. Žena bez oblina je kao ptica bez krila. Ptica bez krila je kao pisac bez nagrade. A naših pisaca puno nebo, "lete laki, krilati i svešteni" baš kao i Aristofanove ptice.Ovako je Predrag Čudić završio svoje "savete mladom piscu", namenjenih nadolazećim perima, a povodom inflacije književnih nagrada u nas.Čudić je jedan od retkih, verovatno i jedini pisac koji se pozabavio, na ironičan način (a kako bi drugačije?!) ovim kulturološkim fenomenom koji dobija sve veće dimenzije i kao da mu nema kraja. O tome Čudić, inače veliki prijatelj Danila Kiša, za "Novosti" kaže:- Gotovo je dve decenije prošlo otkako smo u jednom društvu raspravljali o tome da li bi bilo pametno ustanoviti nagradu "Danilo Kiš". Smatrajući da nam preti najezda nagrada, to se već tada moglo primetiti golim okom, kao Pekićevih skakavaca koji će pojesti zauvek ono najvrednije, samu suštinu literature, bio sam protiv te ideje kao dopisivanja još jedne nule u inflaciji populističkih ideja. Nagrade su bila prateća pojava sveopšte inflacije: rodoljublja, herojstva, šovinizma, divljeg kapitalizma, kalašnjikov muzike, slobode nasilja svake vrste, inflacije lažnih vrednosti u svim domenima. Kao krunski simbol i najava svega što nas čeka pojavile su se početkom devedesetih novčanice sa likovima naših najvećih romantičara, Vuka, Njegoša, Đure i Zmaja, prva je imala pet, a poslednja 11 nula.O tome je 1994, Čudić napisao tekst "Srpski romantizam" želeći da skrene pažnju na, kako ističe, neprirodan brak i neizbežnu tragediju srpskog romantizma po drugi put među Srbima.- Pisac i novac, kada je to bila dobitna kombinacija?! Uprkos zdravom razumu romantizam je bujao, a s njim i nagrade, kao korov, kao ambrozija, za besmrtnike hrana, a za smrtnike bolest. U knjižici "Praktikum", velika berba lovorika 2001, popisao sam abecednim redom 387 nagrada. Ali, ako je neko pomislio da je to krajnji domet našeg "romantizma", vara se. Zemlja je sve manja, nepismenost sve veća, standard sve niži, tiraži sve bedniji, a nagrade kao skakavci padaju s neba.Kada se od pomenute cifre oduzme 65 nagrada od kojih su se neke ugasile, a veći deo ostale drugim sredinama, a doda petnaestak novih koje su u poslednjihnekoliko godina osnovane, dolazimo do pouzdanog podatka - da u zemlji Srbiji danas postoji 337 književnih odličja! Nije sporno da nagrade imaju svoj puni smisao: skreću pažnju najšire javnosti, čak i onih koji sa knjigom nisu "na ti", na ovenčana dela, stvara se pozitivna atmosfera oko pojedinih autora i naslova, mladi pisci dobijaju krila za nove spisateljske poduhvate, a oni stariji potvrdu o važnosti i značaju njihovih opusa. Najveća priznanja bez sumnje utiču na povećanu čitanost, odnosno tiraž. To se pokazalo i ove godine, u slučaju Dragana Velikića, čiji je roman "Ruski prozor", na krilima dve naše najprestižnije nagrade, NIN-ove i "Mešine", za nekoliko meseci doživeo čak 12 izdanja.Ipak, neprestano uvođenje novih "povelja" i "kolajni" može (ako to već i nije) da se izvrgne u svoju suprotnost i da se u suštini plemenita namera pretvori u banalno zadovoljavanje književnih sujeta ili oduživanje međusobnih dugova, s obzirom na to da se u žirijima često nalaze ista imena. Pri tom, imajući u vidu da se nagrade dodeljuju svake godine, izvesno je da svaki iole ozbiljniji pisac može da računa bar sa po jednim priznanjem, iako je u dva postojeća udruženja književnika zvanično upisano oko 1.700 pisaca!
Da se nagrađivanje širi poput korova pokazuje i najava novoustanovljene nagrade "Gospođin vir", obelodanjene kao oglas ovih dana u jednim novinama.- Pomislih, dobro, pošto je prema mišljenju pobornica nekih ženskog pera srazmerno mala nagrađivanost ženskog pisma, neka bude jedna tako izazovnog imena "Gospođin vir" - kaže Predrag Čudić. - Kad pročitah propozicije nagrade, shvatih da se bez nje zaista nije moglo, te da bi svi spiskovi naših lovorika bili plitki i kusi bez "Gospođinog vira". A ta nagrada je: "antibirokratska, godišnja, za najbolju knjigu poezije, roman, esej/ogled. Nagrada se dodeljuje prvenstveno pojedincima koji se u svojim delima suočavaju sa umnim i duhovnim naporima, mističnim iskustvom i pesničkim lavirintom. Nagrada se dodeljuje autorima koji umeju da ožive naše dubine, da siđu u mistične virove, i da po cenu napora daju delo koje ima svu draž novine, pa i ono smešno trzanje zbilja sapetih spregova". Nagrada se dodeljuje u okviru književnih susreta "Bezdan umetnosti".Nisu li taj "Gospođin vir" i taj "Bezdan umetnosti" dovoljan povod za ponovno podsećanje na naše žalosno siromaštvo, blago nama, pita se Čudić i citira stihove Duška Radovića: "Bilo je kasno leto, zemlja se smanjila bitno, na leto i na sve to, nagrade sipile sitno".
ZAJEDNIČKO DOBRO. MEĐU Čudićevim "Savetima mladom piscu" je i ovaj:- Budi kao kavez koji traži pticu, lovi i ulovićeš je. Ako je, recimo, ugledni pisac zaboravio da je primio neku datumsku nagradu, pa se još time i hvali, ne smej mu se i ti ćeš biti takav kad postaneš institucija. Sakupljaj najbolje govore nagrađenih pisaca, moraš imati svoju antologiju njihovih beseda, to je blago. Trudi se da budeš među prvima koji čestitaju slavodobitniku, da ne kažu da si zavidan. Ne izbegavaj svečane dodele i ručkove, uvek je dobro da te tu ima. Šta ima lepše u ovakvoj apokaliptičnoj sredini nego nagrađivati i biti nagrađen. Budi ozaren srećom drugih to je i tvoja sreća, literatura je zajedničko dobro."
Dragan BOGUTOVIĆ
- - - - - - - - - - - - -
Позивамо посетиоце овог Блога да објаве своја мишљења о овом скандалозном случају. Молимо да то учине под својим правим идентитетом. Јер то је једини начин да реговања и мишљења буду објављена на овом блогу.
